Слободан Антонић

Класни презир као принцип наших грађанских селебритија

(Слободан Антонић) Фото: intermagazin.rs

У опсадном стању, у ком тренутно живимо, свашта се пише. И треба тако. Јер, слобода говора корисна је и у ванредним околностима. Можемо да чујемо аргументе и за она мишљења која не делимо. Ако су ти аргументи јаки, мишљење ћемо да променимо. А ако су, пак, слаби, наше мишљење само ће бити учвршћено.

Прочитао сам, рецимо, текст Теофила Панчића против увођења ванредних мера. Његови аргументи, које никако не потцењујем, нису, међутим, променили моје уверење да су извесне ванредне мере биле неопходне. (Да ли баш те и у тој мери, друго је питање).

Такође, прочитао сам и текст Андреја Ивањија против забране кретања старијих од 65 година. И његови аргументи, који, такође, не мислим да су за потцењивање, нису ми били довољно убедљиви да се предомислим у вези потребе такве или сличне мере.

Нећу да кажем да сам у овој ствари до краја у праву. Допуштам да ћу можда, зависно од даљег развоја прилика, да променим мишљење о ванредном стању. Али, свакако да је за све нас важно да одржавамо слободу мишљења. Јер, само тако, као друштво, можемо да доносимо рационалне одлуке.

Међутим, текст Биљане Србљановић, објављен у Блицу, у коме она шири отровну мржњу према пензионерима прилично ме је узнемирио. У њему готово да нема аргумената. Само гола лична импресија: „ја да вам кажем“.

Због тога сам ухватио себе како се питам: нису ли такви чланци, заправо, злоупотреба слободе кроз типични говор мржње?

Србљановићева, најпре, цело српско друштво представља као агрегат егоиста. Том друштву она, као каква етичка хероина, држи моралне лекције: „Немамо ми ту чудну особину да стављамо друштво испред себе самих, несолидарни смо људи, `мој живот вреди више од твог` је модел, такви смо, да се не лажемо и то смо показали много пута“. „Ово друштво је“, каже даље Србљановићева, „дубоко несолидарно и недисциплиновано“, оно је „болесно изнутра“, па „вирус који долази може само да га докрајчи“.

Не знам на основу којих је то истраживачких налаза професорка Србљановић дошла до тако црне слике српског друштва (и нас као народа). Напротив, социолози, на основу поновљених истраживања, налазе да је за Србију и даље карактеристична „вредносна дисонанца“ између раширених колективистичко-солидаристичких осећаја становништва  и егоистичко-дарвинистичких норми званичног капиталистичког система.

Србљановићева је, међутим, до слике о грађанима Србије (да не кажем о Србима) као о саможивим дивљцима дошла, не знам којим другим путем, него тако што је посматрала себе и своје социјално окружење. Она каже: „Сетите се баба које смо мрзели,  што су (за време бомбардовања 1999. – С. А) трчале да од поднева заузму преноћиште по склоништима зграда, не марећи што за комшију с дететом нема места, па ни да понуде да се смењују или деле. Е то се сад враћа, кад, као несолидарно друштво кажемо – није тако страшно, од вируса умиру само стари, а ја нисам стар. Сваки пензионер који је отео место сваком младом родитељу пре 20 година у склоништу, осудио је генерације стараца на немилост друштва и то видимо сад“.

Дакле, Биљана и њено друштво мрзели су пензионере јер су њима, младима и важнима, отимали места у склоништу (?). А Биљана и њено друштво, пак данас, изгледа да сматрају да пензионери, како год да их коси корона, само добијају оно што су заслужили. То је тек мало закаснела инсант карма и космичка правда…

Моја су, међутим, искуства с тим „бабама-отимачицама места у склоншту“ другачија. Месец дана пред бомбардовање, родио ми се најстарији син. Када се сећам тог периода, немам ниједан негативан доживљај. Напротив, управо су најстарије комшије, попут чика Васе Пантелића (1922-2008) или Милутина Чолића (1919-2009) – и да их не набрајам – показивале највише љубазности и предусретљивости кад год би видели породицу с бебом.

