AKADEMIK KAPLAN BUROVIĆ: KAKVA JE TO BORBA ?

Da je borba – borba je. To je sasvim jasno, nesumnjivo. Ali kakva je to borba ?! Protiv koga se vodi ?! Protiv ujedinjenih zemalja, za njihovo razjedinjenje, ili protiv razjedinjenih za njihovo ujedinjenje ?!

Da pogledamo konkretne slučajeve.

Ujedinjeni Savez Sovjetskih Socijalističkih zemalja se razjedini u mnogo „kapitalističkih“ malih zemala, ali ne i kapitalistička Velika Britanija, gde Irci dan-danas nastavljau da se bore za svoju samostalnost ! Velika Britanija se ne razjedini, iako u njoj, sem Iraca i Engleza, žive i drugi narodi, koji su od vremena izjavili svoju želju za razjedinjenje.

Razjedinjena kapitalistička Zapadna Nemačka, pod zastavom kapitalizma, ujedini se sa Istočnom „socijalističkom“ Nemačkom. Pod zastavom kapitalizma !

Razjedinjena kapitalistička Južna Koreja, ne ujedinjava se sa socijalističkom Severnom Korejom pod zastavom socijalizma.

Ujedinjena „socijalistička“ Čehoslovačka razjedini se u dve „kapitalističke“ republike.

Ujedinjena kapitalistička Španija, i pored borbe Baska i Katalonaca za razjedinjenje, ne razjedinjava se.

Ujedinjena „socijalistička“ Jugoslavija razjedini se u sedam malih „kapitalističkih“ državica.

Kakva je ova borba, ako nije borba protiv, ne protiv ujedinjenja ili razjedinjenja, već protiv…protiv socijalizma, bez navodnika ?!

 

O SUBJEKTU I OBJEKTU DISKUSIJA

 

Svi diskutiraju, od najmlađih do najstarijih, od onih koji nemaju ni osnovno obrazovanje pa sve do profesora i doktora nauka, do akademika. Svi su oni subjekti diskusija.

Objekti diskusija su ljudi i stvari, događaji i ideje.

Mali umovi diskutiraju o ljudima i stvarima, objektivno i subjektivno, više strastveno, pristrasno, nego li hladnokrvno, staloženo, ali zato smelo i bez zadnjih misli, naivno.

Srednji umovi diskutiraju o događajima, fenomenima, zbivanjima iz prošlosti i sadašnjosti, isto tako više subjektivno, negoli objektivno, najčešće pristrasno i lukavo, sa određenim ciljevima, pa i sa zadnjim mislima, namerama, kojekakvim ciljevima.

Veliki umovi diskutiraju ideje prošlosti i vremena, sadašnjosti, naroda, klasa i ličnosti, njihovih postupaka i dela, uvek objektivno, bez pristrasnosti, hladnokrvno, akademski, staloženo, pa i smelo, ne obzirujući se na to kakav će odjek imati njihova diskusija, ne mareći kako će se dočekati, niti kakve će posledice od toga imati, uvek sa ciljem da se istina iznese na videlo.

Uzmimo za primer knjigu.

Mali umovi cene više jednu debelu knjigu, sa više stotina stranica, od jedne tanke, koja moguće nema ni 100 stranica, bez obzira što ona debela nema nikakve vrednosti, dok je ona tanka sa velikim umetničkim ili i naučnim vrednostima.

Srednji umovi će knjigu ceniti ne po broju stranica, ali po tome kakvu praktičnu vrednost ima ona za njih, ide li im po ukusu i po njihovim društveno-političkim stremljenjijma, služi li njihovim ciljevima.

Veliki umovi će je ceniti po njenim stvarnim umetničkim ili ideološkim vrednostima, po onome što nam ta knjiga novog donosi i kaže, što pre nje nismo znali.

Od autora uzmimo konkretno Njegoša.

Mali umovi će diskutirati o njemu kao o čoveku, vladici, stvarocu. Spomenuće i njegova dela, obično samo GORSKI VIJENAC, retko ko i LAŽNOG CARA ŠĆEPANA MALOG. Crnogorac će vam uz gusle i bez gusala otpjevati GORSKI VIJENAC, napamet od početka do kraja. Ali samo toliko.

Srednji umovi će se zauzeti diskusijom zbivanja iz života i stvaranja Njegoša, je li se stvarno desila istraga poturica, ili je to izmišljeno, pretstavlja li Njegoš narod, ili samo feudalnu klasu Crne Gore? Što je nateralo vladiku Njegoša da se pobratimi sa muslimanom, hercegovačkim vezirom Ali-pašom Rizvanbegovićem? I tako dalje.

