Александар Вујовић: Рингишпил колонијалне демократије (2)
Пашињан (фотографија: depositphotos)
Први део текста можете прочитати ОВДЕ.
Пример бр. 3: Јерменија
Неко ће рећи да оно што се десило у Македонији не може да се догоди у Србији. Срби су ипак старији народ, са чвршћим идентитетом и дужом државном традицијом, а и етнички састав наше државе – искључујући Космет – је прилично монолитан у поређењу са македонским. Али јерменски случај руши ову тезу у темељу, јер је реч о народу са изузетно чврстим и дуготрајним идентитетом, истовремено рушећи и популарно мишљење да се издајничка политика може водити само са лажно-патриотских позиција.
Шта се, дакле, догодило Јерменима?
Слично као са Македонијом, Црном Гором или Србијом, власт је дуже од 10 година оличавао један човек, Серж Саргасјан. Схвативши да му се ближи крај другог мандата на функцији председника, Саргасјан је уставним променама припремио пут да води земљу са премијерске функције, правдајући то великом популарношћу себе и Републиканске странке (РПА) коју је предводио.
Када су бирачи другог априла 2017. године изашли на гласање, знали су да се тога дана практично одржава референдум о преласку председника на премијерску функцију са циљем наставка његове власти (ситуација доста слична овој коју тренутно имамо у Србији). И одлучили су да му подаре мандат да настави да води земљу, с обзиром да је на изборима освојио убедљивих 49,12 одсто гласова, чиме је његова странка добила могућност да самостално формира владу.
Испоставиће се, међутим, да су то били последњи избори на којима је учествовао, јер ће већ у априлу 2018. године, након вишедневних протеста у Јеревану и великог притиска западних земаља, бити принуђен да поднесе оставку, уступајући власт Николи Пашињану, једном од три лидера либералне коалиције која је на изборима освојила укупно 7.78 одсто гласова. Револуција је потом добила и назив „Плишана револуција”, који је утврдио лично Никола Пашињан, као њена прва виолина.
По свему судећи, Пашињан је свом претходнику обећао слободу од кривичног гоњења у замену за силазак са власти. Тако смо у Јерменији добили ситуацију да политичар са листе која је добила једноцифрен проценат гласова у уличном пучу смењује са власти лидера странке која је добила подршку готово половине бирачког тела. Само четири године након украјинског Евромајдана, Москва је још једном била принуђена да у свом дворишту посматра лицемерне поруке западних дипломата и медија о тријумфу демократије.
Схвативши да је срж успеха револуције уливање страха у кости противника, Пашињан је себе одмах по преузимању функције брендирао као – како се сам изразио – „вођу револуционарне већине”. Потом је почео тако и да се понаша. Прво је наредио хапшење бившег председника државе (и дугогодишњег коалиционог партнера Саргасјанове Републиканске странке) Роберта Кочарјана због тога што је наводно срушио уставни поредак када је почетком марта 2008. године (дакле десет година раније) наредио насилно разбијање демонстрација. Ова оптужница је послужила да се и свим другим припадницима доскора владајуће коалиције пошаље порука да би могли бити следећи на оптуженичкој клупи.
Уз подразумевано овладавање свим полугама државне и медијске моћи, Пашињан је осам месеци након нелегалног доласка на власт расписао изборе са циљем да револуцији post festum прибави печат изборног легитимитета. Што је на крају и успео, али уз најмању излазност у историји јерменског вишестраначја, као последицу одлуке Републиканске странке – која је пре само годину дана освојила безмало половину гласова – да не учествује на изборима одржаним у атмосфери отворених претњи и очигледних злоупотреба власти.
Тако је коначно постављен мизансцен за радикалне друштвене и политичке промене, чији интензитет и манир ће у наредним данима и месецима изненадити не само Пашињанове противнике, већ и присталице.
Удар на судове
Схвативши да не може владати без пуне контроле над правосудним апаратом, Пашињан је одлучио да тај проблем не решава постепено, у складу са уставом и законима, већ голом силом, у складу са логиком револуције и очекивањима спољних покровитеља. Кад је јерменски суд – после више од пет месеци притвора – одлучио да пусти бившег председника Кочарјана да се брани са слободе, Пашињан је у телевизијском обраћању позвао присталице да физички блокирају све судове у земљи. Као главни циљ блокаде навео је „стварање независног правосуђа у Јерменији“. Тако су, на директан позив извршне власти, присталице владајуће странке блокирале 11 судова, онемогућивши судијама не само да уђу на своја радна места, већ и да их напусте.