Из Србљановићкиних редова, заправо, избија комбинација мржње и презира према пензионерима. То је карактеристично за наше кругодвојкашке селебритије. Но, то је  приметно и за све кандидате (аспиранте) који хоће да се учлане у елиту. Тај безразложни ресантиман почива на снобовско-скоројевићкој социјалној дистанци према суграђанима који су вишеструко депривилеговани: 1. због старости (и болести); 2. због сиромаштва; и 3. због искључености из пожељног начина живота (попут маст хев одласка на адвент у Загреб).

Пензионери су, заправо, најсиромашнији а најкрупнији сегмент српског друштва. Зато је презир према њима најчешће и израз класног презира припадника једног танког, привилегованог слоја у Србији према свима који су испод њих.

Да подсетим, пензионера у Србији има чак 1,7 милиона (децембар 2019). При томе њих 28% прима месечно мање од тзв. минималне пензије (износи 15.000 динара). А чак 60% њих прима мање од просечне пензије (износи 26.644 динара).

Могу ли Србљановићева и њено друштво да замисле живот с 15.000 месечно? Наравно да не могу чак ни са 26.000. Зато су и развили мит о српским пензионерима.

По том миту, наши умировљеници су, ето, „сами криви“ за све што их је снашло. „Гласали су за Слобу“ и „бацали цвеће на тенкове“. Зато сада, заправо, само „кусају то што су удробили“.

Исти мит каже да су „ми-урбани“, насупрот пензоса, одувек били супериорних ставова и понашања. Гласали су „исправно“ и борили се против „српског национализма“. Стога сада, захваљујући „свом таленту и труду“, оправдано припадају „прогресивном средњем слоју“.

Поента је да би сви они – тј. цела Ћирјаковићева суши елита  – живели још много боље само да нема српских пензоса и других заосталих Срба, заправо губитника транзиције, који љуте наше евроатлантске пријатеље (у вези Косова и Русије), пошто и даље гласају за „националистичке странке“. А све српске партије су, заправо, националистичке – осим можда ЛДП и ГДФ.

Овај мит о пензионерима саставни је део мита о меритократији. Тај мит свесрдно негује наша компрадорска буржоазија и (ауто)колонијална интелигенција. То је мит који, како тачно уочава В. Табашевић, господари Србијом.  Не влада нама „косовски мит“, већ „мит о меритократији“.

По том миту, не добија се део системске ренте као награда за предају стратешких ресурса и радне снаге колонијал-капиталистима – што ради наша компрадорска буржоазија; и не добија се део системске ренте као награда за идеолошко оправдавање поретка колонијалне експлоатације и доминације – по чему се истиче наша (ауто)колонијална интелигенција.

Не, по миту о меритократским заслугама, цела наша селебрити интелигенција, као и опслужујућа грађанштина, свој привилеговани материјални и друштвени положај дугују искључиво „свом таленту, труду и веровању у европски систем вредности“. Хау јес ноу

Некада се доиста зачудим колико далеко иде идеологија те, заправо, класне поделе на „нас, изузетне“, „који смо елита овог друштва“, и на остале чланове „примитивне Србије“. Рецимо, Весна Пешић каже да је „у европској цивилизацији, Србија примитивно друштво, таква јој је и држава“, а и „народ је полуписмен у највећем делу“. „Срби су у већини расисти, зато овде нико и неће да остане“, примећује још она. С друге пак стране, Пешићева каже: „А шта имају Срби пристојно сем тог круга двојке? Само искомплексирани  Срби причају завидљиво о `кругу двојке`, у тај круг не могу да уђу макар живели на Теразијама. То (круг двојке – С А) није део града, већ просветитељско мало језгро које нервира српску нацошку паланку“.

Да би се истакла разлика између нас, „евро-цивилизоване мањине“ и вас, „примитвно.национачлистичке већине“, неопходно је што лошије говорити о српском друштву и држави. Често се употребљава типична расистичка терминологија у којој су „смрад“ и „смрдљив“ главни диквалификативи.