Veliki umovi su diskutirali i diskutiraju ideje GORSKOG VIJENCA uopšte i ideje koje manifestiraju pojedine ličnosti tog dela, kao i sâm njihov autor – Njegoš, značaj GORSKOG VIJENCA za Njegoša kao stvaraoca i posebno za crnogorski narod, odjek tog speva među Crnogorcima i u svetu, uloga koju je Njegoš (i njegovo delo!) odigrao u istoriji i kulturi naroda Crne Gore.

Stepen umnog razvoja diskutanata determinira nivo, prostranstvo i dubinu njihove diskusije, dok sam objekat te diskusije dokazuje nam stepen njihovog umnog razvoja i dosezanja.

Kratko rečeno: mali umovi diskutiraju ljude, srednji – događaje, a veliki – ideje.

 

Beograd,

Lekino Brdo, decembar 1953.

 

 

O KALKOVIMA

 

U albanskom jeziku imamo reč kundërshtar– srp.„protivnik“. Za ovu reč, stvorenu i poklonjenu Albancima od Srbina dr Petra Bogdana za it. contrarij,albanski akademik, prof. dr Eqrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980)  pretendira da „je unutrašnje formiranje, ne od lat. *contrastarius koje nije osvedočeno nigde“¹⁾. Na str. 120, za istu, i na str. 119 za reč KUNDËRSHTI, stvorenu i poklonjenu Albancima od Makedonca Petra Budi za it. contrarieta, Čabej kaže da su kalkovi „od materijala domaća reč“ (Iden, str. 117).

Mislim da ovde nemamo posla sa kalkovima, već sa neologizmima, jer kundërshtar i kundërshti imaju isti etimon sa italijanskim rečima, lat. contra. Reči koje imaju zajednički etimon ne mogu biti kalkovi, pa bile one i unutrašnja formiranja, pošto nisu prevodi, već varijante, koje se razlikuju sasvim malo sa jezika u jezik, samo po prefiksima, infiksima ili po njihovim sufiksima.

Italijansku reč FEROVIA imamo u albanski jezik sa oblikom FARRAVIA i HEKURUDHA. Prvi oblik – farravia – nije kalk, jer nije prevod. To je pozajmica. Dok hekurudha je kalk, jer pretstavlja prevod sa italijanskog na albanski.

Reč KUNDËRSHTAR i CONTRARIJ imaju jednu razliku u njihovim formama, u njihovoj morfologiji. Razlikuju im se sufiksi. Zato kundërshtar nije ni obična pozajmica i niti kalk. Ova reč je jedan neologizam, koja sa italijanskim apelativom ima zajednički etimon.

Na str. 117 Čabej određuje kalkove ovako: „po materijalu (su) domaće reči, po načinu formiranja, po unutrašnjoj formi, obično (su) pojmovne pozajmice“. Ovo određivanje ostavlja mnogo za poželjeti. Ima nešto istinito u njemu, ali ima i nešto što ne odgovara istini.

Postoji jedna esencijalna razlika između kalkova i neologizama. Dok su kalkovi semantičke pozajmice, pojmovne, koje se pretstavljaju kao domaće reči, autohtone (kad se izgrađuju na bazi jednog autohtonog etimona!), neologizmi nisu ni semantičke pozajmice i (kad se ne izgrađuju na bazi autohtonih etimona!) ni autohtone reči. Znači, kalkovi su pozajmice sa stanovištva sadržine i domaće reči, autohtone, po formi; dok neologizmi su domaće reči, autohtone, i po sadržini i po formi (kad se izgrađuju na bazi jednog autohtonog etimona!). Bez autohtonog etimona, ne može se reći ni za kalkove niti za neologizme da su domaćeg izvora i autohtone reči.

Određivanje kalka od Čabeja kao domaća reč, autohtona, „sa gledišta materiala“, mislim da nije tačno, pošto kalk, kako rekoh – je autohtona reč kad se izgrađuje na bazi autohtonog etimona, što znači da se može izgraditi i na bazi jednog tuđeg, neautohtonog etimona, ali koji je ušao u jezik od vremena i dobio, pravno rečeno, građansko pravo, pošto ga sada poznaju svi.