Исте вечери Пашињан се још једном обратио нацији, овога пута на Фејсбуку, најавивши да је дошло време за „хируршку реформу судског система”. Потом је најавио пет тачака тог програма које су подразумевале, између осталог, да сваки судија чију макар једну пресуду је оборио Европски суд за људска права мора поднети оставку. Трећа тачка садржала је врло чудну дефиницију да би оставку требало да поднесе „сваки судија који зна да не може бити непристрасан и објективан”, док је четврта тачка најавила „увођење механизма транзиционе правде”.
Недуго потом следи врхунац насилног десанта на судску власт: Пашињан заказује ванредну седницу скупштине – коју је опозиција бојкотовала – и на њој смењује председника уставног суда, разрешава са функције још троје од девет судија Уставног суда, и уводи лимит од 12 година за све судије – чиме је многе ретроактивно послао у пензију – и као шлаг на торти мења устав, односно уводи уставне амандмане. Да би се избегле правне препреке за промену устава – које суштински и постоје да спрече овакве ситуације – парламент је једноставно заобишао процедуру слања амандмана Уставном суду и председнику на ратификацију. Ово флагрантно кршење устава, наочиглед целе нације и целог света, Пашињан је оправдао речима да би поштовање процедуре био „очигледан и директан сукоб интереса“.
Европска унија му је на све то прогледала кроз прсте, док је Венецијанска комисија – тело Савета Европе за уставна питања – очекивано морала да осуди овакво правно дивљаштво, истичући да је Пашињан прекршио устав, али истовремено признајући „легитимност” његовог циља, чиме га је суштински ипак подржала.
Србија је далеко од државе у којој столују поштовање закона и висок ниво политичке културе, али српском читаоцу вероватно није баш лако да замисли како присталице владајуће странке блокирају 11 судских зграда, након чега премијер мења устав и судије уставног суда на отворено неуставан начин. Међутим политичке поделе у постреволуционарној Јерменији су биле толико дубоке да је део друштва био спреман да подржи било какав акт насиља против друге стране, а у таквој атмосфери законске финесе убрзо постају питања другог реда.
Медијска чистка
Ни однос према медијима није био ништа бољи од односа према судијама. Пашињан је одмах по доласку на власт дословно завео медијску страховладу. У јануару 2019. изјавио је да „90 одсто медија припада бившем режиму и опозицији”, што је тешко доживети другачије него као претњу од владара који себе назива „вођом револуционарне већине”. Тако је Пашињан страхом, новцем, уценама и злоупотребама извршне власти постепено почео да мења не само медијски већ и дигитални пејзаж Јерменије у своју корист, будући да је већ у априлу ухапшен власник сатиричне Фејсбук странице опозиционо настројене према Пашињану. Међутим прави крешендо његове медијске стратегије стиже тек у новембру 2025. године.
Тада је председавајући јерменске скупштине поручио двојици водитеља подкаста „Imnemnimi” да су „кучкини синови” након њиховог интервјуа са бившим председником Саргасјаном. Ови су му узвратили сличним увредама у емисији која је емитована уживо, након чега су припадници тајне службе упали не само у њихов студио, запленивши сву опрему, већ и у њихове домове, где су их ухапсили пред породицама. Званично је против њих подигнута оптужница за кривично дело „хулиганство почињено групним путем коришћењем информационих технологија“, за које је запрећена казна до пет година затвора, а суд им је одредио петомесечни притвор.
Због тога је један од њих, Нарек Самсонјан, ступио у штрајк глађу. Пошто му се здравствено стање нагло погоршало, што је захтевало чак и хируршку интервенцију, Самсонјан је након 98 дана пребачен на меру кућног притвора, уз забрану јавних наступа, док је његов колега Вазген Сагатељан остао у притвору 140 дана, након чега му је одређена иста мера кућног притвора и забране јавног оглашавања, а суђење још увек није окончано.