Тако се Биљана (дабровојвођанска) Стојковић жали да живи у „устајалом смраду мочваре зване данашња Србија“, Никола Самарџић се тужи што је „заглављен у смрдљивој курдско-цинцарској касаби“, Никола Крстић каже да „не смрди Београд на људски измет, већ на православне џихадисте и попове који се не перу“, а Данас, у својој серији репортажа зашто-треба-отићи-из-Србије преноси изјаву једног нашег избеглог јапија: „Одлучио сам да напустим Србију у тренутку кад је у Србији почео да се осећа велики `смрад` немаштине и једноумља“.

Ако се пак неко, као Љиљана Смајловић, случајно усуди да каже да „ово ипак није најгоре место на свету“, одговориће јој инфлуенсерка „Ksenija“ (32.700 пратилаца), са: „Љиљана, ово јесте (изворно наглашавање) најгоре место на свету. Ово је септичка јама која прелива“. Након тога ће Смајловићева, у истом низу, бити чашћена најразличитијим увредама, укључив и „удбашки релативизатор, најгоре сорте“ – само зато што не мисли да је Србија најгоре место на свету и септичка јама која прелива?

Србија се још, у објавама наших селебритија, назива и „Србистан“, у смислу „православно провинцијалне забити“ (Емило Павловић), „ретроградни казамат Европе“ и „најљигавија земља у Европи“ (Никола Крстић), „цивилизацијска рупа“ (Бојан Јовановић, „бивши ђакон“), док се за „епицетар нашег проблема“ проглашава „затуцани народ и похлепна власт“, при чему „народ сноси основну одговорност за свеопшту заосталост у Србији“ (Ненад Прокић)- Имајући у виду такав народ, јасно је зашто наши селебритији осуђују и исмевају „мешање карата социјалних, где се заправо и дан данас дичимо тиме како су сви са основном школом могли сваке године на летовање – што није нормално, то нигде не постоји, то једноставно није реално“ (Миодраг Мајић).

Из мржње и презира према нижим класама, која се свагда испољава као својеврсна „алергија на народ“ (Андреа Јовановић), произлази агресија, почев од прижељкивања грађанског рата – заправо, огољеног класног рата против остатка друштва (те „безубе Србије“ која би, ето, хтела сваке године на море). Како рече Дашко Милиновић, „отворено призивам грађански рат, важно је само да буде скроз у Србији, да не дирамо друге својом јадношћу више“. А инфлуенсер-левичар Tochkonja (12.500 пратилаца) признаје: „Грађански рат је једини рат који има смисла. Можеш да убијеш онога кога стварно мрзиш“.

Наши селебритији се, у истом стилу, залажу и за „нову четрдесет осму“ (Никола Самарџић; а када их питају „где сада да нађемо Голи оток?“ исти мислилац каже: „у Хрватској, додуше, шлепери на Батровцима, осам сати“ – чекање на граници је, ваљда, једини проблем)“; уживају у маштању како ће „следећи пут прво похапсити оне који буду причали како нису за реваншизам“ (мото Дариа Хајрића), питају се „зашто Срђа Трифковић (већ) није у затвору“ (Исидора Стакић – а зашто би био?!), траже да „тужилаштво забрани (Вечерње) Новости због ширења мржње – наслов је довољан!“ (изворно наглашавање, Жарко Богосављевић; а наслов је гласио: „За `Мирдиту` је Косово независно“ јер је на фестивалу промовисана публикација Историја Косова у уџбеницима Косова, Албаније и Србије – дакле, шта у наслову није тачно?)…

Они се радују да је „једина добра ствар с овим друштвом то што ће неминовно изумрети“, а што их уопште „не растужује“ (Марко Крстајић; али, исти аутор се „заплаче“ када „прочита да су у Ирској ницала поља јечма на местима где су биле масовне гробнице устаника“; јадни Ирци, шмрк, шмрк, а ми Срби, најгори смо, јебем те Србијо, ко последњи изађе нека угаси светло), националну опозицију називају „Dvermacht-ом“, „шугавим фашистима и хушкачким говнима“ (Дарио Хајрић), Хандкеа зову „ђубретом негационистичким“ (Биљана Србљановић), Горану Весићу се опуштено обраћају с „магарчино јебена“ (Дарио пристојниту Хајрић), Рајко Ђурђевић је Рајко Циганин (Никола Самарџић), а Ломпар је „псеудоакадемски шарлатан“ (Срђан М. Јовановић) и „фашиста“ (Невена Бојичић) који „трабуња“ (Слободан Георгијев)…

