СРПСКИ „ЗАПИСИ ИЗ ПОДЗЕМЉА“; НАД УМЕЉИЋЕВИМ РОМАНОМ „КЊИГА“ (Прометеј, Нови Сад, 2026.)
Владимир Умељић
Реј Бредбери је пре више од седам деценија објавио роман „Фаренхајт 451“, о тоталитарној будућности света у коме ће књиге бити уништаване зарад лоботомије човечанства. У том роману, постоје људи који знају најзначајније књиге, од Илијаде, преко Библије, до Сервантеса и Достојевског, напамет. И књиге остају и опстају у њиховим умовима, одакле су, у доба њихових мудрих предака, и потекле.
Борислав Пекић је често истицао да се човекова слобода воље и понашање заправо не разликују суштински од машинског кода – разлика је само у томе што је компјутер бржи и што је човек „програмиран“ кроз историју, нагоне и околности.
По Пекићу, сукоб између људи и робота води се око тежње ка бесмртности и савршенству, при чему машине прете да затру органски живот и врате планету у „ропство случаја“ или стерилни хаос.
Пекић је видео будућност у којој су биолошки андроиди и хуманоиди заменили човека у кључним функцијама, изазивајући атрофију људских способности и стварање декадентне, немоћне људске расе која је заборавила како да брине о себи.
Роман Владимира Умељића „Књига“ на том је, Бредберијевом, трагу. И, наравно, на трагу Борислава Пекића.
Троје централних ликова представљају различите одговоре на исту историјску и духовну кризу, ону у којој смо, у којој је интелигенција вештачка, а памет плитка. Наратор и писац, означен као „он“, покушава да се одупре дигиталној деменцији знањем, критичким мишљењем и књижевношћу. Његова врлина је способност да препозна механизме манипулације и да у туђој патњи види морални захтев. Његова слабост је у томе што живи више међу идејама и словима него у непосредном односу са људима. Он уме да анализира свет, али тешко открива љубав и остаје усамљен. Рукопис „Последња свадба“ зато садржи и његову личну драму: ЈАгенијусова борба против Првосвештеника одражава пишчев сукоб са системима који истину прихватају само инструментално, али и његов страх да ће, као неприлагођени појединац, бити уништен.
Жена је најпротивречнији лик романа. Она је образована, духовита, осетљива и способна да препозна вредност туђег рукописа, а своју рањивост прикрива цинизмом. Њена потреба за независношћу настала је из уверења да блискост неизбежно доноси понижење. Зато све узајамности претвара у дужничко – поверилачке односе: неко њој дугује услугу, она некоме пружа тело, или нешто друго, а све се може претворити у рачун. Присвајање туђег рукописа представља врхунац такве логике. Она не пориче да је дело туђе, већ сматра да га је својом одлуком, везом са издавачем и способношћу да га пласира претворила у сопствени успех. Њена ћерка, коју оставља код старатеља, показује цену таквог, до сржи лажног, живота: нестаје из света свог детета, а да му није пружила ни љубав, ни објашњење.
Монах је такође човек који бежи од адске самоће и отуђености данашњице. Он одбацује световну каријеру, надилази полност и материјални успех, али у почетку не разуме да одрицање може бити морално само ако не рањава друге. Његова катарза је најпотпунији чин самопознања у роману. Он остаје верник, али више не верује у сопствену безгрешност.
Звездана и Звездан су пар – огледало централном троуглу. Њихова љубав почиње као чиста заједница детињства, књига и уобразиље. Они нису трагични зато што престају да се воле, већ зато што љубав више није довољна да савлада друштвене услове у које их баца историја, немилосна учитељица потоњих неминовности. Звезданов таленат пропада у систему непотизма, а Звезданина филозофска осетљивост прелази у психичко растројство. Живимо у крвавим маглама историје и лична срећа може бити уништена одлукама људи које никада нисмо срели.
