ГЕНИЈАЛНОСТ ПИСАНЕ РЕЧИ: Кундерина подношљива тешкоћа птице

,,Реци ми шта мислиш под тим чудним насловом?“- вероватно бисте ми поставили сада то питање. Ово питање је, међутим, својевремено  поставио  један чешки новинар Милану Кундери, алудирајући на назив његовог романа ,,Неподношњива лакоћа постојања“ . На то је он одговорио: ,,То је комедија која је толико безначајна да је то више од комедије: то је птица.“

У делима Милана Кундере постоје две фундаменталне теме, а то су: лакоћа и тешкоћа. Управо, та Кундерина птица на крилима носи та два лајтмотива. На неки начин те две теме су синоними оне друге две основне теме о којима готово сви писци пишу – љубави и смрти, али и Богу, допунио би Јован Дучић.

Поменута Кундерина књига објављена је 1984, а била је забрањена све до 1989. године, првенствено због оптужби да је сарадник комунистичког режима. Неколико година касније,  редитељ Ладислав Смочек направио је истоимену представу,  док је сам аутор ономад изразио да има трему пред тај свечани чин.

Писац овог романа у књизи приповеда: ,,Човек проживљава први пут све и без припреме. Као глумац који игра представу без икакве пробе. Па колико онда вреди живот, ако је прва проба живота већ сам живот?“.

Милан Кундера није човек који даје честе или занимљиве интервјуе, бар не чешким медијима. ,,Ја немам биографију, имам само библиографију“, једном је изјавио Милорад Павић, а управо је то једна од најтачнијих тврдњи по којој се воде само велики, попут Кундере.

Кажу да књизи не треба судити по корицама, али не и ако у рукама држите неки роман овог романсијера. Дабоме, романописца, јер ако бисте Кундеру другачије назвали, он би вас истог тренутка исправио. Он се бавио и цртањем, па су његови артефакти неретко украшени његовим ликовним делима која су у најмању руку позитивно морбидна.

У ,,Празнику безначајности“’ у једној реченици пише: ,,Живот је борба свих против свих“. Та теза је заправо његов књижевни мото. Он је писац изузетно изражене потребе за антитезама. Милан је по стилу писања  Кафкин ,,син“, што се да уочити при читању и само једног његовог пасуса. За Франца и Милана ,,књига мора да буде секира за залеђено море у нама“, она је отклон од света који живимо.

Поред тога што је предавао на Филмској академији у Прагу, Кундера има још неколико повезаности са седмом уметношћу, а то су сувише лаки и неподношљиво добри сценарији који се налазе унутар његових књижевних остварења. Као и рецимо то, да је Жорж Мелијес, један од првих филмских стваралаца, у својим филмовима био саркастичан и свестан да је то весела игра у коју нико не може да поверује до краја, али може да се забави. Новинарском терминологијом речено, то је лид Милановог стваралаштва.

Два К у светској литератури: Кафка и Кундера, немају своје  место међу лауреатима Нобелове награде за књижевност што  најбоље показује све мању кредибилност и политичку укаљаност ове награде, као и то да се Нобеловим ловорима кити рецимо Боб Дилан поред живог Милана Кундере, коме су пришили ту жалосну етикету – ,,вечни кандидат“.
Истини за вољу, ту одредницу је на свом перу имао и Марио Варгас Љоса све до 2010, када је постао други јужноамерички лауреат од 1982, када је то признање отишло у руке Габријела Гарсије Маркеса.

Но, вратимо се на Кундеру, који је још давне 1980. казао да га плаши свет без хумора. У ,,Бесмртности“  се Хемингвеј и Гете шетају кроз неколико поглавља, друже и разговарају и тако истражују бесмртност. Он врло вештим приповедачким умећем, уплиће  значајне личности попут Салвадора Далија или Јосифа Стаљина и допушта им да креирају ток радње. Једна од највећих погрешки књижевних критичара је та да Кундера не обраћа много пажње на фабулу својих књига. Истина је дијеметрално супротна.

Због тога,овог књижевника неретко пореде са Толстојем и Флобером.

Нико други до Ернест Хемингвеј је несвесно ,,описао“  овог писца и његове читаоце: ,,Писац не би требало да буде сувише задовољан када читаоци од почетка до краја као посластицу гутају његову књигу. Прави успех је, напротив, загарантован тек онда када они књигу сваки час остављају да би сањарили“.

Свако ко је читао Милана Кундеру, касније је другачије гледао на литературу.

Кажу да сви писци пишу једну заједничку књигу. Ако је то заиста тако, Кундерин допринос тој велекњизи је енергија којом је помешао тихе и гласне елементе.

У српској књижевности то нису успелу многи, али примера ради неки који су пронашли рецепт за то су свакако Милован Данојлић (,,Пепо Крста“), као и Матија Бећковић у готово свим својим песмама.

Они  који то успеју, сервирали су читалачкој публици сву генијалност писане речи и уметности.