Зоран Шапоњић

Воле ли бриселски комесари нашу децу више од нас?

Србији се увелико спремају измене и допуне Породичног закона према којома ће за свако физичко кажњавање детета, па и „васпитну ћушку“, држава моћи  да покрене механизме попут „корективног надзора над родитељима“, који подразумева укључивање центара за социјални рад, као и разна саветовања и едукацију родитеља.

Измене и допуне поменутог закона резултат су притисака који уз наше пристајање, годинама већ стижу са Запада да се промени традиционално васпитање деце, примени принцип који родитеље ставља у подређен положај. 

Овоме као доказ и извештај Европске комисије за Србију за 2025. годину, у коме се наводи да „Србија треба да измени своје породично право како би се изричито забранило телесно кажњавање деце у породици и дечји бракови“.

Изменама и допунама Породичног закона најављује се и увођење платформе и апликације преко које ће деца моћи да пријаве родитеље или старатеље за свако физичко кажњавање. А онда држава ступа на сцену. 

„Апликације и платформе, које се финансирају из буџета Републике Србије подржане од стране министарства надлежног за унутрашње послове, јавних тужилаштава и центара за социјални рад, користе се за пријаву насиља у породици над децом и других облика насиља над децом, кроз обезбеђену могућност пријаве у току 24 сата, седам дана у недељи“, стоји у предлогу измене Породичног закона. 

Адвокат Небојша Перовић  за РТ Балкан је изјавио да су измене Породичног закона „сувишне, беспотребне, воде ка потпуној разградњи породице и представљају омчу око врата родитељима“.

„Прича о правима детета је потпуна замена теза. Управо је супротно. Овде се ради о томе да предлагач ових измена и допуна жели нашу децу да претвори у шпијуне, да пријављују оне који их највише воле, да путем апликације дозволе деци, пубертетлијама да могу да уцењују родитеље, уколико им не испуне захтеве“, изјавио је адвокат.

Залуд упозорења, залуд подсећање да је постојећим кривичним законом, већ уређено да је забрањено злостављање деце, залуд чињеница коју износи адвокат да у Србији нагло расте насиље деце над родитељима. 

Евро комесари у кожним мантилима јашу Србијом, без зазора намећу нам своје, бриселске, амстердамске, ротердамске системе вреднсоти. Само да уведемо ове измене па ће нам породице и земља процветати, да се одрекнемо Косова па ћемо решити све проблеме, само да уведемо санкције Русији па ћемо се домоћи раја званог Европска унија. 

Ако би неко и помислио да смо овим дотакли дно, вара се, имамо ми до дна још много. Брисел ми за сведока. 

Чланак Воле ли бриселски комесари нашу децу више од нас? се појављује прво на ИСКРА.

Уместо да у ове дане када се навршава 27 година од НАТО агресије на Србију оде на гроб мале Драгане Димић из Старог Грацког на Косову и Метохији која је имала само четири и по године када је у кревецу погинула од НАТО бомбе, или на гроб Милице Ракић, или неког другог детета страдалог од америчких, немачких, француских или британских бомби, Марта Кос, комесар ЕУ на годишњицу говори о – својој срећи. 

Пре бих рекао о својој несрећи. 

Каже јуче, на годишњицу бомбардовања Србије, уместо да клекне на гроб мале Драгане, да замоли њене родитеље, све Србе за опроштај, да макар у име својих послодаваца упути извињење за сваку невину жртву, како, ето, није срећна зато што Србија купује гас од Русије и ракете од Кине.

Иначе, да није тога, да Србија не купује гас од Русије и ракете од Кине, срећи Марте Кос не би било краја. Још да Србија уведе санкције Русији, да пошаље трупе у Украјину да се са нацистима боре против Руса, да се одрекне Косова и Метохије, свог народа, да се одрекне гроба мале Драгане Димић, као и Дечана и Грачанице и Пећке Патијаршије, тек би онда била срећна. Можда би и коло заиграла од среће. На годишњицу смрти и страдања. 

Можда би од среће почела да подврискује, па макар и на датум који Србе толико подсећа на смрт и страдање. 

Ћути јуче, на годишњицу агресије Брисел, ћути ЕУ, ћуте европски комесари, ћуте њихови подрепци по Београду. Само не ћуте Марта Кос и Џејми Шеј. 

На годишњицу бомбардовања, европска комесарка, без образа, без трунке људскости, без мрве емпатије, оног основног људског саосећања, уместо о жртвама говори о својој срећи и несрећи, оптужује и прозива Србију. Њен сабрат по нељудскости, портпарол НАТО у време бомбардовања Џејми Шеј говори о томе како су Срби заслужили бомбе, како се ни до дан-данас нису извинили терористима које су убијали по Косову 1999. године. 

Заиста тешко је кад човек остане без образа, онда два прста коже на лицу по чему се разликује словесно од бесловесног, добро од злог, људско од нељудског, анђеоско од ђаволског. Још теже је када та чињеница престане да га се тиче, када му постане свеједно има ли та два прста коже или нема. 

Још теже када изгуби осећање стида, срама, осећање без кога нема ни кајања, ни части, ни кривице. А о томе се, управо и код Марте Кос и код несрећног Џејмија Шеја ради. Ни кајања, ни части, ни кривице. На годишњицу наше несреће коју су они скривили, њих двоје срећни, самозадовољни и самодовољни, опуштени, мирни. Ни да се зацрвене, да покажу трун пристојности, достојанства. Родитељима побијене деце држе лекције о моралу, о части…

И још горе од свега побројаног је кад човек остане без Бога у себи. Када сам себе прогласи за бога, када помисли да може све, да му је све дозвољено. 

Уместо да ове дане проведу у мишјој рупи, да барем заћуте, да се уклоне са ТВ екрана и страница портала на пар дана, и Шеј и Марта Кос уједају, вређају, досипају со на ране, провоцирају, изнова нас понижавају. И све то са предумишљајем. И то више није социологија, ни политика, то прелази у фазу патологије.

Метастаза оштег стања једне цивилизације, метастаза друштва, заједнице у коју хрлимо свим силама и свим путевима без алтернативе. Трагом општег самопонижења. Да нам Марта Кос буде комесар а Шеј портпарол.

„Вредности и циљеви ЕУ за мене су светиња”, рекла је једном Марта Кос. 

Какве су им вредности, таква и светиња. 

На страну чињеница да је Марта Кос Словенка. Припадница народа који је у возовима без возног реда 1941. године под нацистима депортован у Србију, а Срби после са њима делили и кућу и последњи залогај хлеба. Дочекали их као браћу. 

Марта Кос сада нам враћа гостопримство.

Уместо да оде на гроб Драгане Димић, четвородишње девојчице коју су њени убили, учи Србе демократији, људскости и доброти. 

Тако је то кад човек остане без осећаја стида и срама. 

Али, шта да се ради. 

Тек подсећања ради, државни суд у Штаду, Немачка, 1. 2. 1980. осудио је Ериха Густава Шарфетера на доживотну казну затвора за 18 убистава почињених у концентрационом логору на окупираној територији СССР-а. Десет година касније, фебруара 1990. шеф савезне државе Доња Саксонија, министар председник Ернст Албрехт, иначе отац Урсуле фон дер Лајен, шефице Марте Кос, помиловао је горе поменутог осуђеног есесовца „због старости и нарушеног здравља”. 

Да се човек не пати по затвору под старе дане. 

Како то да таквих примера емпатије нема када су у питању Срби и Србија? 

Како то да нико из ЕУ, Брисела, од Урсулиних не помене јуче невино побијену децу по Србији. Барем њих. 

Или ми можда то не заслужујемо. Јер, ипак, они су аријевци а ми само тамо неки Словени. Они које је још пре 85 година требало истребити па смо се некако измигољили. 

Па сад не заслужујемо ништа друго до бомбе и презир сваке врсте.

Чланак Срећа и несрећа Марте Кос и Џејмија Шеја се појављује прво на ИСКРА.

© Живојин Ракочевић

Није то само затирање још једне српске светиње него и наставак тихог убијања Срба на Косову и Метохији. Чупање корења, рушење темеља, затирање читавог народа. Оно што се по тој несрећној земљи ради деценијама уназад, плански, темељно, систематски, сурово, смишљено, нељудски.

Вест коју је пре десетак дана пренео новинар и публициста из Грачанице Живојин Ракочевић, да је нападнута испосница Светог Петра Коришког у селу Кориша крај Призрена, тешко оскрнављена древна светиња, да се десило једно од највећих уништавања и скрнављења српског наслеђа на КиМ од погрома 2004. године, свуда у свету, ваљда, изазвала би, ако не лавину реакција, згражавања, оно барем куртоазне осуде.

Овде, код нас – ништа. Пар лајкова, пар емотикона у објавама на друштвеним мрежама, исто толико коментара и – мук, тишина, равнодушност. Добро је, то се нас не тиче, то је негде тамо, далеко, није пред нашим вратима…

Ћуте тзв. косовске власти чији су закони и у овом случају прекршени, ћути међународна заједница, ћуте они чији је мандат да чувају и културно, историјско наслеђе Срба на Косову и Метохији.

А оно што је Општина Призрен, Одељење за туризам и економски развој, без дозволе СПЦ и Епархије рашко-призренске, учинило од српске светиње крај Призрена – тешко је непочинство, неповратно уништавање, разарање несхватљивих размера историјског, верског  комплекса…

„Без икаквог знања или обавештења власника (СПЦ) извршена је изградња пута, поплочана стаза, разорен манастирски извор, урађена проширења за окретање усред заштићеног простора, а одсечене су прилазне стазе према главним испосницама и самој цркви која се налази у стени. Масивни, препознатљиви стубови и лукови на којима је почивао други спрат храма припијеног уз стену, у потпуности су поткопани. Први и четврти стуб су напукли по дужини, јер су изгубили ослонац у земљи, а њихово окружење је растресено због рада тешких грађевинских машина. С обзиром на то да се ради о стрмом и изразито неприступачном терену, већ сада се види одроњавање пута који два пута пролази кроз специјалну заштићену зону“, описује у ауторском тексту Ракочевић, оно што је кратком посетом испосници пре који дан видео на терену.

Краће речено испосница крај Призрена, грађена од 12. до 14. века, у којој се према биографији коју је написао Теодосије Хиландарац, светитељ борио са демонима, са самим собом и победио, „преорано је тешким машинама, затрпано земљом“.

Поред самих темеља храма изграђен је широки пут све до пећине на крају комплекса.

Нису у овом случају погажени само верска осећања једног народа, оноземаљски типици да се у туђу светињу не дира, него и овоземаљски закони њихове државе.

„Овим законом се обезбеђује заштита српских православних манастира, цркава и других верских објеката, као историјских и културних локалитета од посебног значаја за заједницу косовских Срба“ стоји у првом члану косовског закона који цитира и Ракочевић и који је требало да заштити светињу, једну од најпознатијих испосница у којој су се стотинама година, подвизавали монаси, „место богате библиотеке, место које је даривао и са породицом посећивао српски цар Душан“.

„Инвестиције које реализује Дирекција за туризам и економски развој из Призрена омогућавају лакши приступ посетиоцима и туристима историјском споменику, палеохришћанске цркве која се налази у призренском селу Kориша“, стоји у објави на фејсбук профилу Зафира Берише, политичара и кандидата за посланика у скупштини тзв. Kосова.

Изнова су оштећене и фреске у цркви крај испоснице. На фрескама су шиљцима урезани натписи „УЧК“, имена неких Албанаца, посетилаца, поново је прекопавано гробно место светитеља, около много смећа…

Свети Петар Коришки помиње се, пише у ауторском тексту историчар Борис Стојковски, међу најзнаменитијим пустињацима, односно монасима српског средњег века. Према Стојковском, „иако највећи број српских средњовековних светаца чине владари и највиши црквени достојанственици, ипак, постоји и значајан број оних који су својим монашким, аскетским и пустињачким животом заслужили да их црква канонизује, односно прогласи за свеце“.

Један од таквих био је и Свети Петар Коришки.

„Он је свој пустињачки живот водио негде на прелому 12/13 столећа. У модерној науци о књижевности, став је да текстолошка анализа житијних списа му смрт датује у прве деценије XIII века, а неки померају и мало раније у већ прву деценију реченог столећа. Његов култ је већ био познат у доба краља Милутина (1282–1321) и раширио се управо у време овог владара и његових наследника. Исто тако, добро је познато у науци, Петар Коришки је добио своје култне (хагиографске списе) житије и службу из пера српског средњовековног књижевника и монаха Теодосија Хиландарца, истовремено и хагиографа Светог Саве. Управо овде и треба тражити повезницу са јачањем култа Петра Коришког. Наиме, често се за Теодосија каже да је његово Житије Светог Саве, на одређени начин био први роман старе српске књижевности. У њему је, према неким тумачима, Сава приказан више као херој, односно ово житије је мање исторично од Доментијановог и има много више хагиографских елемената“, пише Стојковски.

Мошти свеца из манастира Светог Петра Коришког пренете су у Црну Реку код Рибарића 1572. или 1573. године, зна се и да је манастир постојао све до 1760. године. Све до последњег рата били су сачувани ћелије испоснице Св. Петра Коришког, остаци цркве, монашких ћелија и појединих економских зграда. Најстарија је испосница, природно удубљење у стени које је мало обрађено и претворено црквицу. У испосници је остало само неколико квадрата живописа изведеног за живота св. Петра Коришког.

Ове фреске спадају у најстарије примерке монументалног сликарства средњовековне Србије и јединствене примерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.

Светиња сада нестаје пред нашим очима. Камен по камен. Само што јој није задат последњи, завршни, смртни ударац.

Нама питање, јесмо ли, ако ништа друго, свесни шта се око нас дешава, шта ћемо кад нестане испоснице, кад је разнесу, поткопају да се сруши… Шта ћемо кад нам ударе на следећи манастир? Шта ћемо ми оставити иза себе, по чему ће нас памтити… По лајковима и емотиконима и коментарима на друштвеним мрежама?

Чланак Затирање светиње: О рушењу испоснице Светог Петра Коришког и нама самима се појављује прво на ИСКРА.

”Ваш је задатак да прокрстарите земљом, у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво. Сваки који благо поступа, греши о животе својих другова. Он ће бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен пред ратни суд.”

Стална представница Немачке у УН Антје Лендертсе, која ових дана предводи кампању против Србије, могла би сутра у свом обраћању, када од Генералне скупштине УН буде тражила да Србе прогласе генцидним народом, да искористи, ако не цео напред наведени цитат, онда, барем неке његове делове.

Јер „за целу Србију има се створити застрашујући пример који мора најтеже погодити целокупно становништво“, а сем тога напред наведене речи изговара један од славних предака, земљака госпође Лендертсе.

У питању је генерал пешадије Франц Беме, командант 18. армијског корпуса немачког Вермахта, односно „опуномућени генерал за Србију“ а цитат је део наредбе коју овај званични представник немачке државе 25. септембра 1941. године издаје својим трупама у Мачви, Јадру, у Србији и део је опште Хитлерове наредбе – 100 Срба за једног јединог Немца.

Госпођи Лендертсе, свакако, у припреми сутрашњег говора, може помоћи и део цитата у коме се наводи да свако који благо поступа према „подмуклим Србима који су 1914. године потоцима лили немачку крв“, греши, и он ће „бити позван на одговорност“.

Шта се после наредбе генерала Бемеа десило по Мачви и Подрињу, колико је Срба завршило на вешалима, колико је стрељано, колико жена и деце уморено, у Србији се и дан данас мало зна. Није 60-их, 70-их, 80-их година прошлог века било упутно о томе говорити, пречи су од српских глава и немачких вешала били немачки кредити, а, било је то и време братства и јединства.

Но, континуитет се назире. Од 1914. преко 1941. па све до 2014. године. И неизоставно питање – важи ли наредба генерала Бемеа из септембра 1941. године што се Срба тиче, и данас?

А, крајем септембра те 1941. године, после наредбе генерала, командант 18. армијског корпуса оружане силе немачке државе, славног претка горе поменуте сталне представнице Немачке у УН, почео је напад 342. дивизије под командом др Велтера Хингхофера на Шабац праћен масовним злочинима над становништвом Мачве, Подриња, Јадра…

До 10. октобра завршено је чишћење Мачве од устаника тако што је у Великом и Малом Забрану, Банској Бари, Шицари, побијено више хиљада невиних људи.

После дугогодишњег рада, истраживања, копања по архивама, историчар Ђорђе Вукмировић саставио је монографију „Од слободе до стратишта“ и именом и презименом утврдио да је од октобра до децембра 1941. године на територији Јадра убијено 2.677 недужних цивила. На списку се нашло и 305 деце млађе од 10 година, нека су била рођена пре само пар дана, па како нису била крштена, уписана су само по презимену.  У селу Драгинац надомак Шапца, званична оружана сила државе Немачке, дакле не нека паравојска, и нека банда, него званична оружана сила државе коју данас представља поменута госпођа у УН, од 14. до 16. октобра стрељала је 1.359 мештана. Масовних стрељања тих дана било и у селима Јаребице, Цикоте, Коренита, Ново Село, Велико Село, Лешница…

Можда би и овај податак могао бити занимљив за госпођу Лендертсе.

А што се тиче наредбе генерала Бемеа, има ту још детаља. Ако је госпођа Лендертсе заборавила, или можда није упозната да подсетимо како се Немци свете. Можда данас, спремајући говор за сутра, за ГС УН може још неки део искористити. Јер, у питању су „подмукли Срби, мушкарци и жене“.

„Сва лица која учествују у борби ма у ком виду, имају се сматрати за герилце и као такве третирати.

Имају се спалити сва насеља из којих се, или из чије се околине пуца на немачке трупе, или у чијој се близини буде нашло оружје или муниција.

Све мушко становништво од 15—60 год(ина) похватати и за први мах упутити у сабирне логоре за заробљенике које ће уредити дивизија. Оно ће се доцније употребити по отсецима за радове, нарочито за сечење кукуруза по пољима дуж друмова, као и за прикупљање летине.

Целокупно женско становништво од првог дана користити за исте радове или присилити за друге радове.

По нарочитом наређењу имају се заробљеници отправити у нарочите концентрационе логоре северно од Саве које ће устројити заповедник Србије; женско становништво потиснути према југу ка Церу, а села и салаше спалити, чувајући при томе прикупљену жетву.“

И тако даље, и тако даље, има тога још… Кад би кренули да набрајамо све ваше злочине, она три пут кад сте овде били, томови би били тесни.

Наравно, убијање деце од пар дана, вешање девојчица, девојака и жена није у наредби изричито поменуто, то је подведено под део о мерама „које ће најтеже погодити читаво становништво“.

Јер, кад се Немци свете, они то раде темељено, у континуитету, ево, ми смо ових дана живи сведоци. Сто за једнога. Прецизно до бола.

Срби из Јадра, Мачве, они са вешала из 1941. године и они са вешала 1914. добро су то на својој кожи осетили. Ено им костију по масовним гробницама крај Дрине, Јадра и Саве.

Жртве у гробницама док џелати спремају резолуцију да још једном повешају обешене.

Чланак Док се џелати спремају да још једном повешају обешене се појављује прво на ИСКРА.

Такође, чини се да би сви ти захтеви добили на снази, уверљивости, да би Срби озбиљније о њима размислили да је посета министра, односно барем његов долазак у Београд, пропраћен звуцима сирена, а овде мислим на сирене какве су Београђани слушали док су се „штуке“ 6. априла ујутру обрушавалЕна њихове куће. Или, барем звуцима сирена какве су слушали 88 дана 1999. године.

Можда би, такође, уверљивије било и да су захтеви, очекивања и уцене које је јуче Писторијус изнео Београду, изречени не у згради српске администрације, него, рецимо, на рушевинама Народне библиотеке у строгом центру града, које тако стоје још од 6. априла 1941. године, оног дана када су ту изгореле стотине хиљада књига. Министров наступ свакако би код Срба изазвао јачи утисак да су најновије уцене изречене управо на то месту.

Толико је још места у Србији на којима је Савезна Република Немачка, персонифокована у свом министру одбране могла да саопшти Србима најновије захтеве а која су много примеренија од зграде српске администрације на Новом Београду. Шумарице у Крагујевцу, рецимо, где су 20. октобра 1941. стрељали српску децу у омеру, 100 деце за једног Немаца, или Краљево рецимо…

Поменути најновији захтеви Србији су могли да буду саопштени и на Церу, рецимо, у Мачви, негде код Шапца или Лознице, у Јадру где су у јесен 1915. године вешали Србе зато што су се усудили да бране себе и своје куће, децу и своју слободу.

Пригодно место за саопштавање најновијих захтева Србији могло би да буде и село Драгинац у Јадру где су од 14. до 19. октобра 1941. немачке окупационе снаге стрељале 2.677 становника овог и околних села, од мале деце до жена, стараца, мушакараца, а по стрељању становништва села су попалили а сву стоку побили. Нису оставили ни камен на кемену.

Проблем је једино што се о овом масакру ни у самој Србији до скора није много знало. Били смо заборавили.

Кад министар одбране Савезне Републике Немачке, земље која је у три рата у последњих 109 година у Србији побила на стотине и стотине хиљада Срба, вешала их, масакрирала, стрељала, спаљивала, затирала све до колевке, у сред Београда затражи од Србије да се одрекне Косова, свог срца и своје душе, и да уведе санкције Русији, поменути министар дубоко вређа свакога ко се и мало Србином осећа.

Јер, ако ништа друго, нема у Србији куће, фамилије ни братства коме они некога нису убили. И то не око Минхена, Хамбурга или Берлина, док им је претио шушком и убијао њихову децу, него, око Београда, Краљева, Крагујевца, Шапца или Ужица.

То је министар Писторијус, то је Немачка заборавила. Нисмо ми њима дужни, они су нама. Не треба ми да се покајемо, него они. Нисмо ми њих убијали на њиховом кућном прагу, него они нас. Где је поштовање за нашу жртву, где је осећај пијетета, макар и најмањи, где су трагови онога што је у своје доба учинио канцелар Вили Брант…

Или, нам можда овим што раде најављују да ће поново, да они имају право, а да ми немамо право ни да се бранимо.

И дан данас, 12 година касније, добро памтим израз лица немачког пуковника, команданта КФОР-а док је посматрао Србе на барикади у Јагњеници код Зубиног Потока. Колико је само тог дана било презира у погледу тог човека у немачкој униформи док су у близини стајали немачки тенкови. Он је све, ми смо ништа. Он је господин, ми смо бедници. Он има право да ради то што ради, ми немамо никакво право.

У свету постављеном наглавачке, све то је нормално.

Једино што није нормално јесте да се сами одрекнемо права да бранимо себе, своју кућу и њиву, децу. Тада ћемо онима оличеним у немачком министру одбране тек дати за право да нам раде то што нам раде. Тек онда ћемо за њих бити беспредметне крпе а онај немачки пуковник из Јагњенице моћи ће својим унуцима у Немачкој да прича о тамо неком народу на Балкану који не заслужује ни трунку поштовања, него – немачку чизму.

Чланак Српско право и немачка чизма се појављује прво на ИСКРА.

У пролеће 1919. године, српски ратник Милосав Шапоњић, мој прадеда, после месеци пешачења из Мађарске се, где је три године провео у заробљеништву, вратио у Србију, својој кући.

Као победник, не као поражени!

Кад је закуцао на врата брвнаре под Шапоњским врхом изнад Увца, у поцепаном шињелу и поцепаним опанцима, под поцепаном шајкачом, његови су га једва препознали.

Због њега, због успомене на његову жртву, на његове дане у рату, потом и у заробљеништву, на стотине, хиљаде, десетине хиљада његових ратних другова, оних који су се вратили и оних који су оставили кости од Мађарске и Аустрије до Грчке и Албаније, данас, праштајте, никако не могу да славим некакав Дан примирја, за мене је 11. 11. био и остао – Дан победе!

Дан победе редова Милосава Шапоњића.

Дан победе српског оружја над онима који су нам 1914. дали ултиматум, да нас понизе и поразе, па нас четири године вешали и стрељали, газили, пљачкали, пустошили, палили, над онима који су  за четири године побили 1.247.435 нас Срба! Од тога 379.000 били су војници, остали цивилне жртве, они који су побијени ни криви ни дужни, ван бојног поља.

Нисмо ми изгубили Први светски рат па данас славимо Дан примирја, ми смо победници Првог светског рата. И није Први светски рат завршен примирјем, он је завршен капитулацијом Немачке царевине у Компијењу. Нису Французи у оно истом вагону 1940. потписали капитулацију пред Хитлером због тога што је у том  вагону 1918. потписано примирје, него због тога што је у том вагону Немачка царевина потписала капитулацију!

Нису гинули наши преци на Церу и Колубари, нису ишли пешице преко Албаније, нису остављали кости у Плавој гробници, нису пробили Солунски фронт и јурнули преко Кајмакчалана,  нису у страховитом јуришу ослобађали отаџбину, да четири године касније са мрским непријатељима потпишу примирје. Нису они који су нас вешали по Мачви и Јадру, по Кремнима и Мокрој Гори, нису они који су нам газили жене и децу, бабе и ђедове, заслужили да са њима потпишемо примирје. Не, са њима нити је могло, нити је било примирја, само рат, до капитулације а не до примирја.

Не, не славимо ми данас Дан примирја, ми данас славимо Дан победе! Дан сећања на наше славне претке, на њихову огромну жртву, на наше славно оружје, на нашу славну прошлост.

Чему стид? Чега се ми то и кога данас стидимо кад кажемо – данас је Дан примирја? Државни празник! Наших славних предака, оних што су јуришали на Церу и Колубари, бранили Београд до последњег, 1.300 каплара, мајора Гавриловића, оне побијене нејачи по Мачви и Јадру, Плаве гробнице, Кајмакчалана, Гвозденог пука?

И, пред ким се то стидимо да кажемо да је данас Дан победе српског оружја? Не да славимо на сва звона, него само да зуценом, шапатом проговоримо да је данас Дан победе? Не, цео дан нас са свих фреквенција, ТВ канала, сајтова, затрпавају да је данас Дан примирја. Да се неко не увреди, да не повредимо нечија осећања, осећања оних који су нас клали и вешали. Да продужимо заборав. Да се још једном обрукамо пред прецима и њиховим светлим костима.

Пред ким се то стидимо? Пред онима који су пре неколико година, неда се то тек тако заборавити, то страшно понижење, на прославу “стогодишњице потписивања примирја у Првом светском рату” као “силу” победницу позвали представнике лажне државе Косово а председника Србије, Србије која је у том рату положила највећу жртву, дала трећину становништва, ставили у трећи ред споредне трибине?

И, још једно треба знати. Дан примирја, не Дан победе, славе данас они који су нам после тог рата наплатили не само цокуле, него и пертле за те исте цокуле, и последњу гранату од оних које су биле већег калибра од калибра цеви наших топова. И нека су нам наплатили. И нека славе. То су њихова посла.

И опет ћемо, као и свих претходних година 9. маја идуће године уместо Дана победе пре славити Дан Европе, и опет ћемо 11. 11. идуће године уместо Дана победе славити Дан примирја, и опет ћемо се стидети наших предака. И опет ћемо на Дан примирја гледати  филм о Првом светском рату у коме се српски војник у рову, негде на Дрини, пита “шта ми је ово требало”, као да напада Беч а не брани своју нејач, и остаће ненаучена једна велика лекција.

