Владимир Коларић: Шта нас чека и чему се надамо?

Протести „15 за 15“ у Београду (Фото: depositphotos)

На интернету се често цитирају речи које наводно припадају израелској премијерки Голди Меир о томе како устројити јаку државу, где она као приоритетна наводи следећа начела: 1) корупцију изједначити са издајом земље, а корумпиране са издајницима; 2) као најпоштованије и најплаћеније узвисити војну, лекарску и наставничку професију; 3) радити, радити и радити, јер нико други неће градити и бранити вашу земљу уместо вас.

Не улазећи у израелски контекст и политичку каријеру Голде Меир, ове препоруке могу деловати сасвим утемељено и привлачно, што доприноси завидном статусу који ова земља има међу многим суверенистима, националистима и десничарима данас. Дакле, важне су институције, ангажман свих слојева друштва, али и морална начела, а самим тим и снажан национални, институционални (политички, државни) и културни идентитет.

Ипак, оно што у овим препорукама није наведено јесте да оне не значе много у условима неповољних међународних околности, недостатка савезника међу великим силама и мањка економске одрживости. Подразумева се и да релативно погодне спољне околности не значе ништа ако руководство државе не уме да их искористи, по могућности уз широку подршку становништва.

Проблем корупције

Корупција је данас актуелна тема, не само код нас, и када је то у питању треба имати на уму неколико ствари. Она је универзално присутна и структурално је обележје данашње глобалне економије. Инвеститори и страни представници из разних сектора, када ступају у односе са неком државом (слободно можемо употребити безбедносни термин државе-мете), сасвим нормално очекују да остваре ванинституционалну и нетранспарентну материјалну или статусну корист, и у томе не треба имати илузија. Ко год је икада био у одговарајућој институционалној позицији у претходних неколико деценија, чак и на нижим и средњим позицијама, у то је могао непорециво да се увери.

Корупција је структурално обележје данашње глобалне економије

Друго, корупција је шири феномен од подмићивања и изворно се односи на поквареност, кварење, дакле пре свега морално опадање и релативизацију моралних вредности које захвате неко друштво. То кварење се по правилу не односи само на носиоце власти или истакнуте делове њој блиске елите, него и на друге сегменте друштва, укључујући и оне спремне да критикују корупцију власти, али не и ону у круговима којима сами припадају.

Треће, сведоци смо да се већ деценијама оправдано незадовољство корупцијом у неким земљама користи за остварење циљева страних фактора, који се нипошто не руководе интересима становништва тих земаља.

То не значи да опасност од корупције треба релативизовати. Душан Достанић је на овом сајту, поводом изборног пораза Виктора Орбана у Мађарској, подсетио како ни конзервативни гласачи нису имуни на питање корупције, јер иста стоји у супротности са њима важним моралним нормама. Укратко, ако власт заснивате на нечему што се назива „традиционалним вредностима“, корупција не би смела да буде широко толерисана и подразумевана, као нека врста „нужности“ и неизбежног пратиоца борбе за сувереност, националне интересе и за што боље геополитичко позиционирање.

Према корупцији је у име „виших интереса“ понекад превише попустљива и левица, нарочито она која себе сматра „патриотском“, као да корупција није, поред осталог, и важан социјални проблем, од којег највише трпе управо најнезаштићенији сегменти друштва.

У основи је добро да се на проблем корупције гледа реалистично и системски, увек са проценом приоритета у сваком појединачном тренутку, односно са приматом националног и државног интереса. Треба избећи ситуацију у којој се проблем корупције, посебно њене политичке инструментализације, посматра независно од ширег, међународног и геополитичког контекста, али не потцењујући њен утицај на нивоу друштвености и микрополитике, чије занемаривање генерише оправдано незадовољство и доводи до системских проблема и на институционалном и на друштвеном нивоу.

Да би држава третирала корупцију као злочин и издају земље, њена власт би морала да има веома чврст легитимитет и развијене институционалне механизме којима би могла да се носи са овако великим проблемом који капиларно премрежава све сегменте државе и друштва. У томе се може тражити и највећи неуспех актуелне српске власти; уједно на нивоу успостављања функционалног институционалног система и сопствене идејно-вредносне утемељености. Потцењивање овог проблем већ ју је скупо коштало, без обзира што се ту делимично ради о глобалном и сва је прилика незаустављивом тренду.

Референдумска атмосфера

Када је у питању давање примата војној, лекарској и наставничкој професији, односно одбрани, здравству и образовању, оно није питање само економске снаге државе да подржи и уреди тако финансијски захтевне системе, већ зависи и од спољних фактора, који свакако пазе да кључне ресоре (поготово војску и просвету) држе под контролом и да битно форматирају њихов рад. Они који би желели да битно унапреде ове системе морали би да се истовремено изборе са економским изазовима и спољним захтевима, а то ни за једну власт не би био лак посао.

Такође, треба имати на уму да ови ресори могу бити подржани само уколико постоји јака економија, па и известан степен економске суверености, што ће у нашој држави – у којој су скоро све банке у страним рукама, а производња на жалосно ниском нивоу – до даљњег бити тешко замисливо.

