БАЛ ВАМПИРА: Херту Милер слушали одабрани, у салу само са „аусвајсом“

Како се могло догодити да нико од неколико стотина људи, колико их је било у сали Југословенског драмског позоришта у Београду не реагује на речи немачке нобеловке Херте Милер изнете пре неко вече, на жестоке увреде на рачун Срба, српске државе, Српске православне цркве?

„ Истина је да Србија сама себи наноси зло, јер свака олош може пљувати по њој у главном граду и још за то бити плаћена“  – лепо је пре неки дан објаснио Мислав Хорват у тексту који је на свом сајту објавио Фонд стратешке културе.

Остаје „чудо“, како те вечери, са догађаја који се претворио у својеврстан „бал вампира“ нико није, из протеста, из барем „малог неслагања“ са ставовима немачке нобеловке „да су Срби сами криви за све што име се десило“ и да „морају живети са осећањем кривице“, није напустио салу и за собом залупио врата?

Део одговора можда лежи у чињеници да је добар део публике на сусрет са Хертом дошао са посебим позивницама које је упутила, дакле и госте одабрала, Амбасада Немачке у Београду. Тако барем говори позивница до које је, преко једног од позваних, дошла и „Искра“. На позивници коју је потписала извесна службеница амбасаде јасно стоји да амбасада позива на књижевно вече „немачке нобеловке Херте Милер“, уз молбу позванима да карте подигну 30 минута пре почетка догађаја и да обезбеде „идентификациони документ“. Дакле „аусвајс“. Као у стара времена!

Остаје и питање, да ли Србија има новинара, културног посленика, толико зрелог и виспреног да разговара са Хертом Милер? Да „жртву немачких медија“, на догађају коме је „недостајало топлине“ приупита да ли по истом принципу, који је применила на Србе и 1999. годину оправдава и Хитлеров поход на Европу, на Србију, Русију 1941. године?

Владимир Кецмановић је, у свом тексту који је 17. октобра објављен у Новостима, говорио о томе како је једном књижевнику и интелектуалцу забрањено да буде медијатор ових догађаја због, како кажу, „великосрпског национализма“ који тај књижевник баштини. Довољно је да се зна да тај „великосрпски националиста“ није Србин по националности.

– Осим тога, зашто је баш немачки публициста Михаел Мартенс одабран да у ЈДП-у разговара с Хертом Милер? Зар у Србији не постоји новинар који прати културу, а који би могао да буде модератор гостовања Милерове у ЈДП-у? Зашто је она, како нам тврде пријатељи и колеге новинари који прате културу, одбила да било ком нашем новинару да интервју? Милерова је позвана у Србију да би нам постављала услове? Да би говорила о политици, а не о књижевности? – с правом у текксту који је објављен на сајту Фонда стратешке културе пита аутор текста Слађана Илић.

Данима после скандала никако да сазнамо и – ко је тачно довео Херту Милер у Београд, на Сајам књига? На интернету, никако званично, помиње се извесна НВО „Крокодил“ Владимира Арсенијевића. НВО „Крокодил“ и Владимира Арсенијевића, као српске организаторе манифестације помиње и Фонд стратешке културе на свом сајту. Ако су Сајам књига и манифастације у склопу Сајма, догађаји од посебне културне, друштвене важности за Србију, ко је одредио НВО „Кродил“ да доводи госте?

И, шта о свему кажу у ЈДП, у чијој је сали немачка списатељица, говорећи о бомбардовању Србије без трунке емпатије каже да је „војна интервенција људска и морална позиција“, а онда из сред Београда позове НАТО да интервенише и у Украјини, и уклони „типа Путина“?

Па макар и са позивницом и са „аусвајсом“, па макар и са посебног списка, остаје невероватно да нико од 600 одабраних не напусти салу ЈДП и залупи вратима!

– О чему је ту заправо реч – о садомазохизму, недостајању примарног самопоштовања, самопорицању, стокхолмском синдрому, феномену обожавања странаца, потреби да се добије данга и постане припадник руље, схизофренији или пак о фасцинираности књижевним наградама?

Када је Кнут Хамсун почео да сарађује с нацистима, његови читаоци почели су да му враћају књиге. Е, то су били читаоци! Сам тај чин у ствари је књижевност. Ништа мање од тога није књижевност ни чињеница да би сви који су се у ЈДП-у нашли у реду за потписивање, вероватно исто тако мирно стајали у реду за клање или за стрељање. Управо поменуто у не тако давној прошлости надгледали су и чинили ближи и даљи преци Херте Милер – стоји у тексту Слађане Илић на сајту Фонда стратешке културе.

Искра