ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Записи с праве стране историје

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Искра

Видовданске светковине у Андрићграду 2021

Да ли ће – ако буде неког новог бомбардовања нашег животног простора – Андрићград, међу првима, бити на удару? Аутора репортерског записа који је пред вама, наведена мисао обузима и узнемирава док, уочи Видовдана 2021, улази у овај сакрални простор српске културе. Можда је то, између осталог, плод чињенице да се ваш записничар, већ одавно, осећа као први објективни српски новинари, гавранови из „Боја на Мишару“: „Ради бисмо добре казат’ гласе, не можемо, но каконо јесте“

Чини се да је Андрићград превише светла чињеница наше стварности да га непријатељи не би с нетрпељивошћу гледали. Плаши ме, наравно, и наша равнодушност, јер су, како рече Никола Маринковић, Срби народ који страда због свог идентитета, о коме не зна ништа.

РАЗВЕЈАВАЊЕ ЦРНИХ СЛУТЊИ Ипак, уочи Видовдана, у Андрићевом институту одржана је трибина која враћа наду да наше полумртве институције могу заменити вредни појединци. Наиме, др Владан Д. Чокић са Института за медицинска истраживања – чија је професионална тема питање тумора из хематолошке перспективе – посвећеник националног рада, излаже резултате до којих је, са својом екипом, која се постављеним задацима бавила о свом руху и круху, дошао трагајући за пореклом Шумадинаца. Ево шта се, између осталог, могло сазнати: „На основу предања претпоставља се порекло и сродство фамилија у Шумадији. Упоредним коришћењем архивске грађе и генетичке генеалогије отворена је нова могућност за демографска и етнолошка истраживања досељенике преовлађујуће динарске струје у Шумадији (област Јасеница) из 18. века. Високорепрезентативан узорак обухвата како четвртину насеља, тако и четвртину становништва у испитиваним општинама (Младеновац, Смедеревска Паланка и Топола).“
Чокић додаје: „Употребом архивске грађе састављени су детаљни родослови 16 фамилија (око триста година стари, са 3516 чланова), у оквиру пет заједница фамилија – братстава. Многа предања о заједничком претку су потврђена у последњем доступном османском попису из 1741. године, при чему резултати поуздано откривају да су фамилије које носе различито презиме, из исте географске области, патернално повезане и да постојане разлике алела између фамилија потичу од генских мутација код заједничког претка братства.“
Између осталог, Владан Чокић нам указује на значај старог кумства за одређивање рођачке блискости фамилија, као и крсне славе, коју је владика будимски Данило звао племићким грбом сваке српске породице.

РЕПУБЛИКА СРПСКА И КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА На сам Видовдан, по подне, пре уручења Велике Андрићеве награде Миловану Данојлићу, Милорад Додик, који цео дан проводи у Вишеграду разматрајући инвестиције у истраживање геотермалних извора на овом подручју (што би значило напредак у многим областима, од грејања до туризма), даје интервју Зорану Шапоњићу, уреднику андрићградског портала „Искра“.
Седимо у библиотеци Андрићевог института, и Додик је јасан у свему што каже. На питање да ли бошњачка политичка елита на Србе гледа с висине, он не оклева: „То што они мене гледају одозго, ја ћу одоздо гледати њих. Из нашег Сарајева, из Источног Сарајева, српског Сарајева, са Јахорине. Знате како је то моћно када сам био у прилици пре извесног времена да боравим у Београду а морао сам хитно у Источно Сарајево на неки састанак. Сео сам у хеликоптер, и од Београда па до Лукавице, све је српски простор. Није то баш једноставно њима прихватити. И они размишљају о томе. Њихова очигледна политика део је Калајеве политике да се уз Дрину населе Бошњаци, муслимани, како би се разграничили Срби. Па политика да се формирају концентрациони логори као што је Јасеновац. Уосталом, то је подржано од стране Германа. Ја не верујем у теорију завјере, али сам потпуно уверен да је у континуитету постојала завјера која је ишла у правцу спровођења Калајеве политике која је требало да доведе до тога да се Срби сабију, да се доведу у Шумадију и да се нигде више не виде и све остало да буде под њиховом тоталном контролом. Е сад, ми смо њих деведесетих година мало пореметили. Република Српска, можемо рећи, ево траје више него Краљевина Југославија, историјски. То говори о томе да је овај народ, који је прошао муке, и овде у Вишеграду и у многим другим местима, био свестан зашто то ради.“То је свест без које се, после свега што смо преживели, не може опстати.

