ЦАРИЦА ПОЕЗИЈЕ: АНА АХМАТОВА (11. јун 1898 – 5. март 1966)

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Wikipedia

    Aна Ахматова, јeдна од најзначајнијих европских и светских песникиња XX века, песникиња оне велике поносите и непокорне Русије за коју је Рилке рекао „како се све земље граниче једна са другом, само се Русија граничи са Богом!“- умрла је 5.марта 1966.године.

    Све што јој се дешавало у животу: хапшење и вишегодишње логоровање сина и стрељања два мужа, неразумевање, осуде, забрањене љубави, друштвени потреси(револуција и рат) преобразила је у моћни страсни и незаустављиви песнички усклик:

 

    „За помен се опет примиче час.

    Ја видим, ја чујем, ја осећам вас:

    И оно што пада на корака два

    И ту, што остави земаљски прах,

    Ону што одахну у болу свом,

    Па рече: „Ту долазим ко у свој дом”,

    Ја бих по имену сваку до њих

    Ал списак ми узеше – лакше но стих.

    За њих сад ткам покров, да буде што већи,

    Са усана њиних сиромашном речи

    У души их имам, ма где и ма када,

    Памтићу их вечно и за нова јада…”

 

    Ана Ахматова, чије је право име  Ана Горенко, рођена је 11. јуна 1889. године код Одесе, у породици оца инжењeра-механичара у пензији. Као једногодишњу бебу одвели су је у Царско село где је живела све до шеснаесте године:

    Моја прва сећања су из Царског Села:зелена и влажна раскош паркова, пашњак, на који ме је водила дадиља, где су јурили шарени коњићи, стара железничка станица и нешто друго, што је касније ушло у „Царскоселску оду.“

 

Па стих за стихом почне да слаже

   

    Прву песму пише са једанаест година. Учила је у Жeнској гимназији у Царском селу, родитељи су јој се 1905. развели и она је са мајком отпутовала на југ.

    Ана се 1910. удала за песника Николаја Степановича Гумиљова. Месец дана провели су на брачном путовању у Париз. Те године, како пише – избила је криза симболизма и млади песници нису више ишли тим правцем. Једни су се определили за футуризам, а други за акмеизам, заједно са Мандељштамом, Зенкевичем, Норбутом Ана је одабрала акмеизам.

    Прва збирка песама објављена јој је 1912. под насловом „Вече” у тиражу од 300 примерака. Критика је врло благонаклоно и похвално писала о њој.

    Првог октобра исте године рођен је и Анин и Николајев син јединац Лав.

    Марта 1914. изашла је и друга књига „Бројанице”, а „Бело јато” 1917. године. После Октобарске револуције објављена јој је збирка песама „Боквица”, а 1922. књига „Anno Domini.

    Ана је опчињена Пушкиновом поезијом о којој ће објавити  три есеја: „О златном петлићу”, „Александрина” и „Пушкин и невско поморје.”

 

Сахрани ме, сахрани ме ветре

 

    А потом долазе зли дани о којима каже:

    “Од средине двадесетих година моје нове песме  готово да су престале да се штампају, а ни старе нису поново штампане. Никада нисам престала да пишем песме. Оне су за мене – моја веза са временом, са новим животом мога народа. Кад сам их писала живела сам овим ритмовима који су одјекивали у херојској историји моје земље. Срећна сам што сам живела ових година и што сам видела догађаје којима нигде нема равних. Проза ми је увек деловала и као тајна и као саблазан. Од почетка о стиховима знала сам све – о прози нисам знала ништа. Касније, после синовљевог хапшења, спалила сам доста својих радова.”

    Врло млада оболела је од туберкулозе, од које су јој сестра и брат умрли, њен Николај се нашао на фронту у Првом светском рату, суочила се са мноштвом проблема, а затим је дошла и Октобарска револуција и растанак од драгих пријатеља који су кренули у емиграцију.

    Оно што није оставила у записима а што је њен живот испунило зебњом, прогонима и осудама, немаштином и смрћу мужа, песника Гумиљова, који је стрељан  заједно са групом од 60 интелектуалаца под оптужбом за контрареволуционарну заверу 1923. године населила је драматичним осећањима у своје песме.