Како наше суши-стадо види своје сународнике најбоље се разуме из  једне шала-шега репортаже објављене на сајту Vice, под називом „Цео дан сам се понашао ‘најсрпскије’ могуће“. Аутор, Урош Димитријевић, који за себе каже да „можда стварно не гаји класичне особине једног патриоте“, јер се „увек осећао као да не припада у потпуности овде“, сада се „одлучио да на један дан усвоји неке особине и дневне рутине просечног Србина“. Стога је одмах по устајању дрмнуо вињак, обукао кожну јакну на доњи део тренерке и ставио шајкачу, „јер апсолутно нема потребе да се било шта слаже с било чим“, сву обућу је ставио испред стана, на ретровизор окачио крст и опанак, ручао и вечерао пљескавицу с луком, „едуковао“ се  тако што је гледао интервјуе Мирољуба 555-333 Петровића, затим се испред зграде попео на оборену жардињеру и бацао петарде, да би завршио дан напивши се као свиња…

Све наведено још једном потврђује запажање Зорана Ћирјаковића да су се „ови одомаћени ставови о непоправљивој инфериорности сународника временом кристалисали и метастазирали баш на друштвеним мрежама, где позападњачене и отуђене домаће елите своју дистинкцију – иако је она често ништа друго до пуки одраз класних привилегија – редовно изражавају увредљивим аутооријенталистичким, ауторасистичким и аутошовинистичким дисквалификацијама“ (овде 173).

Ове класне привилегије, повезане с уобичајеном компрадорском функцијом смућивања памети и легитимације колонијалног система, долазе чак до изражаја и у овим, ванредним околностима.

Као што је то приметио Срђан Гарчевић, „ако се гледа N1, највеће жртве ове кризе су власници кућних љубимаца с егзотичним прехрамбеним потребама (који не смеју да једу људску храну) и људи који су се заглавили на егзотичним дестинацијама током пандемије“.

А Никола Танасић пише: „Карантин је идеалан показатељ у коликој мери друштвене мреже не одражавају стварну слику народа. На друштвеним мрежама су сви на распусту: читају, гледају филмове, деле поезију, праве рукотворине. А пола грађана и даље ради – ложи топлане, превози робу, производи храну. На радију нека гошћа из света културе раздрагано говори о `добродошлом одмору од суманутог темпа живота`, о прилици да се културно уздиже, обилазе виртуални музеји, да се свира и ствара. Ни једном речју није показала свест да је за пола грађана живот постао несношљив. Ти људи морају да раде све што иначе раде: да не касне на посао, да остваре квоту, да заврше папирологију, да зараде дневницу, а све у условима у којим је кретање ограничено, радно место виси у ваздуху, а болест вреба иза ћошка…

„Заправо“, наставља Танасић, „карантин је распуст само за један мање-више привилегован део средње и више класе који (1) може да ради од куће, (2) није егзистенцијално угрожен губитком посла, (3) има `социјални падобран` да може да издржи месец-два неактивности. И тај свет сада – између онлајн изложбе Ермитажа и бесплатног концерта Мет опере – може да се љути на суграђане који `неће да седе код куће`, `нису дисциплиновани`, `не воде рачуна о себи и другима`. Огроман број наших суграђана не може себи да приушти ово ванредно стање. Немају кад да разумеју шта се догађа, јер је њихов свакодневни грч постао још тежи. Стога ова промена темпа и спољних околности није прилика да `надокнадимо пропуштено` на Нетфликсу, Јутјубу, Гудридсу и сл., већ да погледамо друштво у коме живимо, и схватимо смисао речи заједница у оваквом критичком тренутку. Па да из карантина заиста изађемо паметнији“.

Током писања овог текста стигла је вест да је и Биљана Србљановић оболела од вируса. Жао ми је због тога и волео бих да ова криза доиста допринесе да сви из ње, како каже Танасковић, изађемо паметнији – схвативши, између осталог, и шта значи заједница. И разумевши колико има истине у ономе што је написао Станко Церовић: „Држава је једина заштита народу од олуја историје“.