И тако све до идућег рата а онда све из почетка.

Чланак Дан победе српског оружја а не Дан примирја!   се појављује прво на ИСКРА.

Први с десна на фотографији је канадски премијер Џастин Трудо. Висок, леп, свеже избријан и измивен, напудерисан и намирисан, у скупом оделу са припадајућом краватом, у као снег белој кошуљи, прототип савременог западног политичара… На фотографији се пред ових запажених детаља види и како Трудо са изразом прикривеног задовољства, што је једна од првих лекција у public relations школама на Западу, некоме аплаудира.

Поред Трудоа на фотографији је украјински председник Володимир Зеленски. Не у оној његовој зеленој мајици коју носи већ годину и по дана већ у раскопчаној сивомаслинастој кошуљи дугих рукава,  без кравате, истој какву смо и ми некад носили док смо служили ЈНА. Зеленски је необријан, са фотографије се осећају и барутни димови, али, обзиром на околности, ратно стање, сталне руске нападе, актуелну контраофанзиву, то му се и не може узети за зло. Сем овог на фотографији се види и како Володимир некога испред себе поздравља стиснутом песницом, сав одушевљен, израза лица између гвоздене одлучности и ганутости…

Са десне Володиморове стране и иза њега су две женске особе, она поред њега аплаудира високо, поносно уздигнута главе, уздржано одушевљена, и она ганута, одлучна. Она иза њега такође аплаудира егзалтирана, широко осмехнута, презадовољна, радосна и срећна у лепом плавом комплету.

Виде се ту још неки људи, истина, на фотографији су им одсечене главе али и они аплаудирају, па цела фотографија одише радошћу, слогом, срећом…

Оно што се на фотографији не види, али, стоји у опису јесте да поменуте личности на фотки која је настала у канадском Парламенту аплаудирају, кличу, поздрављају господина Јарослава Хунку, који је за време Другог светског рата био припадник „славне“, што би Немци рекли „14. Waffen Grenadier Division der SS“. Или, на српском, СС нацистичке дивизије „Галиција“, чијим су „подвизима“ у своје време били задивљени и ветерани Гестапоа. Чак ни они нису могли да измисле тако ефикасан систем убијања.

На истој фотографији, истина, Хунка се не види, али, на другој направљеној истог дана, на истом месту, дакле у парламенту Канаде, види се и Хунка, миран, достојанствен, узвишеног, помало паћеничког израза лица, недокучив. Али, из свега тога, тог израза лица намештеног за канадски парламент, може се прочитати његова кратка порука – „Људи, победио сам! Моја идеја је победила! Нисам се залуд борио ни проливао крв“.

Наравно, како се са фотографије може наслутити, просто прочитати, када се помене крв, Хунка ту не мисли на своју нити својих сабораца, њима су крв пустили једино Руси у боју код Бродија, него, на крв недужног народа из села Гута Пењиатскаја и Бењиако код Лавова, 1944. године када су побили 800 мирних сељана међу којима је било много жена и деце. Или, на крв непознатог броја мученика које су затворили у цркву у Тернопољу и тамо живе запалили, или, на крв око хиљаду и по људи у Лавову које су беспризорно уништили, или, на крв заробљеника, руских војника из Црвене армије које су масовно убијали у село Золочеву, или у градићу Олеско где су убили 300 становника, односно, све које су нашли… Укупно између 120 и 200.000 што Јевреја, што Пољака, што Руса и Белоруса.

Идилична је та слика забележена пре који дан у канадском парламенту. Мада, може се ту наћи и неколико замерки. СС Вафен солдата Хунку су рецимо, могли да ставе између Трудоа и Зеленском, да му тако још више дају на значају, а на тај начин, могло се и на симболичком нивоу просто показати да је управо Хунка спој, веза, историјска спона, недостајућа карика између ове двојице. Даље, ако већ терамо мак на конац, Хунку су могли да обуку у СС Вафен униформу, костимографима не би било тешко да је сашију, слика војника „14. Waffen Grenadier Division der SS“ у СС униформама има на све стране по Украјини. Тамо, наиме, већ годинама ову дивизију славе као пример украјинског патриотизма, славни, чак епски пример  јунаштва. Сем овог, у парлеманту су преко разгласа могли да пусте и неку од војничких корачница „14. Waffen Grenadier Division der SS“, или, уоптено СС Вафен трупа, неку од оних уз које су убијали цивиле у Лавову или руске војнике у Золочеву, чисто да атмосфера буде што примеренија догађају а и актуелном западном наративу према коме је најважније „побити“ што више руских војника у Украјини.

Свакако, на фотографији из канадског парламента недостаје и неко од Енглеза. Право је чудо, иначе, да таква фотографија буде снимљена без припадника овог народа. Јер, историјске чињенице су неумитне, да није било Енглеза, Хунка, наиме не би не добио прилику да се 78 година после рата појави пред Трудоом и Зеленским, давно би га покрила трава заборава. Мада, доводећи СС Хунку у парламент, Канађани су на себи својствен начин одали почаст и Енглезима.

Ово с тога што су управо Енглези, 1945. године одиграли пресудну улогу да припадници „14. Waffen Grenadier Division der SS“ буду разоружани и уместо по логорима, затворима, на судовима и на вешалима, на стрељанима, заврше на – јадранским пешчаним плажама у Фелинијевом Риминију. Наиме, пошто су крајем 1944. године починили силна зверства по Белорусији, пошто су по Корушкој, у Словенији прогонили партизане и пошто је мало ко из њихових руку жив изашао, припадници „14. Waffen Grenadier Division der SS“, међу њима свакако и херој Хунка, предали су се у Клагенфурту Енглезима и дочекани као – Хунка у канадском парламенту.

Испоставило се, пише у историјској литератури да је баш некако у то време Черчил наредио Монтгомерију да прикупља немачко оружје, овде се мислило и на прикупљање немачких војника и дивизија, и да их брижљиво спрема за рат против Русије. Испоставило се такође да је Монти то наређење извршио да је и немачког оружја и СС војске било на све стране, пацовски канали разрађени до детаља функционисали су као швајцарски сат… Несрећни Трудо, и то се сада испоставило, од свега тога спао је на још несрећнијег Хунку. Черчил са Монтијем и дивизијама на Русију, Трудо са – Јарославом Хунком.

Највећи губитник те предаје у Клагенфурту, и то би у ова тешка времена нестрпљивих људи требало имати у виду, испоставило се, био је извесни командант Фрајтаг који је, наводе неки историјски извори, убрзо по предаји запао у „црну меланхолију“ и дао почитини самоубиство, а да претходно није сачекао расплет догађаја. Несретник, да се стрпио само који дан, завршио би на плажи у Риминију, а ако би му бог дао и дуга живота, ко зна, можда би у прошли петак био дочекан аплаузима и овацијама у канадском парламенту, можда би му лично Џастин Трудо честитао на подвизима његових здругова. Можда би данас негде по Украјини на јарбол дизао заставу „14. Waffen Grenadier Division der SS“. Стрпљен, спасен, вели стара енглеска пословица…

И зашто сад оволико потенцирање на Енглезима и зашто Енглеза нема на слици из канадског парламента а требало је да буду? Па, због тога, наводи други извор, историјски такође, што је 1945, уместо на вешалима и по затворима, на територији Велике Британије било око 8.000 припадника „14. Waffen Grenadier Division der SS“, „украјинске католичке армије“. Слободних као птице, слободних као Хунка у канадском парламенту, слободних као Џастин Трудо да одбије да се „слободном свету“ извини због пријема Хунке. Из Британије добар део њих касније је пребачен у Канаду, отуда се весели Хунка пре који дан у канадском парламенту осећао као код своје куће.

O tempora o mores, вапе јутрос неки неупућени, гледајући фотографије из канадског парламента. Напудерисаног и намирисаног Трудоа и Зеленског који мирише на барут из контраофанзије и испред њих Јарослава Хунку солдата „14. Waffen Grenadier Division der SS“. Очигледно, ови који се крсте над том сликом нису читали коминисту Кастра. Фидела. А он је, мученик, још пре 30 година рекао, прорекао уствари, још је прошле године у једном тексту подсетио Божидар Зечевић –  „Следећи рат у Европи биће између Русије и фашизма, само ће се тада фашизам звати демократија.“

Зоран Шапоњић

РТ Балкан

Чланак Тада ће се фашизам звати демократија се појављује прво на ИСКРА.

Слободан Стојановић

Тешко да је, од како је Дрина протекла међу брдима и од како је оне земље поред велике реке, почињен већи грех и да је невинија душа пала под нож соју нељудском.

„Није то људско биће урадило. Звер је искасапила нашег Слободана“, још давно ми је у Каменици крај Дрине рекао Зоран Милошевић, кум Стојановића.

У кућама, у Каменици, Доњој и Горњој, одакле су Стојановићи, где је рођен мали Слободан и где је проживео својих 12 година, још чувају старе листове новина. На једном је страшна исповест оца Илије, о дану када је у јами, негде у брдима изнад села нашао сина:

„Препознао сам у јами своје дијете, сина Слободана. Патолог ми је рекао да има ударац у главу. Ухо му је било одсјечено, испаљен метак у главу, обе руке су му биле одсјечене до лаката, одсјечени прсти на ногама… Дијете сам сахранио у Црквини, више Дрњаче, зна му се гроб…“

Слободаново тело је нађено је 13. јуна 1993. у масовној гробници на брду Ждријебци. Обдуцент др Зоран Станковић, патолог, у извештају констатовао је да је дечак умотан у плави раднички мантил и навео бројне и смртоносне повреде на лобањи и телу нанесене током живота и после смрти. Дечаку је за живота било одсечено десно уво, такође су му оштрим предметом нанете посекотине у пределу стомака. Закључак је да је дечак био подвргнут тешкој тортури и да је умро у тешким мукама. У слепоочницу му је, из непосредне близине, испаљен метак.

Слободанова сестра једном је испричала:

„Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тијела и на њој се налазила рупа. Тело је било у фази распадања, али видно расечено и унакажено“.

Слободанова мајка Десанка и отац Илија давно су својим мученим душама нашли смираја на гробљу на Црквини изнад Дрињаче. Почивају обоје крај свог Слободана.

„Прецркли црни отац и црна мајка за сином“, давно ми је испричала комшиница Стојановића, Рајка Савић, имала је тада 78 година, кад ме је упутила стазом ка гробљу на Црквини да нађем гроб малог Слободана и гробове Десанке и Илије.

Тих дана у село Каменица, у Дрињачу, у куће крај реке, само што је била стигла вест да је у Швајцарској ухапшена Елфета Весели, звер од жене, за коју је читав Зворник и сва села около, све живо и мртво знало да је 1992. године, крајем јула или почетком августа мучила и убила дечачића од 12 година. Узнемирио се поново био народ око Дрине крајем те 2016. године на сам помен имена зла, имена сотоне у људском облику.

У подне, над малим гробом под крстом и спомеником на коме је била слика дечака великих, црних, лепих очију, гробну тишину прекидао је само орао кликташ.

Мало даље, у селу, кумови Стојановића који су малог Слободана држали на рукама кад су га крштавали, Зоран Милошевић и кума Милена, испричали су ми тешку причу из лета 1992. године кад су Стојановићи протерани из својих кућа, уствари, кад су четворо Стојановића, Илијина породица и три мртва српска борца комшије муслимани разменили за шест живих бораца Армије БиХ. Илијини су тада стигли код кумова, сместили се после у кућу у близини:

„Мали Слобо играо се тог дана са дечаком од преко реке… Пред вече, мајка га довела у кућу, убрзо, појавио се и тај дечак, да зове Слободана да се играју… Мајка у кућу, Слободана нема… Није га од тада више ни видела“, присећала се кобног дана, Слободановог одласка, Зоранова супруга, кума дечачића Милена.

На гробу у Дрињачи, као датум смрти дечака уписан је 27. јул 1992. године.

„Отишао је кући да доведе керића Лесија, штене које је остало код њихове куће из које су морали да избегну… Слободан је био јако везан за кућу, претходних дана, отац Илија водио га је на брдо изнад наших кућа да преко ровова гледају њихов остављени дом… Тог дана, кад је отишао, Слободан је прошао барикаде и нашу и муслиманску, и они тамо знају шта је даље било…“, причали су тог дана у Каменици.

„Ако је ко крив, криви су одрасли, али убити дете… Сва деца су анђели… Слободан је отишао кући зато што је веровао комшијама, па, до јуче су заједно живели…“, рекао ми је још тог дана кум Зоран.

Памте у селу и дан данас, мајку Слободанову, мученицу, те ноћи и наредних дана, пазили су је и чували да не крене за сином, кукала је из гласа – „пустите и мене да идем, па нек раде од мене шта хоће“… Отац црни, Илија данима излазио на брдо, звао комшије муслимане, кукао, кумио, молио да му врате дете.

„Деса је сваки дан овуда пролазила, ишла на гроб сину… Уђе у кућу, ћути и плаче, а шта да прича… Виђала сам и Илију, црног ко угарак. Прецркоше за дететом“, причала ми је те 2016. године комшинка Рајка Савић.

У августу 2017. почело је суђење Елфети Весели и њеном претпостављеном Сакибу Халиловићу. У оптужници је наведено да је дечак српске националности убијен у другој половини јула или првој половини августа 1992. године у насељу Бајрићи-Ново Село, на подручју Каменице у општини Зворник. Током суђења, сведок под шифром „С1“ који је у то време као припадник тзв. Армије БиХ био очевидац убиства изјавио је:

„Елфета је стајала са дечакове леве стране. Држала га је за косу. Извадила је нож са црним корицама. Подигла му је главу и повукла нож испод врата. Дете је почело да кркља… Кад ју је неко од присутних војника питао ‘шта то ради’, она је извадила пиштољ, дуга деветка, прислонила му на главу и пуцала, једном или два пута, не знам. Након тога му је тело замотано у плави мантилић. Окренуо сам главу, нисам више могао то да гледам.“

Пред судом тада се појавило више сведока. Многи од њих негирали су раније дате исказе, пред судом изненада су заборавили многе детаље, мењали исказе у корист оптужене.

Сведок Тужилаштва БиХ Витомир Томић пред судом је испричао да му је више муслиманских заробљеника потврдило да је дечака мучила и убила Елфета Весели.

„Први цивил ми је рекао да је Елфета Весели масакрирала дијете, да га је мучила, тјерала га да ископа гроб, да га је убила и закопала. Други је рекао да је то учинила жена, али да јој не зна име. Нисам могао да вјерујем да је тако нешто могла учинити жена, која је имала необично име, због мајчинског инстинкта. Након истих сазнања и од других заробљеника, схватио сам да је то она стварно и учинила“, изјавио је тада Томић.

Првостепено, Елфета је пред судом у Сарајеву осуђена на десет година затвора, Сакиб Халиловић, као претпостављени сотоне у облику жене ослобођен је оптужбе за смрт дечака. Другостепеном пресудом изреченом децембра 2019. Апелационо веће суда БиХ „пооштрило“ је казну на тринаест година.

Током суђења чуло се да се Елфета Весели, звана Косовка, рођена 1960. године у Урошевцу, са породицом доселила у Доњу Каменицу, ту је живела са оцем Рахманом, шумаром, у комшилуку Стојановића, морала је познавати дечака… По подацима Центра за истраживање ратних злочина, по избијању рата придружила се јединици Насера Орића, учествовала у диверзантским акцијама муслиманских снага у Подрињу… После рата побегла је у Швајцарску, склонила се код брата, ту је пуних 20 година избегавала правду.

После прве пресуде, на десет година затора, патолог др Зоран Станковић потврдио је да је „мали Слободан умро у тешким мукама“.

„Мучен је и сечен, подвргнут језивој тортури, суровом насиљу. Зверски је убијен. Казна од 10 година за починиоца по свим стандардима и узусима мала је“, рекао је тада Станковић.

Остало је забележено и да је НВО из Београда, Јуком, Комитет правника за људска права, поднео кривичну пријаву против сада покојног Жељка Вуковића, новинара „Вечерњих новости“ који је још 2005. године објавио име Елфете Весели, као убице дечака.

У пријави је наведено да је Вуковић у поменутом тексту промовисао „говор мржње“, који је базиран на етничким предрасудама. Комитет који је тада водила Биљана Ковачевић Вучо, Вуковићу је као грех узимао то што је обелоданио да је Слободанов свирепи џелат Албанка Весели. Оптужили су га за „стереотип о зверском понашању Албанаца“ и за манипулацију емоцијама читалаца.

Вуковић је тада одговорио да је дечак убијен само зато што му је име Слободан Стојановић, а из истог разлога су према његовом страдању равнодушни управо они којима је припало да по судницама, семинарима, трибинама и медијима деле правду за злочине почињене у ратној оставинској расправи бивших Југословена.

Споменик Слободану Стојановићу постављен је 28. септембра 2017. године у порти цркве Светог архиђакона и првомученика Стефана на Млађевцу код Зворника. Спомеником доминира Распеће Христово као симбол страдања и мука кроз која су прошла сва пострадала деца. Главни иницијатор постављања овог споменика је Слободан Ј. Тијанић, протојереј у Фридеришхафену, Немачка. У подножју споменика стоји натпис: „Дечаку великомученику Слободану Стојановићу (18.10.1980 -27.07.1992+) и свој пострадалој православној дјеци Подриња“ на задњој страни споменика пише: „Поколења дјела суде…“.

Елфета Весели ће на слободу за пет година, а можда и брже, ако у затвору буде „примерено владала“. У казну од 13 година затвора урачунато јој је, како закон налаже, и време које је провела у притвору у БиХ као и време у екстрадиционом притвору у Швајцарској. На изрицању првостепене пресуде, зло у облику човека затражила је ново суђење, рекла да се нада да ће „Апелационо веће исправити фаталну грешку“, додала како се такође нада да је суд „схватио тежину мука које она проживљава“.

О мукама малог Слободана које је пртрпео под њеном руком, колико се зна, сотона у облику човека није ништа рекла.

Чланак Годишњица бруталног убиства малог Слободана: Отишао је по Леси јер је веровао комшијама се појављује прво на ИСКРА.

© Зоран Шапоњић

У два дана, у Поточарима крај Сребренице и петнаестак километара даље, на Залазју, крај Дрине, биће облежене годишњице трагичних догађаја из последњг рата.

У Поточарима, сутра, 11. јула, 28 годишњица сребреничке трагедије и страдања муслимана 1995. године, у Залазју, прекосутра, на Петровдан, 31 годишњица великог покоља Срба у том и суседним селима, када су снаге Насера Орића, за дан побиле 69 мештана, међу њима и много деце, стараца, жена.

Сутра, у Поточарима, на комеморацији Бошњацима побијеним пошто су српске снаге ушле у Сребреницу биће читав свет. Са „мајкама Сребренице“ у њиховом болу саучествоваће дипломатски кор из Сарајева, представници НВО сектора, Европске Уније, Сједињених Држава. На Петровдан, на Залазју, српске мајке саме ће оплакивати своје синове и кћери страдале од руке Орићеве војске из Сребренице.

У Поточарима и на Залазју тако је то годинама и ту се ништа не мења, нити ће се скорих времена променити.

„Годинама уназад, деценијама, од како је формирано меморијално гробље Поточари и од како се нама Србима упорно ставља етикета да смо геноцидан народ, да смо у Сребреници починили геноцид, главна порука из говора верских поглавара, али и политичара из Сарајева јесте да ‘ко убије једног невиног човека, као да је убио читав свет’. Е, сад, питамо ми са Залазја, јесу ли и овде побијени невини људи, макар један једини новин човек, или су невини убијани само у Сребреници, или су и она српска деца побијена по селима крај Дрине, а нека су имала тек по пар година или пар месеци, они дечаци од 15 година, девојчице од 15 или 16, она деца затварана у логоре у Сребреници, била крива? Ето, то ми Срби са Залазја питамо а одговор никако да добијемо“, речи су једног од мештана Братунаца, Србина пореклом са Залазја, забележене који дан уочи обележавања трагичних годишњица на Дрини.

Бивши високи представник у БиХ Валентин Инцко пре равно две године наметнуо је Закон о забрани негирања геноцида према коме свако ко негира „злочине геноцида, али и друге злочине пресуђене од стране међународних судова и Суда БиХ, може бити кажњен затвором од три месеца до три године“.

После изјаве Милорада Додика, председника РС, из фебруара ове године да се у Сребреници „није десио геноцид и да то сви у Републици Српској знају“ реаговале су „Мајке Сребренице“ и затражиле да Додик буде процесиран и примерно кажњен.

Огласила се тада и амбасада СДА у Сарајеву поруком да „стални покушаји порицања сребреничког геноцида од Милорада Додика, председника РС, не могу промијенити чињенице а ни истину“.

„Неодговорно је порицање геноцида и ратних злочина као и величане ратних злочинаца“, још је из амбасаде САД у Сарајеву поручено Додику и Србима.

Што се тиче мајки Залазја, Саса, Бљевча, Загона, Биљаче, Кравице, њихов се глас ни изблиза не чује толико далеко. У ствари, њихов се глас се чује само до прве долине, до првог потока у коме је њихов јединац завршио под камом Орићевих, не даље од тога.

А некако баш ових дана пре равно 15. година, почетком јула 2008. Апалационо веће Хашког трибнула правоснажно је ослободило „ратног заповједника Армије БиХ у Сребреници Насера Орића кривице за злочине над Србима у том граду од 1992. до 1993. године“. Том пресудом преиначена је првостепена пресуда изречена две године раније, којом је Орић, оптужен да није спречио злочине над Србима, осуђен на пуне – две године затвора.

Председавајући већа које је судило Орићу тада је, набрајајући силне чланове правилника по којима се суди у Хагу рекао како је „утврђено да су се тешки злочини над Србима у Сребреници несумњиво десили, али да није било доказа на основу којих би се Орић могао осудити“.

Тих дана, Шухра Синановић, председница Удружења жена Подриња је, не кријући задовољство хашком пресудом Орићу, остало је забележено, изјавила:

„Да је био крив, Хашки трибунал би изрекао казну. Значи, он није крив, он је наш херој, борац“.

Можда баш те године, на гробљу на Залазју, на једном од гробова затекао сам Станојку Станојевић са Залазја, преминула је мученица има пет – шест година, пресамићену преко гроба једног од двојице својих синова убијених у рату.

„Ходам по гробљу, од сина до сина… Божо ми имао 26, Радисав 27 година. Гледала сам оног дана Насера, к’о тебе сад што гледам. Јаше белог коња, путем, овде испод гробља, преко прса реденици, носи зелену заставу и виче – ‘не пуцај, ватај четнике живе'“, препричавала ми је тог дана тужна старица.

На Петровдан ујутру, док се Залазје спремало за велики празник, сеоску славу, Орићеве јединице из Сребренице, опколиле су село, за пар сати масакрирано је 69 мештана, међу жртвама било је 14 жена и троје деце.

Остало је забележено да је Ђука Симић (65) мучена па окрутно убијена пред својом кућом, а на телу несрећне старице избројано је 16 прострелних и убодних рана. Рада Цвијетиновић (41) заробљена је, сатима мучена и злостављана па масакрирана. Марија Јеремић остала је тог дана без два сина, једног је сахранила, Маркове посмртне остатке никад није нашла…

Када је 2006. године Орић у Хагу првостепено осуђен на две године затвора, па пуштен на слободу, главно питање у Поточарима било је: „Хоће ли се Орић појавити на комеморацији?“

Причало се те године навелико да је Орић, ујутру, док народ још није почео да се окупља у Поточарима, пројахао путем ка Бртунцу на белом коњу, али се после испоставило да јахач на белом коњу није био Орић него Зулфо Турсуновић кога су Срби по околни селима такође по великом злу упамтили.

Те године, док су у Поточарима чекали Карлу дел Понте, свемоћну хашку тужитељку, на улазу у Меморијални центар у Поточарима умало није дошло до туче око – мајица са Орићевим ликом које су сви хтели да имају.

Пуних 14 година касније, сутра ће у Поточарима бити сав „цивилизовани западни свет“, бити ту – дипломатски кор из Сарајева, представници НВО и Европске уније, представници суседних земаља, на Петровдан, на Залазју, српске мајке саме ће оплакивати своје синове.

Дипломата са Запада није било ни пре десетак дана у Братунцу када је патријарх српски Порфирије служио литургију и парастос за 3.500 Срба побијених око Дрине у последњем рату. Од амбасадора из Сарајева на комеморацију у Братунцу дошао је једино Игор Калабухов, амбасадор Русије у БиХ.

„И то је порука шта други међународни представници мисле о страдању Срба. За неколико дана и муслимани ће имати обележавање страдања. Једнака је бол мајки, али не можемо да прихватимо лажи. Због тога је требало да Срби буду сатанизовани у целом свету. Тај геноцид се није десио по свим квалификацијама и моделима. То се није десило. Данас нам кажу да не смемо да поменемо да то није било“, рекао је Милорад Додик, председник РС на комеморацији у Братунцу пре који дан.

И патријарх српски Порфирије подсетио је на комеморацији у Братунцу да „нико нема изузетно право на бол“.

„Сви који негирају било чију бол, па и бол српских мајки, требало би да дођу на гробље у Братунац, да чују истину о страдању Срба у Средњем Подрињу, Бирчу… Неко се осилио да мери бол мајки и каже да то није бол, трагедија и злочин. Нико нема изузетно право на бол. Бол је исти за сваког човека, бол осећа свака мајака, бол нема ни нацију, ни веру“, рекао је тада патријарх али никога од представника међународне заједнице, сем руског амбасадора, није тог дана било у Братнуцу да га чује.

„Срби знају своју бол, али, препознају и поштују бол мајки Бошњака и Хрвата. Овде смо да се побринемо да се злочини више никоме никада не десе и да упутимо молитву да елитизам и ексклузивност у болу нестане. Лековито је знати и прихватити оно што је чињеница, јер то ће нас једино извести на прави пут“, истакао је патријарх.

И док се у Босни и Херцеговини, за негирање „геноцида у Сребреници“ данас може отићи у затвор и то на три године, за негирање злочина на Залазју, у другим српским селима око Сребренице никога неће заболети глава.

Ствар је једноставна, у „Инцковом закону“ пише да је забрањено негирање „злочина геноцида, али и других злочина пресуђених од стране међународних судова и Суда БиХ“, а за злочине над Србима у Залазју, рецимо, још никоме, што би некадашњи ОХР Валнтин Инцко рекао, није пресуђено.

Није било доказа?!

Чланак Крваве годишњице на Дрини: Јесу ли сузе и бол свих мајки исти, или можда нису? се појављује прво на ИСКРА.

„Москва ће пасти до мрака“!

„Путинов авион полетео из Москве па нестао са радара!

„Ево куда ће Пригожинове колоне напасти Москву!“

„Паклени дан за руску престоницу!“

„Вагнер на три и по сата до Москве!“

„Почела евакуација!“

Просто ми данас жао медијских магната, перјаница истраживачког новинарства из „круга двојке“, носилаца тапија на истину и права на професионално извештавање. Како су само јуче цветали сатима, од зоре до мрака, а онда их је пред сами мрак Лукашено  угасио. Онда и Пригожин својом аудио изјавом о повлачењу дотукао.

