Милан Ружић

Јавно се извињавам свом народу

То што Хрвати славе „Олују“ није никакво чудо, јер то заиста може да се окарактерише као за њих једина успешна ствар коју су икада урадили. Е сад, чињеница да постоји народ који свој једини успех и највећу радост заснива на страдању другог народа јесте страшна, али њен ужас добија потпуно нове обрисе када страдалнички народ заборави да је страдао, а уз то још и сам нешто слави

Нечувена је небрига за нашу историју и јад који је из те историје одувек спопадао овај народ. Написао бих нешто о овим најјачим налетима, да будем прецизнији, о једном.
У питању је највеће етничко чишћење на овим просторима, некада свакодневно оплакивано и у народу присутно, а данас с наше стране потпуно занемарено, од стране злочинаца слављено, и у кухињама историјске ревизије од геноцида и етничког чишћења прекувано у ослободилачку акцију. Наравно, у питању је „Олуја“.

То што Хрвати славе „Олују“ није никакво чудо, јер то заиста може да се окарактерише као једина за њих успешна ствар коју су икада урадили. Е сад, чињеница да постоји народ који свој једини успех и највећу радост заснива на страдању другог народа јесте страшна, али њен ужас добија потпуно нове обрисе када страдалнички народ заборави да је страдао, а уз то још и сам нешто слави.

О чему се тачно ради… Ради се о томе да, не први пут, организатори Драгачевског сабора трубача одржавају поменути сабор баш у дане годишњице „Олује“. Ове године, у питању су 5, 6. и 7. август. Критиковати, сматрам с разлогом, Србе који летују у Хрватској, а не поменути оне који иду на овај сабор у дане једног од најстрашнијих страдања свог народа, било би лицемерно. Ово друго је чак далеко тежи облик упале идентитета која прети да се прошири на мозак и избрише читаво памћење једног народа.

Неки самосвеснији народ би сваке године у дане када се „Олуја“ догодила палио свеће, организовао литије, ишао на литургије, распитивао се има ли још оних који су без крова над главом и хлеба на столу. Тај самосвеснији народ би својом уметношћу, а Бог зна да ми таквих уметника имамо, овековечио страдање и поставио га заувек пред очи свог народа као подсетник на оно где смо страдали и с ким више никада не треба улазити у било какве уније, договоре и ортаклуке. Народ свестан себе не би правио гастробаханалије, слушао плехану музику и гледао малолетне Ромкиње како играју по улицама, мокрио по крајпуташима, прао косу пивом, пео се на споменике и гурао се у колони за свадбарски купус, а уједно заборављао непрегледну колону својих сународника, бескрајне мрље остале након бомби, звуке трактора и плача деце. Не би заборавио шаторе у сваком већем и мањем месту у Србији и не би смео да заборави своју срамоту да те људе, Србе баш као што смо и ми, неки и даље називају избеглицама, иако живе у својој земљи међу својим народом.

Та лудост да се веселимо у данима страдања и у исто време са онима који су нас убијали кад год су имали прилику, то није само лудост, а све више сумњам и у то да је у питању случајност, јер се понавља ко зна колико пута. Ако је у питању скретање пажње са историјских мука – погрешан је потез. Ако је у питању „хлеба и игара“ – погрешан је потез. Ако је у питању незнање, а није – срам нас било. Ако је у питању „традиција“ – и о томе можемо да причамо.
Труба није српски инструмент, а најмање део наше традиције. Она је у Србију дошла, постоје три тумачења, или 1831. године, или четири деценије касније, а неки помињу да се њена примена овде усталила тек након Првог светског рата. Дакле, традиција од 100 или 150 година у народу који постоји много дуже и није нека традиција. А ако се узме у обзир и то да је труба овамо дошла с простора који ће убрзо постати Аустроугарска монархија, онда нећемо погрешити уколико тај инструмент назовемо окупационим. Можда је прејак термин, али то не умањује његову тачност.

Дакле, у дане „Олује“ организује се сабор, носе се шајкаче (иста ствар као с трубом), ужива се у звуцима окупационог ратног инструмента и свесно се ради на заборављању. Ако некоме ово и даље звучи као погрешан повод за овај текст, као беспотребно упозорење, онда знајмо да шта год ово било – успело је, опет у корист Хрвата.

Овај текст уопште није упирање прстом у појединце, у организаторе Драгачевског сабора трубача, већ упирање прстом у цео народ, чији сам и сам део, који себи допушта недопустиво.

Ваља поновити… „Олуја“ се на најстрашнији начин одигравала од 4. до 7. августа и баш у том периоду се овде организује Драгачевски сабор трубача, да вриске страдалника овог народа замени подврискивање пијаних.

Јавно се извињавам свом народу и мученицима из колоне у име краја из кога долазим, јер знам да нико други неће – ваљда су им уста пуна купуса.

Милан Ружић

?>