БРАНКОВО ЛАКОСАНО ЛИСЈЕ: 170 година од Песама Бранка Радичевића

ИСКРА на Фејсбуку

Бранко Радичевић

Најзначајнији преокрет у српском песништву учинио је млади Бранко Радичевић: гласом народног језика и народног стваралаштва, обзнанио је властиту слободу стваралаштва, свежину непосредне речи и њене трептаве мелодије, непосредну лепоту и лакосани узлет ка сферама животне радости и животног изобиља.

Радичевићева поезија је младалачка, полетна, раздрагана, еротична и весела. Сазвучје мелодијско и сазвучје природног осећања доживљавања света распрснуло се у његовој песми попут електрицитета, препуно непоновљиве енергије; непосредност и једноставност, његова виртуозна елеганција  његова дикције, његова тесна приљубљеност уз националну стварност, његово пркосно и без устручавања ускакaње у најaктуeлније проблеме српских друштвених борби – учинили су да оно постане саставни део српског националног живота и српске националне вере у будућност а име Бранка синоним песника. Тај славуј наше поезије запевао је чистотом своје душе чистим гласом, чистом мелодиијом  и винуо се пут небеса.

– Ја мислим» – писао је с разлогом Ђура Даничић поводом прве књиге Бранкових песама(које је млади аутор именовао чистим изразом П е с м е) а имајући у првом реду околност да је у тој књизи «језик као суза – чист « да до данас још ни једaн учени Србин овако пјевао лeпо као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева.“

Бранко је живео, певао и умро млад; мотиви његових најбољих и најпознатијих  песама мотиви су младости: прва сазнања о љубави и природи. Карловци са акварелним бојама пропланака и винограда, потоци и купање у дунаву, белоноге перачице на Белилу, пењање на Стражилово; вино, тамбуре, коло; чежња за драгом , срећа сусрета, туга губитка.

Његово место на развојном путу наше поезије, на самом  је почетку Вукових реформи  које доиста отварају једно ново, младо доба. И к свему томе његова физичка лепота.

Само пар месеци пре појаве његове књиге у Бечу је објављен Његошев Горски вијенац, које ће скупа са Бранковим песмама означити победу Вукове језичке реформе.

 

 

Славуј српске поезије

 

Тај нежни младић српског песништва чији је узор био Бајрон певао је полетно и лакокрило језиком народним, журећи да досегне што виши домет у блиској слутњи смрти која му се неумитно приближавала.

У Славонском Броду 16. марта 1842. године родила је Ружица Радичевић, жена малог царинског чиновника, првенца сина Алексија баш на празник Светог Алексија по коме је дечак и добио име..

Бранкови родитељи били су досељеници, мајчини су крајем осамнаестог века дошли из Скопља, а очева породица  из крагујевачког округа и настанили се у Срему.

Бранко је рано остао сироче, јер му се мајка разболела.

« Мамица је умрла 14. марта после подне у 2 сата, у вторник, ја сам остао од мамице од 9 година « записaо јe дечак Алекса својим детињим рукописом три дана после мајчине смрти.

Његов отац, Теодор, имао је богату библиотеку, писао је песме, преводио са немачког језика(превео је Виљема Тела), био је пријатељ Вука Караџића.

Време детињства, школовања и ране младости Бранко је провео у Карловцима,  Славонском Броду, Вуковару, Митровици, Земуну, Београду и Руми, о чему и сам пише.

Бранко је прве своје стихове написао још као ђак гимназије, а прва његова песма испевана на немачком језику « Аbshied vom Karlovitz» уствари је прва варијанта « Ђачког растанка» , где је изузетно импресивно и непоновљиво оживљавање детињства и младости.

Неко време боравио је и у Темишвару, а потом путује у Беч као млади јуриста и сусреће се са пријатељем свог оца, Вуком. Све време свог кратког живота он ће се борити за народни језик и народну књижевност. У Бечу је читао много, упознао је велики број значајних људи.

«Па и сам се каткад зaнесем сјећањем у оно цвијетно доба, по онијем златнијем кутићима очина дома, међу оне честе зборове свијетлијех лица, у онај скромни зачедак наше књиге» –  сећаће се доцније Мина Караџић и причати као су се у бечкој « Васер – гласији» скупљали Миклошић, Ранке, Вук, Даничић, и Бранко. Ту у Бечу Бранко ће упознати Његоша, кнеза Михаила, Копитара, Рајевског, Срезњевског, Богобоја Атанацковића, Светозара Милетића, Данила Медаковића, Анастаса Јовановића, Милицу Српкињу и многе друге значајне личност тога доба.

