Божо Ћоровић: O београдској премијери филма посвећеног херцеговачким јамама и жртвама НДХ

Небојша Колак, аутор филма Вратићу се! (Фото: Слободна Херцеговина)

Претпостављам да знате шта је Херцеговина. Зарасле су и јаме. Говори се о стотињак јама, помиње се око 12 хиљада жртава, али то никада неће бити дефинитивно утврђено, каже аутор Небојша Колак

Филм Вратићу се! аутора Небојше Колака потресно је сведочанство о страдањима херцеговачких Срба у канџама усташких хорди током глобалне трагедије под називом Други светски рат.

Аутора филма, господина Колака, сусрео сам пола сата пре почетка.

Свако зна да је број жртава на територији НДХ током рата немерљив, као и број јама. Не постоје два иста мишљења међу историчарима. Зато ме је највише интересовало да ли је господин Колак можда први који је дошао до броја најближег истини.

– Никада није направљена стручна комисија  која би утврдила тачан број жртава. Претпостављам да знате шта је Херцеговина и њено крашко тло. Зарасле су и јаме. Говори се о стотињак јама, помиње се око 12 хиљада жртава, али то никада неће бити дефинитивно утврђено.

Баке живеле док њихово сведочанство није заувек сачувано

Оно што даје нову дубину филму Вратићу се! јесу и сведочења две баке, сестре, које су самим чудом успеле да преживе геноцид и дочекају дубоку старост. Једна се након рата преселила у Кикинду, а друга у Врњачку Бању. Како их је нашао, тако далеко од Херцеговине, могао ми је рећи само аутор.

– Хајде да кажемо игром случаја. Трагао сам, јер ми је циљ био да у филму имам свједоке. У томе ми је помогла Требињка Милица Ијачић, која ме је упутила на своје тетке. Рекла ми је за Митру Пролић у Кикинди, до које сам дошао. Након разговора, она ме је упутила ме на рођену сестру Стану Младеновић, (рођену Ијачић) која је живјела у у Врњачкој Бањи. Тако да сам и њу снимио. Нажалост, ниједна није могла да погледа тај филм. Смрт је била бржа од њих.  Изгледа да их је Бог задржао на Земљи како би свједочиле.

У једноставној, али дубоко узнемирујућој и потресној сцени где се Стана присећа тих, најмрачнијих дана, она изговара једну, кратку, реченицу која ће ме сигурно пратити још неко време:

„Нису могли извадити кости из те јаме. Отишле су све до мора.“

Колак: Захвалан сам потомцима

Јер, нису једина сведочења само те две баке, већ и друга сведочења, додуше не из прве руке, већ од стране потомака, рођака, пријатеља оних чији су животи заувек угашени на усташким пољима смрти. Питао сам се колико су поуздане информације које имају они који нису, срећом, својим очима видели дела демонских џелата у црним, скупим униформама.

– Веома сам захвалан потомцима што су хтјели да говоре. Они се, као и баке, тачно сјећају имена усташких злочинаца. Док је држава је све гурала под тепих, они су добро упијали оно што се преносило с кољена на кољено. Игром случаја та драгоцјена свједочанства сада  су сачувана. Циљ овог филма је да сазнања наше генерације остану дјеци. Наши потомци треба да знају шта се дешавало. Ни ја, када је почео рат 1992, као припадник Војске Републике Српске много тога нисам знао…

Аутора филма питам да ли су српске институције нешто урадиле поводом питања јама у Херцеговини? Да ли се покреће та тема? Да ли су допринели, на било који начин, снимању овог филма?

– Па, ево, човјек из Музеја геноцида треба да говори. Мислим не само о овој, него и о многим историјским темама.

Кустос Музеја геноцида: Апел публицистима и новинарима да се баве локалном историјом!

Уочи пројекције окупљенима се обратио Гавро Буразор, кустос Музеја геноцида.

– Задатак Музеја геноцида је да скупи што више сећања, уграђује и правилно интерпретира. Људи који се баве Холокаустом кажу да ту причу није могуће испричати. И имају право. Због тога, кад се спустимо на ниво сваког страдалог или преживелог, видимо да је свако имао јединствено искуство: од тога како је живео и сналазио се од доласка нациста у његову земљу, па до хапшења, транспорта и одласка у логор.(…) Из Мађарске су кренуле две композиције (воза) мађарских Јевреја. Једна композиција је била упућена у правцу Аушвица и након краћег боравка тамо већина њих је завршила у гасним коморама, док је друга композиција у једном тренутку преусмерена у правцу Словачке и људи су завршили у радном логору где су у врло тешким условима ипак дочекали крај рата. Тако, када се ради о геноциду у НДХ, можемо закључити слично; да су искуства сваког појединца, страдалих и преживелих, заправо јединствена. Зато је важно да се проучавају места страдања, јер она заправо говоре колико је та тема комплексна и да њиховом анализом можемо добити праву слику геноцида који је почињен од Херцеговине, преко Босанске крајине и Славоније.

Овим кратким говором Буразор је јасно скренуо пажњу на културу сећања коју гаји Израел, који не заборавља Јевреје који су на најстрашније могуће начине страдали током Другог светског рата. Сваки лаик зна да таква култура сећања у Србији није на нивоу на ком би требала да буде. Било како било, тек најављени говорник Дејан Ристић,  директор Музеја геноцида, није се појавио.

Небојша Колак већ ради на наредном пројекту.

– Управо мислим да ће убрзо бити премијера филма који се не бави ратном темом. Ријеч је о Љубинку Акшаму, момку од 19 година, који је погинуо од грома на терену фудбалског клуба Леотар. Млад, талентован момак који је управо тада добио позив из Црвене звезде.

– Гостујући у јутарњем телевизијском програму ,између осталог, позвао сам људе да дођу – ако су заинтересовани. Мени је значајно да филм буде премијерно приказан у Београду и Србији, а послије тога да крене по телевизијама и свима онима који су заинтересовани за истину. Наравно, биће доступан и на Јутјуб каналу под мојим именом – закључио је Колак.

Скраћивање и опрема: Стање ствари

(Слободна Херцеговина, 10. 9. 2022)

stanjestvari.com