фото: Искра

ИЗЛОЖБА У АНДРИЋЕВОМ ИНСТИТУТУ

После уручења награде, у Галерији „Петар Лубарда“ у Андрићевом институту је отворена изложба „Србија и Срби – трајање и памћење“, коју је приредио Државни архив Србије. Изложбу чини избор докумената која сведоче о најзначајнијим догађајима из историје Србије и српског народа од 14. до 20. века. На изложби, чији су аутори Јелица Рељић, Александар Марковић и Мирослав Перишић, представљен je и историјат Срба у Трсту, а изложена су и поједина документа из историје Срба у Дубровнику.
Архив Србије штедро поклања своја издања присутнима. У договору са Андрићевим институтом, свима дарују укусно опремљен превод Дечанске повеље. Чудесни људи ови архивисти – иду по средиштима српског црквеног живота у дијаспори, и откривају, рецимо, у Дубровнику, први запис „Смрти мајке Југовића“, а у Лондону, у старом коферу, испод неких дугачких гаћа и зубне протезе, непозната писма Слободана Јовановића. Мирослав Перишић, управник Архива Србије, са својим колегама на витешком послу очувања наше самосвести, истовремено је и забринут – како се сада збивају ствари у свету, од наоружавања до медијског навикавања на мисао о свеопштем сукобу, било је и пре Првог светског рата, каже он.


ИЗДРЖАТИ СВЕ ЈЕ (РИЛКЕ)
 Сасвим у складу са заузетом националном позицијом, Додик је чврст у ставу да се побеђује трпљењем: „Треба издржати. Моја порука јесте да ми издржимо још биолошке животе оних политичара Америке и западне Европе који су направили своје политичке каријере на сатанизацији Срба. А да је веома тешко – јесте. Како год то било, Бајден је био део Клинтонове екипе и пронашли су заједно исти политички капитал. На том политичком капиталу, заједно су и на стереотипу о Србима изградили своје политичке каријере. Један од важнијих политичара, није пристојно да му поменем име јер је жив, а у Америци је, рекао ми је: ’Господине Додик, можда сте ви најближе у праву кад тврдите то о сатанизацији Срба и о много чему.’ Да, многима је било јасно о чему се ту ради. Али све то смо издржали. Све то. Ево, овде данас имамо Андрићград, имамо много чега другог.“СВОЈИ НА СВОМЕ Додик наставља, право у центар: „Данас сам био у ситуацији, када сам био у Сребреници и зауставио се код једне куће, испред које се види да то није раскош и да је то можда чак и испод неког просека живота који ми живимо, људи су ми кратко рекли тек –добро је, предсједниче, само не дај Републику Српску. То је однос који тешко може да разуме онај који долази са стране. Да нису такви какви су, Срби никада не би толико пута успели и изгурали пред најмоћније империје тог времена. И 1389. на Косову, па 1804. када су се побунили против највеће империје. Па и кад је Аустроугарска била на врхунцу своје снаге, Срби су били на другој страни. Кад је Немачка дошла 1941. године, Срби су опет били на другој страни, као и 1999. када је било бомбардовање. У свим тим годинама ми смо страдали као народ. Губили смо готово по пола популације. Али оно што је остајало јесте мит дубоко уграђен у наше људе да смо на правој страни историје. Мит који многи овде банализују, па мисле да небески народ треба да оде у небо. То не. Живети на начин да је тај видовдански, косовски мит важан нашим генерацијама свакако је оно што гради идентитет Срба. Треба схватити, ми смо овде своји на своме, и ми одавде не планирамо никуд да идемо.“
Своји на своме. Памтити ову реч!

Да је само Андрићград – вредело би.