Рад, труд и спремност на одбрану земље, па самим тим и жртвовање је веома важан, чак кључан фактор снажења и очувања државе

Најзад, рад, труд и спремност на одбрану земље, па самим тим и жртвовање је веома важан, чак кључан фактор снажења и очувања државе, и он свакако не може постојати без велике мотивисаности ширих слојева становништва, а која је заснована на идејно-вредносним, самим тим и моралним темељима. За њих не може бити одговорна само државна власт, јер су они најчешће дубље укорењени и имплицитни, али ипак нису независни од поступака државне власти и њој блиских елита, односно слике коју они стварају својим деловањем. Није ни потребно говорити колико је и даље актуелна српска власт мањкава по овом питању.

Ипак, све ове мањкавости не значе да ће критична маса становништва наше земље проценити како ће се пожељни модели развоја догодити сами од себе или да ће нека друга од постојећих политичких групација моћи да их реализује на одговарајући начин. Већина је свесна, без обзира на однос према властима, да проблеми са којима се суочавамо неће нестати преко ноћи и да обећања у виду списка лепих жеља не значе много.

Такође, у „референдумској“ атмосфери коју обе стране тако помно креирају, избори који следе пројектују се као велика промена, крупан рез, и то не само од стране опозиције, него и власти, која пушта да се наслути како ће после њих „окренути нови лист“, како не би правила старе грешке, што многе с правом асоцира на најаву повећане репресије, а без уверљиво пројектованог побољшања институционалног система и унапређивања на плану економије и безбедности.

У томе је најважнија чињеница да већина грађана није спремна не крупне резове, који увек носе ризик и неизвесност, уколико мисли да још увек има шта да изгуби. Опозиција од почетка актуелне кризе тврди да је стање у држави и друштву апсолутно неиздрживо и да „од овога не може горе“, али је јасно да добар део становништва није уверен да је тако, и то не само услед подложности „режимској“ пропаганди.

На то је, од тренутка када је ступио у активну политичку утакмицу, требало да мисли „студентски покрет“, трезвено сагледавајући да ли је радикализација и заоштравање не само према власти, него и према многима који би могли да им буду савезници, уз ниподаштавање и потцењивање читавих слојева становништва, било баш најбоље решење, и да ли је то пут који изборима може да их доведе на власт.

Другим речима, ако критичан број људи ипак нисте успели да уверите како немају шта да изгубе, него сте их због такве позиције до крајности обезвређивали, требало је макар порадити на томе да се представите као реална алтернатива, чија ће обећања деловати уверљиво, односно да довољан број људи уверите да имате капацитет да спроведете темељне промене.

Две могућности

То, наравно, даје солидне аргументе онима који сматрају да изборна победа за опозицију и није циљ целог процеса, па чак ни победа уопште, самим тим да циљеви пројекта нипошто нису транспарентни.

Упркос свему, ово ће бити изузетно непредвидљиви избори, па треба бити опрезан према свим постојећим прогнозама и истраживањима. Не зато што су сва она обавезно производ манипулације, него што међу грађанима свакако постоји никад већа категорија оних који до самог чина гласања неће откривати свој избор или ће до самог краја бити неодлучни.

Други разлог непредвидљивости је што мало ко од нас може да зна, па чак и наслути, шта се и да ли се нешто „иза брда ваља“, односно да ли су неки сценарији већ разрађени и договорени. То не треба искључити, али ни сматрати поузданим.

Оно што је извесно јесте да ћемо на власти у наредном периоду имати или значајно ослабљену, делегитимизовану и неоперативну групацију око СНС или алтернативу од које немамо представу шта реално да очекујемо, ван фраза, спискова лепих жеља и моралистичких апела.

За остварење поменутих начела Голде Меир ћемо извесно још морати да сачекамо, не заносећи се да су она колико-толико остварива у тренутним међународним околностима, али уз наду да ће се те околности променити у нашу корист. То није извесно, а још мање је извесно да би то наша државна власт, ко год је чинио, умела да искористи.

Ипак, ваља се надати, јер „никад није било да некако није било“, а „што је људима немогуће, Богу је могуће“. Наравно, и то су само фразе и пројекције, колико год привремено утешне, али лично не мислим да је све тако црно, с које год тачке посматрали.

Као што сам већ негде написао и што овде нећу шире коментарисати, ми не знамо „шта се све у позадини ваља и шта је већ договорено“ и надам се како су „они који су за то задужени довољно будни, јер претходних месеци су умели да буду“.

Као и да је „на нама да се узмемо у памет и не призивамо невољу, на којој год страни се налазили, и да не наседамо, па и на застрашивање. Потребно је макар мало више зрелости“.

То свакако није пасивна, него активна позиција, која делује стрпљиво и капиларно, ослушкујући тренутак за деловање, и то по могућности онај који не одговара нашим непријатељима.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других. Ексклузивно за Нови Стандард.