Konkretno: hekurudha je kalk. Ali je li „po materijalu domaća reč“? Nijedan od sastavnih delova ovog kalka, ove kompozicije, nije. Ni HEKUR i ni UDHA nisu albanske reči. One su pozajmice, znači tuđe. Sledstveno, imamo i kalkova koji, po materijalu, nisu domaće reči, ali nema kalka koji nije semantička, pojmovna pozajmica. Znači, ovo poslednje je esencijalna karakteristika za jedan kalk. Sledstveno, i formulacija Čabeja da su kalkovi „obično pozajmice smisla“ ne može opstati, jer oni su uvek smislene pozajmice, ili – kako se izrazava Kr. Sandfeld –„pozajmice prevoda“²⁾. Ako nisu pojmovne pozajmice i prevod ne mogu biti kalkovi.

Kao zaključak treba da kažemo da reči, izgrađene od tuđeg materijala (etimona), jesu tuđe, bez obzira što mogu da ne budu refleksi svog ekvivalenta u jeziku odakle im je etimon, bez obzira što njen postulirani ekvivalent, na osnovu etimona, ne izlazi nam dokazanim nigde. Znači, i alb. kundërshtar, je jedna strana reč, latinska: tuđa u aspektu etimološkom i domaća reč, autohtona, kad je tretiramo kao neologizam.

Za opširnije u vezi sa ovim vidite moje delo FILOLOŠKA ISTRAŽIVANJA, studiju Eqrem Çabej i njegovi teorijski stavovi, tačka 6.

________________

1) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom I, Tirana 1982, str. 117.

1) SANDFELDF, Kristian: FESTSCHRIFT V.THOMSEN 166 nn., Linguistique balkanique. Problemes et résultats, Paris 1930, str. 221 n.

 

VERSKI FUNDAMENTALIZAM

 

Verski fundamentalizam u Crnoj Gori, kao i u svim drugim zemljama Balkana, neosporan je. On je i očigledan, jer se s njim srećemo svakodnevno i na svakom koraku, ma da ima dosta i takvih ljudi, koji – ne samo što nisu fundamentalisti – već se i aktivno bore protiv toga. Ovo zlo seme zasejaše nam ga oni, koji razdoriše narod verski, pre svega na pravoslavne i katolike, a zatim i na muslimane.

Još od vremena turske okupacije, pravoslavni nisu priznavali svoju muslimansku braću za Crnogorce, već su ih nazivali Turcima, poturicama, iako im je Veliki Njegoš rekao da se ne pita ko se kako krsti, već čija mu krvca grije prsi. A pre Njegoša i sam narod je mudro rekao da je brat mio, koje vjere bio.

Od kad smo turske okupatore proterali iz ovih krajeva i oslobodismo se njihovog jarma, umesto da se urazumimo, pođosmo jednom drugom, još gorom stramputicom, pa muslimane crnogorske nacionalnosti nazivamo Albancima. Tako su pravoslavni Crnogorci izgleda rezervisali ovu, crnogorsku nacionalnost, samo za sebe i ne priznaju za Crnogorce ni katolike, bože sačuvaj i muslimane. A znaju sasvim dobro da je upravo jedan musliman, Hasan-beg Resulbegović, pozvao Njegoša da nas okupi na Kosovo, pa ili da se oslobodimo, ili da poginemo za krst časni i slobodu zlatnu. Jedan drugi musliman, današnjih dana, najskuplje je platio pravo da se nazove Crnogorcem: platio je to svojom čaprom, koju su mu upravo Albanci deset puta odrali na živo, da bi ga primorali da porekne crnogorsku nacionalnost i da se izjavi za Albanca. U znak zahvalnosti, dan-danas ga pravoslavni Crnogorci nazivaju Albancem, jer njihovom “oštroumnošću” ni dan danas ne mogu shvatiti kako jedan musliman može da bude Crnogorac. Šta više, jedan ga Crnogorac, koji sa knjižicom člana Saveza “komunista” Crne Gore u džepu pretendira za sebe da je “pravoslavac”, nazva ga preko medija i “islamizirani Arbanas”.

Naravno da nisu svi muslimani kao pomenuti, koga su na živo odrali. Imali smo i imamo muslimana koji (i bez dranja!), zazirući od krsta i istovećujući ga sa crnogorskom nacionalnošću, stavljajući znake jednačenja između crnogorske nacionalnosti i krsta, porekli su svoju crnogorsku nacionalnost, pa su nam se izjavili prekjuče za Turke, juče za Muslimane (kao da je ovo neka vrsta nacionalnosti!), i danas nam se izjavljuju za Albance. Njegoš kaže:

Mi smo Srbi narod najnesrećni,

svaki Srbin koji se prevjeri –

prosto vjeru što zagrli drugu,

no mu prosto ne bilo pred bogom

što ocrni obraz pred svijetom

Te se zvati Srbinom ne hoće.