КОНТИНЕНТ ДАНОЈЛИЋ

Научни скуп у Андрићграду посвећен лауреату траје од 2. до 4. јула. Милован Данојлић је песник – континент. Зато се научни скуп о њему бавио најширим спектром тема: ту је његова теорија уметничког стварања, као и место које је изборио – класика књижевности за децу; па се причало о имагинацији природе у овој поезији, анализирали мотив ватре, слике Србије, завичаја и туђине у роману „Драги мој Петровићу“. Космополитско-завичајне теме су се нашле у песниковом тумачење „ирства“ код Јејтса, кога је Данојлић чаробњачки препевао. И још: есејистика, стил „Ослободилаца и издајника“, „Прича о приповедачу“, фонетска богатства његових стихова, природа и култура у „Урођеничким псалмима“, фантазмагоричне песничке слике у збирци „Како спавају трамваји“, путописна проза „Брисаног простора“. Ево га и Данојлић као ономастичар, а објашњен нам је и песников наук о српском језику. Учесници: Сања Париповић Крчмар, Александар Јерков, Даница Андрејевић, Валентина Хамовић, Душко Бабић, Часлав Николић, Милан Алексић, Снежана Милосављевић Милић, Предраг Петровић, Мина Ђурић, Бранко Вранеш, Јелена Јовановић Симић, Милка Николић, Нина Милановић, Јелена Спасић, Неда Срећковић, Тања Русимовић, Јулијана Деспотовић, Михаило Шћепановић, Милош Ковачевић.

фото: Искра


ГРАД И ВИЗИЈА
 А после, код споменика Андрићу, уручење награде Миловану Данојлићу. Свирају мали хармоникаши, говори опет Додик, који јуначки одстојава истину о Сребреници митологизованој да би послужила у најприземније сврхе туђинских геополитичких интереса и формирања новоконвертитских идентитета. Па се осврне на Андрићград: „Делим део импресија мог пријатеља Емира о изградњи овог заиста импозантног и лијепог града. Сећам се саме идеје, када ми је причао да Вишеград заслужује да има нешто овако јер је подарио писца који је овде одрастао и са ових простора добио Нобелову награду, човека који је несумњиво најбоље објашњавао ово што јесте данас и што се данас може најбоље разумети, односе у Босни и Херцеговини. Подржао сам га зато што сам му веровао и зато што сам уверен да он ради сјајне ствари и да ће то само по себи бити сјајно. Сада видим, као и многи од нас смртника који са тим замислима увек имају неки проблем, колико је он тада био у праву.“

Желидраг Никчевић, члан жирија за доделу награде (поред њега, у жирију су били и Јован Делић и Мухарем Баздуљ), чита образложење: „Помало је таквих подвижника у језику, вишеструко обдарених и разноврсно остварених песника, прозних писаца, есејиста, преводилаца и публициста као што је Милован Данојлић. Он је свој високи и разбокорени књижевни дар објединио с најбољим, и све ређим, врлинама свог народа, с плодном радиношћу, истрајношћу и строгошћу према себи.“
Кустурица, истински благодаран Данојлићу за све оно што је даровао српском језику и култури, позива великог писца да нам се обрати. И Данојлић се сећа сусрета са величанственом скромношћу писца „На Дрини ћуприје“, бдеоца над сваком речју: „За нас који смо се књижевним радом почињали бавити средином 20. века Иво Андрић је био мера одговорности, тј. одговорног односа према овом тешком послу који много, много тражи а никоме ништа унапред не обећава. (…) Да, познавао сам га и био сам срећан кад бисмо у шетњама градом разменили покоју мисао, запажање, утисак о људима и текућим појавама. Чини ми се да ми је био чак и наклоњен већ и зато што је у мени осећао пажљивог и пријемчивог слушаоца. Понешто од онога што ми је рекао ја сам и забележио у хроникама, записима и сећањима. Његова мудра упозорења су веома утицала на мој интелектуални развој, утолико пре што су савети били сасвим ненаметљиви, успутни, природни и, опет, незаборавни и оно најважније што нам је оставио јесте – синовска љубав према језику, језику јужних Словена у његовој вуковској варијанти. (…) Ово признање чији је духовни покровитељ писац Моста на Жепи, а извршилац наш највећи редитељ примам као његово посмртно охрабрење. Охрабрење у осамљеничком, пустоловном послу којим се и даље помало бавим. Моја топла захвалност онима који су ме издвојили међу толико других заслужних књижевних стваралаца и учврстили везу са великим писцем чије дело траје као и овај мост на Дрини у чијој је близини сазидан овај чудесни пишчев град.“
А у срцу пишчевог града Храм Светог косовског великомученика Лазара, који је тог јутра литургијски славио Видовдан. Испред храма споменик Његошу, „трагичном јунаку косовске мисли“. Све не месту, „како царски ваља и требује“.

