Утакмица Албаније и Србије заказана за 8. октобар у граду Елбасан неће бити само спортско дешавање и „догађај високог ризика“, већ политичка приредба од које могу да зависе даља дешавања на Косову и Балкану, као и односи два народа са највећим нерешеним проблемом у Европи.
Ко је јачи у копачкама, они с опанцима или они са кечетом, видеће се осмог дана октобра ове године на фудбалској утакмици која је унапред означена као догађај високог ризика.
Претходна утакмица две репрезентације прекинута је на полувремену, али се може рећи да је победу у виду дрона са заставом „велике Албаније“, која се неколико минута вијорила над Београдом, извојевала Албанија. Тирана је додатно поентирала одлуком Суда за спортску арбитражу у Лозани да се прекинута квалификациона утакмица региструје у њену корист.
Да ли је читавом операцијом „дрон“ руководио брат албанског премијера Едија Раме, није до краја разјашњено, али је зато Албанац који је управљао тим фамозним уређајем постао безмало национални херој у Албанији, а и на ширем албанском говорном подручју на Балкану. Он овога пута неће моћи да присуствује утакмици.
Друго полувреме које се игра у Албанији, и то у граду Елбасану насељеном већински муслиманским живљем, чини се биће права фешта. Рама је за госте предвидео (не)провокативну кореографију — сваког посетиоца ће на столици сачекати — бели фес, застава Албаније и шал, а карте су према писању албанских медија већ распродате. Углавном члановима Владе и њиховој фамилији.
Равнотеже ради, пред утакмицу на стадиону ће се појавити наводно српски рок-бенд. Који — засад се не зна.
За утеху, свима ће бити забрањено да носе маjице које на било који начин асоцирају на „велику Албанију“. Све ово указује да ће резултат утакмице, онај политички, бити много важнији од спортског.
Зашто се овај спортски догађај доживљава као „бити или не бити“? И може ли он утицати на нормализацију односа два народа, али и на бриселске преговоре Београда и Приштине?
Факат је да је Европи више преко главе да троши своје време и паре на овај део света. Њени званичници се труде да лопта — политичка — буде што мање на њиховом делу терена како би избегли аутогол у преговорима Приштине и Београда, уколико они пропадну.
Није тајна ни да се у Приштини слушају искључиво Тирана и Вашингтон. Ако Београд успе да са Тираном нађе простор за сарадњу, то ће се одразити на реализацију Бриселског споразума Приштине и Београда. За Србе је то Заједница српских општина, за Албанце Војска Косова. Београд је можда због ЗСО и „прогутао“ дрон, али питање је да ли је за десерт спреман да поједе и „фесове“.
Најбројнији народи на Балкану са највећим нерешеним спором на овим просторима — Косовом — управо су Срби и Албанци. Највећа нестабилност Балкана је управо на тој коти. Да ли је могуће да ће утакмица, која ће на трибинама имати више чланова тајних служби и специјалних јединица маскираних у навијаче, и играче који ће „пикати“ лопту под будним оком снајпериста уз звуке елисе хеликоптера, заиста успети да споји неспојиво и да без обзира на спортски резултат — резултат буде нерешен?
На крају крајева, ипак је ово утакмица квалификације за Eвропско првенство.