Карабашки шок
То што је најбруталнија фаза Пашињанове репресије уследила тек у последњих две године није случајно, јер је у међувремену јерменско друштво почело да се буди и отрежњује из револуционарног сна. Кључну улогу у том буђењу несумњиво је имао карабашки шок. Тешко је не поменути Косово и Метохију да би се дочарало колики је културни и духовни значај Арцаха (Нагорно-Карабаха) за јерменску историју, културу и духовност. Баш на тој територији налазе се најважнији споменици јерменске културе, попут манастира Амараса из четвртог века у којем је творац јерменског писма, Месроп Маштоц, отворио прву школу на јерменском језику, начинивши га родним местом јерменске писмености.
Поред тога, Арцах је за Јермене од средњег века симбол непокоривости и војничке храбрости. Иако је Јерменија вековима била под турском влашћу, ни Османско царство нити било која друга империја никада није успела да стави Арцах под своју контролу, односно да укине јерменску самоуправу на том простору. Када би им успевало да уопште привремено кроче на ову територију, Јермени би одмах подизали устанке и, због повољног планинског терена, успевали да протерају бројнију османску војску. Тако се десило да баш у Арцаху буде сачувано мноштво јерменских манастира са непрекинутом литургијском праксом која у појединим случајевима траје и дуже од 1.500 година.
Потом су након распада СССР-а Јермени поново морали да ратују за Арцах пуних шест година, успевајући да га одбране од демографски и финансијски потентнијих азербејџанских муслимана, потпомогнутих из суседне Турске, што оружјем, што војним саветницима, што хиљадама добровољаца. Али Јермени су успели да добију и ту неравноправну битку, ослањајући се на висок морал и вековну традицију јунаштва у одбрани територије која се доживљавала сакралном, и коју овом древном народу никада нико није успео да отме ратом, јер је увек био спреман да је брани до последње капи крви.
А онда је на власт дошао Никола Пашињан, и Јермени су изгубили Арцах за 44 дана. Преко 100.000 њих је потом је протерано у матичну државу, у тракторским колонама налик онима виђеним током „Олује”. Озваничивши капитулацију личним потписом, Пашињан је за пораз у рату оптужио бивши режим, војску и Русију, али више од свега је оптужио јерменски менталитет који вековима почива на превазиђеним митовима и заветима.
Промовишући свој поглед на историју који назива „реалним“, овај либерални политичар грађанског типа оптужио је Јермене да имају погрешан и примитиван менталитет, и да би им било боље да се спусте на земљу и прихвате његов концепт „Реалне Јерменије”. Потом је фраза о реалној Јерменији, која суштински представља објаву рата смислу историје сопственог народа, чак и формално постала део Пашињанове политичке кампање
У овај изузетно компликовани историјски и идентитетски задатак Пашињан је кренуо ослањајући се не само на полуге власти којима је вешто овладао, већ и на изборну подршку углавном млађих бирача, за чије политичко опредељење је изузетно важно што овај политичар неретко на посао одлази бициклом – због промоције еколошке свести – и на друштвеним мрежама саопштава списак музике уз коју се опушта, а која, како нас обавештава и британски Би-Би-Си, укључује Џона Ленона, Лејди Гагу, Адел и друге, углавном западне извођаче.
Антицрквени терор
Ни са губитком Арцаха није се завршила јерменска ноћна мора коју персонификује политичар чији морални и физички портрет одговарају профилу истанбулског пијачара. Свестан да је изгубио ореол народног вође који је високо подигао револуционарну бакљу што осветљава пут у бољу будућност, те да је у очима огромне већине сународника постао ординарни издајник, Пашињан је до максимума појачао полтронство према западним чиниоцима, купујући на тај начин спољни легитимитет за репресије којима се одржава на власти.
У том циљу покреће велику антируску и антииранску кампању на свим нивоима – од медијског до административног – да би потом са Американцима и Азербејџаном – од којег је изгубио рат – потписао уговор о „Трамповом коридору“ (Trump Route for International Peace and Prosperity), на тај начин дајући Американцима стратешки важну инфраструктуру на управљање током 99 година, на шта су суседне две велике силе (Русија и поготово Иран) реаговале изразито негативно.
Не могавши више ни да хода земљом, ни да се вози превозом, ни да уђе у храм а да га неко не напљује – понекад и у буквалном смислу речи – као издајника, и исправно препознавши да језгро отпора његовој власти долази из Јерменске апостолске цркве, Пашињан покреће један од најоштријих обрачуна са верским званичницима који памти савремена светска историја.