Како ли су медијски магнати, перјанице истраживачког новинарства из „круга двојке“, носиоци тапија на истину и права на професионално изветшавање провели ноћ, да ли су се до данас опоравили од нокаута, шта ли ће и куда ли ће данас?

Замислите само, јуче замало освојили Москву, а данас… Како преживети, како преболети, како се суочити са суровом стварношћу да Москва није пала?

Јесу ли медијски штабови по „кругу двојке“ радили читаве ноћи спремајући стратегију за данас.

Јуче је било лако…

„Путин побегао из Москве!“

„Митраљез постављен на улаз у Москву, копају се ровови…“

„Конвој Вагнера на 460 километара од Москве која је почела припреме за напад!“

„Пакао се шири градовима Русије, ево где је најгоре…“

„Путин се забарикадирао у Москви!“

„Одјекују експлозије у Вороњежу, Вагнеровци заузимају аеродром.“

„Бруталне поруке Вагнероваца!“

„Русија ће имати новог председника!“

„Путинова судбина биће решена у наредних 48 сати!“

„Жестоки окршаји Вагнероваца и Путинове војске паралисали Русију!“

„Долазак Вагнера (у Москву наравно) очекује се у вечерњим сатима!“

„Митраљез (онај којим ће руска војска дочекати Вагнеровце) постављен је на југозападном рубу града!“

„Копају се ровови око Москве!“

„Званично је почео грађански рат!“

„У градовима се сада наводно воде уличне борбе!“

Један заклети љубетиљ НАТО из Београда, негде пре поднева постао је још заклетији Вагнеровац. На Твитеру је поделио фотографију симбола групе „Вагнер“ на украјинској застави.

Пола године раније, исти веселник писао је како је „монструозно понашање ове групе познато још од грађанског рата у Сирији“, трућао је и нешто како Вагнеровци јавно вешају цивиле по Луганску, и како између ИСИС-а и Вагнера нема никакве разлике.

Горепоменути веселник јутрос још није објавио мишљење за данас.

„Руска војска наводно пуца на Вагнерове снаге на путу за Москву!“

Није то јуче, не на тренутке, него од зоре, кад су Вагнереовци кренули „на Москву“, па до мрака, док их Лукашенко и Пригожин лично нису угасили, било извештавање из Русије, пре сулудо, ратнохушкачко оргијање. Припадници Вагнера, „терористи“, „озлоглашена група“, „ратни злочинци“, за трен су претворени у хероје, јунаке, наду човечанства, друштвене мреже су подивљале, „подршка Вагнеровцима“, „живео Пригожин“, урлали су из „круга двојке“ медијски магнати, носиоци тапија на истину и права а професионално извештавање, истраживачки новинари са дна каце, њихови поборници…

У главама носилаца тапије на истину и права на професионално изештавање у „кругу двојке“, такве радости и среће није било још од рушења Кримског моста.

Све проверена информација до проверене информације, све истина до истине, све по шаблону наученом на „би-би-си-јевим школама новинарства, укршени извор до укршеног извора. Свака вест проверена по седам пута.

А онда, пред сами мрак – мрак!

„Пригожин капитулирао?“

„Пригожин капитулирао!“

„Ево шта ће бити са Вагнеровцима…“

Туга, јад и беда. Срушише се лепи снови моји…

Сузе…

Како?

„Вагнеровци су озлоглашена група…“

„Плаћеници…“

„Терористи…“

„Заустављен поход на Москву!“

„Пригожин очекивао да ће му се други придружити али, то се није десило!“

Кукњава и јауци из редакција у „кругу двојке“ препуних истраживачких новинара и носилаца тапија на истину и права на професионално извештавање. Мук на друштвеним мрежама. Неверица. Тако су близу били, на само 200 километара од Москве.

„У канцеларијама Пригожина (који је до пре 15 минута био херој) нађени пасоши и 47 милиона долара!“

Са неких Твитер и Фејсбук налога експресно нестале фотографије симбола Вагнер групе.

Како?

Зашто?

Па Вагнер замало да за два и по сата уради оно што Хитлер и читав Вермахт, два и по милиона војника, 3.000 тенкова и 5.000 авиона нису могли за пола године. Да освоје Москву. Замало да учине оно што ни Наполеону није пошло за руком.

Замало да освоје Москву!

Еј, Москву!

Замало!

Заиста, шта је у главама медијских магната, носилаца тапија на истину и права на професионално извештавање из „круга двојке“?

Нека тешка магла?

Замало јуче да освоје Москву!

Замало!

Чланак Вагнер из „круга двојке“ се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Кроз полуспуштене трепавице, посматрам лепоту моје златне планине, упијам мирисе борове  смоле и ливадског биља. Са сашушених грана падају  иглице четинара по мом лицу и коси. Ветар хучи у боровима, надјачава песму  која се утишава, негде иза брда. Шта ако се небо разљути, затресе се планина од громова? Склонићу се у оронулу колибу, полузарушену,  покривену шиндром, која се стрмо спушта до разрушених  врата. Из размишљања трже ме дозивање.

-Ооој, Данице!Ајд’ сјаргај овце до колибе, да их помузем.

Устадох да поздравим горштакињу у избледелој одећи, са шареном припасаном кецељом и марамом повезаном на потиљку. Одмери ме од главе до пете. Види да сам залутала у срцу планине.

-‘Ајде дјете моје, буди ваљана. Помози да скупимо овце, време је већ одавно за мужу. Задржаше ме моје дангубе. Дошли из Ужица, докони, а мени,, ђаво кожу дере“, не знам шта ћу прије. ‘Оће да им ,,развлачим“ питу са сиром и зељем. Не знају то да зготове моје снаје у граду, па синови дошли мајци да их на’раним к’о некад, кад су овим ливадама босоноги вијали. У кући увек има сира и кајмака, а у врту лободе. Ја то очас зготовим. Ако, нека су дошли мајци-говори некако разнежено.

Дохватих суву грану испод бора и кренух према стаду. Само да не музем овце, помислих у себи. А, овчице кротке, по устаљеној навици уђоше у колибу. Засвираше млазеви млека, као звуци фруле. Јаки прсти извлаче млеко из вимена, које мирише на планину. Посматрам задивљена. Стара планинка ме подсети на моју мајку. Заискрише успомене. Као да призвах мислима млекарицу која подиже поглед према моме лицу.

-Сад ћу ја да процједим млјеко. Да попијеш овако свеже помужено. Здраво је. Кад се скува убије се све што ваља у њему. Некад су и јевтику лјечили некуваним овчијим млјеком.

-Сад нема јевтике, ал’има короне.

-Е, долазе код мене да им дајем сурутку, да чисте отрована плућа. Дош’о ђаво по своје. Што никад није у нас било, сад бива. Немој да се пелцујеш…То нипошто… Бјежи ‘вамо код нас. Видим ти ја по очима да си добра душа. Да те научим да правиш сир и да ,,развлачиш“ домаћу питу.

Не рекох доброј души да знам да правим сир и да спремам домаћу питу. Размишљам како да се извучем да не попијем свеже помужено млеко. Мајка ме је, у детињству, јурила по дворишту са лончетом топлог млека. Бежала сам на стари дуд, али овчје и козје млеко нисам хтела да пијем. И на крају, побеђивала је моја упорност. Пила сам млеко од наше краве Белке коју сам хранила детелином из руке. Ведрица од борових дашчица напуњена до врха, шапуће  пенушавим жуборењем. Уморне руке скрштене тихују на крилу. Док испред колибе једемо сир, кајмак и топлу проју, заустих да питам по нешто о необичним називима неких златиборских предела. Трже ме глас моје домаћице.

-Стани… Ни макац…Не прилази стублини. Немој да ми поганиш воду.

Окренух се. Једна од туристкиња из великог града, помислила је да је на плажи. Не знајући да планина има своја правила, култ воде, пошла је на извор што жубори искричавим, хладним капима, оскудно одевена, само у доњем делу купаћег костима. А и то…

-Иди дјете, живота ти, за’вати јој воде из стублине. Гре’ота је да остане жедна. Нећу онак’а да ми прилази стублини.

Спустих се до извора. На углачаном камену, стајало је преврнуто старо емајлирано лонче. Захватих воду и однех је запрепашћеној гошћи која је, као укопана, стајала у месту на заповест господарице планинских обичаја. Пробуди се у мени понос мојих горштака. Љубазно напојих жедну душу. Вратих се и загрлих моју Јаглику. Загрлих мајку у сећању.

-Знаш ли ми што рећи, зашто се неки крајеви на Златибору зову Јокина ћуприја, Око, Смиљанића закоси, Попов колац?

-А, што ће ти то?

-Нешто пишем. Да сачувам понешто за неко ново време, за ову децу што се сада рађају и што ће се у будућности родити. Данашња  деца знају све о туђим земљама, гледају стране филмове, чак више воле и туђу храну, него нашу домаћу… Ишчупаћемо се из корена као онај бор што га је накривио ветар. Знаш ли и да имена добијају нека туђа по ликовима  јунака из филмова?

-Нагрдило се све… Е, да сам знала да ће некоме то зафалити, више би’ памтила. Знам ја шта ти ‘оћеш. Но, могу ти само рећи  по нешто о Поповом колцу.

Отворих нови лист, журно узех оловку у руке.

-Говорили су и моји стари да је било једно парче земље неког сиромашка на Златибору…много давно, још док су Турци били у овом крају. Е, западне за око баш та ливада једном Турчину и шћеде је присвојити за себе. Дође то до кадије, да пресуди чија је земља. Несретни сиромашак, куд ће, шта ће, завапи пред попом да посведочи да је то његова ливада. Но, ни поп није знао засигурно, промишљао , промишљао, па оде на ливаду, стави у опанке земље и позваше кадију, Турчина и Златиборца.,,Тако ми ове земље на којој стојим, ово имање припада овом сиромашку“-закле се поп. Но кадија бијаше препреден.,,Изуј опанке, попе!“-повика. Из опанака истресоше земљу, а несретног попа набише на колац. И тако до дана данашњег оста назив ,,Попов колац.“

Заћутасмо, оборених погледа. Затворих свеску. За данас је доста. Неки чемер загорчио душу. Осећам на  лицу поглед моје казиварке. Погледах је сузним очима. Жуљевита рука се спусти на моју главу. Мајка… То је утешитељска рука српске мајке.

-Ако све тако примаш срцу, нећеш добро проћи у животу. Давно је то било, а ти к’о да је било јуче. Ајмо да тражимо иву. Знаш ли шта је ива? То је травка што све лјечи. Јеси ли чула како кажу:,,Трава ива од мртвога направила жива.“

Ходам иза уморних корака. Стара сукња неодређене боје, избледела од планинског Сунца, вијори се на ветру.

-Е, ово ти је споришак. Бери ово. Ту травку још зову хајдучица. Хајдуци су њоме видали љуте ране. Аха, ево и подубица. То је кад те боли желудац, кад си нервозна и кад пој’деш нешто што ти не прија. Е, иди тамо, видиш оне жуте цвјетиће на стабљици. То ти је кантарион. Начини уље, да имаш за опекотине и за ране. Е, има и линцуре. То је г’рко к’о чемер. Ставља се корјен у ракију, па када одстоји, пије се ,,наште“. Добро је за срце.

Напуних наручје природном апотеком. Како сам преосетљива, све ће ми ово затребати. Пољубих руку мојој планинској домаћици. Загрли ме, снажно. Изоштреним инстиктом, горштаци осећају душу другог човека. У мом срцу заискрило сећање на мајку. Боже, хвала ти за ову љубав, чисту као стублиница што жубори сакривена у подножју пашњака. Време је да кренем, погледах колико је Сунце одмакло у свом ходу на хоризонту. Баш дивно што ми је празна батерија телефона, да ми ништа и нико не ремети овај склад, мене са самом собом. Желела бих да опет посетим моју доброчинитељку. Заустих да упитам за број телефона, урбана навика.

-Дођи кад ‘оћеш и остани кол’ко ‘оћеш. Наша кућа је доље под брдом. Имамо и ми та сокоћала. Ја више волим да проговорим са чељадетом уживо, да га у очи гледам, да видим шта ми мисли.

-Доћи ћу да берем печурке, оне рујнице што расту у јесен испод борова.

-Не бери без мене. Само једном се греши са печуркама. А, немој да погрешиш. Треба да напишеш то што си наумила…И мени да књигу донесеш…

Поздравих се и кренух. Идем пречицом, преко пашњака, да се још једном напијем воде са извора.

-Ееееј, сачекај ме-дозива ме грлени глас моје Јаглике.

-‘Ајде са мном до куће. Да ми помогнеш понјети млјеко и ове траве. ‘Ајде благо мени! Стићи ћеш у то твоје Ужице. Не треба журити. Журила не журила, биће како Бог одлучи.Је ли тако?

У дворишту, ограђеном оградом од плетеног прућа, право етно домаћинство са кућом на каменом подруму, вајатима, млекаром, салашом, старом оџаклијом од ћерпича, на којој су прозорчићи са везеним драперама на ручно тканом платну. Испред куће цветњак у коме је старинско цвеће:калопер, челенка, кадифице, босиљак, невен, георгине, зевалице, милодух, дивља нана…

-Узми ове чајеве, и те што си наумила да носиш кући. Задени то испод стреха од вајата да се суши на промаји. Ђе би ти то сушила доље у граду? Доћи ћеш ти јопет, вође. Видим ти ја у оку да ти волиш село.

Испод крова, између брвана провлачим стабљике хајдучице, кантариона, иве и дишем, дишем лепоту сачувану у исконском чистом облику. Ово је извориште и упориште, овде је темељ и кров мог народа којим се ја поносим. Моји горштаци…Као да сам дошла у свој дом.И плакала бих и грлила бих ову чисту планинску душу и завирила бих у сваки кутак, и у све шкриње…

-Мајко…Морам да те загрлим.

Привијам се уз груди које миришу на борове, на биље. Две крупне, снажне руке ме чврсто држе у загрљају. Не смем да заплачем. А плакала бих на том рамену, од радости, од сећања, од успомена на моју мајку, баш овакву, стамену, чојствену, која инстиктом осећа шта ми је потребно, шта ме радости…

-‘Ајдемо у вајат. Имам нешто за тебе. Љето ће брзо проћи, а кад заковитла зима, требаће ти вунене чарапе, да имаш за  по кући. Зими немам много посла, па наплетем свега од вуне… Ехеј, док ме још руке служе. Посље ћемо у мљекар да понесеш сира и кајмака и влашу млјека.

У торбу од пртеног платна две снажне, жуљевите руке, пакују за мене храну, са неком необичном радошћу на лицу. И комад преостале пите, и јабуке петроваче, и сир и кајмак, и хлеб од целог пшеничног зрна. Смеши ми се душа. Не одбијам ништа, али већ смишљам како ћу узвратити, ако је, уопште, могуће узвратити овакву љубав.

Вратих се са планине у мој  ,,Мали Цариград“.  Забележих болну легенду и угостих се једном чистом душом. Дарови…Несвакидашњи.

…Био је августовски дан, празник Светог Пантелејмона. У старом џипу, купљеном на војном отпаду, по ко зна колико пута сређиваном и преправљаном, са мојом дружином, крећем у манастир Дубраву.Магистрални пут преко Златибора води за Црну Гору. Туристи грабе према мору, а ми скрећемо десно код путоказа за Рибницу.  Златна планина…Пашњаци, брежуљци заоденути четинарском шумом, старе, оронуле пастирске колибе, по неки  усамљени бор крај кривудавог пута и ливаде као раскошни ћилими са прекрасним цветним шарама. Боже, хвала ти што сам кћи планине, што је мој Златибор  украс моје матушке Србије. Додуше, ја сам рођена у подножју, али и до мог родитељског дома, допирао је мирис четинара са Златибора. У детињству гледала сам у висове Чиготе, замишљајући како би било узбудљиво да се лигурама спустим са тог високог брда. Остављамо иза себе Рибницу и Јабланицу и улазимо у простор ненарушене природе. Само понека пастирска колиба сведочи да су овде били катуни. Знатижеља ме зове да завирим у те мале домове, да удахнем мирисе и патину минулих времена, да ослушнем пулс живота из давнине, али  јутрос смо по први пут кренули у манастир Дубраву, да прославимо Светог Пантелејмона у новообновљеном храму. Само краћим делом путујемо асфалтираним путем, а онда улазимо на макадамски пут, пун ситног камења. Сада схватам зашто путујемо теренским возилом, уместо аутомобилом.

-Е, ово је дилижанса, као на Дивљем Западу-прозборих више за себе, док одскачемо на каменитом путу, час на једну, час на другу страну, ударајући главама једни у друге. Џип се непрестано спушта низ стрми пут, који су недавно просекли мештани уз помоћ војне механизације. Шта све чува у својим недрима наша  планина…Дођу туристи у центар Златибора, шеткају уређеним стазама поред језера, успењу се до споменика или се жичаром провозају до Торника и одушеве се Златибором. А, наша планина, највеће благо скрива ушушкано, далеко од лаких путева и радозналих погледа. Заиста, све што је вредно, с напором се задобија.

…Бог своје промисли открива својим изабраним следбеницима, у времену када је то потребно за спасење и укрепљење верног народа. Светогорски монах Данило је био сабрат манастира Студеница, исихастички се подвизавао у светосавској испосници. Далеко од брига овоземаљских, тихујући у осами, погружен у молитви, видео је бистрије и даље од људи оптерећених свакодневним бригама. И, као што се често догађа великим молитвеницима, оцу Данилу се у сну јављао патријарх Герман, усмеравајући га да иде на Златибор и открије место на коме је била средњовековна светиња. Дошавши у манастир Увац, ревносни монах са штапом у рукама и ранцем на леђима, проходио је златиборским пространствима, тражећи, било какав траг, о постојању древног храма, упорно, скоро две године. Прошавши планину уздуж и попреко, дошао је на јужне падине Златибора, настанио  се у трошној колиби, која прокишњава, без струје, без воде. У сну му се јављао блаженопочивши патријарх Герман и заповедао му да иде у село и потражи домаћина који има највеће стадо оваца. На његовој земљи налазе се остаци древног храма. Био је то почетак откровења.Мештанину који је прислуживао свеће у цркви, руке су пожутеле. Било је то знамење, да ће баш он, откопавајући темеље зарушене светиње, пронаћи двеста шездесет млетачких златника, који ће бити почетни капитал за градњу цркве посвећене Светом Пантелејмону. Захваљујући неимару новинарства, Зорану Шапоњићу, вест о откривању манастира Дубрава, отишла је у свет. Наш народ из расејања, који се није ишчупао из корена, прикупљао је новчана средства. Тако је Бог наградио потомством и бездетни брачни пар из Америке, који двадесет година није имао децу. Свако доброчинство се вишеструко враћа.

На узвишењу, иза оштре кривине, застајемо да осмотримо моћне планинске масиве у даљини, долину Увца на јужној страни и манастир који се шћућурио као у гнезду, на заравни између брда. Дубрава…Празник Светог Пантелејмона. Пристиже наш народ из златиборских села, али и са друге стране Увца, из Републике Српске. Сви некако свечани, усхићени, радосни, као једна озарена душа. Свако је понео по неко послужење или срце пуно љубави. Испод војничких шатора постављени столови, чекају верни народ да се угости за трпезом љубави. А храм… Као какав кутак из раја…Мала црквица окружена цвећем…Литургија…Појемо радосни…Благодаримо Богу за сабрање у његовом дому.

Испод војничих шатора саборност…Око пет стотина душа…Из импровизоване кухиње, у живом ланцу, додаје се храна на столове… Све златиборска младеж. Радост испуњава моје срце. На овим изданцима опстаће и вера и држава и дом, и породица. Остаће дубоко укорењена светиња и њен верујући народ. У челу софре, велика икона Светог Пантелејмона са обе стране окићена ћилимима. Испод иконе некако чудесно спокојан седи стари монах, отац Данило. Испунио је дуг Богу и своме роду. После три века од рушења Дубраве, од стране Турака, поново се чују манастирска звона. Одјекује ,,Господе, помилуј!“

…Напуштамо Дубраву у касно поподне. Војнички џип нас извлачи уз стрми успон. Ћутимо, свако са својом радошћу у срцу. Испред нас једна ,,Лада-Нива“ једва вуче своје путнике. Сунце разасуло златну прашину по врховима планина у даљини. Поред стазе изобиље разнобојног планинског цвећа. На пропланцима по која колиба од грубо тесаних дасака.  Катун…Никада нисам била на катуну. Замолих нашег возача за кратак предах. Пожелех да завирим у простор прохујалог времена. На брвнима, поред врата, на два зарђала клина окачен воловски јарам. Изнад врата напукла коњска потковица. На вратима од грубо тесаних дасака приковане две укрштене летве. Само мене знатижеља мами у овај простор оскудан по много чему и богат по много чему. На средини повеће просторије остаци од огњишта. Подигох поглед према крову. Чађаве греде се још добро држе. У углу један већи и један мањи бакрач, са дебелим слојем гарежи на дну судова. Брвна обојена димом. Само понегде светлуца боја златног бора. На ексерима окачена два сита. Један протак и једно омање сито за брашно. Оба са избушеним дном. У углу полица на којој замириса свежањ давно осушеног босиљка. На комаду углачаног камена,  још се добро држи буца за воду,  на којој самује лонче са црвеним туфнама…Стари кревет од дрвета и на њему прашњава сламарица. Ткану поњаву  са шарама на крајевима, одавно начело време. У углу спазих још једна врата која воде у другу просторију. Затворена… На прикованој дрвеној ручки, окачен подеран сукнени гуњ. Иза тих врата, сањају тајне. Стојим поред зарушеног огњишта и покушавам да замислим како је текао живот на катуну. Ех, да ми је да доживим то време где је све било једноставније, а узвишеније. Са побожношћу затварам врата. Иза колибе ограђен простор од плетене ограде. Поглед ми привлачи јарко зелена трава испод колибе. Моја знатижеља не мирује. Кренух ка зеленилу из кога истиче вода. Извор… Стублиница… Како је овде био једноставно уређен живот, у складу са природом и Божјим заповестима.

Златибор је много више од туристичког места. Само ретким трагачима за посебном лепотом, откриће се у свој својој тајновитој раскоши. Само реткима, који умеју да поштују традицију и претке, испричаће завештања и легенде. Свим добронамерницима ће понудити гостољубље. Мени ће даривати љубав, коју ћу узвратити из дубине корена.

Чланак МИЛЕВА АЛЕКСИЋ: ЗЛАТИБОР ,,Попов колац“ и Манастир Дубрава се појављује прво на ИСКРА.

© Зоран Шапоњић

Само три речи, а све речено. Умрла Радојка Косанова. Глас о смрти као подсетник да се у овим великим временима на која смо осуђени и чији смо таоци може умрети тихо и ненаметљиво, обично и људски

У мору великих вести којима смо шибани данима, о смрти и крви, ратовима и рафалима, масовним убиствима, страху и паници, атентатима, пошастима и глади, несрећама, јуче, стиже ми изненада и неочекивано, и једна сасвим мала, мајушна, од тек три речи и пар слова, кратка и коначно са мало људскости, обична. Вест коју нико неће објавити, неће је бити на насловним странама нити на телевизији и на радију, неће добити ни један лајк, нико неће испитивати детаље, јурити комшије за исповести.

Стигла са планине, чак из Тичјег Поља на Озрену, изнад Бродарева, као ластавица провукла се између планинских коса и набујалих потока, између чечара и борова столаша. Није ми као бомба, као олуја, насилно упала у кућу као друге вести које једна другу сустижу не данима ни недељама, него – годинама и деценијама. Није ми се разбашкарила у кући, као да је моја кућа – њена, није насрнула на мене и на моју чељад. Ова је ушла сасвим тихо, ушуњала се, као да се извињава што уопште постоји и што је морала да стигне, што је таква, каква је.

„Умрла Радојка Косанова.“

Само три речи, а све речено. Глас о смрти као подсетник да се у овим великим временима на која смо осуђени и чији смо таоци може умрети тихо и ненаметљиво, обично и људски, онда кад је то воља Његова, кад одреди Он са небеских висина.

Глас као подсетник да и горе по планинама живе и умиру неки људи, сами, заборављени, самују, умиру, одлазе, не чују се, не жале се, мали доказ да сем оних који дању и ноћу вриште, урлају са ТВ екрана, кревеље се и богохуле, намећу се, грде, псују и пљују, постоје и ови други.

Радојка Косанова! Као да је горе на Тичјем Пољу било двадесет или педесет Радојки, а не ова једна, једина, па да се зна да је умрла Радојка Косанова. А, опет, та Радојка, колико се за њу година зна одувек је била само Радојка Косанова и Тичје Поље се познавало по њима и знало се кад ко, у по дана или у пола ноћи бане горе на планину, у пусто село, да су Радојка и Косан, Радојка мало пре Косана, били нови и готови да дочекају, спреме вечеру и конак, дворе, угосте, испрате. Све ово као да су само зато рођени и да су горе, на планини, само зато и постојали и живели.

Кад је јуче, пре подне, глас да је умрла Радојка Косанова кренуо  из Тичјег Поља преко оног превоја повише села где северац шиба по ваздан, поред Милаковића, скоро па пустих и заборављених, па низбрдо према Бродареву, као да је, али само на трен, како је глас пролазио, травчице поред пута помиловао благ и топао ветрић, као да се на заравни крај пута спустила плаха кишица, она пролећна, топла, она коју људи горе на планини и под планином највише воле. Умрла Радојка Косанова, преставила се душица Божија, отишла Богу на истину…

И тај глас није био страшан, онакав какав је смрт сама по себи, није тај глас ништа узбуркао, није пукао међу народом као пушка, никог по оним пустим селима около није узнемирио. Они који су га чули, застали су на трен, поскидали шајкаче, окренули се ка истоку, прекрстили, помолили…

„Бог да јој душу прости“, све је што се чуло док је глас пролазио, настављао даље а травчице поред пута повијале се под лаганим ветрићем.

Јер, умрла је добра душа. Преставила се. Отишла из овог нашег у други, бољи свет. У рајско насеље. Јер, куд би друго Радојка Косанова.

Она која је читавог живота горела као свећа. Дворила, слушала… Гледала само да се о ког не огреши, да јој ко реч не каже, а она да лошу реч о коме не изговори.

Једном, давно је било, ни сам не знам који ме је ветар нанео под Озрен, у Тичје Поље окупаном јутарњим сунцем и росом, затекао сам Косана и Радојку како привлаче сено котару. Радојка је за повоце водила волове, Косан, сав ознојен, са вилама на рамену ишао за колима, гледао да се товар по оним странчинама не преврне, спремала се жега, и сав је тај призор био и обичан и нестваран, као из приче о староставним јунацима и временима.

И, није после знало, ни кад је Косан испрегао волове и везао их у хлад, под јабуку, нити куд се Радојка изгубила, нити како је тако брзо све то успела да обретне, већ смо били за столом у подруму њихове куће, на столу и сира и кајмака и врућа хлеба и нарезаног меса, и испржено јаје и насута ракија…

И Радојка која стоји и двори нас поред стола.

