AKADEMIK KAPLAN BUROVIĆ: ALBANSKI EKSTREMNI NACIONALIZAM

Busajući se u prsa za marksizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, Albanci su svugde, na svaki korak i na sve moguće načine demostrirali ne samo obični nacionalizam, već i ekstremni, onaj najekstremniji, šovinizam i rasizam. Prema svim narodima na svetu. I prema Kinezima, tamo – na kraju sveta. Pa i u jedno vreme kad su oni, Kinezi, skidali zalogaj hleba sa usta svoje dece (koja su im i umirala od gladi !), i slali ga Albancima. A da ne govorimo o susedima. Posebno da ne govorimo za Slovene, koje optužuju za sve i svasta. I da su oni izmislili klase, klasnu borbu i komunizam, moguće i ateizam, iako su se upravo ovi Albanci busali u prsa da su prva ateistička država na svetu. Prva zemlja na svetu koja je veru stavila van zakona, koja je hapsila i osuđivala krivično one koji su upražnjavali verske obrede.

Svoj ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, ovi su Albanci naročito demostrirali prema svojim susedima, Srbima, koji su im učinili najveća dobra, pa su prolili i svoju krv, položili i svoje živote za oslobođenje albanskog naroda, Albanije, od tuđinskog ropstva, u Prvom balkanskom ratu, u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu, pa i posle Drugog svetskog rata – u najmonstruoznijem ratu za slobodu i demokratiju, protiv socijal-fašističkog režima njihovog čudovišta Envera Hodže.

Srbi su ti koji su divlja mnogobožačka plemena Albanaca uveli u monoteizam, u hrišćanstvo, u civilizaciju; Srbi su im napisali prva slova, prvu reč i prvu misao na albanskom jeziku, pa i prvu knjigu, koju su im i štampali u svojoj štampariji, olovom koje im je bilo tako potrebno ne samo za svoje knjige, već i u oružanoj borbi protiv stranog okupatora. Ta će slova, jednog dana, Srbi pretopiti u kuršume za odbranu svog života od tog okupatora, koji im je nadirao na rodnu grudu u zajednici i sa ovim Albancima, koji nisu marširali samo regrutirani pod turskom zastavom i zastavom muslimanskog fundamentalizma, već i kao bašibozuci, razbojnici, ubice i pljačkaši! Preko Kosova (Pre Kosovske Bitke !) do Bosne i Hercegovine ! Pa i u narednim vekovima, sve do samog dana oslobođenja od turskog ropstva, pa i posle tog dana – pod zastavama novih okupatora Balkana. I austro-ugarskih. I italijanskih fašista. I nemačkih nazista.

I pored toga, Srbi su im pod turskom okupacijom otvorili i prvu školu, a kad su Albanci proglasili svoju nezavisnost, Srbi su prvi na svetu koji su priznali tu Albaniju za nezavisnu državu. U Srbiji je štampan i prvi bukvar ove nove države, pa je srpskim oružjem i ugušena buna albanskih muslimanskih fundamentalista, koji su tražili da im se vrati turski sultan na upravu zemlje, gazeći nogama sa prezrenjem i uvredama nacionalnu zastavu svog naroda !!!

Srbi su žrtvovali sebe za ove Albance. Dali i im i nacionalnog heroja – Skenderbega. Dali im i svoje teritorije, pa i svoj hiljadugodišnji glavni grad Skadar, prestolnicu svoje države, svoje kulture i svoje vere, svoje svesti i svog dostojanstva.

U znak zahvalnosti, ovi su Albanci prekrili Srbiju i srpski narod svojom najvećom, monstruoznom nezahvalnošću i mržnjom, bez presedana u istoriji sveta, ne praveći ni dan-danas razliku između srpskih vladajućih nenarodnih režima od prostog srpskog naroda, koji je stenjao i stenje, borio se i bori se protiv tih vlasti.

Ako bacite i letimičan pogled na njihovu literaturu, videćete da ti njihovi autori kriju od svog naroda svaku istinu o srpskom narodu, koja im se ne sviđa, koja ne služi njihovim ciljevima i principu zavadi – pa vladaj! Pa je i preinačuju, falsiikuju. Progonoviće i kneginju Komnenu, kćerku srpskog krala Stevana Prvovenčanog, koji su stvorili prvu državnu organizaciju imenom Albanija, brišu iz svoje istorije (Pa i iz istorije Albanije !), samo i samo zato što ta država nije imala albanske karakteristike, već srpske, pa je i bila u vazalnom odnosu prema Srbji. A ako je gde i spominju, za Kneginju Komnenu ne kažu ni da je bila Srpkinja, kamoli i kćerka srpskog kralja. Ona je za njih “mbesa e një perandori bizantin” – rođaka jednog vizantijskog imperatora. Cara Dušana, koji je sebe proglasio za cara Srba, Bugara, Grka i Albanaca, proglašavaju okupatorom u jedno vreme kad ovi Albanci ne samo što još nisu bili stvorili ni svoju državu, već nisu imali ni nacionalnu svest, pa ni posebnu versku svest: znali su samo da su hrišćani (Koji pohađaju srpske crkve, jer svojih nemaju !), pa ih je kao takve (pod zastavom hrišćanstva !) i okupio Car Dušan, ne praveći razliku između njih i svojih srpskih hrišćana. Preko svega i stihove svog pesnika Fan Noli, koji (Ma da nije bio komunista !) kaže da Albanca “s’e tremb as serb Dushani” (ne straši ga ni Srbin Dušan), busajući se u prsa za komunizam i proleterski internacionalizam, falsifikuju ih u “ne straši ga ni Srbin dušmanin”, jer bi hteli da sve svale na Srbina, pa i ono što znaju sasvim dobro da ne pripada ovom narodu, već pojedincima ovog naroda, Car Dušanu i feudalnoj klasi srpskog naroda, koja nit je bila i niti je mogla biti bolja od feudalne klase bilo kojeg drugog naroda, pa ni albanskog naroda. Car Dusan je okupio pod svoju zastavu Albance, dok su Albanci, pod turskom zastavom, kao najamnici i bašibozuci, marširali protiv Srba ognjem i mačem.