ДИЈАЛОГ НАШ НАСУШНИ Жарко Видовић је сведочио о томе да је Србима насушан дијалог. И Андрићград је велико сусретиште, простор дијалога без кога не можемо. У „Златној моруни“, на видовданској вечери, толико гласова: Кустурица прича о књизи „Сви шахови људи“, коју је недавно читао, и у којој су објашњене специјалне операције америчких тајних служби против демократске власти Ирана после Другог светског рата. Па о „Рио Тинту“, који, где год дође, доноси пустош, канцер – капиталистичког нихилизма.
Милован Данојлић нам дарује анегдоту из шездесетих година прошлог века. У Српској књижевној задрузи, поводом едиције сто изабраних дела српске књижевности, већа се – да ли објавити један том огледа „ратног злочинца“ Слободана Јовановића. Душан Матић одмахује руком: „Он ипак није био писац.“ Иво Андрић, смерно: „Не знам да ли је био писац, али је писао боље од мене.“ Одлучише – може Слободан, ако власт допусти. Жика Стојковић буде изасланик код Крцуна. Крцун није за ту врсту издавачког изазова. Жика, упорно: „Ви ипак носите његово име. Владимир Јовановић, познати либерал, сину је, први у Срба, дао име Слободан, а кћери Правда. Слободан се одржао (ето, ви сте доказ), а Правда није.“ Крцун одмахне руком – и ето Јовановића у славној едицији.

СЛИКЕ ИЗ ФРАНЦУСКЕ Данојлићева супруга Сања Бошковић научник је изузетног ранга. Шта се све од ње може сазнати! Студенти, млади Французи којима предаје, нису чули за Елијадеа и Леви-Строса. Једино што су, у току њеног предавања, асоцирали са појмом „светог“ јесте испијање јутарње кафе. Стање у Француској? И Милован и Сања говоре о метафизичкој пустоши, коју, све више, прате озбиљне последице у свакодневици: масовна самоубиства на француском селу, побуна жутих прслука изазвана „еко“ поскупљењем горива. Јер нижа средња класа нема новца да купује станове у великим градовима, па живе у приградским селима и варошима на осамдесет-сто километара од метропола. Изашли су на улице јер свакодневно морају да, колима, путују на посао, и удар на њихов, ионако танак, буџет био је жесток. Па лаж о електричним аутомобилима: рекламирају их причом да прелазе преко 400 километара без допуне, али… Једна Францускиња креће на пут електро-аутом у посету родитељима. Почиње киша, она укључује брисаче и климу да очисти шофершајбну. Оде струја! Кола стају на 250 километара од почетне тачке, и муж мора да дође да би је шлеповао.

НЕСРУШИВ ЈЕ АНДРИЋЕВ ГРАД Бахтин је говорио: „Живот је по природи својој дијалошки. Живети значи учествовати у дијалогу: питати, слушати, сносити одговорност, одобравати и слично. Читавог живота човек се ангажује: устима, очима, рукама, душом и духом, читавим телом, свим поступцима. Читавог себе садржи у речи која се затим уклапа у дијалошку тканину постојања, у општи симпозион.“
Андрићград је управо то – општи симпозион, платоновска гозба, ерос самопревазилажења у суочењу с Другим.
И не могу га срушити, јер је подигнут с ове стране наших лобања. Јер га носимо у себи.
И увек ће, као и овај народ, настајати чак и кад нестане; и увек ће нас дозивати, као онај Андрићев лик што је дозивао Стојана, и поручивати нам да се не дамо живи у руке утварама сваког тоталитаризма, па и овог, „великоресетовског“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.