Све што су имали у кући изнели су пред мене, непознатог, човека ког први пут у животу виде… Истина, јесте се мало Косанова мајка љутнула што су напустили посао, што су кола пуна сена остала у котару, неистоварена, што ће жега, и пре поднева можда и киша, све је то џабе било… Сећам се, Радојка се извињавала, што је ето, доручак сиромашан, што није стигла да испече мало меса, направи питу, спреми шта више.

Коју годину касније, кад смо се већ увелико знали, док сам са Зораном и Милевом и још неким људима седео доле, крај великог извора, врела, испод њихове куће, Радојка је избила низ ливаду са великом тепсијом под руком из које се пушила тек испечена пита са сиром. Кад је Радојка тог јутра устала, кад је стигла да замеси тесто, развуче коре, савије и испече питу, успут и да помузе краве, испрати их на пашу, процеди и узвари млеко, разлије у карлице, обрише кућу, постави Косану, који је некуд журио, доручак, Бог свети зна.

После смо горе, на Тичје Поље, Косану и Радојки ишли кад се ужелимо добрих људи. И Радојкиних топлих уштипака и пите од сира.

Јуче стиже глас, Зоран Малешић ми шаље из Пријепоља – „умрла Радојка Косанова“.

Тихо, као што је и живела. Кад је глас прошао поред Милаковића па низбрдо према Бродареву и Пријепољу, кроз пуста села прошао један мали талас, таласић, туге. Шапат.

„Бог да јој душу прости“, рекли су једни.

„Шта ће сад Косан сам“…

„Оста Косан без домаћице…“

„Измаче се Косану стожер испод куће…“

„Жао ми Косана…“

Јер, умрла је Радојка, Косанова.

Чланак Глас са планине: Умрла је Радојка Косанова се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

Нити је Михаило Томашевић тако кроз живот хтео, нити је кад, ни у најцрњем сну помислио да ће тако бити. Мученик и несрећник надао се добру, а чему душа крштена, намучена, да се и нада него добру и божијој милости.

А испало је да где се год какво зло заметнуло, на Михаила је ударило. На његовим леђима се сломило. Њему о глави радило. Ено Михаилу гробља више села за сведока и у гробљу три гроба. У једном је Михаилов син Стојадин, погинуо је на Кошарама 14. априла 1999. године, у другом Михаилов Стеван, страдао је одмах после рата када је трактор на коме је био на сеоском путу више села налетео на противтенковску мину, у трећем исто Михаилов Веселин, разболео се и недавно умро. Михаило и његови пре који дан издали му пола године…

Пре који дан кад сам изненада и ненајављено са двојицом колега бануо у двориште Томашевића у селу Суво Грло код Србице, у Метохији, и кад је супруга Миладинка стала дозивати Михаила, био је испод куће, нешто чепркао по врту, одоздо је избио сав задихан, најбрже што је могао, да гости не чекају. Озарило му се лице кад је чуо да неко говори српски у дворишту, чврсто ми је, јако стегао руку, ко би очекивао онолико снаге у онако ситном човеку, обрисао рукавом зној са чела, застао, дубоко ми се загледао у очи.

У Михаиловим, лако је то да видети кад се човек само мало дубље загледа, бездан, море без дна, туга чемерна која се гомилала годинама и деценијама, црнило. И још, склонила се ту, заметнула у једном углу, доброта пуста. Колико је само доброте у оку и погледу тог човека.  Оне која се може видети, наслутити, прочитати само у очима оних који су се кроз живот мучили, дуго и тешко, којима је туга слабо кад силазила са леђа, који су се много више јада и чемера нагледали него добра.

„Морате ми ући у кућу, да вас угостим, само кад сте ми дошли… Ово је стара Србија а овде се знају обичаји“, каже колегама и мени, шири руке да нас изгрли.

„Не морамо Михаило, можемо сести и испред куће, да не уносимо блато у кућу па Миладинка после да чисти иза нас“, бранили смо се.

„Морате људи, добро ми дошли, морате ми у кућу ући, да вас угостим“, стао је да нас вуче за рукаве преко прага све бришући о блузу дланове жуљевите и црне од метохијске земље.

Није вредело опирати се.

Михаилова кућа је у селу Суво Грло, у пристранку окренутом југу. Из дворишта, кроз трешње и јабуке у цвату види се до пола Метохије, право су снежни врхови Проклетија. Иза остане пут на коме су раскрснице за села Лауш, Преказ, око пута споменици борцима УЧК на којима вијоре албанске заставе са црним орловима, испод је и други део села који је у општини Исток.

Мало је и клаустрофобично Михаилово двориште, каква су и остала у овом засеоку. Кућа незавршена, грађена и дограђивана годинама, кад су Михаило и Миладинка успевали да створе који динар вишка и узидају га у кућу радујући се дечици која су се рађала и прирастала да и они раде и привређују. Путеви кроз село и засеоке узани, до пола их већ појело трње и драч, тешко се кола могу провући. Горе, на брду изнад села, кад смо косовске полицајце питали за куће Томашевића, на бараци поред полицијске станице у којој су седели неки људи који су нас само пропратили погледом, видели смо знак УЧК. Полицајци су нас љубазно упутили ка Томашевићима, они људи из бараке само су нас гледали.

фото: З. Шапоњић

Доле, у засеоку, још неки добри људи које смо питали за Михаилову кућу поскакали су на ноге кад смо из колегиних кола са приштинском РКС регистрацијом проговорили на српском. Зову на кафу, ракију, да свратимо, разлетели су се око нас, питају како могу да помогну, да нам објасне, испрате све до Михаилове куће ако треба. Срби из Сувог Грла. После смо на путу срели и дечака Давида, 12 година, сео је са нама у кола да нас одведе све до Михаилове куће забачене у лавиринту путељака у једном од засеока.

„Мој Стојадин погинуо је на Кошарама“, просто нам после у кући каже Михаило док сипа ракију а Миладинка приноси кафу.

Каже и слегне раменима као да је тако морало, тако било суђено, унапред одређено а он ту не може ништа да исправи нити да промени. Једино му се у сред те кратке, просте реченице, неумитне истине, тешке као црна земља, глас прекине, сав се затресе, из корена, стисне црне жуљевите шаке толико јако да кости само што не попуцају. Загрцне се, а онда, као да га је срамота због тога, што смо сведоци његове слабости, што је уопште показао тугу, забаци главу, прекрсти се, засијају му сузе у очима и настави даље да нас нутка кафом и ракијом, пита јесмо ли гладни…

Нама се за оним столом, на дрвеној клупи, под иконом светог Архангела Михаила одсеку ноге пред том сликом. Ћутимо, Михаило рукавом обрише сузе, понека му се и откотрља под сто.

Стојадин је отишао у Ваљево у војску, из Ваљева пребацили га у Пећ, из Пећи на Кошаре. Са Кошара донели га Михаилу мртвог. Дечака од двадесет година.

Он и Миладинка, после Стојадинове смрти покушавали да сазнају како им је син страдао. Радост њихова, крв и срце њихово. Сазнали само да је погинуо у бомбардовању Кошара, нико није ни имао времена поближе да им објашњава како је то све било са њиховим Стојадином. На папиру који су добили стајало је тек да је погинуо у сукобу са терористима.

Сахранили су после Стојадина, мало иза тога, кад је потписан Кумановски споразум и кад је војска кренула са Косова, Михаилу и његовим саветовали да не остају у селу иза војске. Једне вечери, кад се испод села зачула пуцњава, кренуло читаво Суво Грло у збег, уз реку, у шуму изнад села. Михаило био на крају колоне са трактором, Миладинка и деца потерали стоку, понели мало нешто што се могло у рукама. У селу оставили Стојадинов гроб. Село на ноћ остало потпуно пусто. Михаило са комшијама зору дочекао под отвореним небом, између две врзине, ложили ватру, хладно било, савијали стоку око збега да се не погуби и не одлута у шуму. Исто као што су радили и њихови преци.

Вратили се дан касније, срећом, затекли куће читаве и кренуо је живот, без Стојадина, какав такав. Онако како се морало, а и кад је у Михаиловом животу било другачије.

Није много прошло, Михаилов Стеван, 19 му је само мученику било и двојица комшија кренули су трактором у шуму више села, да секу дрва, на шумском путу налетели на мину, трактор и људи на њему одлетели у ваздух, један комшија погинуо на лицу места, делове тела сакупљали после по шуми, други, неком срећом, задобио само мању рану на глави, Стеван тешко рањен.

Пребачен у Северну Митровицу па у Београд. Михаило, мученик и несрећник, за сином, и сам не зна како, да ли пешице, трчећи и све кукајући у себи, стигао је до Митровице. Надао се добру, а чему душа крштена, мучена и намучена, да се нада него добру. Сестре и доктори спремили му кревет у болници, да буде близу Стевана, да се не одваја од сина, Михаило није хтео да смета, нашао неке картоне, спавао напољу, под стрехом. Да се склони, да не буде неком на терету и сметњи а да буде близу свом Стевану. Душа крштена и намучена.

Онда је и Стеван умро, сахранили га у селу. Михаило црну кошуљу није ни скидао, годинама, помирен са судбином, кукао је сам у себи и кад га нико не види и не чује. За спољни свет, једино, кад прича о Стојадину и Стевану, прекине му се глас, задрхти, затресе се сав из темеља, појаве се сузе из оних његових бездана, мора туге у очима, онда се тргне, обрише сузе рукавом, буде га срамота пред нама, брзо се прекрсти, широко…

Онда нас гледа оним његовим очима, право у очи. Као да од нас тражи одговоре – како и зашто, што је тако морало бити, што га ни једна туга и несрећа не мимоиђе. А ми, шта да му кажемо… Како да га разговоримо, како да му тугу растерамо, на трен само, кад то нити ко може нити је то ко кад урадио. Та туга је његова, натоварена њему на леђа и на душу, има да је  носи док је жив и другачије не бива.

Држи главу на прсима док разговарамо, гледа у земљу, у угланцани и обрисани под собе под столом.. Михаилу је то тако одређено, небу се окрене ретко, понекад кад тугу више не може да издржи па се окрене Богу, завапи небесима, да му само мало патњу олакшају. А и то уради кад нико не види. Његова је туга само његова, неће он друге тиме да оптерећује.

Миладинка и он родили осморо деце. Гајили их, гледали како расту, надали се добру, а чему душа крштена, мучена и намучена да се нада него добру својој дечици.

„Намучила су ми се ђеца од малих ногу“, каже више сама за себе Миладинка.

Михаило радио дан и ноћ, одлазио од куће у понедељак  ујутру, враћао се упетак увече, кад је време жетве, жито само што му није ницало из опанака. Нити је имао кад да их изује, нити да се одмори. Није се знало да ли су му црње руке или лице, само му образи увек били чисти и светли.

И дечаци, кад су само мало прирасли, кренули за Михаилом, да припомогну, раде, црнче. Михаило другачије нити је знао нити је могао да живи. Гледао само да све буде поштено, да се којим случајем о некога не огреши.

Није било лако одгајити, нахранити осморо, а земље мало, тек два хектара имао је Михаило. Орао туђе њиве, косио туђе ливаде, по 25 коса ливаде узимао под закуп, сејао по четири – пет хектара јечма и пшенице, исто толико и кукуруза, држао по петнаестак крава, овце, козе, свиње. Дешавало се да деца у школу оду и окрпљена, али, увек чисти, увек нахрањени. Важно је било да има хлеба за децу, за остало, ако шта претекне.

Радовао се Михаило, надао се добру, веровао у добро. Радило се и имало се. Михаило ишао у наполицу. Деца била здрава. Радовала се кућа животу, напредовала.

Онда је и преко Сувог Грла наишао вихор, ратни, Михаило нити му се надао нити га је желео, али, ко је Михаила шта питао. Његово је одувек било само да плати порез, одазове се позиву на моблизацију и да пошаље синове у рат. Узме свој крст на леђа и носи га онако како му је суђено и предодређено.

Пре пола године Михаилу умро и Веселин. Разболео се, лечио, Михаило и Миладинка надали се добру веровали. Јок. Сад обоје носе трећу рану на срцу.

Пред сваком својом раном, а не зна се која је дубља и тежа, која више боли и пече, Михаило само сагне главу. Ћути. Судбина. Тако морало. Ником се не жали. А и кад би хтео, коме да се пожали. Ко данас има времена да саслуша Михаила. Свако се о свом јаду забавио. И Миладинка ћути. Само кад проговори како су њени дечаци расли, лице јој се озари а очи напуне сузама. Онда јој се глас прекине, застану речи, а и шта ту има да се прича. Окрене се ка зиду и ћути.

„Шта ћу, воља Божија“, каже.

У Сувом Грлу данас су 22 домаћинства. У центру села је основна школа, поред ње и средња. Историја села дуга и предуга. Нису Срби у Сувом Грлу од јуче или од прекјуче. Пише по књигама, Цар Душан даровао је села око Сувог Грла хиландарском пиргу Хрусији. У турском попису из 1435. године Суво Грло је уписано као средиште нахије са више од 15 села, са три махале – Трговиштем, Леданицом и Законом, и укупно 126 српских кућа и домова, три свештеника и једним калуђером. У селу је постојало неколико цркава. Најстарија је била „црква Св. Богородице на сухогрлској земљи“, која се помиње и у повељама краља Милутина. У цркви Ваведења Св. Богородице сачуван је попис имовине њеног јеромонаха Саве из 1596. године, 17 књига, 3 иконе, 3 епитрахиља – укупно педесетак предмета.

Михаило се, иако већ стар, притиснут тугом и годинама, нигде не смирује. По ваздан нешто чепрка по врту, посејао пролетос свега и свачега, по навици, где докон да седи у кући. Он и Миладинка имају и краву. Одмичу земаљски дани један по један. Сваки исти.

Прича, Албанци пре коју годину оборили Стојадинов и Стеванов споменик на гробљу. Кад је отишао и видео зло очима, само што му срце није стало. Од туге, не од беса. Од жалости, што тако, што споменик, његовом Стојадину о његовом Стојану, што му копају по ранама, што му их досаљају. Михаило после вратио споменик, исправио га.

„Шта ћу, кад видим како је по Митровици срушено гробље, по другим местима, како су вадили кости, мртве људе…“, почне да прича и загрцне се у сузама.

Михаило из свог Сувог Грла, вели,  нема куд. Како да се макне од гробова синова, и, како да се макне од гробова својих родитеља. Ланци су то који се не могу покидати. Куд ће он са своје земље.

Пркјуче ујутру, сасвим неочекивано, код аутобуске станице у Северној Митровици, сретнем Михаила. Кренуо неким својим послом у Краљево. Видим, носи у најлон кеси „смоки“ и кесицу грисина. То ће му вероватно бити и доручак и ручак. Стане на крај улице, поново ме загледа у очи, стегне ми руку а онда савије главу, гледа у земљу.

Њему је судбина тако одредила. Да главу подигне, да је окрене небу, само кад завапи Богу, кад више тугу и муку не може да отрпи.

Михаило Томашевић бачен у вртлог историје, рата, догађаја који нити су од њега зависили нити га је ко питао хоће ли да у њима учествује.

Упртио свој крст и носи га. Без ропца, без жалбе. Тако му одређено и предодређено. Михаилу Томашевићу у ова тешка времена, рабу божијем из села Суво Грло код Србице на Косову и Метохији.

Зоран Шапоњић

Чланак Крст Михаила Томашевића из Сувог Грла код Србице се појављује прво на ИСКРА.

фото: © Зоран Шапоњић

Неће на Васкрс у колиби код Рајка Совића бити свечане трпезе, белих столњака, угланцаних тањира, бираних јела, тек виљушка и Рајкова бритва, тањир, мало сира и кајмака, али ће доброте и љубави бити толико да би се пола света могло нахранити

Из колибе Рајка Совића која је на самом крају света, на једном од голијских врхова, на Васкрс ујутру, док се Рајко не врати из цркве са Одвраћенице, или из шуме, свеједно, јер, овде је свака стопа земље и свако дрво мала црква,  зачује се како анђели певају „Ангел вопијаше благодатњеј, чистаја Дјево радујсја“.

Још ако је ведар дан, ако се Сунце отме облацима, или, удари снег па беле пахуље пирлијају између огромних смрчевих стабала и око крова његове колибе, Рајко, а већ му је седамдесет и кусур година, застане пред брвнарицом па веселог срца гледа ту лепоту, и дође му да од радости заплаче.

Васкршње јутро у колиби Рајка Совића на Голији

После Рајко у колиби сам себи постави васкршњи доручак, насече сува меса, стави на сто сира и кајмака и хлеба, који или сам испече или донесе са Одвраћенице или одоздо из Ивањице, како кад, и црвено јаје куцне о брвна, сам себи честита Васкрс а као да се куцнуо, и као да је празник честитао читавом свету.

„Не знам, Зоране, да ли ћу на Васкрс моћи у цркву, на Одвраћеницу, јављају неки снег у суботу, ако буде сметова, не могу, Богу ћу се помолити и запалити свећу за здравље свих мојих, и за твоје и здравље твоје чељади код мене у колиби, а, ако не буде мећаве, морам на литургију, да се мало видим са народом, да се Богу помолимо“, испричао ми је Рајко још прекјуче кад смо се чули телефоном и кад ме позвао да ми јави  да га сестрић Милијан са Голије вози ‘ладом нивом’ у Краљево, неким послом.

Та Рајкова колиба, иначе, у којој ће дочекати четрдесети или педесети, Бог зна који Васкрс и која је направљена баш давно, сасвим је необична грађевина. Споља гледано, нахерила се, као и оџак на њој, сав гарав и ишчукан што градом, што од времена које неумитно пролази, од старости, па се учини да је и најобичнија голијска олуја може одувати, однети доле до у поток, а она, опет, деценијама одолева и најјачим горским ветровима, олујчинама и мећавама. Стоји на врх планине и није мрднула ни за милиметар.

Исти такав је и Рајко. Сав некако крхак, често опхрван бригама, рекло би се – где тај да се са Голијом бори кад она, планина, не зна ни за веће делије, а он, Рајко Совић издржао је и истрпео горе на планини и најјаче кијамете и још ће, ако Бог да.

„Е, кад би ти, Зоко, знао како се ја Васкрсу радујем. Сад како сам старији, проведем зиму доле у Ивањици, у мојој брвнари, па чим дође пред Васкрс, чим и мало окопни снег, ја у моју колибу, а овде ми је најлепше и најбоље“, каже ми Рајко.

Од његове колибе, или са брда изнад, на једну страну види се све до Пештера, а кад је ведро до белих врхова црногорских планина, на другу до пола Србије, на трећу још даље, све до краја света.

А, каква је то лепота на све стране, Боже мили. Та лепота баш, исклесала Рајка, па је и он баш такав у души. Нема у њему ни труна похлепе, ни оне наше, људске сумњичавости, гордости и зависти, нити себичности.

Последњи пут видели смо се још у фебруару, кад су на Одвраћеници, на Голији, близу његове колибе, били сметови по неколико метара, кад се на планини у сред бела дана смрачило и није знало ни где је пут ни где је небо а где земља, кад је северац, како то само овде зна да буде, све носио и мрвио пред собом.

Пар дана касније, звони телефон, видим, Рајко.

„Јој Шапоња, што се ја о тебе онај дан обруках“, вели ми.

„Што се Рајко обрука?“

„Ама био сам ти спремио теглу меда, овог нашег са Голије, и, оно јутро заборавим, остаде ми на прозору… Сад је угледах и видим да ти нисам дао“, настави да ми прича.

„Ђе ћеш Рајко, по Богу си, по оној мећави по Голији да носиш мед“, велим му.

„Мого’ сам ти понијети, него, само да нисам заборавио, баш сам се обрук’ о и огрешио о тебе.“

Има Рајко, горе на врху планине и неког мачка који је више сеоски и свачији него његов, али, тај мачак који је неким чудом преживео све планинске олује, громове, вукове и лисице, однекуд се појави на његовом прагу чим Рајко стигне из Ивањице на планину. Па тако за овај Васкрс као и за прошли и онај претходни, и онај испред, Рајко неће у колиби и у планини бити сам него ће оном мачку насећи и сувог меса и ставити му у тањирић мало сира и налити млека па ће се Рајко и мачак сити испричати, поверити један другом и пожалити се о ономе што се ником другом не прича.

По доручку, па била напољу мећава или сијало Сунце, Рајко и мачак изађу пред колибу на дрвену клупу за коју је Рајко на леђима донео повећу даску, па мачак одмах задрема, а Рајко слуша тишину коју наруши звук тек неког млазног авиона који потрефи па баш тада пролети повисоко изнад Голије.

„На Васкрс ћу, око подне, кад мало угреје, само ако време буде дало, ако не буде сметова ни неког кијамета, да ставим које кувано јаје у џепове па до моје родбине на другу страну планине, да им честитам празник, да их обиђем, видим, да проговоримо коју реч, да им поклоним по јаје а и они ће мени… Сваке године ја то тако, обрадују се они мени, обрадујем се ја њима“, испричао ми је Рајко ономад кад смо се чули телефоном.

А овог Рајка упознао сам, има томе баш много година, на Голији, у пустој Колијешници коју је Рајко знао годинама и годинама раније, још кад је била пуна народа. Стајали смо, било је рано јулско поподне, у пристранку повише села, посматрали брвнарице поцрнеле одавно од киша и од снегова, пусте стазе и сокаке између колиба, слушали тек по коју птичицу са трешњевих грана изнад нас… И, однекуд, Бог те пита одакле, да ли са трешње или из оних поцрнелих брвана, од цвећа изниклог свуда око кућа, мирисао је тог летњег поподнева мед, чисти планински и та слика испред нас, уместо да говори о пропасти, пропадању, пустињи, сва је зрачила неком божијом дивотом, благодаћу и лепотом.

Тај дан по томе сам запамтио и никад га нећу нити могу заборавити.

Само је Рајко у једном тренутку, пред сликом гробља на ћувику изнад села више завапио него мене питао – „куд нестаде оног народа“, суочен са сликама из неких ранијих времена, које је запамтио, времена кад је село било пуно народа, из сваког оџака избијао дим, а он овде долазио за славе, за Васкрс и за Божић, за Илиндан и за Петровдан.

Вакрс без белих столњака, торти и салвета

Свратио би он до Колијешнице и ове године, макар да оним старим домаћинима запали свећу и помоли се за њихове душе, него, Колијешница је подалеко од његове куће, а Рајка више не држе ноге као што су га држале некад, док је био млађи.

И још једно знам, неће на Васкрс у колиби код Рајка Совића бити свечане трпезе, белих столњака и поређаног есцајга, угланцаних тањира, бираних јела, салата и торти, салвета, тек виљушка и Рајкова стара бритва, један тањир, мало сира и кајмака, комадић сланине или пршуте, али ће, и у то сам уверен бити доброте и љубави толико да би се пола света могло нахранити. Сад да му неко покуца на врата, Рајко би му, познајем га, разделио све што има и за себе не би оставио баш ништа.

Код њега се некако догодило оно што се код других ретко дешава па је она дечија, понекад и детињаста, исконска доброта са којом се сви родимо и која касније, кроз живот углавном ишчезне из наших срца, остала закопана дубоко у његовој души и никад га није напустила. Али, то ваљда следује, тако је Бог оставио, само онима који кроз живот све своје муке и невоље носе сами, без потребе да од неког затраже помоћ, да се коме пожале, да замоле кога да их одмени или да закукају за својом невољом.

Истина је и једино писмо, сем рачуна за струју и телефон, пореских решења, позива за мобилизацију, које сам у последњих 25 или 30 година добио било је од Рајка, са Голије. Једном, десило се, тада су мобилни још били ретки и скупи, завршена црква на Одвраћеници, па Рајко сео у колибу, одакле је писмо и папир набавио, Бог сам зна, па ми све потанко описао и каква је црква и ко је дао прилоге да се направи, па још замолио некога да слика цркву, ишао у Ивањицу да направи слику па све то спаковао у коверат и послао ми. Није му било тешко.

И сваки пут кад се чујемо телефоном, Рајко ми проговори коју реч о доброти и људској милости, горе са Голије из оне његове колибе.

„Добро јутро, Рајко“, „Добра ти душа код Бога“, или „Добро јутро, Рајко“, „Бог ти добро дао“, или „Добро јутро, Рајко“, „Срећна ти душа код Бога“, и све тако теку наши дијалози…

Знам зваће и на Васкрс или ћу ја њега, да честита празник, да поздрави сву моју чељад, да пита хоћу ли летос моћи на Голију да лутамо по брдима и радујемо се животу, белим облацима по небу, можда и плахој летњој киши, да гледамо јеле високе и по тридесет метара како штрче у небо.

Свему што смо ми овамо заборавили, што више не видимо, не осећамо, немамо времена, а у Рајковој души остало као у торби врућа погача.

Чланак Васкрс у колиби Рајка Совића на Голији се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

После четири године отпора, одбране, након Дејтонског споразума, фебруара и марта 1996. преко Трбевића кренуле су колоне Срба мученика, у њима и живи и мртви

Биле су то епске, библијске слике. Десетине и десетине хиљада људи у дугим, предугим колонама кренуле су из свог града, из својих кућа, са својих имања. Трактори, запрежна кола, „југићи“ под огормним завежљајима, понеки „фића“, тек као сећање на нека давна времена кад нико није ни сањао да би се овако нешто могло догодити, камиони, камиончићи, култиватори… Преко Требевића снег је био до колена, негде до појаса. Смрзнути, уплакани, забринути, љути људи, жене, деца. Многи нису ни знали куд иду.

„Из Рајловца идем, од јутрос…У Бијељину ваљда“, прича у једном документарном филму у камеру репортеру један од оних невољника.

„Куд идем? Не знам, нити ми је ко казао“, сведочи други.

„Шта сам извукао из Сарајева? Поуку, за сва времена“, прича трећи од оних мученика.

„Одбранили смо наше, а ево шта нам се деси. То је наше, то је српска земља од памтивека, ко је тај да каже да учини да то није наше“, сведочи четврти из оне колоне у снегу негде на Требевићу.

И звона са цркве понели

Пре 27 година, у тужно пролеће 1996, од средине фебруара па све до средине марта трајао је егзодус сарајевских Срба, један од највећих, можда и највећи мирнодопски егзодус који је забележила историја света. Из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Новог Сарајева, са територија које су одбранили у рату, а које су Дејтонском споразуму припале Федерацији БиХ кренули су сарајевски Срби. У непознато, у ново страдање, у нови чемер, јаду тугу. Више од 120.000 људи по неким изворима. Бежали су под притисцима, под страхом, порукама бошњачке политике, претњама Алије Изетбеговића да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“.

Библијске слике ређале су се тада са завејаног пута преко Требевића, из сарајевских улица које су заувек напуштали. Једни носе иконе и кандила, други велики крст, трећи звона са цркве, четврти сандуке са костима најмилијих, само да их не оставе, да их сахране негде на неком другом месту, трећи носе покућство, део намештаја. А, шта понети из пуне куће, шта оставити?