Skenderbegu negiraju srpsko poreklo i prave nam ga Albancem, iako znaju sasvim dobro da, kad bi kojim slučajem vaskrsnuo, tome – koji bi ga nazvao Albancem – ne samo što bi mu isčupao jezik, već bi mu odrubio i glavu !

Sve heroje Narodno-oslobodilačke borbe albanskog naroda u DSR, koji su srpskog porekla (Srbin Vaso Kadić je prvi opalio pušku u Skadar protiv italijanskih fašističkih okupatora !), prikazuju narodu kao Albance i po nacionalnom poreklu, krijući istinu o njihovom srpskom nacionalnom poreklu. Ovo rade i sa svim istaknutim ličnostima njihove istorije naroda, pa i istorije nauke i kulture. Stigli su dotle da su nas i na živo odrali da bi nas primorali da negiramo našu nealbansku nacionalnost i da se izjavimo za Albance.

Pogledajte istoriju Skadra napisanu od njihovih istoričara, akademika ! Nigde ne pišu da je taj grad za 1000 godina redom bio prestonica srpske države, pa i kulturni, i crkveni centar srpskog naroda.

Pogledajte istoriju grada Durrës napisanu od njihovih istoričara, akademika ! Nigde ne pišu da su ga 548. godine Srbi osvojili od vizantijskih vlastodržaca oružanim napadom. Bože sačuvaj da pišu da su tada, te godine, Albanci bili na severu Balkana, na padinama planina Beskidi i Karpati, što znači da, ne samo u Durrachium (Drač-Durrës), već ni u samoj Albaniji, u nijednom njenom delu, tada nije bilo žive duše albanske. A spremni su da falsifikuju (i falsifikuju !) kao da sam tobože ja rekao i pisao da u taj Durres dan-danas(!) nema žive duše albanske !

Pogledajte istoriju Albanije u Prvom balkanskom ratu, napisanu od ovih istoričara, akademika, koji su nam se do jučer busali u prsa za marsizam-lenjinizam, za proleterski internacionalizam ! Iako znaju sasvim dobro da je njihov musliman Hadži Ćamil razvio tursku zastavu i pošao na Durres da skine albansku zastavu i raskomada princa Vilhelma Vida, koga je Međunarodna zajednica imenovala na čelo novostvorene države Albanije; iako znaju da je srpska vojska razbila bašibozuke Hadži Ćamila, svezala ga i predala da albanskim vlastima u Durres da ga obese, pišu o njemu kao o albanskom Pugačovu i nigde ne spominju istinu o sasvim pozitivnoj ulozi Srba u njegovom likvidiranju.

Ovi će Albanci pisati o svom najobičnijem Albancu, koji je zadržan u srpskoj milicionerskoj stanici svega tri (3) sata, dok su mu proverili dokumenta, ali ne i o Srbinu, književniku i naučniku, akademiku, koji je zadržan u njihovom zloglasnom zatvoru Bureli preko 20 (dvadet godina), potpuno nevin (Albanske su vlasti bile i svesnije od njega da je potpuno nevin !), a pošto je za albanski narod učinio značajna dobra, pošto je za albanski narod prolio i svoju krv, pa – stavljajući u smrtnu opasnost i svoj život – žrtvovao i svoju porodicu, maloletnu decu. To je bila njihova zahvalnost njemu, kao i svim Srbima, pa i svim drugim narodima sveta, za sva dobra koja su učinili njihovom narodu.

Ali ne, ne ! To je zahvalnost albasknih nenarodnih vlasti, a ne albanskog naroda. To je zahvalnost albanskih kriminalaca, koji – kao i svi kriminalci na svetu – ne postuju nikakve zakone, pravila i principe civilizovanog sveta. To je zahvalnost Envera Hodže i njegovog Ismaila Kadare, za koga nam njegove kolege pišu da je “pokušao da približi spojne niti Albanaca sa Srbima“, što je notorna laž, jer je upravo i ovaj Kadare doprineo kao retko koji drugi Albanac za indoktriniranje Albanaca sa falsifikovanom istorijom, sa ekstremnim nacionalizmom, šovinizmom i rasizmom, potpirujući svojim lažima i falsifikatima njihovu atavističku mržnju za sve Slovene i sve narode sveta uopšte, a za srpski narod posebno. Ovaj Kadare je bio isukani mač Envera Hodže protiv svih onih Albanaca, koji – pošto su uvideli istinu i iskreno prigrlili proleterski internacionalizam – uzeli su smelost da podlože konstruktivnoj kritici albanski ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, za što smo im čestitali i čestitamo im – preko naših nacionalnih primera borbe protiv domaćeg ekstremnog nacionalizma, šovinizma i rasizma.