Децембра 1848. протеран је из Београда, полицијске власти нису радо гледале на његов боравак у Београду због тога што се дружио са побуњеним ђацима, који су се залагали за школске реформе. Затражио је од полицијских власти писмени документ о протеривању како « би имао спомен кад сaм у слoбодној земљи био. «

Целог свог живота живео је у тешкој немаштини, сиротињски. У писму оцу кога је изузетно  поштовао он не тражи новац отворено, већ скрушено каже :

«Татице, свршују се ево 6 месеци, бил`  смео молити? (…) Чакшире за лето имам једне, капут готово ниједан,.. чизама немам… « И резигниран закључак: « Та ово човек мора само да брине како ће овај траљави живот провести и шта ће јести. «

У Беч се враћа поново 1850. године, као питомац кнеза Михаила,  како би учио медицину. И сам изгнаник из Србије кнез Михаило помаже новчано  Вука, Ђуру Даничића, Миклошића, Светозара Милетића. Бранко је годишње добијао суму од око 800 форинти. Стидљив и скроман себе је називао « суизпразнитиљем државне касе». Новац је Михаило давао обзирније и финије него његов отац. Кнез Милош  је молиоцима грубо  одговарао: « Дајте им нешто да се одбију просити. «

Већ добро начет сушицом, односно туберкулозом, коју је наследио од мајке, он редовно похађа предавања, али и поред кнежеве помоћи, шаље писмо Љуби Ненадовићу и моли га за помоћ: « Ево те молим да гледаш како знаш да ми пошаљеш 150 в, ср. Ја ти те новце вратити не могу:»

О сусрету са кнезом Михаилом пише и Ђури Даничићу:» Ја не зачех о својој невољи,а о не хте зачети. Е шта ћемо. – Збогом . Твој Бранко.

Та невоља Бранкова била је могућност да отпутује у Италију, где је било могуће да се спаси под жестоке бољке туберкулозе. Шест месеци касније Даничићу стиже ново писмо : « Ђуро брате… Првих десет дана не наканих се никако да ти одговорим, а доцније не могох, јер почех крв бацати etc. и падох у кревет. Сада сам се већ мало отео, за докле – ко зна. Лебл вели да су ми се на плући већ туберкули заметнули. Ето весеља.“

Лебл је био један од најбољих бечких лекара.

« Потајна грозница циједила му је живот непрестанце» – пише Мина Караџић, – « тада се видјело да му нема лијека. Ходаше истина и долажаше Вуку на договор, али  сваки дан све слабији. У болници га је свакодневно обилазила Ана, Вукова жена, као и Вук и Даничић.

Задње месеце свог живота провео је, кажу са слеђеним осмејком, који је постао горак само једном, кад му је нека похлепна болничарка затражила амајлију: « Ви ћете, господине, умрети, него молим вас  дајте ми у спомен ову вашу амајалију о врату.»

« Једнога дана сјеђаше моја мајка као обично уз Бранка.Тога дна бјеше необично узбуђен и њежно држаше обје њене руке у својима, Тако су дуго сједили и разговарали. Кад мајка пође, те се на вратима осврну да га још једнапут поздрави, али Бранко с болнијем изразом склопио руке над главом. Поплашена викне нудиље, притрчи Бранку, дигне га у наручје; али сјен самртнијех крила бјеше већ пао на лице

Бранково. Још једнапут захвално погледа,  још се једнапут уморно осмјехне, па онда се наже; а оно дивно срце што је толико осјећало, толико се надало, толико хтјело, преста куцати…» – сећа се Мина Караџић, девојка коју је Бранко волео и која је њега гледала својим заљубљеним очима.

Било је то 18. јуна 1853. године. Бранко је сахрањен на Санкт – Марксовом гробљу у Бечу. Тридесет годна касније његови посмртни остаци су пренети из Беча и сахрањени на Стражилову.

 

Кад млидијах умрети

 

За живота штампане су му две књиге Песама.  Трећа књига објављена је после његове смрти ( 1862). Спев Ђачки растанак представља слику младости, историје и српства. У сатиричној песми Пут, првој политичкој песми код нас, исмејао је противнике Вукове реформе ( конзервативце, псеудокласичаре, торжествене и високопарне и упоредио их с кљусадима).

Један од најлепших и најпотреснијих, елегичних, стихова српског песништва којим Бранко почиње Тугу и опомену : Ње више нема – то је био звук –метафизички је облик суздржаног бола транспонованог у будно стање сна.

     Кад млидијах умрети- самртна јесења песма скорог опраштања:     Збогом житку, мој прелепи санче!

    Збогом зоро, збогом бели данче!