У том обрачуну хапси чак трећину епископа Јерменске апостолске цркве, неке због медијских критика његове власти, а неке под апсурдним оптужбама, попут оне под којом је ухапшен архиепископ Аршак Хачатрјан, који је 2025. године званично оптужен да је 2018. године „подметнуо демонстранту марихуану у ранац”. Број епископа које је ухапсио и осудио Пашињанов режим се, у зависности од извора, креће од 10 до 14, а поред високих јерарха ухапшен је и велики број свештеника, црквених радника, адвоката и чак чланова породица свештеника (што је све скупа изазвало забринутост међународних хришћанских удружења).
Ни ту није био крај антицрквеном терору у овој држави, јер је суд под контролом Пашињанових намештеника одлучио да подигне кривичну пријаву ни мање ни више него против патријарха (католикоса) Јерменске апостолске цркве и још шест епископа јер су одбили да се повинују његовој одлуци да врате на дужност смењеног епископа Геворга Саројана. Ситуацију у којој световни суд (nota bene) наређује Цркви кога треба да постави на архијерејску позицију Јерменска апостолска црква је назвала мешањем световне власти у црквене послове које нема преседана у историји јерменског хришћанства дугој више од 1.700 година.
Питање кривца
Оно што се у Јерменији догодило у протеклих неколико година морало би да нам послужи за наук у овим смутним и сложеним временима, ако уопште желимо да наша држава у свом карактеру сачува ону мистичну твар за коју су генерације живеле и умирале, уместо да се претвори у обезличену агенцију за сервисирање глобалистичких интереса. Јер ако је овакво морално, духовно и политичко посрнуће могло да снађе један заветни народ попут јерменског, народ чврстог и непомућеног националног идентитета, који је створио најстарију хришћанску цркву на кугли земаљској и једну од најживљих националних дијаспора – онда је тешко замислити европски народ којем – укрштајем дејстава духа епохе, колективних политичких заблуда и спољног мешања – не може да се деси иста судбина
Ко ће на крају у историјском смислу понети терет актуелне трагедије јерменског народа? Хоће ли бити криви они који су пре девет година на улицама Јеревана рушили Саргасјана наивно верујући у причу о борби против корупције? Или ће бити крив стари режим који је корупцијом и рђавим деловањем државу довео у стање предреволуционарног очаја? Можда ће кривица бити приписана јерменској култури која у модерној ери није успела да својој омладини објасни историјски значај завета и да у њу посади клицу духовних вредности прошлих генерација? Или ће багаж кривице понети прст судбине који им је у извлачењу карата доделио баш Николу Пашињана, човека који је зарад власти спреман на све, јер не верује ни у шта?
Могуће је да грађани Јерменије још дуго неће пронаћи слогу око одговора на ова питања. За разлику од новопечене македонске нације која је врло вероватно са епизодом Заев извршила историјско самоубиство, тешко је из данашње перспективе дати суд о свршетку историјског пута народа чији корени сежу три хиљаде година у прошлост. Учитељица живота ће једног далеког дана Јерменима можда опростити данашње заблуде, посрнућа и Николу Пашињана. Али њихови сународници из арцашких тракторских колона неће никада.
***
Политичка историја показује да преврати у малим, несувереним државама најчешће доводе на власт котерију чији је основни задатак да врати услуге актерима који су јој омогућили да власт преузме, а то су готово увек спољне адресе. Па ипак, начин на који се потом одвија политички живот сваке државе носи дубоко персонални печат. Као што прве године 21. века у постреволуционарној Србији не би биле толико бурне да су земљом испред ДС-а владали Зоран Живковић и Драгољуб Мићуновић, наместо макијавелистичке фигуре Зорана Ђинђића и његовог дијаболичног интимуса Бебе Поповића, тако би и судбине Македоније и Јерменије сасвим сигурно изгледале бар мало другачије да није било Зорана Заева и Николе Пашињана.
У том смислу, у данашњој Србији се у овом тренутку не назире опозициони политички ауторитет који би могао оставити дубок печат у српској историји. Ипак, ми као народ морамо да се суочимо са болном истином: један од кључних узрочника ситуације у којој смо се нашли је чињеница да је српски национализам доживео клиничку смрт. Он, наравно, постоји као израз емоције, као песма у кафани или масовна реакција на смрт историјске фигуре попут генерала Младића, али не постоји као делатна и организована снага у српском друштву и политици.