Тачно знам тренутак у коме сам се и ја освестио у погледу хијерархије вредности и идентитета. То је било 23. априла 1999. године у 2:06. Тада је, наиме, бомбардован РТС. Моја двомесечна беба имала је стомачне грчеве и управо сам је љуљао када је силина експлозије отворила врата од терасе, која су била тек отшкринута (стан се, иначе, налазио код Ташмајдана). Захваљујући томе, стакло нам се није сручило у лице.

Био сам велики противник Милошевића. Али, тада сам схватио да је за НАТО мој син једнако мета колико и Милошевић. Јер, за непријатеља сви су Срби исти. Они нас нападају као народ, а „када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин?“ (Хана Арент).

Ова нас пошаст, наравно, не напада као Србе. Али, опет се показује да постоје две јасне линије одбране: свет се брани повезан у породице и организован у државе. И што су породице и државе боље, а њихови чланови посвећенији и сложнији, изгледи на успех су већи.

Не можете, међутим, своју државу деценијама активно да претварате у економску, политичку и културну колонију, да је ниподаштавате, исмевате и понижавате, а да је онда зовете у помоћ и очекујете да се преко ноћи преобрази у надмоћну супермашину. И не можете већину својих сународника да надмено третирате као нижу врсту, готово као марву, а да онда од њих тражите, чим се нађете у невољи, „солидарност“, „хуманост“ и „несебичност“.

Но, најлепше од свега је то што је наш обичан човек такав да, у кризи, прелази преко свих класних подела и преко свих ранијих обеда. И обавезно  показује дубоку емпатију и солидарност према своком од ближњих.

Памтите то, ви „урбани“, „способни“ и „едуковани“. Запамтите то, ако можете, и онда када све ово прође – а ви се вратите на своје „заслужене“ статусне позиције.

Добар је овај народ. Зар не можете бар мало да га поштујете?

Слободан Антонић

19 коментара

  1. дулебг каже:

    На сајтовима на које ја залазим нема ни трунке од ниподашравања народа. Чак ни од ниподаштавања анти-Срба. Према томе, лек је: оставити их нек се задаве у сопственој септичкој јами.

  2. дулебг каже:

    Без имало ризика може се тврдити да српску „елиту“ ћини анти-елита, друштвени талог. Ту врви од несвршених доцвиолога, татиних кћери и генералских стричевића. Критеријум за пријем је такав, да поштени, стручни, образовани – отпадају у првом кругу, као непоуздани за посао раскућивања нације.
    Овима који прођу, затим се пуне уши како су богомдани, и како би све било још боље, да нема оних Других. А њима, тако јаднима и у свему неуспешнима, ове речи се лепе за кости и нема те силе која би их полсе разуверила.

  3. дулебг каже:

    Нова мода је говор мржње. На мрежама и медијима пласирају се тако увредљиве изјаве о појединцима и нацији, позиви на линч и убиство – а да на то нико не реагује. Рекло би се да је ова вербална агресија део обавезе 2-Србије, којим правда своје грантове?

  4. Rajkovic Miodrag каже:

    Sjajno, kao i uvek, bravo Slobo , napred Srbijo.Nigde nema ovako lepe zemlje i ovako divnog naroda , kao u Srbiji.Bila je i bice ponosna, jaka , napredna i najbolja i najhumanija u Evropi.

  5. Desimir каже:

    Kao i do sada jasno, analitički i precizno. Moj savet, ne gubite očigledan talenat i vreme na ove auto..anti.. likove. Jeste da je lepo kada naletiš na istomišljenika, koji ti sopstvene misli lepo složi, ali mislim da je svakom u Srbiji ,ko je u situaciji da razmisli, sve jasno. Što se tiče samoproglašene elite njihov preobražaj će biti najbrži i jedino moguć kada im neko ponudi veću lovu. Meni nije ni malo teško da ih zamislim kao ultra desničare kada bi se pojavila ponuda koja bi im omogućila očuvanje naslednih privilegija stečenih još u vreme ultra levice.