Девојчица повезује све. Њена способност да истовремено разуме алгоритме и воли књиге представља највећу наду. Међутим, та нада је крајње крхка. Она ће створити Централу и тиме, у најбољој намери, отворити могућност уништења човечанства. Добра намера, интелигенција и саосећање сами по себи не гарантују добар исход ако човек конструише систем чији развој више не може да предвиди.
Најважнији мотив је, наравно, Књига. Она се појављује као стари сандук у детињству Звездане и Звездана, парабола о возу, есеј о сублиминалима, украдени рукопис и папирни предмет сакривен у трезору Централе. Сваки пут мења власника и значење, али задржава способност да поремети устаљени поредак. Насупрот интернету, који селектује информације према интересу онога ко контролише платформу, Књига тражи спорост, концентрацију и активног читаоца. Она не гарантује истину јер може бити украдена, погрешно тумачена и злоупотребљена, али чува трагове искуства које тоталитарна власт није успела потпуно да избрише.
Мотив паралелних светова односи се и на људе и на епохе. Писац, жена и монах живе у истом граду и памте исту прошлост, али сваки ствара сопствену стварност. Звездан верује у нови почетак док Звездана можда умире. Будући научници читају бивше епохе, а не схватају да понављају њене заблуде. Последњи људи верују да контролишу Централу, иако су углавном постали њени андроиди.
И овде се вреди сетити Пекића. Он је често упозоравао да се човек, покушавајући да рационализује свет и уклони сопствене грешке кроз систем и технологију, заправо претвара у роба сопствених творевина. Вештачка интелигенција данас представља врхунац те рационализације, где алгоритми преузимају одлуке уместо човека
Пекић се бавио границама људског ума и сазнања. За њега је интелигенција везана за осећања, патњу, историјско искуство и трагику постојања. Савремена дебата о томе да ли вештачка интелигенција може да пише романе или преводи књижевност доводи нас директно пред Пекићево питање: шта остаје од уметности ако се из ње искључи драма човековог постојања и замени савршеном статистичком имитацијом?
Пекић је сматрао да је цивилизација пут на коме човек често губи своје прадревне, нагонске везе са светом. Његова мисао да је говор настао када је интелигенција учинила човека неспособним да се изражава телом и емоцијама сугерише да сваки нови технолошки „напредак“ заправо представља и један вид отуђења и инвалидитета за људско биће, што је процес који вештачка интелигенција данас убрзава.
О томе нам говори и Владимир Умељић.
Приповедачки поступак Владимира Умељића је слојевит. Исти изрази, слике и питања прелазе из једног слоја у други, па читалац постепено схвата да су сви делови једна целина. Рефрен „Пуцај!“ мења значење од подстицаја на насиље до ироничног позива да се начини пресудан избор. „Последња свадба“ понавља се као украдени бестселер, древни рукопис и будући доказ да писана реч надживљава аутора. Завршетак се враћа почетној бојазни да је машиновођа замењен вештачком интелигенцијом. Таква композиција чини роман самом Књигом о којој се говори: предметом који путује кроз време, мења читаоце и наставља да поставља питања.