Лимени сандуци

„Тих дана, фебруар је био, био сам на Грбавици. Гледао сам својим очима како људи износе звона, крст са цркве, како пакују најосновније што се може изнети, и како одлазе. Гледао сам и како на Илиџи, около, копају по гробљима, ваде посмртне остатке својих покојника и носе са собом. Тих дана на Грбавици највише посла имали су лимари који су правили лимене сандуке за посмртне остатке, за кости повађене из земље. Људи јадни, изгубљени, тужни, неке од најстрашнијих сцена из моје ратне фотографске каријере. Сећам се како на Грбавици скидају са зграда таблу са именом улице Драже Михајловића и носе са собом. Многи су палили своје куће, станове. Сећам се и тренутка када су припадници муслиманске полиције преко моста ушли на Грбавицу када је почело славље, овамо, на другој стрнаи све је било пусто“, присећа се тих дана чувени ратни фоторепортер Милош Цветковић.

„Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас“, чује се на једном снимку како певају деца пре него што са родитељима крену преко Требевића.

„Колики је ужас посејала у пролеће 1996. године она успавана, па нагло пробуђена подземна звер међу православним становницима града Сарајева најбоље сведочи то што је запањило чак и равнодушни, просвећени свет – први пут у историји преношене су не само мошти, црквени крстови и звона, него и свеже затрпана тела младих ратника који су се дрзнули да заштите своје домове, веру и начин живота”, записао је тада књижевник Момо Капор у тексту „Тачка на Сарајево“, који је објављен у књизи „Егзодус Срба из Српског Сарајева“.

Мајка носи кости сина јединца

Бојан Вегара имао је 16 година када су он и његови кренули у егзодус из Сарајева. Претходне четири године његова породица провела је у Хаџићима, у потпуном окружењу, на стотинак метара од прве линије одбране, од ровова.

„Наши људи борили су се са два њихова корпуса и нису попустили ни метар, ни за педаљ. Теткина кућа, сећам се, била је буквално на првој линији. И, Хаџићи су тада одбрањени“, прича Бојан.

Кад је постало јасно да се мора ићи, да се Хаџићи морају напустити, присећа се Бојан, људи су данима само ћутали.

„Мало је било приче о томе, само туга. Како да се помириш са тим да си се четири године тукао, бранио своје, да си био где је најгоре, да нису метар земље узели, метар рова, да је изгинуло, не знам колико људи и сад ти мораш ићи. Или да останеш да живиш, да будеш грађанин другог реда… Провели су људи по 1.350 дана у логору у Тарчину који је распуштен тек два месеца после Дејтона. Горе је 600 људи робијало. Истрпели смо рат, НАТО бомбардовање, и онда, крећеш у непознато“, прича Бојан.

Мајка је тих дана само плакала, присећа се он, отац је био страшно љут, нико у кући није проговарао.

„После толике жртве крећеш у нешто горе… Кад је дошао онај дан, изнели смо из куће нешто ствари, имали сме неке камионе, ко је имао пара платио је два камиона, ко  није имао пара, чекао је да му пошаљу. Копали смо мртве да их понесемо са собом. Замисли само, жена нема пара, нема ничега, рат је, сина јединца копа и у бурету га са собом носи из Хаџића. Нема за сандука, нема ничега… Ми смо борце наше погинуле у рату морали копати, носити са собом, да им гробове не скрнаве, да не би кости вадили и керовима давали. Ми смо  знали са ким имамо посла, са муслиманским фундаменталистима. Морали смо мртве носити, како ми живи да останемо. Ако си спреман да те туку сваки дан, да те изводе на стрељање, да за тебе нема посла, да им говориш мерхаба и селам уместо добар дан, онда да останеш“, каже Бојан.

Шумски пут преко Требевића, снег, гужва, застоји

Пут егзодуса, био је, наставља, страшан. Преко Требевића до Братунца, 158 километара неки су путовали 24, неки и по 48 сати.

„Највећи страх је био како ћемо прећи преко аеродрома до Лукавице јер то је била њихова територија. Кренемо онда преко Требевића, то је неки шумски пут, снег, гужва, застоји, сели се пет општина… Хладноћа, минус 20 тих дана. Неки иду са коњским запрегама, са стоком, путовали су људи по неколико дана. Нико нам није помагао ни Уједињене нације, нико, био је то збег један и живих и мртвих“, прича Бојан.

Онда су Срби из Хаџића дошли у Братунац, смештени у избегличке центре, спавали по учионицама, ишли на казан у неку фабрику.

„То је трајало неких шест месеци. Онда смо се раселили по неким порушеним муслиманским кућама, па су нас истерали из њих. Пуно људи није решило питање имања која су доле остала, пуно људи не може да поврати имања јер их је Федерација одузела из разних разлога, на нашој земљи подижу џамије“, каже Бојан.

Колоне мученика преко Требевића

Егзодус сарајевских Срба дошао је као директна последица решења потписаних у Дејтонском споразуму после мировних преговора у Дејтону, САД, који су трајали 1. до 21. новембра 1995. године. Три недеље касније, 14. децембра те године у Паризу је споразум дефинитивно и потписан. Према тада одређеном плану егзодус Срба требало је да почне 17. фебруара 1996. године и да се заврши за око месец дана, до 19. марта те године. Забуну међу народ унели су леци из кругова међународних снага који су се тада појавили да је рок за одлазак Срба за неке општине померен за 23. фебруар, четири недеље раније од договореног датума. Људи су кренули да на брзину пакују основне ствари, преко Требевића кренуле су колоне мученика. У Илијашу, на Грбавици, у Хаџићима, Вогошћи, људи су кренули да откопавају посмртне остатке својих најмилијих, решили су да на земљи коју напуштају ни гробове не остављају. Међународне снаге тада су саопштиле да ће муслиманско – хрватска полиција Федерације БиХ  23. фебруара ући у Вогишћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Улијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, 19. марта у Ново Сарајево и у Стари Град.

Од људи који су у годинама рата, борби, страдања, погибија, одбранили свој град, своје куће, тада се тражило, оно, што ваљда никада раније и нигде није, да њих 150.000 потпадну под власт својих ратних противника.

„Међународни актери су тако пали већ на првом испиту обнове мултиетничке БиХ, па су одговорност пребацили на вођство РС, што је, наводно, своје сународнике позвало да напусте огњишта. Високи представник Карл Билт и његов заменик Михаел Штајнер су их, напротив, позвали да остану у ФБиХ и делили им летке са Шантићевим ‘Остајте овде…‘ Али, истовремено су отворили пролаз бошњачком осветничком стампеду, а своје канцеларије у хотелу Србија на Илиџи опасали зидом и бодљикавом жицом. И када је власт РС свима који не желе да оду најавила заштиту преко ОХР-а, било је свима јасно како ће им бити у Федерацији БиХ. Напокон, дозволили су да Изетбеговић, преко медија, поручи да ће ‘сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд‘. Дакле, изузев жена и деце, сви би завршили у муслиманским затворима. Изворна кривица што су се сарајевске периферијске општине у самој завршници дејтонских преговора нашле у туђем ентитету приписана је Слободану Милошевићу. Чашица вискија, уз коју је шеф српске делегације, наводно, поклонио Алији пола Сарајева, постала је алиби и странцима, и комшијама и домаћима. Заборавило се да су преговори у Дејтону били пред распадом, а да је војска РС први пут била у дефанзиви: НАТО је био разорио српски командни центар на Романији и хрватско-бошњачке снаге биле су на 40 км од Бањалуке“, записао је својевремено у једном тексту професор Ненад Кецмановић.

Два егзодуса Срба

Тих дана на Сокоцу је формирано Српско војничко спомен-гробље Мали Зејтинлик на које су пренети посмртни остаци око 1.000 бораца Војске Републике Српске који су током ратних година све до Дејтона били сахрањени по сарајевским гробљима. Уз оно мало имовине, уз црквена звона, крстове, кости својих покојника, Срби су тих недеља селили и предузећа, културне, образовне институције. Три основне школе са Илиџе, Основна школа „Радојка Лакић“ из Новог Сарајева, библиотеке из Новог Сарајева и Илиџе, факултети и средње школе, пресељени су из делова Сарајева који су припали муслиманско-хрватској Федерацији на територију Српског Сарајева у Републици Српској. „Технички ремонтни завод“ из Хаџића пресељен је у Братунац, Ваздухопловни завод „Орао“ из Рајловца пресељен је у Бијељину, „Фамос“ из Храснице у Лукавицу…

Душан Шеховац, стари Сарајлија био је у марту 1996. године председник Српске општине Илиџа. Душан данас говори о два егзодуса Срба из Сарајева – један је „дуги егзодус“ и он „траје од 1992. године до данас“, кад су Срби, „стално, под разним разлозима одлазили из Сарајева, и други је „кратки егзодус“ у пролеће 1996, одлазак Срба из десет општина бившег града Сарајева кад је из тог дела отишло, по његовој рачуници, најмање 60.000 Срба.

„У том периоду од 1992. до данас, територију града Сарајева, коју данас држе и Срби и муслимани трајно је напустило око 130.000 Срба. Дакле, нису ни у Источном Сарајеву, ни у западном Сарајеву. На реинтегрисаном подручју остало је укупно око десетак хиљада Срба, Илијаш, Хаџићи, Трново, Рајловац, Грбавица. На Илиџи је остало пар хиљада Срба упркос свим ризицима. Разлози зашто су људи отишли су различити, вишеслојни. Први је страх како живети на територији са које је отишла твоја војска, твоја полиција, отишла твоја власт са којом си био четири године. Отишла и уништена предузећа. Муслимани, Алија Изетбеговић, Муратовић, Ганић, други, говорили су да ће бити процесуиран и кажњен сваки ко је у рату учествовао од куварице до генрала. Обећавали су посао само онима који нису „ратни злочинци“. Било је ту и мешетара разних врста који су куповали имовину буд-зашто, отимали имовину, претили људима, терорисали…“, прича Шеховац.

Исти ти који су водили „реинтеграцију Сарајева“, међународна булумента, каже Шеховац, отишли су касније на Косово и тамо су радили исте ствари.

„Најкомпетентнији Срби, после Београда, живели су у Сарајеву. Већина тих Срба отишла је у иностранство. У Бечу је данас 200.000 Срба. Људи су одлазили из страха од освете, страха за егзистенцију. Одлазак Срба са Илиџе био је доста неорганизован, није се имало средстава, новца, превозних средстава да се то направи организовано. Кад је међународна заједница дозволила Војсци РС да користи камионе за превоз, већина Срба је већ отишла на тракторима, у колима, запрегама, носећи завежљаје на рукама. Наравно, било је и господе која је од 1992. одлазила организовано и они су однели све, они нису оставили ни јастук“, каже Шеховац.

„Подсећам и да је од првог дана до фебруара Крајишник, рецимо, био зато да се створе услови да Срби остану у Сарајеву. И међународна заједница је била чак спремна да прихвати неке промене споразума. Међутим, муслимани и свет су притискали Билта, Штајнера, команданта НАТО-а, да морају поштовати рокове. Слике које су уследиле су библијске, киша, снег, људи напуштају своје, одлазе“, каже Шеховац.

Мртви борци из Хаџића сахрањени у Братунцу

То је, вели он, најтрагичнија судбина једног народа, јер је Сарајево пред рат, после Београда било највећи српски град на свету.

„Нема клинике, факултета, предузећа, банака, школа где Срби нису били руководиоци. Муслимани кажу данас да је то зато што су Срби били комунисти, али, није тако. То је зато што су били способни људи“, уверен је Шеховац.

Одлуком власти Републике Српске и Општине Хаџићи решено је тада да се Срби из Хаџића колективно преселе у Братунац, град на Дрини, на граници са Србијом. У Братунац је најпре 17. фебруара стигла велика група од око 600 Срба, касније се на Дрину доселило више од 10.000 Срба из општине Хаџићи. На гробљу у Братунцу тада су сахрањени посмртни остаци 185 бораца који су пренети са гробаља у Хаџићима.

„Храбро сте одбранили огњишта и завичај, а отели су вам га за зеленим дејтонским столом. Зато смо овде данас да кажемо једно велико хвала у име српства и светосавља, због којег сте све своје жртвовали. Само овако опредељење којим су нас задојили кнез Лазар и косовски јунаци могло је да вас одвоји од завичаја“, рекао је 2016. године, на обележавању 20 година егзодуса тада епископ зворничко-тузлански господин Хризостом.

Сурове статистичке цифре

Према попису из 1991. године у Граду Сарајеву од 525.000 становника њих 157.000 изјаснили су се као Срби. У Вогошћи је тако Срба било 36 посто, у Илијашу 45, на Илиџи 37 одсто, у Хаџићима 26 посто, у Новом граду 27 одсто. Двадесет две године касније, на попису 2013. године у Кантону Сарајево од 413.000 становника као Срби изјаснило се њих тек 13.000 или 3,2 одсто. У Вогошћи је те године пописано 542 Срба, или два одсто, на Илијашу је било 420 Срба или такође два посто, на Илиџи 1.600 или 2,4 посто, у Новом Граду од 118.000 становника Срба је било 4.367 или 3,7 посто, у Хаџићима је остало 218 Срба или 0,91 посто… Упоређујући податке из пописа 1991. и 2013. године чињенице су да је у Сарајеву између два пописа 131.000 Срба мање, у Вогошћи је тај број око 8.000, у Илијашу 11.000, на Илиџи око 23.500, у Новом Граду 34.000, у Новом Сарајеву 29.600, у Хаџићима 6.173.

Срби расути по свету после егзодуса

Где су данас Срби из Сарајева? Широм Републике Српске и широм Србије, широм Европе, Америке, Канаде, Аустралије… Расути после библијског егзодуса 1996. године.

„Оно што није успело окупаторима у Првом светском рату и свим непријатељима у Другом светском рату, догодило се у овом последњем грађанском рату. Сарајевски Срби расути су широм Републике Српске, Србије, Европе, Америке, Аустралије… а у њиховом родном граду и данас их зову агресорима. То је јединствен пример да систематски, упорно и на лажима, од жртве покушавају да направе злочинца“, рекао је прошле године на обележавању годишњице егзодуса Недељко Чубриловић, тада председник Народне скупштине Републике Српске.

„Срби из Хаџића данас су Братунцу, у Бијељини, у Српском Сарајеву, има нас по Београду, по Србији, а сигурно трећина нас је по Европи, Америци, Канади, Аустралији. Сви логораши отишли су у западне земље, наводно, њима су у Силосу, у логору чувари рекли кад је логор распуштен да не брину, да су „Арапи дали паре да се селе на Запад“. Једноставно, да се сведоци и тог злочина раселе, да их нема, да  не сведоче. Прве године селидбе од нас 5.000 колико је дошло у Братунац 800 је умрло од бомбардовања, од карцинома већином. И сад нико не умире онако, скоро сви од рака, каже Бојан Вегара који данас живи у Братунцу.

Помен у Братунцу

На гробљу у Братунцу данас је служен парастос и одата почаст погинулим српским борцима, поводом 27 година од преноса њихових посмртних остатака из сарајевских општина на ово гробље, преноси данас РТРС.

Парастос је служен за 187 погинулих бораца са сарајевског ратишта сахрањених у Братунцу, након егзодуса Срба из Сарајева, односно напуштања вековних огњишта које су Срби у рату одбранили, али су Дејтонским мировним споразумом предата Федерацији БиХ.

Председник Удружења Срби из Сарајева Видомир Бандука рекао, како преноси РТРС, да се хиљаде појединачних и породичних одлука сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума „претопило“ у једну, а то је одрицање од материјалних вредности и сеоба зарад живота у слободи.

Чланак Највећи мирнодопски егзодус који је свет видео: Како да останемо живи, кад смо и мртве понели се појављује прво на ИСКРА.

© Зоран Шапоњић

Гајо Радмиловић из Книна испунио свој аманет, упорно тражио и после 27 година нашао човека који му је током „Олује“, у Бањалуци, пружио чашу воде и нахранио њега и његову браћу и сестрицу

Сваке године, с почетка августа, Гајо Радмиловић запали свећу у својој кући у Колунџијама више Книна, прекрсти се, помоли Богу, стави мало тамјана на жар и ћути. Навиру сећања. На колону, на ђеда како скида капу, пада на колена и љуби кућни праг, на оца који је негде на линији, на кућу у Жегарима која остаје пуста, на краве које остају у празном дворишту, на „ладу“ у коју мајка и тетка пакују четворо деце и у гепек, слике, документа, читав живот. И на оног човека који их је у Бањалуци, пет дана касније, примио у своју кућу, пружио им чашу воде, нахранио њих седморо…

„Кад ми је ономад увече, 10 и 25 је било, зазвонио телефон, нисам ни погледао ко зове, знао сам да је он! Она људина из Бањалуке. Како – не знам ни сам“, прича ми синоћ Гајо из Книна.

Тражим човека који ме је примио 1995. године

Десетак дана раније, Гајо је обукао ношњу коју су његови још давно носили по Книну и селима около и које се он није одрекао, и запуцао у Бањалуку да тражи оног човека. Да испуни свој аманет и обавезу.

„Почео сам у последње време да га сањам, често… И пре тога, сваке године, кад дође годишњица нашег страдања никако из главе нисам могао да избијем тај сусрет, оног човека, његову породицу, његову децу, ону доброту, и, посебно, ону чашу воде коју ми је пружио. И раније сам се распитивао, сад сам решио да пођем у Бањалуку, да га тражим, да му стегнем руку, да се захвалим, онако људски, да испуним, понављам, свој аманет. И да ту причу оставим мојој деци“, прича ми Гајо.

Кад је стигао у Бањалуку, каже, није знао одакле да почне. Отишао је на Трг Крајина, близу „Боске“, ставио на себе картон са кратким натписом „Тражим човека који ме је примио 1995. године“ и кренуо кроз град.

„Уђем у неки кафић на тргу, е, веруј ми, десеторица момака су одмах скочили, кола, мобилни, растрчали се по граду да на основу мог описа траже кућу. Описао сам им каква је била, црвена врата, жуто стакло, кухиња лево од ходника, у близини је била и нека болница“, наставља Гајо.

Завежљаји, трактори, кукњава, дозивање…

А у Бањалуци Гаја се сачекале успомене и успомене. Поново кошмар. Тешка сећања на дане страдања, на ону страхоту, на колону, на гласове, дозивања, кукњаву, завежљаје, сузе, крв…

„Сећам се, улазимо у Бањалуку, нека широка улица затрпана колима, народом, кукњавом, завежљајима, тракторима… И жеђи се сећам, неописиве, језиве… Колони ни почетка ни краја. Стали смо, није се могло ни напред ни назад. Около хиљаде људи, као да се читав Книн сјатио у ту улицу. Војни камиони напред, бацали су одозго неке сендвиче, хлебове, боце са водом, покушали смо доћи до воде, хране, ма, није било шансе. Људи су падали у несвест, деца колабирала… У оној `лади` нас седморо, измучени, јадни, нити знамо куд ћемо ни шта ћемо,  четворо деце, брат Милош, сестра Кристина, брат од тетке Бојан, њима четири – пет година, мени једанаест, мајка Милица плаче, тетка Стана, тетак Пеђа“, присећа се и дан данас Гајо тих слика као да је све, вели, јутрос било.

Памти добро да је тада видео човека, 40-так година, који је прошао поред „ладе“, а онда се вратио.

„Казао је: `Људи, ајте са мном, мојој кући, да се мало окрепите`. Ми нисмо могли ни устати, толико смо измучени били. Брат од тетке био је и болешљив…  Био је то пети дан наше трагедије. Кад смо дошли његовој кући, кад смо дошли до воде, е, ту сцену ни филм не може описати. Пио сам воду док ми није било мука. Купао сам се и пио воду. Изнели су храну пред нас, ми нисмо могли јести, само смо воду пили. Тражили смо неке канте да налију воде, он вели – `људи има воде`, ми упорни – `налиј ти нама воде да има, ко зна шта ће бити после`“, прича Гајо.

Ту прву чашу воде у кући непознатог човека, памтиће, вели, док је жив. Она је била вреднија од живота, од свега што су имали, благослов Божији.

Седморо у „лади“

Пет дана раније, 4. август је био, кад је у зору запуцало око Жегара, кад су се њих седморо некако натрпали у „ладу“, унутра су још ставили сабљу ђедовог ђеда, нешто мало слика, документа, кандило и икону оставили су на зиду куће. Јер, објашњавао ми је пре коју годину у Книну Гајо, кад из куће однесеш икону и кандило то значи да се нећеш вратити, а они су веровали да ће се вратити.

„Оне године, сад ко да гледам, све родило и преродило, немамо куд род да склонимо, овце и козе се близниле, и краве, курузи понели као никад, знали смо да ће нека невоља бити, само што нисмо знали шта“, прича Гајо.

За ово година, а 27 је већ прошло, слике су се, наставља, изгубиле  из главе. Остали су само звуци. Рика крава, рзање коња, лавеж паса пуштених с ланца, плач мајке, кукњава по селу, пуцњава около…

На столу догорева свећа

Годинама уназад, уочи 5. августа седимо у Гајовој кући, на клупи испод гусала на зиду, испод дрврореза на коме је Гајовог ђедовог  ђеде ђед. Радмиловићи су у овом крају од 1580, тако књиге кажу. У своје време гинули су у Галицији, били вучари, једном, кад су покушали да им отму ту титулу, било шест – седам мртвих за час.

Тог дана, док се доле у Книну спрема прослава, док се слави годишњица „Олује“ на столу догорева свећа.

„За све оне наше мученике, из колоне“, каже тада Гајо.

Из крша изнад његове куће чују се зрикавци и миришу љуте травке а нас двојица више ћутимо него што причамо. А шта ту и има да се прича?

Претходне ноћи Гајо обично сања комшијиног коња како трчи за колима, рже, како остаје у даљини, сања краве како ричу по дворишту, и сања ону чашу воде и оног човека у Бањалуци.

„Ту ноћ, четврту или пету по реду од одласка из Жегара проведемо у Бањалуци у кући оног човека. Наша `лада` остала је у главној улици у оном кркљанцу. Те вечери нико није спавао, био сам у кревету, а сав сам се тресао. У једном тренутку можда сам чак и заспао, кошмар. Чини ми се, нисам у Бањалуци, ја сам у Жегару у мојој кући… Сањам да сам на оном мом извору, да пијем воду. Ујутру се пробудимо, три сата, нико не може спавати, где су нам рођаци, где су наши, где је отац, куд даље… Наши већ отишли према Дервенти. Онај човек убеђује нас да останемо, наћи ће нам кућу, ми не можемо, морамо даље за нашима.  Спремили  су нам хране, воде, још смо те воде имали кад смо после у Србију дошли“, присећа се Гајо.

Флаша воде из Жегара на поклон Јовану

Ономад, у четвртак увече, кад се Јован, тако се она људина из Бањалуке зове, јавио Гају, број телефона добио је од новинара из Бањалуке који су тих дана објавили причу о Гају, испричали су се ко људи, Гајо оу после, иако то неће да призна, знам, и отплакао.

„Он није заборавио нас, ми нисмо  заборавили њега. Испричали смо се, сетили неких детаља, описао ми је како смо ми, дечица изгледали, како је изгледала наша `лада`… И, договорили смо се да се видимо што пре… Пре тога отићи ћу  у мој Жегар, наточићу литру воде са извора испод моје куће, и ту литру воде носим у Бањалуку Јовану на поклон кад се видимо. Има још поклона, али, литар воде је главни. Не да се одужим, него да кажем да нисам заборавио и да нећу заборавити. Док смо били у оној колони, ја сам ту воду сањао, како је пијем, а она хладна, ја се напијем а мени добро“, прича Гајо.

Јован му је, каже, испричао да је кућа у којој су Радмиловићи провели ноћ августа 1995. преуређена, промењена је фасада, столарија, тешко би је сад препознао.

„Јованов позив, то да сам га нашао, велика ми је радост, можда и највећа после рођења деце. Ништа ме одавно није тако обрадовало. Ко да сам неког најрођенијег нашао.  За све овог година, молио сам се Богу за њега, за његову децу, стотине свећа упалио, за његово здравље и за здравље његове деце, жене. Како да заборавим ону њихову доброту? Ја до сада нисам знао ко је он, али, Господ је знао“, каже Гајо.

Прича, и да се Јован није јавио, на лето би он поново у Бањалуку да га тражи.

„Ја сам тек сад мој аманет, мој дуг, моју мисију и моју велику обавезу испунио. Да сад нисам успео, отишао бих поново на лето. Да га тражим, ишао бих у полицију. Ја не одустајем, тражио бих га, а како да одустанем. Чешљао бих  улицу по  улицу, кућу по кућу, док га не нађем“, вели.

Душу сачувати

На крају крајева, уверен је Гајо, и кад дођу тешка времена, кад се учини да је све пропало, најважније је остати човек, још важније сачувати душу.

“ Душа је важнија и од главе, од живота, од свега што човек има. Kад немаш душу, онда си ништа. Сећам се кад је  ђед, 1991. слао синове у рат, петорицу је имао, свима је рекао:`Немој неко да је иглу донео кући туђу, а ако нешто неком запалите, слободно се кући не враћајте“, сећа се Гајо.

У Србији је сваке ноћи, прича, сањао завичај, оне своје њиве и ливаде све док се није вратио. Kад се вратио кући, три ноћи и три дана није спавао од узбуђења, само ходао по оним његовим ливадама.

Гајо сад својој деци, има их троје, увече пред спавање, прича приче о Јанковић Стојану, о боју на Вучјем долу и о Старина Новаку. Исто онако како је њему ђед Ђорђе, у зимске дане, кад је бура, читао јуначке песме о хајдуцима и српским јунацима.

„Сад ћу и ја, у овом мом кршу, у Бога се надам, угостити Јована у мојој кући исто као и он мене пре 27 година у његовом дому у Бањалуци. И, мој сан биће остварен. Доказ, да кад све прође остану само људска доброта и честита душа а све друго прође и буде заборављено“, вели ми синоћ Гајо.

Чланак Кад читав живот стане у чашу воде и на кору хлеба се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

До Лазовића кућа и Тичјег Поља у ова тешка, зла времена, приче о овим актуелним кризама, ратовима, вирусима, пропастима, инфлацијама, скупоћи, сукобима, страдањима, крају историје, слабо, понекад и данима и недељама не стижу, и не треба то кварити. Имају они у Тичјем Пољу других брига…

Читаво Тичје Поље – њих четоворо! У једној кући сам живи Горан Лазовић, у другој Kосан Лазовић са женом Радојком и сином Милом. И – то је све. Остале куће у селу одавно су празне, неке су наследници обновили, сврате у њих лети, друге, брвнаре углавном, само што нису попадале по ветром и снегом, под сметовима који ће покрити село за који дан.

Kосан Лазовић, у ове зимске дане када у селу и нема неког посла, понекад по ваздан лута пустим стазама између кућа. Kад му досади тишина попне се на камено узвишење изнад села и горе у предвечерје слуша како са Озрена, пусте планинчине изнад његове куће, завијају курјаци или, како тамо ка црногорским планинама кликћу орлови, док се спремају за конак.

У Тичјем Пољу, сеоцету изнад Бродарева, четрдесетак километара од Пријепоља, не тако давно, „живо“ је било двадесетак кућа, живело је у брвнарама понекад и до стотину душа. Kосан добро памти та времена а кад почне да прича о њима запне му реч у грлу и брзо промени тему. Срамота га од људи и Радојке да заплаче.