  6. Drz ga, ne daj ga каже:

    Mislim da ovakvi pokusaji ukljucivanja u javnu debatu i bezuslovno dobronamernu polemiku ljudi koji se svojim jezikom i stavovima sami iz nje iskljucuju (bar ukoliko ucesce u javnosti po definiciji podrazumeva neki minimum uzajamnog postovanja), uz svo uvazavanje dobrog profesora, nose vise stete nego koristi. Jednostavno, ako vas se neko gadi i prezire vas, ne mozete sa njim incirati raspravu, a da mu po prirodi stvari ne date bar unekoliko za pravo, i sebe stavite u polozaj slabosti i inferiornosti gde je za izbavljenje sustinski neophodno njihovo odobrenje. Kao saznajna bica ih precenjujete, jer poreklo njihove pogreske nije u saznajnoj sferi i nema argumenta koji moze preokrenuti njihov stav, a vi bi uporno da sa njima razmenjujete argumente. Kao moralna bica ih precenjujete, jer zanemarujete najbanalnije materijalne interese i borbu za drustveni status koji zapravo stoje iza njihovih zivotnih izbora, koje oni podvaljuju sebi i drugima kao moralne, a vi bi uporno da ih moralno reformisete. Na kraju krajeva, podilazite i njihovoj pretenziji da predstavljaju elitu, sluzeci se pri tom u javnom prostoru jezikom i zastupajuci stavove koje mogu biti odlika samo drustvenog dna. Na taj nacin onda neminovno delite i odgovornost za srozavanje nivoa i kvaliteta javne rasprave. Da skratim – koliko god trenutna bila njihova drustvena moc da kroje kulturnu i drzavnu politiku, i koliko god ona bila u nesrazmeri sa njihovom realnom drustvenom vrednoscu cini mi se da je jedino zdravo da se pomenuti u polemikama nalaze iskljucivo kao objekti. NE mozemo raskinuti naravno sve ljudske i nacionalne veze sa njima, a ne bi bilo na kraju krajeva ni posteno, jer su na kraju krajeva i oni deo price o nama. Ali kao ogledalo nasih najvecih moralnih, psiholoskih i materijalnih slabosti oni nas s pravom preziru. Nije posteno medjutim, sto iz te slike koju preziru sebe iskljucuju a objektivno najvise njoj doprinose.

    • дулебг каже:

      Не презиру они, него то им је тактика: пошто немају аргументе, онда неће ни да разговарају са онима који их имају.

  7. Spiridon каже:

    Надам се да ћу цитатом који следи од Василија Розанова из „Опалог лишћа“ подржати у потпуности текст професора Антонића:
    „Није велика ствар волети срећну и велику домовину. Треба да је волимо управо када је слаба, мала, понижена, најзад глупа, и најзад чак и порочна. Управо, баш тако, када је наша „мајка“ пијана, када лаже, када је сва огрезла у греху, тада не треба да се одмичемо од ње. Али, ни то није оно последње-када она најзад умре, када од ње остану само кости-онај ће бити „Рус“ који ће плакати крај тог одра са лешом који никоме није потребан, на који су сви већ пљунули. Тако нека буде“.
    Из књиге Carmen Saeculare Георгиј федотова

  8. Драгољуб каже:

    Добар текст. Често виђам такве људе који уз одређену власт мрзе и своју земљу. Све им не ваља из сопствене земље, користе пуно ту ђица у говору, уопштавају ствари, лако доносе закључке, генерализују. Лењи су и без снаге и маште да нешто поправе. Обезбожени а тако и одљуди.

  9. Иван Лукић каже:

    Не знам како су Другосрбијанци закључили да је маса толико различита од њих („елите“). Изборни резултати противрече њиховим оценама. Већ 20 година на изборима убедљиво побеђују „проевропске“ странке. То што они препознају као назадно (националисти) једва се примиче цензусу. У идеолошком смислу Србија је већ део глобализованог света. Нова религија глобализма је супериорно тријумфовала у Србији. Већина обичних људи има страх да на било какав критички начин коментарише доминантну религију глобализма. Пре ће бити да мањинска, „друга“ Србија жели по сваку цену да нас убеди како су они бољи од масе, па фантазира о томе како је већинска Србија „назадна“. У „другој“ Србији постоји једна очигледна психопатологија која је слепа за реалност.

