Милан Ружић

А ти, народе српски, лижи руку која те туче

23.11.2017.

Јуче, после онакве пресуде Ратку Младићу, видим и неке вести које говоре о томе како је пресуда исто тако важна за улазак Србије у ЕУ, јер ћемо, на тај начин, чистих руку ући у оно из чега сви паметни излазе.

Ко није очекивао онакву пресуду, тај није баш при себи, али ко каже да је таква пресуда правична, тај је, или сасвим раскрстио сам са собом, или је плаћен да тако мисли. И није лако јахати на том таласу пресуде Ратку Младићу, а рећи нешто ново после свих оних који се упињу да кажу како је то неправда на сто различитих начина. Сматрам да је глупо уопште коментарисати дубље ту одлуку трибунала који ће се сад затворити, јер нема више Срба за осудити, ни других за ослободити, па нема ни разлога да тај суд постоји! Све је ово очекивано, али и даље боли неправда.

Међутим, Милорад Додик је урадио нешто конкретно. Рекао је да ће избацити горепоменути суд из уџбеника. То је добар почетак. Кад нас будуће генерације упитају ко је осудио Ратка Младића, можемо слободно рећи да не знамо. Тај суд тада неће постојати, као што ни његова објективност, што је основа суда, никада није постојала, па шта би једна таква установа радила у српским уџбеницима из историје? Други ће рећи како баш због памћења тих неправди, треба да остане у уџбеницима. Сматрам да је то погрешно становиште, јер се неправда не заборавља.

Оно што је, донекле, везано за тај суд, па и за самог Младића, а свакако највише везе има са Додиком, јесте оно исцртавање карте Србије од пре неки дан. Сви су у томе видели како један човек којег паневропеидни идиоти оспоравају као председника једне оспораване државе, исцртава карту унапред оспорене Србије. И то је био наводни скандал!

Није скандал рећи како је БиХ остављена у аманет Ердогану, а скандал је што један човек црта карту државе коју би он волео да види као једну?! Није проблем продаја Србије странцима, али је проблем када неко своје неће да прода? Није инцидент када неко позива на рат, али је инцидент када неко прича о сабрању Срба у миру? Када Ратко Младић у Хагу каже „све је лаж“, онда је то за удаљавање из суднице, а када Дино Мерлин у сред Београда, после онаквих речи за време рата, отпева „Све је лаж“, нико га не удаљава из Београдске арене, него му је напуне још неколико вечери. Ништа није чудно ни то што ће један Томпсон ђаке учити нечему, али је проблем рећи нешто против тога у Србији, јер се тако нарушава замишљени мир у ономе што називају „регионом“.

То смо ми. Народ који ужива док га газе, док га окривљују, док га понижавају на све могуће начине, док га сатанизују, док га пореде са најгорим злочинцима и томе слично! И ми ћемо на све то пристати ако нас похвали нека „сила“. Што дубље залазим у реченице, видим да једино Милорад Додик успева да остане свој и брани оно што је наше. Можда би у овом тренутку требало подржати њега да му не буде учињена некаква неправда, јер ради оно што треба – подиже главу и ствари назива правим именом.

Пре неки дан је осванула вест да неко прислушкује председника Републике Српске, али морам тим људима поручити како је то залудан посао. Зашто прислушкивати некога ко све оно што мисли каже и пред камерама? Само ће чути оно што су чули на вестима!

Паралела између Младића и Додика може се повући у смислу да су они једнако важни као симболи отпора српског народа према онима који желе да нас расрбе и раселе. Према обојици се чини неправда, као и према нашем народу. Треба их подржати, јер су стали испред свих нас. Звучи патетично, али нека неко докаже да то није истина.

А ти, народе српски, лижи руку која те туче, прихватај туђе пресуде себи, опевај све наше поразе као победе европске цивилизације, прикажи ово блато по којем газимо као најлепши могући пут у ЕУ, прихвати сваку бомбу у загрљај као некога најрођенијег и пристани да будеш оно што никада ниједан народ није пристао – џелат самом себи, али џелат уважен у очима оних који су платили да ту забаву убијања Србије гледају дивећи се нашем истанчаном осећају за издају и самоуништење.