„Kолико је само по селу било деце, граја се чула по читав дан између брвнара“, присећа се и Горан.

Сем те чињенице, да у селу више нема народа, све друго у Тичјем Пољу остало је како је било пре педесет, шездесет, или стотину година. Ни Kосан, иако му је већ осамдесет друга година није се много променио.

Јесте остарио, али, понекад за ведрих зимских ноћи, кад се небо зацакли а звезде затрепере на суровом мразу, изађе на узвишење, одмах изнад његове брвнаре па му се горе, исто као када је био мали, учини да неким подужим прутом или тојагом може дохватити небо или Месец!

По камењару изнад кућа Лазовића расту ива и линцура, испод кућа земља је плоднија, у сред повеликог поља има и један велики извор. Изнад су Kосанове ливаде са којих се виде, као зупци тестере, поређани врхови црногорских планина, испод је нека дубока клисура.

„Понекад, увече, изађем пред кућу, около – мртва тишина, ама, да се барем пси чују да залају, чак ни то. Онда се са друге стране долине чују бронзе на мојим говедима кад их изведем у котар и буде ми лакше. А, понекад, нарочито кад стегне мраз, завијају вуци одозго са Озрена, па се човеку лепо подигне коса на глави. У једну руку страшно, опет – курјаци су нам једине комшије у селу и знак да горе, по шуми, има неко жив. Само да видиш како је, у јесен, кад су кише и магла, језива помрчина у Тичјем Пољу, а кад је пун Месец и још снег, онда сво село сија као да је стотину сијалица упаљено“, пре који дан препричавао ми је Kосан како изгледају ноћи у Тичјем Пољу.

Kо није гледао месечину по планинским узвишењима око Тичјег Поља кад падне снег и кад стегне мраз, тај и не зна шта је лепота. Kао да је нека сила све бисер до бисера просула по читавом селу и брдима около.

Kосан зазимио шест крава и једно јуне, каже, само толико, не могу више ни он ни Радојка да, као некад, хране петнаестак, двадесет или 25 крава.

„Јој, колико бих ја могао радити само да ме не боле ноге. Понекад полетим за кравама, или ка котару да им положим, све мислим, онај сам стари, а, нисам више. Остарило се“, вели ми Kосан.

Не помиње, а знам, стрепи од оног дана кад ће га старост сустићи, кад више неће моћи са косом и вилама у ливаду, кад више неће моћи да садене стогове сена велике као кућа. И, како ће тада, куд ће тада Kосан из Тичјег Поља, кад за другачији живот нити је знао нити га је занимало, кад, откако зна за себе живи баш овако као сада.

Нема тога ко је ушао у Kосанову кућу а да Радојка пред њега није изнела сира и кајмака и хељдопиту, или питу од тикве и паприке пуњене павлаком. Ни то се кроз године које неумитно пролазе није у Тичјем Пољу променило.

Чуди се Kосан што већи снег у Тичјем Пољу већ није пао. Срећних година за Враче, или Ђурђиц, а тек за Савиндан у селу је снег бивао до појаса, сад, тек што су јабуке попадале са грана, жутела се до пре који дан под његовом кућом ливада пуна сасушене траве.

„Kупили смо за зиму и брашна и соли и шећера, и уља и свега да до Ђурђевдана не морамо у Бродарево. Само нек је све живо и здраво“, каже.

Око Kосанове куће, на све стране докле поглед пуца – планина. Гледано одоздо, кров његове брвнаре дохвата до самог неба, а у јесен, кад се време поквари, облаци који се извлаче одоздо из клисуре, све запињу за шљеме (прим. аут. хоризонтална линија која представља врх крова) Kосанове куће.

За дане који долазе, а питање је дана када ће Тичје Поље завејати каква јача мећава, Kосан већ има готов распред:

„Ујутру кад устанем најпре ћу окидати пртину до штале. Онда ћу очистити шталу, па ћу положити говедима, онда ћемо Радојка и ја помусти краве, па ћемо се вратити кући на доручак. Око поднева поново ћу нахранити краве, ако је дан леп мало ћу поседети на подини да се угрејем, па ћу на ручак, пред вече поново ћемо помусти краве, па ћу им положити, па све тако и сутра и прекосутра и сваки дан“, прича ми Kосан.

До Лазовића кућа и Тичјег Поља у ова тешка, зла времена, приче о овим актуелним кризама, ратовима, вирусима, пропастима, инфлацијама, скупоћи, сукобима, страдањима, крају историје, слабо, понекад и данима и недељама не стижу. У Лазовића куће провале једино кад Kосану неки залутали ловац, туриста или тек неки планинар донесу новине или, понекад увече кад Kосан укључи телевизор да погледа дневник. Те вести Kосана и његове у кући много и не занимају. Они имају свој свет и своје бриге.

Некако се те вести, просто речено, ако и стигну до Тичјег Поља, не уклапају у ове пределе божије лепоте и божијег мира. А Kосан, Радојка, Миле и Горан ништа много и не пропусте ако те вести и не стигну до њих.

Лакше им је овако, горе у Тичјем Пољу у оној рајској лепоти.

Не треба то кварити.

Тих вести нека, нек остану нама, ми са њима живимо, ми у њима уживамо, ми без њих не можемо ни минут, а камоли дан или сат да саставимо.

А Kосан и његови могу. Имају они у Тичјем Пољу других брига. Kад ће снег, хоће ли имати хране за стоку до пролећа, да нека зимска олуја не пообара стогове са сеном, да не скине цреп са штале. Kосану су ти проблеми много важнији од ових наших, белосветских брига које на нас јуришају по ваздан.

Чланак Друже се са орловима и вуковима: У Тичје Поље не стижу вести, нека их… Имају они и својих брига се појављује прво на ИСКРА.

„Протеклих година, Кустендорф сам затварао различитим порукама. Једном сам тако рекао – „Не бих вас више задржавао“, други пут поручио осам – „Довиђења, како сте“! Овај фестивал затворићу речима, молбом свима вама, обзиром на ситуацију свуда око нас, на ова времена – „Мислите на слободу, и трагајте за изгубљеном слободом која је нестала из наших живота“!

Овим речима, вечерас је на Мећавнику професор Емир Кустурица, идејни товорац и оснивач, затворио 16. по реду Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф.

Награда „Дрво живота“ односно „Награда Кустендорфа за будуће филмове“ уручена је вечерас на Мећавнику писцу, филмском сценаристи Душану Ковачевићу.

„Част ми је што сам вечерас овде, на једном од најважнијих филмских фестивала на свету. Награда „Дрво живота“ важна је из два разлога. Први је што је то награда за моје досадашње филмско стваралаштво, и друго, ово је награда за будуће филмове, што је лепа обавеза, нада да ћете нешто урадити ако вас драги бог погледа“, рекао је вечерас на Мећавнику Душан Ковачевић који је награду примио из руку Емира Кустурице.

Главна награда фестивала, „Златно јаје“ додељено је израелској редитељки Тал Кантор за анимирани филм „Писмо свињи“. „Сребрно јаје“ отишло је у Монголију, редитељки Дулми Пурев-Очир за филм „Снег у септембру“. „Бронзано јаје“ додељено је филму „Африкат“ мађарске редитељке Ане Ђимеши.

Награду за најбољу фотографију, „Вилко Филач“ добио је Еван Марагкоудакис из Грчке.

Фестивал Кустендорф доделио је и и Специјално признање редитељки из Србије, Александри Лазаровски за филм „Више од живота“.

О наградама је одлучивао међународни жири који су чинили: италијанска редитељка Сузана Никјарели, прослављени глумац Славко Штимац и израелски продуцент, редитељ и сценариста Давид Ној. О награди „Вилко Филач“ одлучили су директор фотографије Владан Радовић и професор камере, стручњак за визуелне ефекте и визуелни уметник Иван Шијак.

У „Такмичарском програму“ Кустендорфа, приказано је 14 кратких филмова, изабраних од укупно 374 на конкурс приспела остварења. За награду златно, сребрно и бронзано јаје, такмичили су се аутори из Мађарске, Србије, Русије, Узбекистана, Израела, Грчке, Чешке, Ирана, Словачке, Монголије и Швајцарске.

У програму „Савремене тенденције“ приказани су филмови: „Кјара“ италијанске редитељке Сузане Никјарели, „Тинитус“, награђиваног бразилског редитеља Грегорија Грациозија (добитник седам светских признања), филм „План 75“ јапанске редитељке Чије Хајакаве, затим добитник признања на Венецијанском филмском фестивалу, филм „Суша“, италијанског редитеља Паола Вирција и добитник Златне палме.

У оквиру програмске целине „Ретроспектива великана“ приказан је филм „Балкански шпијун“ Душана Ковачевића, као и филм „Парижанка“ Чарлија Чаплина, који ове године обележава 100 година од премијере.

З. Ш.

Чланак На Мећавнику завршен 16. Кустендорф; Кустурица: Мислите на слободу, трагајте за изгубљеном слободом! се појављује прво на ИСКРА.

На брду Мећавник изнад Мокре Горе, у Дрвенграду, вечерас ће бити отворен 16. по реду Филмски и музички фестивал „Кустендроф“. Ове године фестивал се одржава под слоганом „Умјетност изнад свега“!

Први гости током поподнева већ стижу на Мећавник. Међу првима стигла је и министарска културе у Влади Србије Маја Гојковић, прослављени српски глумац Славко Штимац који је ове године члан жирија.

„Убеђена сам да сваки министар културе мора да дође на Мећавник, да осети лепоту природе и стварања и очекујем да уживам у правој, исконској, неисквареној уметности“, казала је министарка културе Маја Гојковић по доласку на Мећавник.

Истакнути гости Кустендорфа до сада су били Паоло Сорентино, Мет Дилон, Лав Дијаз, Никита Михалков, Џони Деп, Жак Одјар, Џим Џармуш, Одри Тоту, Гаел Гарсија Бернал, Моника Белучи, Рубен Естлунд, Алексеј Балабанов, Андреј Кочаловски, Матео Гароне, Беренис Бехо и бројни други.

У такмичарском дијелу програма биће представљено 14 филмова аутора из Србије и још десет земаља који ће се такмичити за златно, сребрно и бронзано јаје. Награда фестивала „Дрво живота“ биће додијељена Душану Ковачевићу.

Кустендорф, чији је оснивач прослављени српски режисер Емир Кустурица, традиционално ће у пет фестивалских дана угостити значајне ауторе, глумце и музичаре, те бројне младе филмске ауторе и студенте филмских школа из цијелог свијета, те друге угледне госте из свијета филма.

Чланак КУСТЕНДОРФ, 16. ПУТ: На Мећавник стижу први гости, вечерас отварање фестивала се појављује прво на ИСКРА.

Торник после бомбардовања (© Зоран Шапоњић)

Ево, за који дан биће равно 24 године од тог дана, а то априлско јутро на Златибору никако ми не избија из главе. Снег под Торником само што је био окопнио, јутро је било ведро, топло, борова шума около пуна цвећа, а онда је одједном, низ долове и уз косе около, испрва тихо, па све јаче и јаче, кренула кукњава, лелек и мушки и женски.

Дупке ми је тог јутра стајала коса на глави пред том страшном сликом, неке од тих људи сам видео, друге нисам, сећам се само црних марама и страшног лелека који је долазио из шуме, између огромних борова – „јој Неђо, јој Миланко, јој Радоје, јој сине, јој надо моја, јој срећо моја, јој крви моја, устани сине…“ И пред том сликом и пред сликом Миланковог ђеда, старог Марка Савића, 74 године биле су му тада, како са шајкачом у рукама, сед, гологлав, распамећен, нем од језивог бола, у рушевини тражи унука… После кад га је нашао, није могао да га препозна…

„Није мој Миланко овако изгледао“, причао је сам за себе, док су му низ усахле образе текле сузе.

Четвороструке.

Тог крвавог јутра под Торником, био је 8. април 1999. године на спортски центар под планином пао је амерички „томахавк“, на месту је убио је тројицу младића, Неђа Урошевића, Миланка Савића и Радоја Марјановића који су заноћили пошто су претходне ноћи славили рођендан једног од њих.

Ни један од њих тројице није стигао да се ожени, Миланко је био уговорио свадбу за јесен.

Читам ових дана, његова екселенција, амбасадор САД у Србији, Кристофер Хил, 24 године касније, мисли да је оно што се 8. априла 1999. године десило под Торником била тек „мала свађа међу пријатељима“. Она америчка ракета која је разорила Спортско-рекреациони центар под Торником у коме су годинама уназад боравила углавном деца, могла су бити и то јутро, и три раскомадана тела, једно је нађено у крошњи бора, 140 метара даље, и три за навек унесрећене фамилије… Све то тек „мала свађа међу пријатељима“, а један од пријатеља се „стално враћа на ту свађу која се давно догодила“.

„Када сам дошао овде прошлог марта изненадило ме је што је сваког дана било неких подсећања на 1999. годину. Морате гледати унапред“, рекао је пре који дан амбасадор Хил у интервјуу за један београдски недељник.

Годинама уназад, уочи 8. априла одем до Радојице Савића, Миланковог оца, кућа му је под Торником, нема ни километар од места на коме су његов Миланко, Неђо и Радоје, ни криви ни дужни побијени оно јутро. Попијемо по ракију, прекрстимо се, ћутимо. Шта ту има да се прича. Радојица је жив, а у ствари и није. Шта ће му живот без Миланка, без нерођених унука, без будућности.

„Ево, мог Миланка нашли су овде, међу боровима, на 139 метара од места где је пала бомба, овде му је била нога, овде пола главе“, сваке године исприча ми Радојица.

И сваке године стегне срце да не заплаче, исплаче се и искука после, кад ја одем а он остане сам и нем у оној његовој празној кући.

Миланкова мајка поживела је после трагедије још шест година, умрла је мученица, однела рану у гроб, велику рану на срцу што није дочекала унучад од њеног Миланка.

Празна кућа Радојице Савића под Торником, и кућа Радојеве мајке, Станице Марјановић, са чијег је прозора старица свако јутро гледала Торник и место на коме је њен син страдао, не виде се из Београда ни из дипломатских кабинета.

Нема у кућама под Торником, дипломатске уштогљености, нема стерилног амбасадорског језика, овде станује само туга, до костију огољена бол, тешка и неиздржива.

Нада Антонијевић, сестра Неђа Урошевића, причала ми је пре коју годину како јој је тежак и претежак сваки 8. април, како јој је тежак и претежак сваки дан, сваки минут од како је остала без брата. Рано су њих двоје остали без родитеља, после расли заједно, нису се раздвајали све док их Неђова смрт није раздвојила. И, како јој је данас најтеже што Неђо није стигао да се ожени, да иза њега берем деца остану, да их Нада гледа како расту…

Амбасадор Хил није за ово година био на Торнику, на Златибору можда и јесте, али, до куће Радојице Савића није. Да погледа Радојицу у очи, да му каже просто, људски, ако је то могуће – „извини Радојице“.

Можда то не спада у опис амбасадорског посла. Они се не извињавају. Мада, Радојици то и не треба, шта ће му, кад му нема оног најмилијег и најпречег.

Место тога, пре који месец, амбасадор каже да „Србија мора да се окрене Западу и то због своје деце и због деце своје деце“, као и „због свих других разлога“!

Додао је још и како би, ето, „волео да види да Србија, наш пријатељ и партнер, једног дана можда донесе и одлуку о прикључењу НАТО“.

Под Торником не знају шта да кажу на те амбасадорове речи. Деца њихових синова нису добила шансу ни да се роде, а камоли да се данас определе куда ће – на Исток или на Запад. Данас би то били момци, девојке од двадесетак година.

Лако је причати из амбасадорских кабинета, није лако живети под Торником са толико туге на срцу. Можда амбасодори не знају, али, то је бол која раздире срце, која кида душу, бол која не да дисати, која не одлази ни дан ни ноћ, ни у сну ни јави. Та бол није овде имагинарна, није филозофска, семантичка категорија, она је стварна. О њој се не прича, не распреда, она се живи. Сваки дан, сат и минут.

И, тешко се са тим живи, ваша екселенцијо. Питајте Радојицу Савића.

Не верујем да је он прочитао ваш интервју о „малој свађи међу пријатељима“. Можда је тако и боље. Њему су његове ране довољне, и превише их је, не треба му нико да их досољава.

Данас би се унуци Радојице Савића играли међу оним боровима, екселенцијо, а Радојица би плакао од среће.

Но, не даде Бог.

Лако је причати из угланцаног амбасадорског кабинета.

Шта ћемо са душом, екселенцијо?

Са оно мале душе ових мученика под Торником!

А у Радојице Савића, нисте били код њега па не знате, душа пространа ко пола Америке.

Накупио се за ово година у њу сав бол овог света.

За који дан биће пуне 24 године, а њему оно јутро не избија из главе. Кад је из Јабланице трчао све до Торника и надао се да је Миланко жив. Ни оне црне мараме ни онај лелек ни кукњава из борове шуме под Торником.

Даће Бог да ви то не никад не видите и не доживите, екселенцијо. Ни ви, ни ко ваш.

Оставите ви нама нашу бол и нашу тугу.

Чланак Ваша екселенцијо, је л’ ово та „мала свађа међу пријатељима“? се појављује прво на ИСКРА.

© Зоран Шапоњић

На празник рођења Исуса Христа, 1993. године, снаге Насера Орића из Сребренице убиле су у овом селу 49 мештана, више од 80 раниле, седморо је нестало, запаљено је 700 српских кућа, 101 дете остало је без једног или оба родитеља

„Вече је већ падало кад смо видели да смо скоро опкољени, и да помоћи нема. Око нас пуцњава на све стране. У амбуланти у Кравици четворица мртвих, 16 – 17 рањених. Ракао сам рањеницима, људи устајте ко може, придржавајте једни друге, да се извлачимо у правцу Оправдића и Дрине. Поустајаше људи, формираше колону, јадну и бедну, крвави, једнима завијене руке, другима и руке и ноге, главе, груди. Осташе у амбуланти они мртви и двојица тешко рањених, непокретних. Позовем неке људе који су се спремали за повлачење, узеше једног од оне двојице, Жељка Радовића и однеше, оста још један, Млађен Сављевић. Вратим се по њега, Млађен ме гледа, вели: Остави ти мене Славиша, у’ватиће те живог, дај ми само бомбу, а ви идите…Ја му велим: Болан, не бих те оставио за државу да ми дају, остаћу ја са тобом ако треба… Подигнемо Млађена, још један човек и ја, понесемо узбрдо. Притрча један војник, виче: Ево их четири пет кућа даље, пале све редом“.

Овако се крвавог Божића 1993. године у Кравици крај Братунца, равно 30 година касније, сећа Славиша Ерић, медицински техничар, кога је напад Насера Орића на Кравицу затекао усред села.

Прича, ујутру су их пробудили пуцњи, он и др Предраг Лончаревић одмах су стрчали до амбуланте, и до касног поподнева примали и превијали рањенике са повредама, углавном од пешадијског наоружања.

„Кад смо од амбуланте са рањеницима кренули узбрдо, чујемо гласове муслимана, вичу по селу, пале куће, пуцају, ми све одозго гледамо. Наиђемо, срећом, на неку специјалну јединицу из Бијељине, један са митраљезом, сав крвав, преузе Млађена од мене и оног човека, даде ми митраљез. Кад сам га узео, онај митраљез, у руке он ми лаган као перо, био сам већ пао, носећи Млађена. Кад смо горе изашли, чекају нас запреге, воловска кола, те они преузеше оне рањенике“, присећа се даље крвавог Божића у Кравици у разговору за РТ Балкан Славиша Ерић.

Горе у Оправдићу затекли су, прича, збег од 150 људи, међу тим несрећницима, затекао је и мајку, отац и ђед остали су на линији.

Слике страдања само навиру

„Ђед који је као четник био осуђен на смрт стрељањем још после Другог светског рата, остао је на линији до претпоследњег метка. Кад је остао без муниције, пуцао је из пиштоља себи у уста, није хтео жив да се преда“, прича Ерић.

Овде Славиша заплаче. Заћути. Враћају се слике страдања.

Тридесет је година од крвавог Божића у Кравици. Тог дана муслиманске снаге из демилитаризоване УН зоне у Сребреници под командом Насера Орића убиле су у овом селу 49 Срба, више од 80 ранили, седморо је нестало, петоро није нађено ни после  три деценије.  Запаљено је 688 српских кућа, 2.000 помоћних објеката, 1.000 мештана за само неколико сати остало је без кућа, а 101 дете остало без једног или оба родитеља.

„Анђелку Миладиновићу из Јежештице пред мајком Савком одсекли главу, завезали је за неки аутомобил и одвезли у Сребреницу. После мучења и Славку су заклали. Драгомиру Миладиновићу тог дана убијена су оба сина, Ранко и Ђорђе. На Божић у селу погибоше и браћа Војислав и Радојко Богићевић, па браћа исто Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, Вујадин и Миладин Долијановић“, памте дан данас, три деценије касније у Кравици.

Најцрња страдања тог дана била су селима Шиљаковац и Јежештица. Што је у овим  селима затечено живо побијено је. Што је могло да се однесе – опљачкано је. Што је могло да гори – запаљено је.

До половине марта тела побијених остала су по кућама, двориштима, на кућним праговима, по шумама около, да их развлаче дивље звери.

„У Кравицу сам поново ушао 16. марта, затекли смо све попаљено, уништено. Још су трајале борбе, мени метак пробије капу на СНБ јакни, али, останем жив. Одем до моје куће, она изгорела. Ђеда сам нашао сутрадан, био је сахрањен. Бабу сам нашао, изгорела на кревету мученица… Тих дана у Кравицу је стигао др Зоран Станковић, помагао сам му око ексхумирања. Ја сам сакупио остатке бабе и ђеда, други по селу сакупљали су остатке својих, оца брата, мајке, сестре. Све су то доносили на једно место у центар села. Страшно је било. Остаци људских тела. Донесу ногу, главу, кључну кост, лобању, руку… Три месеца су људи били несахрањени, животиње развлачиле, разносиле, јеле тела…“, прича Славиша.

У Кравици Иродовски злочин

Страшне су приче из Кравице. Њих ни време које пролази не предаје забораву.

„Владимир Гајић имао је само четири године кад је убијен у Кравици на крвави Божић. Новица Богићевић 14, Мара Божић, непокретна старица – 89. Њу су после мучења живу запалили. Мучени су па запаљени и Негосав (80) и његова супруга Крстина Ерић (81). Љубица Обачкић (75) убијена је док се са литургије враћала кући. Непокретна Танкосава Станковић (55) убијена је ножем, др Станковић је на њеном телу пребројао најмање 15 убодних рана. По селу се причало да су Невенки Ђукановић (45) Орићеви одсекли главу, али њено тело као ни тело Видосаве Тишић још није нађено. Тело Радмиле Лукић нашли су у дворишту, изрешетана, избодена ножевима“, тече даље страшна прича из Кравице.

Насерове јединице тог дана у стопу су пратиле стотине, хиљаде цивила из Сребренице који су у Кравицу стигли у пљачку. Фадила Мујић, једна од „мајки Сребренице“ пре неколико година за БиХ медије је овако сведочила.

„Иако је Насер Орић, наш командант славни, Алах да га сачува, и награди од свих душамана овог света, својим борцима наредио ћутање, сви смо у Сребреници знали кад се иде на Кравицу, а Кравица је за нас била обећана земља, Америка… Четничко јако упориште… Спремимо се и у току ноћи, док су војници заузимали положаје, ми, жене и деца,  једна огромна колона улазимо у Кравицу пре испаљеног метка. Грабиш, отимаш. Около се убија, гине, пуцњава, не може се описати, каква је то паника. Борба је да ухватиш једну кокош да понесеш па ћеш преживети три дана… Да не говорим о 50 кила кукуруза колико сам ја донела. Улазим у једну кућу, четници славе Божић, камара крметине на столу, ко те пита што је крметина, никад ниси јео али ћеш јести да преживиш. Ту су колачи, ту је сарма, они једу и пију, то је мој први сусрет. Они су пијани, честитају ми Божић. Где год уђеш, све покупљено, нема ништа… Масе људи надиру, иду према кућама“, посведочила је ова, ако се може назвати женом, из Сребренице.

О нападу вести тек у зору

Кравицу је тог дана, док су од Сребренице надирале хиљаде људи, што Насерових бораца, што цивила који су кренули у пљачку, бранило између 300 и 350 људи, раштрканих на широкој линији око села. Неколико дана пред Божић, прича за РТ Балкан Раденко Милановић, тада командир одељења полиције у Братунцу, муслиманске снаге пресекле су комуникацију Кравица – Братунац.

„У раним јутарњим сатима стигле су вести о нападу на Кравицу. Претходних дана било је борби око пробијања коридора ка Кравици  али се од тога одустало. Из Братунца су кад су стигле вести да муслимани надиру на Кравицу предузимане неке, али веома ограничене, мере да се помогне селу. Излазило се на коте одакле се пратило шта се дешава“, прича Милановић.

У самом Братунцу људи су вести о нападу на Кравицу испрва прихватили са неверицом, нису веровали да се нешто тако може десити. У граду је, присећа се Раденко,  с почетка „била таква атмосфера безмало као да се ништа не дешава“.

Тек у поподневним сатима у Братунцу је почео хаос када су људи почели да схватају колике су размере страдања у Кравици.

„Орићеви су остали у Кравици до марта, тај простор је био заузет. Тела побијених која су извучена на Божић, дан касније су сахрањена, тела других побијених су остала по кућама, на праговима, по амбарима, подрумима, двориштима по селу, ливадама, по шуми, све док то подручје није ослобођено. Где су кога убијали ту је тело и остајало. Шта више, Орићеви не само да нису сахрањивали побијене, него су раскопавали гробове раније сахрањених. Гробове мог брата и једног рођака који су раније погинули су раскопали тих дана“, прича Раденко.

Он је тог дана успео да дође до коте Бањевићи одакле је гледао Кравицу како гори.

„Сретали смо на путу људе који беже, возе рањене на приколицама, у колицима, на запрегама, воловским колима, у кашикама багера, носе на рукама. Рањени, мртви, свака слика била је језива, ништа није било нормално. Ти људи које смо сретали, причали су нам ко је остао жив, ко је погинуо, ко је опкољен, одсечен, за кога се ништа се зна“, прича Милановић.

Ратиште са највише мржње

Касније је, каже, и он ишао са др Станковићем на увиђаје, ексхумације побијених.

„Налазили смо лешеве око кућа, несахрањени. Језив је призор био кад смо ушли у ослобођену Кравицу, све је било уништено, мачке није било, нигде ништа живо да видиш, као у неком хорору да си. Прошао сам много ратишта, али нигде нисам видео толико мржње као овде. Све што је могло да се уништи, уништено је. Ама земљу да су могли да покваре, покварили би је. Разлог мржње могу тек да наслутим. Кравица је била међу муслиманским селима. Срби, и кад су се одсељавали, нису хтели да продају земљу, и због тога је Кравица имала посебан третман код Орића“, каже Милановић.