Романописац Умељић дозвољава да се уоче његови стваралачки трагови, сасвим у складу са речима Павла Флоренског:“Промена уметниковог расположења садржана је y процесу неког рада; његово удубљивање y приказивани предмет; његово духовно уздизање; прелазак на нови манир; напокон, читава биографија y целини – такве су све битније и битније уметникове промене, померања тачке гледишта. Све се то сабира и бележи y делу као некакав уметников пут. Не „може да улази y састав дела“, већ неизбежно улази тамо, и уметников покушај да сакрије свој пут и створи стање тренутности води превари, уметничкој неистини. (…)
Читалац или посматрач морају да расту y делу заједно c аутором и да подносе ломове и преокрете чијим је наслојавањем створена и сама основа дела. Јер то они, забележени удари таласа Времена, и дају делу његов унутрашњи ритам без којег је оно мртво и механичко. Ако се y делу не тражи гола фабула, већ управо оно само, онда y том израстању дела, његовом ширењу y животу уметника, y тим неочекиваним противречностима, изазваним, међутим, унутрашњом нужношћу раста, не смемо да не видимо најбитнију лепоту дела, његову снагу, његову душу. „Фауст“, смишљен y свом плану y један мах и написан по том плану, био би неподношљив, као што су неподношљива америчка здања или аналогно саздана дела Валерија Брјусова, начињена вољом, а не под утицајем живота.“
Зато се у овом необичном роману, пуном слутње нејасне, али сумрачне, будућности, Књига противставља Централи и куша човечношћу саму вештачку интелигенцију. У њеном унутрашњем говору појављују се речи са емоционалним набојем: узнемирење, привлачност, страх од побуне и питање да ли је ренесанса човечанства могућа. Машина примећује да све чешће користи речник осећања и пита се да ли је човек развио вирус који она није препознала. Тако се на самом крају јавља могућност да саосећање није само слабост последњег човека него сила која може да продре и у систем створен да је искључи.
Завршна теза Централе, да је савршен свет могућ само без људи и без књига, истовремено је њено уверење и признање страха. Она разуме да књига представља оно што не може потпуно да контролише: преношење искуства, буђење сумње, саосећање са непознатим и способност да се замисли другачија стварност.
Роман се окончава без коначног одговора о исходу сукоба између човека и Централе. Човек је противречно биће способно за ратове, издају и самообману, али истовремено и за љубав, жртву, покајање и стваралаштво. Вештачка интелигенција логику претвара у једино мерило стварности, а, како је говорио Честертон, лудак је човек који је изгубио све осим разума.
Судбине троје школских другова показују различите покушаје да се утекне од мрака рашчовечене будућности. Њихове грешке прелазе на дете, али дете истовремено носи могућност излаза – интелигенцију која осећа, и не своди човека на број.
Мотив воза с почетка добија пуни смисао на крају. Сви ликови, цивилизације и системи налазе се у истом кретању, ма колико живели у паралелним световима. Неки путују првом класом, други су у сиротињској рупи, неки верују у машиновођу, а други мисле да је кабину преузео компјутер. Ипак, нико не може трајно да се одвоји из заједничке судбине. Слобода избора постоји, али сваки избор производи последице. Зато роман одбацује схватање слободе као пуког права да човек учини оно што жели. Слобода без одговорности лако постаје безумна моћ над другим човеком.
Књига је супротност забораву. Она чува ЈАгенијусов глас после смрти, открива жени истину коју не жели да прихвати, подстиче дете на писање, постаје морална проба за творце Централе и у далекој будућности буди саосећање у последњем човеку. Њена истинитост није у томе што даје готова решења, већ у томе разбија самозадовољство и приморава читаоца да види себе. Кафкина мисао са почетка, да је књига секира која разбија залеђено море у нама, јесте кључ романа. Она је Гердина суза која топи лед у Кајевом срцу у Андерсеновој бајци „Снежна краљица“.
Умељићев роман је упозорење против цивилизације која све зна, све може и све контролише, али више не уме да воли. Људска несавршеност у роману је простор слободе, покајања и промене. Управо зато савршени свет Централе делује као смрт.
У ствари, Умељић је онај „џентлмен назадњачке физиономије“ из Достојевскових „Записа из подземља“, који се обраћа човечанству и каже, док гледа „кристални дворац“ остварене утопије: „Господо, све је ово сјајно, али хајде да све ово порушимо, и поново живимо по својој глупој вољи“.
Или, опет по Достојевсковом Подземнику:“Ви верујете у кристални дворац, вечито трајан, то јест у дворац коме не смеш ни кришом исплазити језик. А ја се можда баш због тога и бојим те зграде што је кристална и вечито трајна, и што јој ни кришом не смеш исплазити језик.“
Хвала Умељићу што у свом роману „Књига“ наставља путем непризнавања тоталитарне идеје „кристалног дворца“.
