Бранко Радовановић: Теолошка концепција нације Жарка Видовића 

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Недељник

Жарко Видовић, истински полихистор и наш аутентични мислилац, у свом богатом интелектуалном стваралаштву понудио нам је одговоре и решења на многа „тешка“ питања. Једно од тих „тешких“ питања је феномен нације. Посматрано у друштвено-културном контексту који није до краја понудио тумачење и објаснио нацију, ми ни у хришћанској социологији немамо најсрећније објашњен однос хришћанства и нације, а нарочито када говоримо о хришћанству као наднационалној задатости. Тако можемо доћи до тога да нација, ако је посматрамо строго у контексту западне концепције нације, може бити нешто што је у потпуности независно од Цркве, па чак и нешто што је супротно Цркви. Како теолошки објаснити концепт нације можемо видети код Жарка Видовића и ово његово разматрање које се простире кроз многа његова дела је аутентично и аутохтоно мишљење (и учење).

Поимање нације код Жарка Видовића потиче из његовог емпиријског искуства свога народа, али и дијахроног посматрања друштвено-политичких и црквено-културолошких прилика у васцелом хришћанском свету. Специфичност која одликује Видовићево разматрање ове тематике се огледа у томе што он нуди једну јасно дефинисану теолошку поставку нације, која у себе укључује пневматолошке, еклисиолошке и есхатолошке димензије. Полазећи од чињенице да је нација заједница, Видовић износи антрополошку констатацију да је човек створен као индивидуа која је истоветна са самим собом и тиме биће које има слободу. Имајући познање светоотачког учења о личности која се једино може остварити у односу са Богом и другим, Видовић каже да човекова срећа и спасење није у индивидуалности и усамљености, него у благодатном излажењу из индивидуалности човековог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља. Тај излазак изван природе, изван света, изван Богом створеног битија, који је заснован на благодатном осећању човека, има пневматолошку димензију – улазак је у заједницу са Духом Светим. Та благодат представља осећање заједнице најпре са Богом, а потом и са људима, и то саосећање је вера. Тако Видовић констатује  да је природа вере осећање (којим је човекова душа жива и свесна), а смисао вере је у том излажењу или трансценденцији из Богом створеног битија у заједницу са Богом. Видовић се на овом месту позива на Његошеву Лучу Микрокозму која приказује ту благодатну трансценденцију. Будући да нација de facto представља заједницу, он говори о њој као великом колективу који је заснован на осећању заједништва.

Да би објаснио каква је нација заједница, Видовић мора да јасно дефинише и протумачи улогу и место нације као заједнице у историји и историјској свести, односно да објасни нацију као историјску заједницу. Одбацујући конвенционално поимање историје као низа догађаја који су се десили у одређеном временском моменту, он даје есхатолошку димензију историје. Видовић каже: „Историја је збивање вечности у човеку“. Међутим, он не говори о историји као неком есхатолошком догађају самом по себи, већ овакав закључак изводи из духовног живота заједнице, јер је „историја живот заједнице духовне“ и „историја је тајна, јер је духовна (црквена, историјска) заједница тајна“. Сам Видовићев термин „тајна“ нас враћа на његову поставку коју смо навели раније да духовна заједница почива на трансценденцији, односно изласку-излажењу из битија у надбитије, у заједницу са Духом Светим. Тако је  духовна заједница – заједница са Богом. 

Кроз егзегезу како историјска заједница постаје духовна заједница, Видовић објашњава какву улогу у томе има историјска свест. Наводимо децидно: Значај историјске свести је у томе што се појавом те свести (у предању мита, легенде, поезије, трагедије и Литургије) једна генерација поистовећује са претходном, налази свој идентитет у претходним,  па и у давно изумрлим генерацијама. То значи да се онда претходне генерације, у тој идентификацији, у том идентитету, прошле генерације јављају као живе пред очима наше генерације.“ Тако историјска заједница, кроз историјску свест учествује у духовном догађају у коме се прошлост и будућност сабирају у садашњости. Овим сабирањем прошлости и будућности у садашњости се превазилази пролазност која је својствена времену, и имамо ту сталну присутност историјске заједнице која и јесте битије историјске заједнице. То битије историјске заједнице укључује у себе љубав и жртву, а Божије присуство у било којој заједници чини је заветном, јер љубав и жртва Сина Божијег су прототип сваке љубави и жртве кроз коју се ствара и постоји историјска заједница као духовна и заветна заједница.