    Гумиљов је био један од најомраженијих песника код нове совјетске власти. Њега и Ану је као представнике реакције властима потказао Николај Пуњин. Гумиљова су ухапсили. Он у затвор са собом носи као талисман „Илијаду”, књигу од које се никада није растајао. Ани пише да му донесе и Платона, али она не стиже да му књигу преда.

    Гумиљов је. стрељан 27. августа 1921. у својој 35 години, у расцвету живота и талента.

    Сергеј Бобов, аутор „Лире над лирама” уредник „Центрифуге” близак Чеки, вероватно и сам чекист, сревши једног од Гумиљових пријатеља, после стрељања рекао је равнодушно:

    „Да… Тај ваш Гумиљов… нама бољшевицима је све то смешно. Али, знате, умро је елегантно. Чуо сам из прве руке. Смешио се, допушио цигарету. Чак је и на момке из посебног одељења произвео утисак.  Празно јуначење – али и поред тога – јак тип – Шта да се ради, учинио је глупост. Да није контрирао, да нам је пришао, направио би велику каријеру. Такви људи су нам потребни.”

    ***

    Сахрани ме, сахрани ме, ветре!

    Не дођоше рођени по мене,

    Нада мном је луталица вече

    И дисање притајене земље.

 

    Као ти се ослободих смело,

    Но сувише волех живот пусти.

    Видиш ветре, охладнело тело,

    Никог нема руке да ми скрсти…

 

    Десет година касније Николај Пуњин, онај што је потказао Гумиљова, постаће други Анин муж, а Лаву Гумиљову очух. И поново ће их оклеветати и издати.

    Лава Гумиљова ће ухапсити по Пуњиновој оптужби да је антисовјетски човек, јер призива смену владајућег ситема и повратак монархије, а  врло похвално је говорио и о стиховима Осипа Мандељштама који исмевају Стаљина. Млади Лав Гумиљов не признаје ниједну од оптужби, али узалуд. Пише мајци да га како год зна и уме спашава.

    Ана у писму од 1. новембра 1935.године моли Стаљина да јој сина и мужа пусти из затвора.

    И Борис Пастернак пише молбу Стаљину да помогне Ахматовој.

    Стаљин наређује Јагоди да их ослободи. Али, већ после три године на слободи Лав је поново оптужен и ухапшен. У затвору трпи страшно мучење, туку га, пребијају да би потписао признање о деловању против владајућег система. Осуђују га на десет година затвора, па пресуду укидају у замену за стрељање, и поново Ана пише Стаљину, а Лав добија 5 година радно-поправног логора у зони вечитог мраза.    

    Ахматова ће се са сином срести тек 14. новембра 1945. године.

    Док је још била у браку са Гумиљовим при заједничком боравку у Париз Ана упознаје сликара Амадеа Модиљанија, своју другу велику љубав.

    О њему пише:

    „Ја сам могла знати само једну страну његове суштине – ону која сија. Јер била сам једноставно туђа, такође не много схватљива двадесетогодишња жена, странкиња. Вероватно ни једно од нас није схвтало битну ствар: све што се догађало била је само предисторија наших живота – његовог – веома кратког, мог – веома дугог. И све божанско у Модиљанију светлуцало је само кроз некакву таму… Једном сам дошла код њега са прегрштом црвених ружа и, не затекавши га, кроз отворени прозор убацивала сам цвет по цвет. Касније ми је рекао да су цветови били у савршеном реду. Нисам му позирала за сликање, цртао ме је по сећању. Од 16 слика сачувана је само једна.”

   

 

Сверуска знаменитост

   

    Један од оданих Аниних песничких следбеника, млади Генадиј Иванов пише о њој:

    „Никада не седи сама. Пријатељи, поштоваоци, удварачи, некакве даме, у великим шеширима и са шминком над очима, Она је сверуска знаменистост, њена слава расте. Цигарета се дими у танкој руци. Рамена умотана у шал дршћу од кашља.”