Ova njihova antinacionalna zabluda, koliko svojevoljna, toliko i potsticana od muslimanske vere, od fundamentalizma, bila je uzrokovana, pa i svestrano potsticana i od antinacionalnog stava pravoslavih prema njima, koji su – kako već rekosmo – akaparisali crnogorsku nacionalnost samo za sebe, iako im je prije skoro dva veka Njegoš jasno rekao da, ako su promenili veru, oni nisu promenili i naciju: oni su isto toliko Srbi-Crnogorci, koliko i ostali deo stanovništva, pravoslavni.

Ovu versku zabludu naših muslimana (i pravoslavaca!) naši su neprijatelji iskoristili u prošlosti, pa to čine i danas. Oni su našim muslimanima (i katolicima!) naduli njihov broj, pa nam na bazi toga traže ovo i ono, štoviše hoće da nas isteraju i iz naše kuće, sa naših ognjišta, rukama i nogama naših prozelita, preverenih Crnogoraca. Ili ovo nije istina?!

U ovoj situaciji dužnost je svih nas da radimo na osvešćenju zabludelih, svaki na svom terenu. Pravoslavni treba da osveste pravoslavene da nisu samo oni Crnogorci, već su isto toliko Crnogorci i katolici, pa i muslimani. Sa svoje strane muslimani i katolici treba da ovo rade sa svojima, da ih osveste da biti Crnogorac ne znači biti i pravoslavan¹⁾. Jedno je vera i sasvim drugo je nacija. Istovetiti veru sa nacijom je izraz umne, intelektualne ograničenosti, a u konkretnom slučaju i izraz antinacionalnog stava, jedne antinacionalne politike. Veru svako može promeniti, svaki dan, pa i nekoliko puta na dan: prosto vjeru što zagrli drugu!- kaže Vladika Rade. Menjanjem vere nacionalnost se ne menja. Za promenu nacionalnosti trebaju decenije, pa i pomračenje nacionalne ideje, nacionalnih osećanja, gordosti i nacionalne svesti. Ljudi mogu promeniti i jezik, ali ne i nacionalnost. Irci više ne govore svojim irskim jezikom. Oni danas govore engleski, ali ipak nisu Englezi, već su Irci.

Pravoslavni nisu samo Crnogorci, već i Grci, Rumuni, Vlasi. Muslimani nisu samo Turci, već i Arabljani, Persijanci, Avganistanci. Albanci nisu samo muslimani: u Albaniji imaju četiri vere: dve hrišćanske (pravoslavni i katolici) i dve muslimanske (suniti i bektašinci).

Pa i kod nas, u Crnoj Gori, imamo tri vere: pravoslavnu, katoličku i muslimansku. Svi su ovi – po nacionalnosti – podjednako Crnogorci. Niko od njih nema više prava na crnogorsku nacionalnost. U istoj meri ona pripada i pravoslavnima, i muslimanima, i katolicima. Tapiju za crnogorsku nacionalnost nema niko i imaju je svi. Ona nema ni pravoslavni, ni muslimanski, niti katolički karakter.

Nacionalnost ima samo nacionalni karakter. Otuda joj i ime. Pridati nacionalnosti bilo koji verski karakter je antinacionalno, antiprirodno i antinaučno, pa i antiverski.

Vera je svačija. Pravoslavne, katoličke i muslimanske vere imamo i belce i crnce. Ali crnogorske nacionalnosti imamo samo belce, jer Crnogorci nisu crne rase. Rekosmo da se – pomračenjem nacionalne svesti – menja i ona, ali samo unutar rase, jer se boja kože ne menja. Van svoje rase nacionalnost se ne može promeniti. Tako crnac, iako je Ulcinjanin, pa je po državljanstvu i Crnogorac, po nacionalnosti ne može biti Crnogorac. Niti Albanac! On može biti neke crnačke nacionalnosti – Afrikanac.

Ali, ako ne može biti Crnogorac po nacionalnosti, on – crnac – može biti Crnogorac po državljanstvu, jer se i državljanstvo ostavlja i uzima isto kao i vera.

Pre sviju za ovo treba da se osveste i angažuju naši sveštenici. Neka popovi prednjače pravoslavnima i katolicima, a hodže muslimanima. Neka oni svojim jezikom i svojim primerom posvedoče da su nacionalno svesni, jer će se samo tako nacionalno osvestiti i svi ostali. Na ovome ništa manje treba da rade i učitelji po školama sa svojim đacima. Ovime treba da se zauzmu i sva medija.