    Збогом свете, некадањи рају,

    – Ја сад морам другом ићи крају!

    О, да те тако ја не љубљах жарко,  

    Још би гледо твоје сунце јарко, –

    Слушо грома, слушао олују ,

    Чудио се твојему славују,

    Твојој реци, и твојем извору,

    – / Мог живота вир је на увиру!»

    црна мелодија болесничког дисања, свест о прекратком жићу које понире у смртни загрљај.

И лисје оно кад жути да никад више не зазелени.

Тужно и претужно лепршање Бранковог лисја док стишаним шуморењем засипа његову напаћену душу,док у сени тужни пев умирућег лабуда грца:

Глава клону, лице потавнило,

    Боловање око ми попило,

    Рука ломна, тело измождено,

    А клеца ми слабачко колено!

    Дође доба да идем у гроба.      

 

Емоција Бранкових стихова, осећања у које нас дижу и које нас непреварено не оставља – и сад исто као и онда када смо га, још у основној школи, можда сричући, на којем тихом сеоском часу, открили.      Ико се не може отети сугестији деловања његове песме, њеном тону и ритму.

Нико се не може отети чистом призору: « Ал ` се небо осмеива, / Ал` се река плави – / …

Нико се не може отети распеваном звуку, и његова песма, као сваки звук ослобођен од материје која га је изазвала, скоро као да је самостално ствара изнад ствари које је именом дотакао. Зато је у тој поезији све тако природно и самотворо, без недоумица и проблема због којих би читалац сегнуо руком за објашњењем: он је задовољан лепом датошћу стихова, који живе као и он сам, јер је то тако, као поток, као Дунав, као трава; што је заиста чудесно у свом постојању, и тако вазда ново, уза сва терет наследне прошлости.

Самотворни доживљај света, оличен кроз фрушкогорске пејзаже, чулност и сензуалност љубавних дозивања,  раздрагана Бранкова младалачка реч и опијенеост пуноснажним осећањем живота док у непрекиутом ланцу одмицања хрли све даље од занесеног песника, у пребрзи растанак, у коначни одлазак.

Еротски елементи су изразити у Радичевићевој поезији, и то на другачији начин него, рецимо, код Јована Суботића, Симе Милутиновића Сарајлије, па и Његоша.

Сав окренут телесним уживањима, животно  разуздан, у призорима сусретања на пропланцима и гајевима, у шумарцима, као да из саме земље извире његова радост и живототворна страст док пева узајамну  похвалу чуности, похвалу ертоском доживљавању женског бића :

«Ој ви дојке, две јабуке,

    С јабуке су наше муке…

    Ој те дојке,  ка сливене,

    И тај трбух, благо мене,

    И те беле ноне твоје, –

    Па све, злато, све то моје:»

    ( Радост и жалост) а потом и у песми Враголије:

    « Девојче пригрли,

    Љуби је, грли и грли,

    Око се с оком састало,

    Срце девојци свладало,

    Ватра јој лице посула,

    Драгог на руци клонула,

    Око у љубви сустало,

    Срце на срцу куцало,

    Рука на руци дрктала,

    Уста на устма згарала,

    Душа с` душу сливала,

    Чувства у сласти пливала:»    

     Бранко је често користио деминутиве: земљица, ветрић, сунашце, звездице, мома, ножица, огрејак, сукњица, осмејак; као и речце од миља: умилан, слађан, млађан.

Бранкова уснула младост изнова и изнова потврђена у дуговеком трајању његовог заветног песништва у надвладавању смрти:

Умилно на ме гледаше светлина,

    Безмерни коју слаше звезда број…

 

Записано је већ да је Бранково дело – част српске поезије! И још да је његова (неостварена) жеља била „да после свршених наука путује, особито је желео да Косово Поље види.

„Ја желим епос писати, али пре нећу ни словца написати докле Косово не видим, Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена а сужањство настало…Грађу имам готову, јер српски епос мора тако исто бити као и грчки, у њему ће сви наши обичаји уплетени бити.“

Није му се дало да оствари ни ту као ни остале жеље и намере које је смрт  пресекла.

 

МОМАЧКА ГРАНА

песма лакосанка за три бранка

 

2       

 

Танушна зелена грана – словом запечаћена страна

Глухе маглуштине иње уресило урвине сиње

Српом се цаклила роса задњег умирућег откоса

И плач младог лисја жутог намерни откинутог

Када се силом повила под теретом Бранкових крила

Врхом дотакнув тле потом сневеселила и гле

Под облак се пружила с боним Радичевићем здружила

А потом из вртложне воде и Ћопић за њима оде

У Тузи и опомени – трограњцу – песничкој зени

Милица Краљ

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.