    „Најчвршће на свету је туга – најдуговечније царска реч.“- записује Ана.

    На партијском састанку Актива писаца 1946. осуђена је од Жданова. И онда следе године необјављивања, осаме, туге, посете Мандељштаму у прогонству у Воронежу.

    Поднела је и самоубиство своје велике љубави Модиљанија (отуда онај величанаствени Анин портрет), стрељање Гумиљова, глад с другим мужем В. Шилејком, вишеструко хапшење трећег мужа Н. Пунина и хапшење безброј пријатеља и вишегодишње логоровање сина Лава.

    У тешкој беди, у безобличним хаљинама, прекривена избледелом марамом, сама вуче тежак џак брашна, мало, мало и стане да се одмори. Старица нека наилази, загледа је и препознавши је, узима из завезане марамице, рубљу и утиксује је на Анин длан. „Узмите Христа ради!”

    Ана грца: од неисплаканих суза, истовремено и озарена: нису ме заборавили, дошавши кући ставља рубљу иза иконе Пречисте Богородице.”

   

    Сад пијем за располућени дом,

    За зло које ме стално бије,

    За усамљеност у присуству твом,

    Сад и за тебе пијем –

    За лаж са издајничке усне,

    За мртви лед из ока твог,

    За грубост, суровотсти људске,

    За то што нас не спаси Бог.

 

            (Последња здравица)

   

 

    Тек 1958. додине биће штампан избор њених песама када почиње и прихватање у иностраству, у Италији добија награду „Етна – Таормина” на Сицилији, а у Великој Британији почасни докторат на Кембриџу.

    Умрла је 5. маја 1966. године пишући нове стихове, јер је поезија била њена вечна љубав:     „Ја сам одбацила смешкање.

    Леден ми ветар усне брише,

    Једна је нада од сад мање,

    Једна ће песма бити више.”       

   

    Уз Блока, Хлебњикова, Мајаковског, Пастернака, Мандељштама, Цветајеву, Јесењина… Ана Ахматова, царица реч, или царица песништва, остаће као песникиња која је индивидулану поетику  повезала са дуговеком песничком традицијом, певала о љубави за човека, певала о човеку у временима историјских потреса и сваким стихом исписивала и властити животни и песнички удес.

    

ПОСВЕТА

 

Под овим болом свија се планина,

велика река престаје да тече;

ал чврст је засун тамнички – тишина

онде је само и мемљива тмина

и смртоносна туга пече.

Некога зраци сунчеви сад љубе,

некога грли свежи ветар мајски –

ми не знамо за то, нас свуда брига скубе,

уши нам пуне шкрипе брава грубе

и тешке јеке баканџи стражарских.

Као на јутрење смо устајале,

корачале по задимљеном граду,

да бисмо немље од мртвих, ту се збрале;

Сунце се спушта, над Невом магле пале,

а из даљине још слушамо наду.

Пресуда… Сузе наједном навреше,

од свих је већ далеко… Свуда тама…

Ко да јој живот из срца узеше,

као да од тог наузнак пала беше –

но ипак иде… Тетура се…Сама.

Где ли су сада нехотичне друге

тих двеју мојих година очајних?

И шта ли им се привиђа од туге

усред сибирске снежне ноћи дуге?

Њима сад шаљем поздрав опроштајни.

 

***

 

НА ОКНИМА ЛЕДНО ЦВЕЋЕ, ИЊЕ

       

                (За Ахматову)

Лепотице, шта је отпаднице?

Зар ти лоше песме пишем, дајем?

У срцу сам – срцу бесанице.

Преклињем те, молим, не престајем.

 

Преклињем те, љубим, не престајем

Ја да грцам. Да јецам. Да иштем.

Бело јато лебди губилиштем

Док кроз тмину једва разазнајем:

 

На окнима ледно цвеће, иње.

У ноћима сестре бесанице.

(Љубав боли, док траје; кад мине)

Речи двојства – Ане и Милице.

 

Конац светла у црнило зађе:

Лутам. Тражим где ћу спас да нађем.

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.