U ovim momentima državno-nacionalne i ekonomske krize mi treba da jasno demostriramo našu nacionalnu svest, nacionalno biće i nacionalnu angažovanost, da bismo rekli STOP! odnarođavanju Crnogoraca nepravoslavne vere, koji se tako manipulišu od naših neprijatelja i huškaju protiv svog naroda, upotrebljavajući se kao topovsko meso i protiv njih samih.

Naši muslimani nemaju potrebu da se oderu ni jedan jedini put da bi se osvestili i otrgli iz čeljusti neprijatelja crnogorskog naroda. A i naši pravoslavni treba da se osveste da svojim verskim fundamentalizmom ne služe narodu i domovini, već neprijatelju naroda, domovine i njih samih.

Bez nacionalne svesti nema nacionalnog jedinstva. A da bismo postigli nacionalnu svest, treba da se borimo protiv verskog fundamentalizma, protiv zabluda i antinacionalnih stavova. Ako se ovo što pre ne učini na nacionalnoj bazi, onda budite sigurni da će jedni drugi postići to bratstvo i jedinstvo na jednoj drugoj bazi, pod antiverskom i antinacionalnom zastavom. Državno-nacionalna i ekonomska kriza svaki dan k tome vodi. Onima kojima je dozlogrdilo sve, zastava ekonomskih i društvenih promena privući ce ne samo poglede, već i njihovu svest, pa i njihova srca.

 

Ulcinj.

dana 18.VII.2002.

____________________

1) Čestitam imamu, prof. dr Šefik Kurdić-u, koji je preko njegove knjige MUSLIMANSKA IMENA, Novi Pazar 2008, jasno i glasno rekao svima, u prvom redu svojim muslimanima da su poreklom od krštenih Slovena, od Srbo-Crnogoraca i Makedonaca, od Bosanaca Kotromanovića i hercega Stjepana Vukčića.

 

O SATANIZIRANJU

 

Mislim za sataniziranje Srba, na čemu su radili i rade posebno Albanci, i to svim silama i svim sredstvima, naročito lažima i falsifikatima, upotrebljavajući u toj brazdi i moje ime.

Treba znati da su Srbi, preko dračkog stratega Ðorđa Manijaka i njegovog spiska regrutovanih vojnika, uveo 1043. godine ove Albance u istoriju. Do tada istorija nije znala za njih.

Biskup Pavlje Anđelić je zapisao prvu albansku reč i rečenicu (1462), dok je Sloven Ivan Buzuk napisao i objavio prvu knjigu na albanskom jeziku (1555), u štampariji Crne Gore. Srbi su udarili temelje albanologiji, pa joj postavili i krov. Srbi su otvorili prvu školu na albanskom jeziku, pa su ostampali i prvi bukvar tog jezika, napisan i objavljen posle proglašenja Albanije za nezavisnu državu (1913). Srbi su dali albanskoj kulturi prve značajne autore i prva značajna dela, pa i chef-d’oeuvre albanske proze svih vremena.

Srbi su predvodili Albance u borbi za oslobođenje od turskog ropstva, pa su im dali i nacionalnog heroja Skenderbega, uz bezbrojne druge značajne ličnosti i heroje.

Srbi su oslobodili Albaniju od turskog ropstva i prvi na svetu priznali je za nezavisnu drzavu, poklanjajući joj čitave oblasti svoje, pa i svoj glavni srednjevekovni grad – Skadar.

Srbi su organizovali i Komunističku Partiju Albanije i predvodili je u ratu protiv fašističkih okupatora zemlje.

Posle rata, Srbi su poklonili ratne reparacije Albaniji i kidali sa usta svoje gladne dece zalogaje hleba da ih pošalu Albaniji, gde su albanska deca počela da umiru od gladi.

Srbi su sa disidentnih pozicija i predvodili Albance u borbi protiv socijal-fašističkog terora Envera Hodže.

U znak zahvalnosti Albani zabijaju nož u leđa Srbima i preko laži i falsifikata čine sve, i nemoguće, da sataniziraju Srbe pred svojim narodom i celim svetom kao genocidni narod.

Od vekova je srpski narod rekao: Hrani pseto da te laje !

Ali ne, ne, nisu to Albanci ! To su albanski buržuaski intelektualci, Enverovci i oni koji se od njih vuku za nos, lumpenproleteri, sabraća naših buržuaskih intelektualaca i lumpenproletera, naših Titoista.