Давно је речено да се улога национализма у друштву може упоредити са улогом имуног система. Као што прејак имуни систем напада здраво ткиво, тако и претерани национализам – неразблажен идејама индивидуалних права и слобода – може бити изразито штетан по функционисање друштва. Али Србија се данас налази у другој крајности, у којој је максимални домет националистичке реакције псовка на друштвеној мрежи или евентуално неки слабо посећени протест који медији главног тока потпуно игноришу.
Данас, не сутра
О томе сведочи и чињеница да део српских глумаца без икаквог зазора од повратне реакције најављује бојкот филма о страдању српске деце у концентрационим логорима у НДХ, а исту поруку шаљу и припадници невладиних организација када јавно, пркосно и пред камерама скрнаве уличне графите на којима пише „Кад се војска на Косово врати”. Сви они једноставно знају да због свог понашања неће имати непријатност већу од негативног коментара на интернету.
Мислити да ће такво друштвено стање бити довољан патриотски коректив некој сутрашњој власти – која би потенцијално могла имати пашињановске нивое подршке из иностранства – крајње је наиван поглед на свет. Једнако као и став да помоћ делова колонијалног апарата представља гест добре воље, а не кредит са каматом чија наплата долази на дневни ред по обављеном послу. Управо због тога питање како ће изгледати земља након контролисане политичке ротације између новог и старог режима треба постављати данас, а не сутра.
Питање како ће изгледати земља након контролисане политичке ротације треба постављати данас, а не сутра
Да ли ће то отворити простор за јачање патриотских снага или је много реалнији сценарио да, по јерменском моделу, сваки облик организованог патриотског деловања у првом кораку буде поистовећен са интересима Русије или лустрираног напредњачког режима, а у другом протеран на маргину политичког, медијског и јавног простора? Уосталом, зар у протеклих 14 година није било довољно разлога да национално освешћени део јавности направи неки велики протест и тако докаже своју политичку снагу и релевантност?
Случајно или не, у нашој земљи су у том периоду истински успевали само протести који су имали подршку прозападних медија и невладиних организација. Знају то и новосадски студенти који су покушали да блокирају рад тамошњег Филозофског факултета у марту 2024. године, када им је део колонијалног апарата – који је осам месеци касније подржао студентске протесте – окренуо леђа и чак организовао контра-протесте против њих.
Иако има логике у аргументу да би силазак напредњака са власти дугорочно искристалисао основну поделу српске политике на патриотске и грађанске снаге, што би ове прве временом ојачало, важно је макар покушати да разумемо непосредне исходе који ће нас сачекати у случају да са великим националним очекивањима похрлимо да окренемо још један круг на изборном рингишпилу колонијалне демократије.
Уколико пак желимо да са тог рингишпила коначно сиђемо, мора се прихватити теза да нам у том послу неће бити савезник ни колонијални медији – па макар били и опозициони – ни невладине организације које финансирају наши колонијални господари. Тај посао ће се или радити без њихове помоћи, или ћемо наставити да се лажемо да мењајући овај и сваки наредни режим у ствари мењамо систем, док му заправо подмазујемо шрафове.
На крају, ако и пут од хиљаду корака започиње првим, онда је тај први корак ка изласку из ситуације у којој се налазимо покушај успостављања праксе политичке дискусије лишене емотивних искакања којима смо као народ склони у нашем културном обрасцу. То неће бити лако, не само због тога што логика дигиталне епохе фаворизује распиривање емоција, већ и због чињенице да актуелни режим у Србији својим понашањем оставља сасвим довољно разлога да се сваки праведнички бес усмерен против њега политички рационализује.
Али ако у бури политичких емоција изгубимо способност чак и да трезвено размишљамо; ако не будемо чули ратне трубе чији звук се разлеже Европом свирајући „Марш на Исток” и не схватимо да живимо у времену епохалних промена у којем сваки погрешан корак може бити скупо плаћен; ако не будемо чули звецкање усташких кама на полумилионским концертима у Загребу нити видели пену која капље са усана регионалних политичких елита док гледају превирања у Србији; и што је најважније од свега, ако једни друге будемо посматрали као веће непријатеље од оних који нам истински раде о глави – у том случају ће нам историја вратити по заслузи.
КРАЈ
Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда
