ЧУВАР ПРЕДАЧКОГ СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА: Сто четрдесет година од смрти Стефана Митрова Љубише

ИСКРА на Фејсбуку

Појмивши да је „завичај тле тегобног живљења, плодно једино причама о трагици трајања на њему“, Стефан Митров Љубиша, наш „Његош у прози“,схватио је значај приповедања на народном (српском) језику као темељне основе у очувању националне самобитности. Приповести његових јунака испричане пресним народним говором који се креће од епске ширине до језгровите и пословичне сажетости, откриле су запретане слојеве легенди, историје и традиције, светилиште разгранатог предачког наслеђа, показвши и свету, а пре света, и роду своме,  уверљиве и једноставне истине и о животу у слободи, и о борби за слободу без одустајања пред препрекама.

А како непрестано још увек траје борба Његошевих потомака, потомака Марка Миљанова и Стефана Митрова Љубише,  не чуди нимало  што су његове поруке и свевремене и опомињуће:

„Браните се од потворе и злобе.(…)Чувајте обичај и народност као очију зеницу. Настаће времена тешка и крвава… Највише пазите да судите пуку неумитно, и да се не натијечете ко ће кому бити виши господар, но узданији брат. Ако овако будете радили, про`ће зло турско и млетачко, а ви ћете остати.“

Истовремено оне су и забрињавајуће  упозорење на опасност од потворе и злобе и данашњег света који се устремио на колективно самобитије да баш потвором и злобом разара духовно и историјско биће српског народа.

Спознавши насилничке утицаје, свестан слабашног и површног  отпора туђинском утицају, он снагу народне свести налази у историјским збитијима, у давним временима када је снага изреченог значила беспоговорно јемство:

Зареклисмо се писати само оно што казује пук.“

Не изневерите своје узорне претке. Чувајте предачко српство и православље.“ „Чувајте обичај и народност своју као очију зеницу. Настаће времена тешка и крвава…“

Књижевним делом, говорио је“желим да очувам неколико знаменитијих догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напокон врлине и пороке својих земљака, пак све то предам потомству онако како сам чуо и упамтио од старијих људи, јер видим да се сваки дан те ствари преображају и гину све што је напреднији дотицај и поплавица туђинства.“

У приповестима је сачувао дух негдашњих предела које и дандањи у свести дослућују призвук простора српског Приморја- Превлаке, Прасквица, Маине, Режевића… простор који у сваком његовом ретку нуди штедру светлост предачких завета изговараних полушапатом пред сјајем иконостаса.

Ту недавно изнио сам на јавје- писао је у Предговору првом издању Приповијести Црногорских и Приморских- прву половину црногорскијех и приморскијех приповијести, које сам у отаџбини слушао, купио и слагао за своје младо доба.(…)Моја је намјера била, да овом радњом  учувам неколико знаменитијех догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напокон врлине и пороке својијех земљака, пак све то да предам поптомству онако како сма чуо и упамтио од старијех људи, јер видим да се свакдан те ствари преображују и гину све што је напреднији дотицај и поплавица туђинства.“

 

Аутобиографија Љубишина

 

Стефан Митров Љубиша родио се у Будви пошљедњег дана мјесеца фебруара 1824. И, како пише“ будући да су му оцу умирала дјеца у повоју, градске бабе гаталице саветовале су  његову мајку  Кату Брдареву из Грбља, да изложи на раскршће прво дијете које роди, како би му се нашла намјерна кума. Кате послушала бабе и родивши Стефана, баш кад се је раздвајала ноћ с даном, предаде га још некрштена некој старој примаљи, омотана у сукненијем прњама, да га изложи на улици. Била је ту ноћ жестока смрзлица, а бура зујала да отпада нокат од меса. Наступи у оној невиђелици човјек путник ногом до чеда, и ваљда би га погазио да примаља иза угла не завикне:“Прими , куме, Бога и светога Јована!“

Тај је намјерни човјек био новорођену крштени кум.  

Оставши сироче и пошто у Будви није било основне школе где би могао да стекне основну писменост, почео је сам да се образује тек са 14 година тако да је у 19 години постао општински бележник у Будви, јер је истовремено научио и италијански језик. Пишући сељацима молбе и жалбе у разним судским поступцима упознао је богату ризницу народног говора.

Први његов књижевни рад био је из области етнографије историје, опис Паштровића, објављен 1845. године; сем етнографије, почео је и да преводи са италијанског језика, и то један Дантеов одломак; писао је и песме у духу народне поезије.

Политичким радом бавио се врло успешно, залажући се и за уједињење троједине краљевине, борио се за народни језик и његово увођење у просветни и управни живот у Боки,  а против италијанског језика а сав свој живот и књижевни и политички прошао му је у борби против аустријске и млетачке окупације. „Ја нијесам никад мислио писати за штампе… но видећи грдна расап што се по штампи чини лијепим нашим језиком, пуче ми срце од бола, пак се дадох да и ја нешто напишем, као неки просвјед противу таквог расапа...“

Био је ожењен Софијом Ћеловић, из Рисна(кћерком Јока Петрисавова Ћеловића Ришњанина).

