БИХАЋ У БЕОГРАДУ: О нападима на награду „Београдски победник“

ИСКРА на Фејсбуку

ОТКАДА је најављена нова књижевна награда „Београдски победник“ па до сада, не прође дан а да се не јави неки поклоник култа Панчићеве оморике (Теофилове, Јосифу свака част) да јавности саопшти како је реч о прљавој работи у коју су уплели прсте мрски бојкоташи награде коју су управо они, поклоници поменутог култа, деградирали и уништили учинивши бојкот неминовним. Дакле – НИН-ове.

Оно најбитније – језгро бојкоташа, са којим сам у редовном контакту, за поменуту идеју о новој награди чуло је када и ја, што ће рећи кад се вест појавила у медијима, па сходно томе не би било потребе да се овом причом бавим да нас константно с њом не везују.

А када већ везују – тражили сте, гледајте.

Нема сумње да, пошто је НИН-ова награда девастирана, постоји потреба за новом. Да ли ће Београдски победник бити достојна замена оне некадашње – видећемо. А чак и ако буде, могу да се кладим да ће их бити још, што за књижевни живот тешко да може да буде лоше.

Чак и ако, међутим, нова награда испадне једнако лоша као уништена НИН-ова, што је готово немогуће, али, хајде, хипотетички, ни то неће бити штета приближна оној коју су начинили поклоници Богољубовог култа (опет мислим на Теофила, не на Карића) па њихова групна хистерија ни у том случају не би испала оправдана.

У гомили бесмислица коју су припадници ове веселе скупине изговорили на рачун свега и свакога, међу којима најбедњу представља константан покушај везивања њиховог шатро левичарског колонијалног менталног ропства са опозиционарством, а сваког противљења њиховом идиотизму са служњем власти (немам довољно простора да набрајам на које све начине другосрбијански корифеји под актуелном влашћу профитирају), издваја се вапај како је у питању крађа јер је Београдски победник плагијат НИН-ове награде, при чему се инсистира на поређењу са „Утиском недеље“ и „Хит твитом“.

На први поглед, ова примедба је најобичнија небулоза, пошто се награде за роман године додељују широм света, а што се пропозиција тиче, сам оснивач НИН-ове, Борислав Михајловић Михиз је истицао како ју је осмислио по узору на неке од њих.

Е, али, баш када се присети Михиза, иоле упућеном човеку постаје јасно оно што му је запарало уши још код „Утиска недеље“ и „Хит твита“, а обична небулоза се претвара у занимљиву комбинацију тешког дебилизма и и још теже безочности.

У случају НИН-ове награде, наиме, Оља Бећковић нису ни Панчић, ни његове оморике, него поменути књижевни критичар и његов пријатељ Добрица Ћосић, а њени данашњи уништитељи, који не пропуштају да истакну како о Ћосићу мисле све најгоре, док Михиза, углавном, лукаво прећуткују, представљају узурпаторе бренда који жешће злоупотребљавају.

И то би на ову тему било било мање-више све, да се пре десетак дана није огласио лик који је, мада му то, „бидном“, није била намера, успео да доведе у питање једну од битних примедби бојкоташа на рачун НИН-овог жирија – да људи из те екипе, углавном, или са књижевношћу немају везе или од школе имају велки одмор (што су, изгледа, и оснивачи нове награде имали у виду, пошто су свих пет чланова њиховог жирија, од којих су неки и пружили подршку бојкоту, доктори књижевности).

А онда се појави човек са Оморикине стране са академским титулама у фулу и напише један од најглупљих текстова које сам од када знам за себе имао прилику да прочитам! Нешто што не би били у стању да сроче два највећа НИН-ова лумена – Платон са трећег програма националног радија и малени Чакаревић.

Лик се зове Новица Милић. Због опседнутости популарним филозофом, од које су му се, изгледа, појмови у глави мало ускомешали, пријатељи га, кажу, зову наш Деридица, а непрјатљи Дери(ди)ште из нашег сокака.

Један пријатељ ми рече како је у пубертету, док је мислио како иза неразумљивих текстова стоји неко значење читао Деридицина сочињенија. А када је сазрео и схватио да је Бенедито Кроче у праву и да иза истих, као у поменутом случају, најчешће не стоји ништа, одустао је од ћорава посла.

Ја, признајем, нисам упућен у Деридериштев опус, али, ако је судити по поменутом тексту – куку мајко!

Каже мајстор како су бојкоташи нелантовани писци, који НИН-ову награду и без бојкота не би добили, што би могао да буде шатрокваран аргумент да међу њима нема бивших добитника, укључујући и у то време актуелног!?

Шта је, дакле, писац овим хтео да каже?

Вероватно не зна ни он.

Али, хајде да се и ја мало играм стручним дискурсом – шта је, заправо рекао?

Па рекао је управо оно што и ја у горњем делу текста, а што му никако није био циљ – да садашња НИН-ова награда нема везе са оним што је некада била и да многи од оних који су је некада добили више ни у лудилу не би могли да је добију пошто критријуми више нису књижевни, а да је позивање на бренд који си уништио баш гадна хипокризија.

Шта да се ради, нема бесплатног ручка – уз гол који је забио бојкоташима доказавши да академске титуле не морају да значе ништа, Деридица је себи и својима забио аутогол, и то кроз ноге!

А када је реч о таквом таленту, аутогол са почетка текста, наравно, није могао да буде једини.

Било их је, што би рекли у Бихаћу, а зашто у Бихаћу, сазнаће се у наставку овог текста – букадар.

Најсмешнија од свега је, без конкуренције, фрустрација коју доктор и професор, колега докторке за књижевност Татјане Росић, гаји – не само према књижевности коју пишу бојкоташи него према књижевности уопште, па се нуди да склепа романе за обе награде – и

„Победника“ и НИН-ову!?

Немој, тебра, ако бога знаш!

По овоме што си показао, не би могао да прођеш, и то у шири избор, ни код чланице НИН-овог жирија насклоније конфузним текстовима, моје драге колегинице Марије Ненезић.

Држи се аматерског бављења фотографијом, у ком, кажу, такође ниси баш најуспешнији, али је, барем, некако, примереније као хоби.

Е, а зашто Бихаћ?

Па међу иначе мрским бојкоташима, Деридици, рекло би се, посебно идемо на нерве Кустурица, Баздуљ и моја маленкост (користим прилику да му захвалим што је показао упућеност у особности мог стила и што сам се захваљујући њему заједно са Кустурицом нашао у друштву најнеталентованијих). Смештање у ово друштво ме је, међутим, подсетило на жаљење које сам осетио што сам ономад био оправдано одсутан са журке на Мокрој Гори, где су Емир и Мухарем са Петером Хандкеом, још једним неталентованим писцем, певали Халида Бешлића, па сам самим тим пропустио прилику да ме општина Бихаћ прогласи персоном нон грата.

Али, ако сам ја пропустио своју прилику, Деридица није своју.

Предлажем му да, по узору на рахметли Дане Сарајева у Београду, где су се састајали регионални „уметници“, љубитељи „истине, одговорности и помирења“, са истомишљеницима оснује манифестацију Дани Бихаћа у Београду, где би им гости били духовно блиски одборници бихаћке општине, који су изгласали поменуту логичну, мудру и надасве сврсисходну одлуку.

Истина, није сигурно да ти одборници имају неке везе са уметношћу.

Али, опуштено, немају је ни Деридица ни његови.

Што једне не би спречавало да ударају у шаргију, а друге да их фотографишу.

novosti.rs, Владимир Кецмановић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.