ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: Посвети руку своју…

Одавно је јасно да црногорска власт православну Цркву сматра озбиљним противником – и ту је на извјестан начин у праву, јер се у сваком контакту са истином и правдом Божјом властодржачка пирамида неумитно обрушава.Због тога је и став режима према нашој Митрополији све грубљи и нервознији, са очигледним циљем да у ширим друштвеним слојевима подстакне и на јавној сцени одомаћи тотално безбожништво. Притом, важно је нагласити да је новоцрногорско богохуљење – од прикривеног до отвореног – усмјерено искључиво против православља. О другима се не усуђују ни да зуцну.

Како ми православни треба да реагујемо на овакве и сличне појаве? У већини нормалних држава грађанско право хришћанима пружа могућност да се обрате суду у случају да су им вјерска осјећања повријеђена. На ту могућност у данашњој Црној Гори слободно можемо заборавити. С друге стране, закон Божији, који превазилази људске законе, позива да се молимо за оне који нас вријеђају, јер за хришћанина нема личне увреде веће од оне нанесене Христу.

У Јеванђељу је заповијеђено да одлучно и са потпуном искреношћу предузмемо покушај убјеђивања: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли и њих не послуша, кажи Цркви.“ Међутим, ови позиви не могу и не треба да се прошире на бесконачност. „А ако ли ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник“. (Матеј 18: 15–17)

Да би наш став био јаснији, замислите да су некоме увриједили мајку и да је он нашао снаге да непријатеља позове на савјест. Међутим, те његове добре намјере су игнорисане. Шта ћемо савјетовати том човјеку? Очигледно, рећи ћемо да он мора сâм да донесе одлуку која проистиче из његове личне одлучности и интелигенције. Неко ће се у датој ситуацији на крају крајева помирити са околностима. А неко неће.

Враћајући се нашој теми, да наведемо и примјер Светог Јована Златоуста, његову ријеч о томе како треба поступати са хулитељима:

„Кад говоримо о богохуљењу, желим да вас замолим за једну услугу да би утишали оне који хуле у граду. Ако чујеш да неко на раскрсници или на тргу хули на Бога, приђи му, опомени га. И, ако буде потребно да га удариш, не устручавај се – удари га у лице, затвори му уста, посвети руку своју ударцем; и, ако те оптуже и поведу на суд – иди“.

Вјероватно не замишљају сви данас тако бескомпромисно и нетолерантно хришћанство. Са секуларне тачке гледишта, овај став је у најмању руку проблематичан. Али опет уз напомену: православни хришћани, свиђало се то некоме или не, живе по другим законима. О једном од њих, у контексту позива на толеранцију, говори древни православни Свети Василије Велики: „Ко гледа на зло без одвратности, тај ће га ускоро гледати са задовољством“.

Наравно: саосјећање, разумијевање, жеља да се другоме не начини штета, да се не нанесе бол – то је оно што људи имају право да очекују једни од других, од својих свештеника, па чак и од политичара. Ово се посебно односи на двије теме: вјерску и националну. Зато Црква позива да се свом снагом одупремо било каквом покушају провоцирања сукоба на вјерској и националној основи, без обзира на то од кога такво дјеловање долази и каквим се разлозима прикрива. Узрок овако озбиљне пажње јесте свијест о болу који проузрокују понижавање и ругање над вјером и националним достојанством човјека, а такође и разумијевање изузетно деструктивног потенцијала тог проблема за друштво и државу.

Али шта да радимо кад је земаљска власт на потпуно другој страни – на страни зла и таме? Наравно, Црква не треба да се мијеша у слободу говора и политичког избора. Међутим, кад од нас православних хришћана покушавају да одузму чак и право да реагујемо на богохуљење које нас вријеђа, то јест право на наш прости људски осјећај, тврдећи да оно што се дешава у јавном простору није посао Цркве – то је превише чак и од новоцрногорских безбожника.