Млађен Сављевић кога је на Божић 1993. Славиша Ерић тешко рањеног изнео из села живи и данас у околини Кравице. Жив је и Жељко Радевић који је тог дана тешко рањен.

„И дан данас, кад се сретнемо, сетимо се тих дана. Било је то у безнађу, хаосу, метежу… Млађен и данас кад год је какав празник, кад обележевава неки догађа на весеље и радост, дође и донесе литар ракије, почасти мене и колеге у Дому здравља. Тада обично каже: Овај ме је изнео из Кравице, да њега није било, ни мене не би  било. Ја му кажем:И ти би мене изнео да је било обрнуто, и тако ми разговарамо“, прича Славиша Ерић.

Срамна оптужница за Насера Орића

Иако је прошло већ тридесет година, за злочине у Кравици нико није кажњен. Славиша је сведочио у Хагу у процесу у ком је Насер Орић ослобођен оптужби за злочине поред осталог и у Кравици.

„Да сам знао каква је оптужница не бих ни ишао, па нек ме казне. А оптужница је била таква да су више теретили оне који су изазвали неку саобраћајну несрећу. Наводно, оптужили су Орића за неко малтретирање цивила. Питају мене на суду јесам ли тог дана у Кравици видео Орића, ја им кажем: Људи, какво је то питање? Да сам га видео данас овде, не би било или мене или њега!“, каже Славиша.

Тридесет година од злочина, Славиша Ерић бори се са сећањима.

„Настојао сам за ово година да све то што пре заборавим, да потиснем из главе. Терао сам та сећања да прођу што пре. Некад сам сањао, скакао ноћу из сна, сад сам већ огуглао. Ја више о рату не размишљам, имам породицу, унучад“, каже.

Насерови борци у сећање на крвави Божић 1993. и клање Срба у Кравици спевали су песму у којој се на најстрашнији начин вређају верска осећања православаца.

„Насер својим борцима говори: ви славите док Кравица гори. Нема више гнезда душманскога, баш на Божић огрејала Бога. Место попа што свети водицу, дошетао Насер у Кравицу“, само су неки од стихова ове „песме“.

Зоран Шапоњић

Чланак СРПСКЕ ГОДИШЊИЦЕ: Крвави Божић у Кравици крај Братунца се појављује прво на ИСКРА.

НАТО објавио нови извештај о Србији.

„Србији прети потпуна изолација ако ускоро не уведе санкције Русији“, „нова забрињавајућа упозорења за Србију“, „кандидатура Србије за приступање Европској унији је у опасности“, „властима прети могућност потпуне изолације“…

Кукала нам мајка…

Да се Србин смрзне и без овог мраза напољу. Замислите само – „кандидатура Србије за приступање ЕУ је у опасности!

Замислите само, сва она силна поглавља која смо отворили, а сад висе о концу! Људи нас упозоравају, а ми тога нисмо ни свесни. У ЕУ само што нисмо, а сад ћемо све прокоцкати само због своје тврдоглавости и тупоглавости.

Замислите још, они би да нас приме, еворпски рај нас чека, а ми запели – Русија па Русија, нећемо санције Русији? Хоћемо Косово. Косово је срце Србије.

Луд народ!

Зато нам је у уводном делу горе наведеног, најновијег извештаја и поручено, стављено до знања да „свако избегавање коначног сврставања на страну Запада или Русије више неће бити могуће“!

Претња одмах у уводу да Срби не лупају много главу читајући извештај до краја. Избегавање сврставања више неће бити могуће.

„Опак и ничим изазван рат Русије против Украјине сада представаља тренутак разјашњења за Западни Балкан. До сад је Русија пружала другачији пут неким играчима у региону, међутим, тај пут сада личи на ћорсокак. Тај пут нуди визију будућности која је нихилистичка, ауторитарна, бонкротирана и насилна“, пишу НАТО аналитичари у најновијем извештају.

Бомбама их не можеш убедити него, сваке године мораш и извештаје да правиш, упозораваш, преклињеш, молиш.

Па још веле НАТО аналитичари:

„Положај Србије постаје све неодрживији како Путинови злочини постају већи и све више застрашујући. Тако настаје ризик да би српска влада могла бити све више изолована у Европи. Кандидатура Србије је већ проблематична, а сада је у још већој опасности.“

После уводних претњи, криткују. Кажу да се Срби у многоме ослањају на старе, неефикасне и по животну средину штетне термоелектране на угаљ и да нисмо довољно инвестирали у одрживија енергетска решења!

Па, како да инвестирамо, питају сад српска зановетала, кад су нам требале године, деценије, да обновимо земљу од њихових бомби? Бисмо се ми сад грејали на соларне панеле и на ветар, али, веле иста зановетала, отишле паре на обнову путева и мостова, трафостаница и зграда које су нам порушили.

После претњи и упозорења има у НАТО извештају и још један шамар Србима.

Приметили аналитичари да је „Београд једини европски град који је одржао митинг подршке Русији“, а истиче се и да „међу грађанима постоји велика подршка руском председнику Владимиру Путину.

Значи, јасно је као дан, у Србији – не ваља народ! Све им лепо речено, нацртано, а они, Путин па Путин. И, хоће се рећи, у праву су били  што су 1999. године покушали да нас искорене. Ми као такви и не заслужујемо да живимо.

Тврдњу да овде не ваља народ, да су Срби начисто покварени, допуњују још једним наводом. Чиста статистика.

„Једна недавна анкета показала је да 60 одсто Срба криви САД за рат, а за 51 одсто испитаних је крив НАТО, у поређењу са само 26 одсто оних који су кривили Русију и 24 одсто оних који су мислили да су Украјина или ЕУ криви за Инвазију“.

Ко даје право Србима да мисле, па још у оваквим процентима? У реду је да мало и мисле, али, проценти морају бити обрнути.

Срби, дакле, осим што су покварени, и не размишљају правилно, кад размишљају. Због свега тога, због свих тих грехова, и „постоје знаци да ће се озбиљно закомпликовати процес приступања ЕУ, посебно ако Србија настави да нарушава европски консензус о санкцијама Русији и уколико њена јавност види ЕУ у тако негативном светлу“.

Дакле, упутства су јасна. Србија да уведе санкције Русији, да преда Косово, Срби да држе слику Столтенберга и Бајдена уместо слике крсног свеца, даље, да имају позитивно мишљење о ЕУ, да забораве бомбардовање и уранијум, да не помињу ону децу побијену 1999. године, да не нарушавају више европски консензус, да криве Путина за сва зла овог света, и, да наставе да отварају поглавља.

Ето решења, ракао би Радован трећи!

Како се само сами нисмо сетили него смо чекали да нам све нацртају!

Могуће да је све ово зато што смо затровани руском пропагандом и малигним Путиновим утицајем па су нам мозгови зарибали.

Чланак Ето решења, рекао би Радован трећи се појављује прво на ИСКРА.

Како је почео, тако је хумористички програм по западним и делу београдских медија, а поводом рушења дела Кримског моста у Русији, брзо и завршен. Уместо спрдaњa са Русијом, са Путиновим рођенданом, са руском војском, слика насмејаних Украјинаца који у Кијеву праве селфије са билбордом на коме је Кримски мост у пламену, од јутрос на тим истим насловним странама слике ратних разарања у Кијеву, Лавову, Житомиру, широм Украјине.

Да, Суровикин је јутрос ступио на дужност!

Никако ми у суботу ујутру ама баш ништа није било смешно гледајући слике моста у пламену. Ништа ми није било смешно гледајући пре који месец слике ракетне крстарице „Москва“ како тоне у воде Црног мора. Нисам се смејао ни пре пар недеља када су диверзијом онеспособљени и Северни ток један и Северни ток два. Заплакао сам кад је у Москви онако сурово, нељудски убијена Дарја Дугина.

Не смејем се ни јутрос. Јер, рат није смешна ствар.

Гледам један од београдских портала јутрос. Одједном, и код њих промењене слике. Јутрос не оргијају о руској пропасти, руском поразу, о понижењу Русије, руске војске, председника Путина. Нема слика како Украјинци праве селфије у Кијеву, насмејани, радосни… Јутрос пишу о „најјачем руском удару од почетка рата“, о ракетама које лете изнад кућа“, о сузама, страдању… Преносе слике Кијева и Лавова, других градова у пламену.

Ужаснуто пишу о томе како је пешачки мост у Кијеву погођен руском ракетом док је на њему био – човек, иако се на снимку види да је поменути човек остао жив и здрав и побегао са моста.

Само пре два дана и они, и други широм света, подржавали су рушење моста, у небеса дизали украјинске „специјалце“, хвалили акцију, хушкали на рат, на нове ударе, преносили објаве украјинских политичара да је напад на мост код Керча само почетак…

Почетак чега, колеге? Да ли овога што гледамо јутрос?

Лако је, колеге, хушкати из топлих канцеларија, са две или пет, десет хиљада километара раздаљине. Лако је из Париза, Берлина или Лондона смејати се „Путиновом понижавању“, објављивати слике Путина са Кримског моста од пре четири године… Тешко је, колеге, јутрос бити тамо где падају бомбе… Је ли вам јутрос шта смешно, колеге?

Рат је озбиљна ствар. Рат није за збијање шала. Као што ни спрдање са Русијом и руском војском никад није, нити ће кад бити за спрдњу.

А, шта ћемо са одговорношћу јутрос? Шта ћемо са онима који су се данима смејали, говорили о томе како су Руси готови, како је Путин на коленима? Са онима који су призивали нове украјинске нападе, акције, на нова понижавања Русије. Да ли осећају и мало гриже савести док гледају салве ракета како из Црног мора, лете ка Украјини? Да ли је Украјинцима јутрос шта смешно? Праве ли јутрос селфије крај оног билборда са сликом Керчког моста у пламену?

Размишља ли јутрос неко како то Американци имају право, слободу, да своје националне интересе и своје држављане бране у Ираку, Либији, Авганистану, Србији, Сирији, на 10, 15, хиљада километара од своје куће, а Руси немају право да своје сународнике, своје националне интересе бране одмах ту, преко границе, на пар десетина километара од Ростова на Дону, Белгорода?

Да, пријатељи, генерал Суровикин је јутрос ступио на дужност и ту више ништа није, нити ће бити смешно. И, не ради се овде, да се разумемо, о генералу као појединцу, овде се ради о симболу, а Суровикин је симбол Русије и руске војске.

А, са њима нема спрдње, шале, хумористичког програма по порталима.

Ово је сад сасвим озбиљно.

И још, ко не види суштину ове борбе која се води, тај је слеп код очију. Не ради се овде ни о Кримском мосту, ни о ракетној крстарици „Москва“, не ради се овде о девестираним гасоводима, страшном примеру државног тероризма, овде се ради о сваком од нас, о нашој будућности, о будућности наше деце. О томе хоћемо ли даље као слободни људи, хоће ли наша деца живети у слободном свету или ћемо сви као робови даље у свету у коме се у ваздух дижу гасоводи, у свету у коме се рушење једног моста слави као највећи домет слободе.

У свету у коме несрећни Украјинци губе главе за своје далеке, бестидне газде.

И, да, поводом наслова, поводом ужасавања, да су Руси гађали мост у Кијеву док је на њему био – човек. Подсећања ради, Американци су у Грделици гађали мост док је на њему био воз са пар десетина људи, а у Варварину такође мост препун народа… Или се, кад су на мосту Срби то не рачуна?

Чланак Суровикин је јутрос ступио на дужност! се појављује прво на ИСКРА.

– Кримски Татари на удару! Руси их мобилишу – ако одбију, пуцаће им у леђа!

– Ако се Путин не убије увешће свет у нуклеарни холокауст.

– Мобилисани Рус пуцао у команданта.

– Руске избеглице подигле цене станова у Београду за 50 посто.

– Зеленски верује да би Путин могао да употреби нуклеарно оружје.

– Мобилизација, све шаљу на фронт, у смрт, на прве линије.

– Русија губи рат, повлачи се.

– Руси беже преко границе, нема авио карти, све распродато.

– Хватају мушкарце по метроу и пушкама их терају на ратиште.

– Русија ће мобилисане слати у рат са минималном обуком.

– Руси беже из своје земље због мобилизације.

– Имам избор – затвор или да постанем убица.

– Путин свесно шаље грађане у смрт.

– На место заменика министра одбране Русије долази „маријупољски месар“.
– Путин неће испалити нуклеарке на западне земеље јер му се тамо школују деца.

– Не желимо да умремо, дају нам зарђале пушке.

– Трудна докторка Маријана била у руском затвору, постала симбол отпора. .
– Путин послао Русе да гину па збрисао у бању.

– Хватају сиромашне старе и болесне да ратују за Русију.

– Гужва на границама, Руси масовне беже од мобилизације.

Има тога још…

Лопатама да се сакупља.

Да се пуне септичке јаме.

До неба да смрди.

А образ, професионална етика, а савест, макар она новинарска ако не људска?

Докази?

Друга страна, колеге?

Где су слике тих непрегледних колона бегунаца? Где су слике мобилизацијских центара из којих Русе, везане, голобраде, необучене, спроводе на фронт?

Је ли се иједан једини Рус ових дана добровољно одазвао позиву?

Где су сад факт чекери, они који објављивање слике уморене српске деце у Јасеновцу сматрају кршењем јавног морала? Где су да провере чињенице, да траже доказе од аутора?

Или је, када је антируска пропаганда у питању све дозвољено?

Како је могуће да се председник једне државе, па макар и Русије, на насловим странама назива „ботоксираним патуљском“, убицом, касапином?

На чији миг и уз чије прећутно климање главом?

Ко уређује српске медије, америчка и украјинска амбасада у Београду или српски уредници…

Како то, колеге, да су акције америчке војске на 10, 12 или 15 хиљада километара од америчког тла – ослободилачке, слободарске, легитимна борба за америчке интересе, примери демократије, а руски отпор ширењу НАТО-а на исток, кад Руси штите своје сународнике на својим историјским територијама, е, то је – руска касапница, масакр, руско дивљање, дивљаштво, проливање невине крви…

Мобилисани Американци са песмом су ишли у рат, у Вијетнам, Русе у Украјину воде везане лисицама!

Срамно! Дегутантно!

И, није ли, колеге, мобилизација суверено право сваке државе? Не сећам се сличних наслова у београдским медијима, попут ових садашњих, ни кад су нас Американци, Енглези, Французи и Немци убијали на нашим кућним праговима!

Амери и Немци тада су срећни ишли у рат. Да убијају крваве Србе!

Је ли ово, што се данас ради порука српској омладини, садашњим генерацијама, да сутра, а и то се једном може десити, кад се из овог или оног разлога прогласи мобилизација у Србији, реагују тако што ће бежати главом без обзира из Србије?

Да уместо да узму пушку у руке, па макар она била и зарђала, и бране земљу, ударе у плач и кукњаву до неба? Сви до последњег.

Која се то порука шаље оваквим насловима?

Или, ово што се пише сад, важи само у случају Русије?

Ако Америка има право да брани своје националне интересе у Украјини, на другим местима, на 10, 15.000 километара, има ли исто право Русија на пар корака од својих граница?

Јесте ли, колеге, заборавили колико је Руса живо изгорело у оном дому у центру Одесе? Колико их је побијено у гранатирању Донбаса, Луганска? Сећате ли се како Америка штити своје грађане, сународнике широм света? Или је то право резервисано само за Америку, а за Русију не важи?

И, како она вест о гранатирању Донбаса, убиству 13 цивила, од пре неки дан, прође без икакве објаве код вас, без бомбастичних наслова? Можда Руси нису људи па не завређују вашу пажњу? Ваше сузе?

И, ако ништа друго, шта се то дешава са нашим здравим разумом? Зар више не разликујемо добро од зла, ђавола од анђела, зар заиста, колеге, више нисмо у стању да укапирамо шта се то дешава око нас, и ко се, уствари, против кога овде бори?

Или нам је све јасно, но, шака долара је шака долара?

Можда је, алилуја, суштина здипити што више пара за што краће време. Ј..бш отаџбину и правду.

Јеси ли они наслови са почетка текста случајни?

Ма јок. Ова земља спремана је за њих бар 30-так последњих година. Живот је негде другде, није овде. Срећа је тамо, преко, није овде. И правда је тамо, и истина. И стандарди су тамо, какви ови наши. Наша једина алтернатива јесте да одемо тамо, не да останемо овде. Они знају све, ми не знамо ништа. Вредније је десет година њихове историје него наш век. Вреднији је један њихов живот него наших стотину, хиљаду.

Вера, дух, душа? Слава, крст, свећа? Ма јок. Важнија су животињска задовољства.

Можда су они наши јунаци, побијени 1999. године на Кошарама, Паштрику, широм Србије, она деца коју су гелери касапили док су седела на ноши илузија. Можда се ни тада није требало опирати? Прихватити нови светски поредак. Прихватити њихово право да нас убијају без казне?

Шта смо радили ми који смо тада мобилисани, који нисмо побегли? Јесмо ли погрешили, је ли требало да збришемо првим возом, авионом, пешице преко границе? Јесмо ли испали будале? Судећи по садашњим насловима по Београду изгледа да јесмо!

Бегунци су хероји!

Ура.

А, кад поново дођу да нас убијају, а, доћи ће, изнећемо пред њих заставу дугиних боја!

Мир, брате, мир…

Тако нас ових несрећних дана учи несрећна београдска штампа!

Срећа па народ схвата о чему се ради. Нису наши људи будале. Ваља само погледати коментаре испод оних, горе наведених наслова.

Чланак Мобилизација се појављује прво на ИСКРА.

Амбасадор САД у Србији, господин Кристофер Хил, уверен је да колективно сећање Срба не сеже дуже од десетак година,  пар месеци, два дана или десетак минута, уверен је такође да је осећај самопоштовања у Срба заувек изгубљен, згажен, нестао, да овај народ нема више ни једну једину црвену линију, па  се Србима може попиш… у брк и то у сред Београда!

А, шта друго човек да каже пошто прочита данашњи интервју његове екселенције једном београдском недељнику у коме Хил вели „да Србија мора да се окрене Западу и то због своје деце и због деце своје деце“, као и „због свих других разлога“!

„Многи млади из Србије одлазе на Запад, не видим да одлазе на Исток. Стога мислим да је прилично јасно куда Србија жели да иде“, потеже амбасадор крунски доказ куда Србија иде и куда би, по њему, неизоставно требало да крене.

Додао је још и како би, ето, „волео да види да Србија, наш пријатељ и партнер, једног дана можда донесе и одлуку о прикључењу НАТО“.

У онај НАТО што нас је, подсетићу Вас екселенцијо, 88 дана бесмучно тукао, засипао бомбама, убијао, сакатио, што нам је земљу посејао тонама уранијума?

И, кад год амерички амбасадори у Београду стану да причају где је Србији место, куда би Србија требало да крене, шта би требало да уради „због своје деце и због деце своје деце“, кад почну да нас опомињу, сетим се Торника, оног трагичног дана  крвавог пролећа 1999. године, када су, ваши амбасадоре, убили ону тројицу несрећних младића, тек стасалих на свет. Радоја, Миланка и Неђа.

Ни криве ни дужне, па им њихови најмилији,  и дан данас туже по оним боровима у којима су им оно крваво јутро нашли, америчком бомбом екселенцијо, раскомадана тела. И на Торник мислим, и на мост у Варварину, на Алексинац, на Милицу Ракић, на сву ону побијену децу, мој драги амбасадоре.

Пролазе године, а од вас, америчких амбасадора, и даље ни речи извињења, ни речи сажаљења, ни један да дође на Торник, да позове Радојицу Савића, оца оног несрећног младића, да му каже просто – „извини Радојице“ „жао ми је Радојице! А ми чекамо амбасадоре, надамо се. Верујемо…

Јок! Каже амбасадор, „будућност Србије је на Западу, због деце, и због деце њихове деце“.

Него, уз сво поштовање екселенцијо, заборавили сте у овим својим промишљањима на нерођене унуке Радојице Савића! А Радојица је Миланков отац. Заборавили сте, екселенцијо, да они нису ни добили прилику да се роде, да нису добили прилику да расту, порасту, да се радују животу, и они и Радојица са њима, па тек онда да се определе куд ће, на исток, на запад, на север, на југ?

Заборавили сте, уважени, на све оне анђеле побијене вашим бомбама 1999, 1944, на Милицу Ракић, данас би она била девојка, жена, можда би живела на вашем западу, на истоку, северу, на југу, није битно, али, живела би екселенцијо! И сва та деца екселенцијо, сви ти младићи, девојке, заболи ли вас душа за њима амбасадоре, душа амбасадоре, што нису добили прилику да досањају своје снове, па и ваш амерички сан да сањају?

И, залуд  вечерас пети пут читам вашу изјаву, тражим речи жаљења за побијену српску децу кад већ српску децу помињете. Ни слова екселенцијо.

Ни речи, ни слова жаљења.

А, можда сте Ви, екселенцијо и у праву. Можда тако са нама Србима и треба. Дођете у Београд, 23 године после ваших бомби па нам се попиш… у брк. Причате нам шта је важно за нашу децу и за децу наше деце екселенцијо? Причате о нашој деци, о њиховој будућности, као да ништа није било, а приде отимате им оно што им је остало од прађедова као завет? Као печат трајања, белег постајања. Као нешто што нити је ваше ни наше, нешто што је тек предато нама да оставимо онима што ће доћи после нас, а они после нас да оставе онима што ће доћи иза њих.

Но, навикли смо екселенцијо. На ваше лекције, на то да нас гледате не као људе, равноправне себи, пре као беднике, разбојнике са Балкана, дивљачко племе које треба сравнити са земљом, простаке, народ без вере и закона, болеснике, терористе,  и како сте нас све, сви ви, називали, не тако давно, пре  двадесетак и коју годину.

Како сте навикли тако и причате.

Само, кад се следећи пут будете бавили будућношћу српске деце, застаните екселенцијо, сетите се Алексинца, Варварина, Торника…

И, да, екселенцијо, не могу да не приметим да се од свих ваших, западних тековина, оних којима би требало да стреме „наша, и деца наше деце“, нека деца овде у Србији понајбоље сећају ваших бомби. Ено ваших тековина и на Косову, често их гледам, од рушевина наших светиња попаљених оног страшног марта, манастира опасаних бодљикавом жицом, српских гробаља на којима ни мртви немају мира, слика несталих…

Чланак Децу вам, екселенцијо, не можемо заборавити се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Зоран Шапоњић

Репортер Курира у Херцеговини пред чудом васкрса најстрадалнијег села у Европи током Другог светског рата

И кад пођете из Пребиловаца и кад останете, кад овде заноћите и кад осванете, са зидова учионице школе гледају вас очи дечака. Велике и црне и у њима се купају ројеви звезда. Никад дубље нисам видео. Кад пођете из Пребиловаца, понесете их са собом, кад се вратите у село, оне вас сачекају.

У школи у Пребиловцима, баш пред рат 1941, испричао је једном Љубо Ждракановић плачући као киша, било је 120 деце, у селу њих 278, мало је које претекло јаму и усташку каму. Љубо био један од ретких.

Падали мртви

Кад се пред школом у Пребиловцима ослоните на камен, на тај исти камен, оно јутро, а било је исто овако, врело и ведро, ослањали су се и они. Преко тог камена мртви падали. За тај исти камен јаднице, нејаке мајке, собом заклањале децу. Кад закорачите прашњавом стазом, на ту стазу капала њихова крв и њихове очи. Кад погледате у небо, у то исто небо гледали су и они. Кад су их повели, тамо, према јамама. Растао у камену исти овај трнати цвет који на том истом месту расте и данас…

Слава теби Господе, велика су дела твоја. И велика је милост твоја.

У глуво доба ноћи, у кући Аца Драгићевића, коју десетину метара од школе, свако остане сам са собом. Ноћну тишину, тешку помрчину, поцепа урлик пса негде у близини… Урлик или јаук? То је овде одувек било исто. Онда се све смири. Међу зидове увуче се тишина.

Она која боли.

Тешко је у Пребиловцима заспати, још теже се пробудити.

Док увече пред кућом једемо презреле смокве са пребиловачке земље и камена, у очима Аца Драгићевића виде се зидови школе у Пребиловцима и на њима прозори пуни светла. Иза прозора очи дечака. Миле дечице. Црне и велике, дубоке.

Питања која се не постављају

Ацо прича:

– Мој отац Спасоје и његова прва жена Тода имали сина Васа од четири и Мома од две године. И Васа и Мома и Тоду и очеву мајку Јованку бацили су у јаму Голубинку. Отац ми никад није испричао како му је било оно јутро кад се вратио са брда и затекао празну кућу. Ни Мома, ни Васа, ни Тоду, ни Јованку. Како му живо срце није препукло. Никад га то нисам ни питао! Нека питања овде се не постављају.

– После неколико усташких „опходњи“ око Илиндана 1941, мушкарци из села повукли су се у брдо, жене и деца, старци, остали у Пребиловцима. Нико није веровао да ће комшије дирати жене и децу, да човек човеку може да уради оно што су они урадили нама… После се испоставило да може.

У глуво доба ноћи урлик пса, горе негде из брда, иза школе, поцепа село. Као нож засече преко стомака. Пре окрепљења и одмора ноћ овде донесе кошмар. Тешки. Кад се пробудим, са зидова собе гледају очи дечака. Оне миле дечице.

– Иза рата отац је једном отишао до Голубинке, после више није ишао. Те 1941. који месец касније у селу славили Никољдан. Митар Шарић написао је причу о томе. Петорица јединица који су преживели покољ окупили се у кући на врх села, кад су чули песму, сишли до Булут махале, свеће палили на кундаку пушке – прича Ацо.

Жилав ко свака травка која се овде отме испод камена, па се по читаво лето бори са ватром, на крају и преживи, живот се у Пребиловцима отео из загрљаја смрти.

Божјим чудом и божјом промисли.

Народ се из шума около почео који месец иза покоља враћати у село. Домаћини из пустих кућа почели да се жене. Ацовом оцу Спасоју 1943. родио се син Васо, за њим 1945. Момо, 1947. Ацо, а 1952. Љубо.

Нека питања у Пребиловцима се не постављају.

Поновљена имена

У августовско врело поподне шетамо селом. Зјапе рушевине. Тридесет и шест домова у селу затрто је августа 1941. Лазар Булут имао у кући седморо, кад се вратио, није затекао ниједно. Кућа Трипка Ћирића, ено рушевине и сад горе изнад села, затрта, од десеторо Трипкове деце није преживело ниједно.

– Кад су педесетих година у школи прозивали децу, истовремено прозивали и живе, рођене од 1942. па надаље и мртве дечаке и девојчице побијене 1941. Једно одељење у учионици, друго у јами. Деци која су се рађала домаћини давали имена својих побијених синова и ћерки. Потомке добијали људи у позним педесетим, шездесетим, понекад и са 70 година. Пуста борба за опстанак – прича Ацо.

Двадесет и једну годину касније, 1962, из села у војску кренуо је први регрут, Јован Ðурасовић. У Чапљину, на станицу, испратило га читаво село, од Пребиловаца до Чапљине његов војнички куфер пренели са руке на руку. После, кад су почела стизати Јованова писма, читаво село окупљало се код Јованове мајке, она писма читала наглас да чују шта војник пише.