Два често коришћена термина, „Исток“ и „Запад“, Видовић суштински одређује и дефинише као два духовна појма, а не два географска појма. Тако он уз помоћ ова два духовна појма објашњава и појам нације и његово поимање у западној и источној традицији и предању. Видовић прави оштру разлику између западне нације (метафизичке, идеолошке и етатистичке) и православне (заветне) нације. Нација, као западна категорија заједнице, на Западу се јавља као феномен закона и устава и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ. Тако у Новом веку није света Црква, него је света држава. Нација је светиња само у својој истоветности са државом. Божанство је у држави, а не у Цркви, и зато ће и Хегел „Свето германско царство“ дефинисати као „отеловљење божанства“. Видовић као последицу оваквог поимања види то што хришћанство на Западу, однос човека према Христу, остаје приватна ствар индивидуе, односно западна метафизика не може да прозре у личносни однос човека и Бога. Човеков идентитет на Западу је подељен између приватног и јавног, тако да неко може приватно да буде хришћанин, а јавно треба да буде држављанин. Вера која човека укључује у државу представља „национализам као интимни етатизам“, а Хегел ће га дефинисати као „обичајност“. Видовић из овога извлачи констатацију да је природно онда што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем у постмодерној, у свету технике, јер она није могла да реши питање личности и заједнице.

Однос личности, заједнице и Бога (како смо га већ раније теолошки образложили) решава заветна мисао, односно она је феномен вере и завета. Зато се нација као заветна заједница у православном (заветном) тумачењу поистовећује са Црквом, одвојеном од државе. Хармонија између Цркве и државе представља хармонију два различита ентитета, а не истоветности. Тако у Византији није била света држава, него Црква. Држава је званично била „Царство православних Римљана“, док је „Свето римско царство германске народности“ било, како је то дефинисао Хегел,  „највиши божански облик државе“. 

Говорећи о односу светосавске нације и Цркве, Видовић каже да Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема ни трага у себи неког етнофилетизма, „јер је мисија Цркве да нацију, обичајно-језичку нацију удружених племена (или општина-комуна) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу“. Светосавским заветом је основана српска нација, а од Светог Саве имамо јединствен феномен у историји европских народа, постојање тројне хармоније: нације, државе и Цркве. Видовић закључује да је српску нацију изградила Црква, а не држава. Ово се добро очитује након пада Смедерева када су Срби расути у три различите туђе државе. Српска Православна Црква је тада успела да поражену српску нацију васкрсне, и да сва расута племена на великој територији три државе интегрише у једну нацију и да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. Заветна заједница као духовна и црквена заједица је Царство Небеско. Зато Видовић наглашавајући још једном есхатолошку, па и онтолошку димензију заветне заједнице, каже да заветна заједница није дело државе (чак и националне), него је она сабрање око „божанске силе сабрања – Логоса – који и јесте сабрање у Царству Небеском“.

Тако у Видовићевој теолошкој концепцији нације имамо јасан приказ како настаје нација, да је она плод историјске заједнице у личносном односу са Богом, који историјску заједницу чини духовном и заветном заједницом, и чини је јасно остваривом есхатолошком реалношћу.

Бранко Радовановић, докторанд Православног богословског факултета у Београду

Напомена: У чланку смо се дотакли само дела богате мисли Жарка Видовића, тако да ћемо у студиознијим радовима темељније обрадити ову тематику. 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.