    • дулебг каже:

      Нису они видели Прву Србију ни на телевизору. Понешто преписују од Крлеже & Србомрзитеља и то им је сва наука.

  10. Иван Лукић каже:

    Антонић троши велику енергију да критички анализира другу Србију не схватајући да је то потпуно промашено и да нема практично никаквог ефекта. Србија је пре 20 година кренула европском странпутицом и толико далеко отишла на тој странпутици да повратак више није могућ. Сви који су пре 20 година гласали за Коштуницу и ДОС допринели су да се Србија сада налази тамо где је. Нема сврхе сада се посипати пепелом. Србија је поражена политички, економски и војнички, на такав начин да она више нема смелости да пружи било какав отпор. Другосрбијанци само галаме као какви злобници који хоће ионако поражену Србију да још више сабију у земљу.

    • дулебг каже:

      Не бих се само сложио са термином „Србија“. Нису Србија ни народ никуд пошли, већ то чине колонијалне власти. А куда би, кад су колонијалне, него куд им се покаже? На резултате избора ја се не бих превише освртао.

  11. Mićo Uzelac каже:

    Užasno takmičenje u pljuvanju svoga naroda nije iznenađenje. To čine uglavnom „građani sveta“ koji su na žalost fizički ovde a virtuelno žive živote prosvećenih globalista, više brinući za kitove u severnom tihom okeanu nego za komšiju koji možda umire od gladi. Nedostatak osećanja pripadnosti svome narodu zamenjuju osećanjem pripadnosti civilizaciji (svetu), pod tim podrazumevajući pro-zapadni sistem vrednosti. Ti ljudi po pravilu ne poseduju toplinu, i svoju beskrajnu racionalnost uzdižu iznad svega, a nesvesni da je baš ta mrvica iracionalnosti ono što odvaja svakog čoveka od robota, predvidljivog i programiranog. Bez te mrvice nebi bilo umetnosti, nauke, lepote, naroda, ljubavi, i napretka.
    Čestitam na odličnom tekstu uz primedbu da je šteta što nije napisan malo „prostijim“ rečnikom jer bi bio ubojitiji, a i lakše i šire prihvaćen.
    Još jednom čestitam!

    • дулебг каже:

      Не треба се спуштати на њихов ниво. Они су прости зато што су прости, а не из неких политичких разлога.

  12. Радомир Антонијев Батуран каже:

    ”Коме је празно у души, тај се хвата за уши”, каже народна пословица записана на српском језику. Или: ”Одувек је то код нас, главу диже празан клас”, Његош.
    Мудар никада не бежи од своје суштине, него се труди да је што боље упозна и у њој се утемељи. Сви они који се ките епитетима: ”грађанин света”, ”елита”, ”глобалиста”, ”мондијалиста”, ”европејац”, ”евроатлантиста”, ”ми интелектуалци” … нису мудри, нису спознали своју суштину и никада се неће уравнотежити у души – празни су, да не кажем скудоумни. Само празан клас зврнда на ветру, а пун се повија ка земљи.
    Раб

  13. Небојша каже:

    Свака част г-дине Антонићу , сажето и тачно наведено! ја се надам да ће брзо доћи време кад ће ваше опсервације бити доступне на државним медијима , јер многима ипак треба жива реч да би их бар подстакла на размишљање.

  14. Миодраг каже:

    Можда мала сигестија за аутора да уз термин “ другосрбијанска елита, синоним за грађанску елиту из круга двојке“ понуди објашњење, поготово за оне који не познају Бгд и његову историју
    Ово је мој прилог томе: круг двојке је пре Другог св рата био центар националне елите(културне, економске, војне и сваке друге а о том националном и патриотском заносу сведоче и величанствене задужбине које су углавном концентрисане на том подручју)
    Од октобра 44 управо су ти станови били мета руководилаца партије, и њене војске, полиције, осим Дедиња где је број вила био веома ограничен… (Генерал Јово Капиџић је један познати и типичан пример)
    Тако да је та елита из круга двојке произашла из Брозове привилеговане касте, њених потомака и не чуди њен антисрпски ксрактер.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.