Зоран Шапоњић

Дуг Трипку Ћирићу и учитељици Стани из Пребиловаца

У препуној сали Хрватског државног архива у Загребу пре неко вече, представљено је треће издање „спектакуларне књиге угледног хрватског повјесничара Стјепана Лоза“ – „Хомогена Србија 1941“.

-Ова књига необориво доказује да су Срби формирали идеологију геноцида над Хрватима те да су га у знатној мјери тијеком Другог свјетског рата и провели а проблем је што су га наставили проводити и након Другог свјетског рата док су истовремено клеветали Хрвате за злочине које никад нису починили и то у димензијама које су патолошке – изјавио је поред осталог поменути Лозо на овој промоцији.

У прилогу једној хрватској телевизији још се наводи да су многи „угледни хрватски повјесничари доказали и доказују да хрватског геноцида над Србима у Другом светском рату није било, а Лозо је отишао корак даље и доказао да су, уствари, „великосрби починили геноцид над Хрватима!

-Срби су као четници и партизани починили геноцид над Хрватима а онда измислили хрватски геноцид над Србима, а клања Хрвата почели су још 10. травња 1941. године и та клања била су масовна, брутална, немилосрдна, Срби су по Хрватској клали жене, старце, дјецу… Од липња те године та клања била су стратешки промишљени, планирани геноцид над Хрватима – речено је још на овој промоцији у сред Загреба.

Једно и бедно?

Да.

Сулудо?

Да.

Бесрамно?

Да.

Смешно?

Никако не.

Вест о промоцији трећег издања књиге Стјепана Лоза о „српском геноциду над Хрватима“ није у српским медијима, сем ретких изазвала баш ни мало пажње. А, требало би.

Зашто?

Јер је на делу, ма колико све ово речено у Загребу сулудо, ван сваке памети, бесрамно, идиотски, звучало, само још један прилог ревизији историје, само још један удар, исмевање, поништавање, друго убијање жртава Јасеновца, Пага, Јадовна, Пребиловаца, безбројних херцеговачких јама пуњених Србима током 1941, 1942. године…

Јер, ако је Европом последњих година без икаквих проблема пласирана и прошла теза да су Руси подједнако, па чак и више криви за избијање Другог светског рата него Хитлер и Немци, ако је на Западу Европе поздрављена теза како су Руси у Берлину 1945. починили више злочина него Немци по Русији за четири године, ако је Стјепан Бандера борац за слободу, ако је пре коју годину Јасеновац на том истом Западу представљен као „радни логор“ у коме су Срби свирали гитаре, заљубљивали се, нису желели отуда да оду јер им је у Јасеновцу било добро, зашто би теза о „српском геноциду над Хрватима“ сада прошла горе од тога?

Шта очекивати од тог истог света који дозволи да на стоту годишњицу почетка Првог светског рата председник Србије седи у трећем реду свечане бине, скрајнут, а председник тзв. Косова у првом?

И све је то резултат исте чињенице а она је да денацификација, ово што Руси сада раде у Украјини, није 1945. ни деценијама касније спроведена до краја, ни у Европи ни овде код нас. Код нас, овде на Балкану, посебно.

Зато сада, у Европи могу да ћуте, могу да читају књиге Стјепана Лоза и хрватских повјесничара, могу да слушају украјинског амбасадора у Берлину који говори о Бандери као о националном јунаку, једино, ми Срби не можемо и не смемо.

Једноставно је, ако заћутимо, ако заборавимо, десиће нам се опет и Јасеновац и Паг, и Пребиловци и јаме по Херцеговини а онда, неће више имати ко да памти, неће виши бити кога да не заборави.

Зато књига Стјепана Лоза није смешна, она је опасна. Још је опасније ћутање Београда, ћутање Срба.

И, да, био сам у Пребиловцима пре годину дана. У пустом селу у коме је пар живих, а више десетина разорених српских кућа, неке тако стоје од 1941, друге од 1991, горе на врху брега су зидине куће  Трипка Ћирића. Трипко је тог августа 1941. имао десеторо деце, ни једно није претекло усташку каму и маљ. Од Стане која је имала 26, до Слободана од три године. А између њих – Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Ангелина…

Крај зидина Трипкове куће, у дворишту које на припеци мирише на смокве и маслине, на пелин, стане памет.

Зато, не смемо заборавити, зато, морамо стално понављати. Јер, ако заборавимо, онда су Трипко и његових десеторо деце, Јока, Даринка, Сава, Радојка, Стоја, Славојка, Неђо, Ангелина, умрли узалуд. Ако заборавимо, тешки грех чинимо. Ако на сваку сулуду тезу повјесничара из Загреба не одговоримо тек чињеницама, причом и Трпку и учитељици Стани, грех на нашу душу. Не тезама, не сулудим конструкцијама, тек причом о Трипку и његово десеторо деце. Тек причом о учитељици Стани коју су са њеним ђацима Хрвати, усташе, комшије из околних села данима мрцварили, на најбестијалније начине мучили у школи у Пребиловцима.

Није то тек наш пуки дуг, то је нешто много више. Све друго је пука, тешка издаја свих оних наших небројених што пострадаше, издаја њихове жртве, издаја њихове наде, издаја наше наде у васкрс, издаја оних што су били и оних који долазе после нас.

Зоран Шапоњић