Поподне у Пребиловцима августа 2022. У дворишту своје куће у насељу Кулина седи Бранка Екмечић. Мило девојче. Прича, смеје се, кује планове за будућност. Прошле године била је најбољи студент у Федерацији БиХ. Колико је само радости у свакој њеној речи док прича о себи, свом брату, три сестре, троје њих већ је завршило факултет, четврто завршава, најмлађа сестра је средњошколка. Док прича, њене речи као бисери проспу се међу камење па дворишту.

– Завршила сам Економски факултет у Мостару, запослила се, имам добар посао, поподне помажем родитељима, гајимо поврће, носимо на велетржницу у Чапљину – прича ми.

Њен отац Миладин пред последњи рат направио кућу на два спрата, 1992. минирали је, срушили, те године Екмечићи други пут са 50 година кренули у избеглиштво. Били по Херцеговини, 2003. Миладин и Бранкин стриц се вратили, поново направили кућу, на спрат, Миладин се тек тада смирио. Вратио се на своје.

– Ми сада, у ствари, живимо животе оних наших који нису стигли, којима нису дали да их проживе. То је, у неку руку, наша обавеза – вели Бранка.

Њеном Миладину организација Срби за Србе из Београда купила је и поклонила трактор и све прикључне машине. Сад им је све много лакше.

Прва жена Миладиновог оца Бранка породила се оног несретног 6. августа у сточном вагону на станици у Чапљини, док су чекали транспорт до Голубинке. Усташе на месту убиле и њу и оно јадно дете које тек што је угледало светло дана.

Прва беба

Средином 60-их у Пребиловцима склопљен први брак рођених после јама. Венчали се Јана и Ацов брат Момчило, који је понео име свог брата Мома, баченог у Голубинку. Када се 1966. родила прва беба у селу, Љиљана, била дете читавог села.

У цркви у Пребиловцима, на дан Светих новомученика пребиловачких, 6. августа, на литургији било можда и хиљаду људи. Литургију служили митрополити Јоаникије и Хризостом. Зашаренила се ливада око храма од народа. Потомака мученика пребиловачких. Ждракановићи, они којих је 29 побијено 1941. у Пребиловцима, били домаћини славе, на слави биле им стотине комшија.

У Пребиловцима се живот отео из загрљаја смрти. Петог и шестог августа 1941. од 994 мештана побијено 823.

У лето 1991. из херцеговачких јама народ је коначно повадио кости мученика. Дечака и девојчица из пребиловачке школе. Четири хиљаде душа. Ни година није прошла, јуна 1992. из Пребиловаца, преко брда па долином Брегаве ка Љубињу, Гацку, Билећи, народ је из Пребиловаца и околних села поново кренуо у избеглиштво. У Пребиловцима потомци оних из 1941. минирали спомен-костурницу, после довели машине, поравнали место на коме су биле кости, па још на том истом месту направили сметлиште.

Пре седам година на месту спомен-костурнице никла је црква. На зидовима, на 80 метара квадратних имена, имена, имена… Свако име један живот, једна судбина, једна суза, један јаук, једна срећа једна свећа и једна жртва… Гледају њихове очи са фресака са зидова цркве…

Звона храма

Алекса Драгићевић, момак из села, прима сваког дана поклонике у цркви, прича да се не заборави, подсећа. А душа му ко у дечака, свака реч мила, богобојажљива.

Прича ми овако:

– О 1941. не причамо ни са мржњом, ни са неким позивом на освету, већ само са љубављу према нашим мученицима. Дошло је време да се сазна кроз коју је голготу овај народ прошао и 1941. и 1991. године, да се не заборави, да се зна шта је било. И свако би требало да дође овде да види ову цркву, село, костурницу, кости мученика – прича Алекса.

Вели и да су прошле године овде била деца из основне школе у Бачкој Тополи, у мају ове године 4.000 ђака из школа у Републици Српској, а од 2015. до пре неки дан храм и костурницу у којој је сахрањено оно што је од костију мученика остало после минирања 1992. године обишло 50.000 људи.

– Овај храм, ово место, село, сви ми, живи смо доказ победе живота над смрћу и победе добра над злом – каже Алекса.

У зору замукну керови из шуме изнад села. Роди се нови дан. Блага светлост од истока спусти се на зидове пребиловачке школе. Повуку се сенке, нестане таме. Овде-онде крену петлови. Зачују се звона са пребиловачког храма, проспе се низ долове њихов мили звук. Тридесет шест домова у Пребиловцима сада је живо. У селу је око 50-60 душа. Мало? Много?

Толико-колико је бог дао!

А истина, божја, јесте да су Пребиловци живи. Убијали га, а село се отело смрти. Таман за онолико колико је свако од нас одавде и колико свако од нас овде има неког свог.

А има!

Чланак ПРЕБИЛОВЦИ, МЕСТО НА КОМЕ СЕ ЖИВОТ ОТЕО СМРТИ: Ми сада живимо животе оних наших који нису стигли, којима нису дали да их проживе се појављује прво на ИСКРА.

У препуној сали Хрватског државног архива у Загребу пре неко вече, представљено је треће издање „спектакуларне књиге угледног хрватског повјесничара Стјепана Лоза“ – „Хомогена Србија 1941“.

-Ова књига необориво доказује да су Срби формирали идеологију геноцида над Хрватима те да су га у знатној мјери тијеком Другог свјетског рата и провели а проблем је што су га наставили проводити и након Другог свјетског рата док су истовремено клеветали Хрвате за злочине које никад нису починили и то у димензијама које су патолошке – изјавио је поред осталог поменути Лозо на овој промоцији.

У прилогу једној хрватској телевизији још се наводи да су многи „угледни хрватски повјесничари доказали и доказују да хрватског геноцида над Србима у Другом светском рату није било, а Лозо је отишао корак даље и доказао да су, уствари, „великосрби починили геноцид над Хрватима!

-Срби су као четници и партизани починили геноцид над Хрватима а онда измислили хрватски геноцид над Србима, а клања Хрвата почели су још 10. травња 1941. године и та клања била су масовна, брутална, немилосрдна, Срби су по Хрватској клали жене, старце, дјецу… Од липња те године та клања била су стратешки промишљени, планирани геноцид над Хрватима – речено је још на овој промоцији у сред Загреба.

Једно и бедно?

Да.

Сулудо?

Да.

Бесрамно?

Да.

Смешно?

Никако не.

Вест о промоцији трећег издања књиге Стјепана Лоза о „српском геноциду над Хрватима“ није у српским медијима, сем ретких изазвала баш ни мало пажње. А, требало би.

Зашто?

Јер је на делу, ма колико све ово речено у Загребу сулудо, ван сваке памети, бесрамно, идиотски, звучало, само још један прилог ревизији историје, само још један удар, исмевање, поништавање, друго убијање жртава Јасеновца, Пага, Јадовна, Пребиловаца, безбројних херцеговачких јама пуњених Србима током 1941, 1942. године…

Јер, ако је Европом последњих година без икаквих проблема пласирана и прошла теза да су Руси подједнако, па чак и више криви за избијање Другог светског рата него Хитлер и Немци, ако је на Западу Европе поздрављена теза како су Руси у Берлину 1945. починили више злочина него Немци по Русији за четири године, ако је Стјепан Бандера борац за слободу, ако је пре коју годину Јасеновац на том истом Западу представљен као „радни логор“ у коме су Срби свирали гитаре, заљубљивали се, нису желели отуда да оду јер им је у Јасеновцу било добро, зашто би теза о „српском геноциду над Хрватима“ сада прошла горе од тога?

Шта очекивати од тог истог света који дозволи да на стоту годишњицу почетка Првог светског рата председник Србије седи у трећем реду свечане бине, скрајнут, а председник тзв. Косова у првом?

И све је то резултат исте чињенице а она је да денацификација, ово што Руси сада раде у Украјини, није 1945. ни деценијама касније спроведена до краја, ни у Европи ни овде код нас. Код нас, овде на Балкану, посебно.

Зато сада, у Европи могу да ћуте, могу да читају књиге Стјепана Лоза и хрватских повјесничара, могу да слушају украјинског амбасадора у Берлину који говори о Бандери као о националном јунаку, једино, ми Срби не можемо и не смемо.

Једноставно је, ако заћутимо, ако заборавимо, десиће нам се опет и Јасеновац и Паг, и Пребиловци и јаме по Херцеговини а онда, неће више имати ко да памти, неће виши бити кога да не заборави.

Зато књига Стјепана Лоза није смешна, она је опасна. Још је опасније ћутање Београда, ћутање Срба.

И, да, био сам у Пребиловцима пре годину дана. У пустом селу у коме је пар живих, а више десетина разорених српских кућа, неке тако стоје од 1941, друге од 1991, горе на врху брега су зидине куће  Трипка Ћирића. Трипко је тог августа 1941. имао десеторо деце, ни једно није претекло усташку каму и маљ. Од Стане која је имала 26, до Слободана од три године. А између њих – Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Ангелина…

Крај зидина Трипкове куће, у дворишту које на припеци мирише на смокве и маслине, на пелин, стане памет.

Зато, не смемо заборавити, зато, морамо стално понављати. Јер, ако заборавимо, онда су Трипко и његових десеторо деце, Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Ангелина, умрли узалуд. Ако заборавимо, тешки грех чинимо. Ако на сваку сулуду тезу повјесничара из Загреба не одговоримо тек чињеницама, причом и Трпку и учитељици Стани, грех на нашу душу. Не тезама, не сулудим конструкцијама, тек причом о Трипку и његово десеторо деце. Тек причом о учитељици Стани коју су са њеним ђацима Хрвати, усташе, комшије из околних села данима мрцварили, на најбестијалније начине мучили у школи у Пребиловцима.

Није то тек наш пуки дуг, то је нешто много више. Све друго је пука, тешка издаја свих оних наших небројених што пострадаше, издаја њихове жртве, издаја њихове наде, издаја наше наде у васкрс, издаја оних што су били и оних који долазе после нас.

Чланак Дуг Трипку Ћирићу и учитељици Стани из Пребиловаца се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Зоран Шапоњић

Поново јуче дошао Брана Вучетић на гробље у Братунцу, да обиђе оца и мајку, брата, да им исприча да су он и његови, супруга и деца, Вукан и Рашка, добро, деца расту, хвала Богу… На гробљу три бела крста, три Бранове ране, под једним мајка Радојка, 44 је мученица имала кад су је убили Муслимани на путу од Братунца у Бранов Бјеловац, под другим брат Миленко, под трећим отац Радован. Без све троје остао у три месеца, а мали био, било му тек девет година, дечачић. Све троје од исте руке…

Брана сам упознао има томе и деценија и по, недеља је била, пусто братуначко гробље, бели крстови и међу крстовима сам дечачић, крај три гроба. Пуст је и град био, празне улице, повукли се људи на недељни ручак, свако са својима, Брано дошао на гробље да види своје. Причао ми је тада како је било, свака реч је била као со на рану.

Кад су напали Насерови, Брана пробудила пуцњава, отац му довикнуо да трчи код комшинке Мире, пуцњи су брзо утихли, за пар сати у селу побијено 109, углавном жена и деце. Мира покушала да својих двоје деце и Брана брани бомбама, убрзо су савладани, Брано рањен од бомбе убачене кроз прозор, Мира га превила цепајући завоје од своје одеће… У просторију упао један Насеров са ножем, други га спречио да их не покоље. Миру страшно тукли, после док су их спроводили, Брано у воћњаку видео мртвог брата…После, Брано био у логору у Сребреници 56 дана, данас у телу носи 20 гелера.

Тридесет година прошло, сећања жива ко данас да је све било. Братунац се јуче сећао невиних жртава, 30 година од муслиманских злочина у Подрињу и регији Бирач у којима је страдало више од 3.200 Срба, злочин без казне…

У цркви у Братунцу патријарх српски Порфирије служио је свету архијерејску лигургију, после на гробљу је био парастос страдалим.

– Ово је само камичак у мозаику многих места од Косова до Јадовна и много је оваквих места за која и не знамо. Ово је место камичак у мозаику страдања, распећа и крста нашег православног, српског народа – рекао је патријарх српски подсећајући да је најприличније „да сви клекнемо на овом месту и у молитви заћутимо“.

-На овим просторима сви људи, независно од тога из ког народа потичу, носе дубоке ране. Сви смо дубоко, дубоко позлеђени несрећним ратовима, али, ране се не зацељују сољу, злопамћењем, него мелемом вере, наде и љубави – рекао је патријарх.

Притиснуо народ јуче гробље у Братунцу. Сваки гроб једна судбина, сваки крст знамење угашеног живаота и вере у васкрс. На гробље дошла и дечица из основне школе у Братунцу, свако дете понело по једну слику, на сликама њихови вршањци из оног времена, да нису побијени, данас би они имали своју децу, били одрасли људи.

Црна је историја српских страдања у Подрињу. Муслимански напади били су углавном на велике православне празнике…

Фото: Зоран Шапоњић

Хронологија пуна крви, масакрираних људи…

-У недељу 21. јуна, на Тројице, око пет ујутру, јединице муслиманских оружаних снага из Сребренице напале село Ратковиће, убијено 17 Срба…

-На Божић, 7. јануара 1993. нападнута Кравица, убијено 55 Срба, најмлађа жртва имала 16, најстарија 89 година…

Црна књига српског страдања… Безброј страница.

Станојка Станојевић из Залазја, умрла је има већ шест година, пре десетак, на гробљу на Залазју причала ми је како је било на крвави Петровдан 1992. кад су Орићеви напали село.

Пала старица у црни преко гроба сина Радисава, пре тога била у Братунцу, исто на гробљу, да обиђе Божа, трећи син, Миле, једва преживео рат…

-Одам по гробљу, од сина до сина… Божо ми имао 26, Радисав 27 година. Гледала сам оног дана Насера, ко тебе сад што гледам. Јаше белог коња, путем, овде испод гробља, преко прса реденици, носи зелену застави и виће – „не пуцај, ватај четнике живе“ – препричавала ми је тог дана тужна старица.

На главном тргу у Братунцу јуче је био велики скуп Срба из овог краја. Да се сете страдања, да не забораве, да подсећају и децу, и они да не забораве…

И још једном сећање на тужну причу Брана Вучетића и Цветка Ристића. Цветку крвавог 16. јануара 1993. у Скеланима побијени отац отац Новак, мајка Иванка, брат Мићо (16) и сестра Митра (19). Цветко остао сам на свету.

Порастао дечачић, постао човек, обновио кућу у селу, оженио се, данас они супруга љуљају двојицу синова, Новака и Јована…

Није се затрло српско семе на Дрини.

Пред хиљадама људи говорио је српски члан председништва БиХ Милорад Додик.

-Размишљам о поруци да је хришћански опростити а не заборавити. Како опростити? Како је могуће да они који су невини страдали могу неком да опросте. Нисам човек рата ни сукоба. Али само човек чистих рачуна. Ми не можемо да живимо са људима са којима кроз векове имамо само страдања – рекао је Додик.

Подсетио:

-Кажу неки – други народи су се склањали, нису страдали као српски. Па, баш то нас дели од других. Српски народ је народ карактера, народ слободе, зна да без слободе нема државе и без државе нема слободе. Те смо лекције научили.

Брано Вучетић (Фото: Зоран Шапоњић)

За крај заједничка порука Брана и Цветка:

-Да мрзимо не знамо, да заборавимо не можемо и нећемо. И, да сачекамо да деца одрасту, да им објаснимо зашто они немају баке и деке, зашто немају стричеве, тетке…

Чланак ДА МРЗИМО НЕ ЗНАМО, ДА ЗАБОРАВИМО НЕ МОЖЕМО: У Братунцу обележено 30 година страдања Срба у Подрињу се појављује прво на ИСКРА.

Заиста јединствена евакуација! Невиђена у досадашњој историји света и ратовања. Али, кад треба медијски покрити поразе Украјинаца све је дозвољено. Некако слично, читао сам негде, у Берлину су описивали последње дане Паулусове Шесте армије под Стаљинградом, у зиму 1942. на 1943. годину. Исто тако Руси их евакуисали са Волге кроз Москву право у Сибир.

Синоћ, на истом порталу, читам, не верујем својим очима. Извесна новинарка бриљира. Пита у наслову, дословце – „Зашто је одлазак руских војника са Змијског острва досад највећа победа Украјине“

Повлачење Руса у знак добре воље – највећа победа украјинског оружја? Бриљантно! Фасцинантно! Ма, сјајно! Изванредно! Ако немају друге победе – може и ова!

Привучен насловом потражим у тексту под поменутим насловом одговор на постављено питање – нема га. Да украјинске постројбе нису, којим случајем, војно притисле руске снаге на Змијском острву па се Руси, налазећи се у безнадежној позицији повукли, не пише ништа! Нема ни било каквог другог образложења тврдње из наслова о „великој победи Украјине“. Тек цитат извесног дописника „Економиста“ који вели да „ова победа значајно смањује изгледе да се руска војска искрца у Одеси“.

Бриљантна колегиница даље подсећа како су Руси дошли на Змијско оство у Црном мору те да се „првобитно веровало“ да је, пазите сад, „руска морнарица убила све граничаре и војнике“, међутим, „касније се испоставило“ да је „13 украјинских држављана који су били на острву живо и да су у заробљеништву“.

Бриљантно! Фасцинантно заиста! Ма сјајно.

Уместо да подсете да су управо са овог портала данима пуцали насловима о „ликвидацији украјинских војника на Змијском оству“, да их је Зеленски све редом посмртно одликовао орденима за јунаштво, да су безочно лагали, сада кажу, просто, „касније се испоставило да су украјински држављани живи“. То што се испоставило да су колеге много, али баш много лагали, нема везе.

И тако. Од евакуације из Азовстаља до велике победе на Змијском оству. Пуца београдска НАТО пропаганда по Србији. Ни стида ни образа. Да ли колеге, новинари и уредници читају оно што напишу? Да ли своје наслове који пут просеју кроз ако не етичко, морално, оно бар логичко сито?

Ма јок. Циљ не бира средство.

Поред наслова о „великој победи Украјине“ јутрос освануо нови. Пише „Сви најјезивини напади Русије на цивилне објекте у Украјини“.  Да се Србину читаоцу подигне коса на глави над руским злочинима.

Пише како је напад на тржни центар у Кременчуку у Украјини шокирао свет. Да се чују све гласније оптужбе на рачун руских снага. Веле и да, нажалост, ово није једини тако бруталан напад од почетка руске инвазије на Украјину.

Даље се на списку „најјезивијих руских напада“ помињу позориште у Маријупољу, болница у истом граду, „зверства у Бучи“, убиства у реду за хлег…

А докази? Они непобитни? Ни трага ни гласа! Ознака фактчекера да се ради о непровереним вестима? Ма јок. Изјава из Москве којима се везе руске војске са свим побројаним „најјезивијим злочинима“ просто демантују, које се, истина, помињу у тексту, у наслову који већина прочита, нема. Ту само пише „Сви најјезивини напади Русије на цивилне објекте у Украјини“. НАТО пропаганди у Београду све је дозвољено.

Било је тога за ових четири месеца много и биће још! То је сигурно. Сад, да подсећам колеге да сем екрана рачунара постоји и једно парче коже између носа и ушију које се зове образ, које сваког јутра у огледалу погледамо, па нам се још учини да га је лако опрати, мало сапуна и воде, а није тако, не вреди.

То или имаш или немаш.

Са тим се сви родимо. Једино, неко кроз живот, колеге, прође светла образа, неко га испрља. А то се не пере тек тако.

Једно знам. Како која година пролази, а овакви примери се један по један таложе, све ме више, кад сам међу људима, срамота да поменем чиме се, ево већ 33 године, бавим.

И, дође ми често, да у земљу потонем.

Од те исте срамоте.

Чланак Беда новинарства се појављује прво на ИСКРА.

Ако ишта у ова зла времена спаси свет, спасиће га људска доброта. Она дечија, понекад и детињаста, исконска, што само понеком остане у срцу, закопана дубоко негде у души, не ишчезне кроз тешке дане живота. Доброта заостала код оних који своју муку, тешки терет, запрте па их цео живот носе сами, без ропца, без потребе за туђим сажаљењем. Без да се икад иком пожале, без да икад иког оптуже за своју тугу, своју муку, своју невољу, сав јад и чемер који им ама баш сваког дана седи завратом. Доброта остала код оних који плачу сами, заклоне се за какав котар или стог сена или споменик предака, за тарабу, оду у шталу где их нико никад неће видети, или просто у шуму, у какву дубодолину, који од своје туге не праве спекаткл… И код оних који ће из куће изнети и последњу кору хлеба и дати просјаку, који, ето тако, живе и увек се богу моле за друге, ретко кад за себе…

Зато ме сваки пут заболи душа, сам себе изгрдим на пасја прескакала, и осетим се као последњи бедник, кад ми се горе са Голије јави стари шумар Рајко Совић, боем и горски вук, људескара у чију је душу стало толико доброте да нема тог аршина нити кантара којим би се могла измерити. Назове, чисто да пита како сам, треба ли ми шта, може ли шта да помогне, како здравље, како чељад, је ли било кише, града, далеко било, јеси ли моји у селу посејали кромпире… Он мене увек, ја њега да се сетим – ретко кад… Немам времена, гомила обавеза, био на терену, посао, изговора увек колико хоћеш… Не може их човек побројати, и увек их лако наћи.

Кад му се испразни батерија на телефону, Рајко пошаље писмо. Откуд му коверат, хартија, кад стригне да га однесе на пошту горе ваљда на Вионицу или Одвраћеницу на Голији или га по некоме пошаље у Ивањицу, бог свети зна, тек, јави се и тако, да је добро, здраво. И на крају обично напише – „Зоко, поздравља те твој друг Рајко са Голије“.

Једном, има томе десетак година стиже плави коверат, са Голије, писмо од Рајка, јавља ми, а коверат пун радости, да су на Одвраћеници, мештани завршили цркву, да ће скорих дана бити литургија, ко је све помогао градњу, писмо са планине путовало читавих пет дана.

Не кријем, отплакао сам као дете кад сам прочитао писмо, пред очима ми се створила Рајкова слика, како у колиби, под свећом или лампом, или зором, кад се Сунце подигне над голијским врховима, полако, сав свечан, пише, јавља тако важну вест, труди се да рукопис буде леп, да се свако слово може прочитати. Колико дивоте, оне божије, колико радости и љубави, колико дечије простоте оне која станује само у душама одабраних и посебних, на једном листу хартије. И снебивања Рајковог, што ми, ето, досађује, одузима ми време кога и онако имам и више него што ми треба, што ми смета, и то понавља до бескраја сваки пут кад се јави. Каже, звао би и чешће, него, да не досађује, да ме не прекида у послу, ко зна где сам ја…

О овој доброти причам. Она ће спасити свет, она ће остати и кад добрих људи нестане, кад их покрије земља, кад све друго однесе заборав.

Други пут, опет, једном кад сам са Ратом Филиповићем из Новог Пазара ваздан лутао по Голији, и кад смо срели Рајка, па нас он одвео до пустог села, Колијешнице ако се не варам, посекла ме као ножем, као жилетом, Рајкова суза. Заплакао је тада, верујем, први и последњи пут пред неким, онда брзо обрисао сузе, окренуо се устрану, заклонио да га не видимо. А заболела га слика коју смо заједно гледали, зграбила га за прса притегла, слика празног, пустог села међу чијим брвнарама и под дрвеним крововима нисмо затекли никог.

-Еј, мој Шапоња, како је ово био добар народ – завапио је Рајко.

Истина, није у селу било никог, био је благ летњи дан, помало и припека, а доброта, пуста доброта и нека божија благодет, извирала је иза сваких од оних замандаљених врата, из сваког проломљеног крова, из сваког оџака из кога се годинама није видело дима. Нестало села, остала доброта. И мирис меда који је долазио однекуд, са неба, из земље, из неког од оних мљекара, из црних брвана, бог ће знати. И мирис пољског цвећа. Јак, опијајући, онај који се не заборавља.

И шта остане кад свега нестане, питали смо Рајко, Рато и ја тог дана један другог, остане доброта, тек доброта, сећање на добре људе, на шајкаче, жуте мараме, на славе и славску свећу, погачу, чанак меда и ништа друго. Све друго потпадне под наслаге заборава.

А зло? Шта од њега остане? Ништавило. Ништа. Празна ољуштина. Ту реч Рајко чак никад и не помене.

-Ни у гори о злу не говори – рекао ми је једном.

Јутрос ми јавља са Голије:

-Ево ме код моје колибе. Јео мало сира и љеба. Прекјуче пала киша. Града, хвала богу, није било. Снег окопнио седам дана по Ђурђевдану. Хладно јутро било али је сад већ топлије. Имам свега, ишао у продавницу на Одвраћеницу.

Кад год се са Рајком чујем, исприча ми понешто о добрим људима и добрим делима. О оним о којима се ништа не зна, о којима се ништа никад није чуло, о онима који се својим добрим делима никад нису похвалили, никад их препричавали. Онима који никад нису звали новинаре да их сликају и у новинама пишу како чине добро дело.

Једном кад сам га питао, по чему памти детињство, живот, а доста је година накупио, Рајко ми је испричао – по једној котарици направљеној од брезове коре пуној јагода, коју му је набрала баба… И, ни по чему другом. Стала у ту невелику котарицу у коју стане тек прегршт црвених шумских јагода, и мање, сва љубав и сва доброта и после, читав живот може човек да враћа и дели ту доброту и љубав, а не може да стигне да подели колико је у ту котарицу стало.

Поучне су Рајкове приче. На први поглед, говоре о давним, давно заборављеним временима, о људима и селима којих више нема, помислио би човек, не важе за ово наше време. А важе и те како. Може се из њих много научити, само, кад има човек времена, оног ког стално нема, па застане на трен, замисли се, стави прст на чело. Размисли, шта ради, куд је кренуо, где ће стићи, куд толико жури, кад заборави на онај колач доброте који му је на почетку, на рођењу дат, а он га негде заметне, изгуби га, заборави да га подели.

То Рајко хоће казати кад ме назове, кад ми исприча понеку своју причу.

И о милости људској једном ми је дуго причао док смо лутали по Голији. Од пропланка до пропланка, од потока до потока. О људима који су неким божијим чудом и промислом увек давали више него што су имали, и увек имали више за друге него за себе. И доброте и љубави.

И, како то може, питао сам Рајка?

-У бога све може и код бога све може – рекао ми је.

Сваки разговор са Рајком је посебан.

У ретке дане кад се ја њега сетим, чујем са друге стране његов глас.

-Добро јутро Рајко…

-Добро ти бог дао…

Други пут:

– Добро јутро Рајко…

– Срећна ти душа код бога…

И све тако.

И да, добри људи ће спасити свет. Њихова доброта.

-Кад тешка времена закуцају на врата, чиме ћеш пред њих него с богом и добротом – каже Рајко.

Само ће она остати кад свега другог не буде.

Ено ми Рајка са Голије за сведока.

Чланак ОНА ДЕЧИЈА, ПОНЕКАД ДЕТИЊАСТА, ИСКОНСКА: Прича о Рајку са Голије, или, ако ишта спаси свет, спасиће га добри људи! се појављује прво на ИСКРА.