РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: Кад склониш велике, ето комотног простора за патуљке и егзотичне бумбаре
Фото: Политика
Три издавачке куће: „Штампар Макарије” (Београд), „Ободско слово” (Подгорица) и „Херцеговина издаваштво” (Требиње), објавиле су изабрана дела Рајка Петрова Нога (1945), у седам књига: Поезија I („Зимомора”, „Зверињак”, „Безакоње”, „Хајдучија”, „Родила ме тетка коза”), Поезија II („Лазарева субота”, „На капијама раја”, „Недремано око”, „Не тикај у ме”, „Преко пепела”), Проза I („Јечам и калопер”, „Запиши то, Рајко”), Проза II („С мене на уштап”, „Беседе”), есеји: „Сузе и соколари”, критике: „Јеси ли жив”, Књига о Скендеру (Сонети и поеме Скендера Куленовића, Разговори, Хронологија). Графичком лепотом књига бавио се Михаило Павићевић. То је био повод за разговор са познатим песником.
Да ли је овај комплет књига – подвлачење црте, или тек мали предах пред друго песничко полувреме?
Удружени издавачи из Србије, Републике Српске и Црне Горе објавили су ових седам књига у које је стало мојих седамдесет година. По идеји уредника и песника Радомира Уљаревића – Михаило Павићевић је разиграо и распевао крстолике ликове и знамења са стећака и од њих направио амблеме за лице књига, а ћошкастим словима назначио мој карактер. Какво друго полувреме? Друго полувреме траје од 2003. године када су ми „анђели певали”. Онај у чијој је то надлежности милостиво је тада рекао: Хајде још мало! Али под строгим условима. Тих услова се придржавам, и за то време објавио сам пет књига. Када је Дучић у Америци имао оволико година није ли се о њему писало као о „остарелом песнику” који је изгубио компас. Ваљда зато што је био уз свој страдални народ. У Србији су Десанка Максимовић (96) и Добрица Ћосић (93) дигли високу и недостижну старосну пречку. Ваља поживети да би се нешто написало, говорио је Андрић. Нема другог полувремена; ово што је остало, спортски речено, то је надокнада, и у њој је најважније да се човек не обрука.
У књизи „Запиши то, Рајко”, с пуно љубави, пишете о нашим најзначајнијим писцима. Кога, ипак, издвајате?
Потрефи се да онај који ништа нема пронађе језик. И тада бескућнику –поезија почиње да бива кров. Тамо сам склањао главу. Почео сам да освајам традицију. И да посвајам своју књижевну породицу. Топлину коју сам имао, па изгубио, у патријархалној и побожној породици, полако сам надокнађивао, прво у својој тек заснованој, па онда у књижевној, шареној и шароликој породици, све погледујући горе на пралик, на Божју породицу. У књижевној, као и у свакој другој породици, има нас и оваквих и онаквих, па зато никога не бих издвајао ни из ње изгонио. Добри су, какви су да су.
Топло, с много емоција, пишете и о Бранку Ћопићу. Да ли је он добио место које му припада у српској књижевности?
У сонету – епитафу Бранку Ћопићу који се зове „Витез Тужног Лика” има један вокативни оксиморон: Снаго Подаништва. Ћопић је о себи говорио као о преиспољној кукавици, а по дубоком, босјачком осећању света, био је храбрији од свих поданика. А сви смо били поданици. И кад оболе, велики писци нам шаљу извесне поруке. Са највећим тиражима и хонорарима, Ћопић је био уобразио да неће имати да плати кирију и струју. Већи део народа већ није имао. Слутио је да ће доћи „мрке убице с људским лицем”. Зар нису дошле? Још нисмо свесни шта се његовим суновратом, са Бранковог моста на бетон, у свима нама суновратило. Ваља видети емулзију тешке меланхолије и расточености на његовој последњој фотографији и заљуљана слова у опроштајном писму које се завршава: „Збогом лијепи и страшни животе”, и чути тај неми акорд најширег осмеха који се прелива преко ледене туге. „Јутро плавог сљеза о бетон се сасу”.А што се увек променљивог места у српској књижевности тиче, није он једини међу највећима које ови што данас харају ћушкају у заборав.
Многе велике српске писце већ смо заборавили, нико их више не помиње. Како то објашњавате?
Прво велике изједначиш са осредњим, а онда високу књижевност са тривијалним. Систематски радиш на инверзији вредности. У зиндан зазидаш Његоша. Да буде прћија Дуговладајућег Велеума. Ћушкаш Андрића комшијама и суседима. Заборавиш округлу годишњицу Црњанског. За Мешу Селимовића кажеш да је и онако њихов. Питаш одакле је тај Владан Десница и где су ти Двори Јанковића. Ћопића и Михаила Лалића ставиш у партизанску ладицу и закључаш. Превратничког Миодрага Булатовића учиниш епигоном његових епигона. Ако већ кога мораш да поменеш, помени Киша и Пекића. Понекад и Ковача. Заборави Драгослава Михаиловића, који се, равнотеже ради, уз онај тријумвират помињао. Кад склониш велике, ето комотног простора за патуљке и егзотичне бумбаре, чије се књиге читају као да су на страном језику написане, а онда на српски лоше преведене. То се данас зове рад на „промени свести”. На распамећивању. Само залудна им је работа. Велики писци имају незгодну склоност да васкрсну.
Занимљиво је и сећање на Радована Караџића. Пријатеља се, упркос свему, не одричете?
Јавља ми се два пута месечно. Миран и прибран, мене бодри да издржим. Пролог у „ремоару” –„С мене на уштап” – потписан је псеудонимом Даба Шон (Да Баш Он), кинески писац. Тамо, између осталог, пише да су „сви романи помало дневници, мемоари, сећања и машта, ремоари, мемоари фантасте”. То су Радованове речи. Најбољи су кад нису баш сасвим тачни, рекао би Црњански. Да, ја сам одан пријатељ. У мојој милости су сви који су свезани, нарочито они који су се изборили за Српску. Такав ме пријатељ запао.
Косово и Метохија – опет су политичка мода. Шта нам, по вама, ваља чинити?
Косовски завет је друго име Србиново. Косово, које је родно место Цркве и Државе, одувек је грдно судилиште. Насред њега је заиста Содом запушио. Какав референдум о Косову? Добро је рекао Владимир Димитријевић: тај референдум је обављен 1389. и 1912, али и 1804, 1941, 1999. Сила узме земље и градове… Нико, апсолутно нико није овлашћен да потпише како Косово није наше. „Пре свачији сужњи, но ичије слуге”!И тако ће бити док нас буде, до краја света. И још мало после тога.
ЕУ у Србији
Видите ли Србију у Европској унији?
Србију не видим у Европској унији. Али видим ЕУ у Србији: у влади, у министарствима, у војсци, у школству, у здравству, у култури, у књижевности, у цркви, у породици, у надземљу, у подземљу. И видим наше усрећитеље који су вољни да им дају и што им не траже.Антрфиле 2
Промоција у Скупштини Београда
У свечаној сали Скупштине Града Београда, данас у 13 часова, о изабраним делима, у седам књига, и књижевном стваралаштву Рајка Петрова Нога, говориће: Матија Бећковић, Јован Делић, Драган Хамовић, Желидраг Никчевић и Радомир Уљаревић. Аутор ће читати своје стихове, а програм води Нина Мудринић.
Тагови: Књиге, Рајко Петров Ного