У зрелим годинама почео је да пише приповетке, прва је објављена 1868. године.

Између 1868. и1878. објавио је дела: Шћепан Мали(1868), Бока Которска(1870), Продаја Патријаре Бркића(1870), Кањош Мацедоновић(1870), Скочидјевојка(1873), Поп Андровић нови Обилић(1874), Крађа и прекрађа звона(1874), Проклети кам(1875), Горде, или како Црногоркса љуби(1877), Суд добрих људи(1878), Причања Вука Дојчевића(1877-1878).

Од тада па све до смрти 11. новембра 1878. године био је један од најуважаваних и најистакнутијих наших приповедача.

Његове приповести  синтеза су епске легенде и реализма и чувале су и чувају народну свест, народне обичаје и схватања, све чувајући се и бранећи народним језиком од негативних туђинских утицаја, од свих страњских зала која желе да затру и разоре народну свест, народни дух,

и народну слогу.

 

Боравак у Бечу, као и знање италијанског језика омогућили су му да стекне увид у ондашње европске књижевне прилике. Волео је италијанског писца Манцонија, а посебно је уживао у есејима Маколејева.

Волео је поезију Лазе Костића(његов“чист народни језик и ориђиналност његових идеја и лепота његових стихова“), потом Бранка Радичевића, Ђуру Јакшића, Његошев“Горски вијенац“. Није му се допадао Јаша Игњатовић(„Од Игњатовића не може се нико ничему надати , јер он не пише српски.“)

 

Стрељање бисте Стефана Митрова Љубише

После пораза у Брајићима децембра 1941. године, бесни италијански фашисти, у Будви су стрељали бисту Стефана Митрова Љубише. И то по свим војничким прописима: џелат, један од војника, добио је задатак да црном марамом веже Љубишине очи, потом је стрељачки вод заузео места и на команду“Пали“ меци су разнели мермерну бисту на комаде.

Не чуди онда ни што су  мрзитељи и у недавном добу обезглављивали споменике и бисте и  Ћопића и Андрића и Његоша и Вука, Деснице… диљем бивше Социјалистичке Југославије и бацали их у вртложну матицу омразе наново обнављајући стравна време зла.

Стрељајући бисту злотвори су стрељали и Љубишине јунаке: Кањоша Мацедонивића и Вука Дојчевића и Попа Адровића, новог Обилића и сељака Спасоја Лекића и Горде, његову кћер,  и Душкана, Мијата и ону несретну Скочидјевојку која скоком са литице брани девојачку част и Катну и Ђурађа… и све оне бројне самосвесне родољубиве ликове који до задњег даха животом  чувају и бране праводубље и частољубље.

Његов последњи говор у далматинском  Сабору  у коме је изнео непобитне чињенице о  вековној мржњи туђина према српском народу, истовремено знајући да се и са туђином мора и разговарати и договарати. Љубиша је одлично познавао и европску културу и баш из таквог увида, упозоравао је на повратак родном тлу и српском језику, на предачко наслеђе:

“Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Срб православне вјере. Но свако излазећи одавде тјешим се мислећи да остављам у Сабору младијех сила…(…)а ја коме је српско знамење упечаћено на чело, бранити ћу погажено право и слободу својих сународника док ми под грлом куца.!“

Брижљиво и предано чувајући ризницу језика народног(сам писац казује“да није учио српског језика на реторици књига, већ из устију нашега народа на југу, где је матица и ковница пучких умотворина“), забринут и опомињући будуће нараштаје својим пословичним сажецима, обраћајући се народним језиком народу саммоме, говорећи одважно српским језиком и у царствујушћој Вијени и пред Млечанима, свака Љубишина плодна, на махове тешка, потом разгаљујућа, ведра и смешљива реч, мерна је јединица и овог српског народа и сладости православља  и честица заветног хлеба и капља ускршњег вина; језик Љубишин истинит и исконски је смер који се рачва у неколико рукаваца, од којих нас сваки понаособ упућује на властиту самотворну унутрашњу снагу у одупирању охолим и поробљивачким моћницима.

 

ЧРНИЛНИЦА 2

(СТРЕЉАЊЕ БИСТЕ СТЕФАНА МИТРОВА ЉУБИШЕ)

Јер сам Срб народношћу  

и православни вјером

 

Искључиво како правила војна налажу

припремити заробљеника:

1)Црни повез за очи;

2)Појачати стражу;

3)Привести пар локалних доушника;

4)И све остало како већ следује по реду;

5)Одбијање наређења казну исту повлачи.

 

Из канонаде испаљених метака

И срмен опиљака ситног беличастог праха

Корацима од седам миља

Из морја и мраморја и зазеленелог борја

Оставши без даха

Мацедоновић хита из Вијене и Млетака

 

Вејавица пахуља засипа црно платно

Ране на изрешетаној Љубишиној бисти

Посмртно цели валовље златно!

Милица Краљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.