Годишњица злочина пред којим стаје памет: Седмогодишњег дечака монструми су два пута стрељали за ноћ

www.globallookpress.com © © Vittorio Daniele

У ноћи између 1. и 2. јула навршиће се 34 године од злочина у кањону Неретве близу Коњица у коме је 1992. убијено четворо Голубовића из тог града, злочина пред чијом монструозношћу, бестијалношћу, стаје људски ум.  Те ноћи, седмогодишњи Петар Голубовић, син оца Ђура и мајке Власте у размаку од тек нешто више од сат времена, два пута је стрељан. Прво стрељање у коме су му убијени брат Павле, отац и мајка преживео је, друго није.

Како су злочинци проводили дане и године са спознајом о томе шта су урадили, како су могли да подигну руку на децу, питање је које скоро три и по деценије касније остаје без одговора, као што ће без одговора остати за сва времена.

И још једно питање, јесу ли можда, понекад увече, у топлом кревету, док су успављивали своју децу, џелати у њима, у њиховом оку, плавој коси, видели мале Петра и Павла? И, како су могли да преживе тај поглед?

Петар је био плавушан, тако га је знало и препознавало читаво насеље, па и убице који су знали и Ђура и његову породицу, а и Ђуро Голубовић њих и њихове очеве, њихову децу.

У лето 1992. године, док су Срби, а у граду их је било око 6.000, напуштали Коњиц наслућујући какво се  зло спрема, Ђуро Голубовић, професор гимназије, из угледне коњичке породице и његова Власта, архитекта, професор такође, рођена Унковић, решили су да остану. Рачунали су да ником ништа у граду нису учинили нажао, шта више, све што су чинили и пријатељима и комшијама било је на добро, да ником ништа нису дужни, да спрам тога немају чега да се боје.

Рачунали су, и погрешили су. Једноставно, нису могли да поверују да у граду, међу комшијама, а Ђуро је многима или њиховој деци предавао географију, сви су познавали једни друге, понекад се дружили, састајали, постоје такви нељуди, монструми.

У ноћи између 1. и 2. јулa 1992. године, док се зло у Босни и Херцеговини полако захуктавало, петорица припадника Интервентног вода Станице јавне безбедности Коњиц Миралем Мацић (1969), Јусуф Потур (1966) и Адем Ланџо (1956), заједно са Шефиком Туцаковићем и Мирсадом Максумићем ковали су у кући Мацићевог оца Хаџе план како да се почну „светити Србима“ по Коњицу.

Мало пре поноћи, на предлог Шемса Туцаковића, у војничким униформама, наоружани аутоматским пушкама, у два возила кренули ка стану професора Ђура Голубовића. Одвалили су врата, упали у стан, извели напоље Ђура, Власту и двојицу дечака, ставили их у возила и кренули локалним путем Коњиц – Борци ван града.

На излазу из града, два возила у коме су били џелати и њихове жртве, укупно њих деветоро, међу жртвама двојица дечачића тек стиглих на овај на свет, кратко су се зауставила на полицијском контролном пункту  у месту Поља Бијела. На пункту, они који се могу сматрати саучесницима у злочину, истим злочинцима као и они у колима, подигли су рампу, зажмурили на оба ока пред злочином који се спремао, монструми су са жртвама могли да наставе ка селу Спиљани.

Пре тога, Миралем Мацић коме су тада биле 24 године вратио се до стана, изнео телевизор и ставио га у гепек једних кола.

Који минут по проласку кроз контролни пункт, ваљда смо километар даље, два возила стала су на проширењу крај пута, возачи су погасили светла, сем позиционих, четворо Голубовића извели су из возила, поређали их уз саму ивицу пута и истовремено отворили ватру из аутомата на Ђура и Власту, на њихове дечачиће. Стрељани Голубовићи попадали су на земљу.

Обављена посла, са телевизором као пленом у гепеку, злочинци су се убрзо поред истог контролног пункта вратили у град. Они који су били на пункту, полицајци, сабраћа злочинаца, нису ни питали шта је било са жртвама, уосталом, све им је било јасно.

За то време, када се звук аутомобила удаљио, када је место злочина остало пусто, испод мртвих родитеља и малог брата, чудом неповређен, некако се искобељао седмогодишњи Петар. По помрчини, унезверено, преплашено дете кренуло је да тражи помоћ.

Путем назад, дечак је дошао до полицијског пункта који су прошли нешто раније. Ту је полицајцима Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу испричао шта се десило његовим родитељима и брату. Дежурни са пункта моторолом је позвао полицијску станицу, из Коњица су експресно на пункт стигла иста она петорица полицајаца који су нешто раније стрељали троје Голубовића а Петра, чудом, промашили.

Полицајци су од сабраће злочинаца преузели дечака, хладнокрвно сели у кола, одвезли до места Бегин Вир и ту дете по други пут исте ноћи стрељали. Рафали су овог пута непогрешиво покосили тело детета.

Овако, крутим, скоро па судским речником гласи прича о страдању четворо Голубовића. За агонију коју су те ноћи доживели али не и преживели Ђуро и Власта док су их са децом водили на стрељање, за агонију малог Петра који се по мрклом мраку искобељао испод тела мртвих родитеља и брата, затим поново пао у руке злочинцима док је покушавао да побегне из пакла, просто и једноставно нема правих речи нити ће их кад ко написати и такву страхоту описати.

Ни то ни онај тренутак кад су их по мраку постројили уз ивицу проширења крај пута, када су уперили пушке у децу, када су Ђуро и Власта телима покушали да заштите своје дечачиће… И онај тренутак када је Петар испод себе осетио топлу крв мајке и оца и брата како се слива у јамицу… Ни његов страх…

После стрељања четворо Голубовића,  данима су, на срамоту оних који су све знали а ћутали,  тела побијене породице лежала крај пута. Тек касније сахрањена су на градском гробљу у Мусали. Убрзо по масакру, један од убица, Миралем Мацић уселио се у стан Голубовића да ту мирно живи, ствара породицу и себи нађе срећу…

Две године после злочина, тужилац Ибро Булић подигао је оптужницу за убиство Голубовића и друге злочине у Коњицу, првостепена пресуда изречена је 1995, другостепена, пред већем Кантоналног суда у Мостару тек 25. јула 2000. године. Миралем Мацић и Адем Панџо који су два пута стрељали Петра осуђени су у правој судској фарси и то тек на поновољеном суђењу на по 12 година затвора, Потур на осам. Истог дана, по издржаној казни, Мацић је ухапшен по новој оптужници за убиство тројице српских цивила у Коњицу, пресуду није дочекао, умро је 25. јануара 2012. године.

На улазу у православно гробље на Мусали крај Коњица, где су Голубовићи сахрањени, Бошњак из Коњица Анис Косовац подигао је споменик двојици убијених дечака из комшилука. На споменику је слика двојице дечака како загрљени одлазе.

Косовац је новинарима касније изјавио како га је било срамота да Коњиц нема споменик дечацима, да неко убије двоје деце од пет и седам година а да онда сви ћуте.

„Престрашно је кад неко убије дјецу. Како није страшно да ти дође неко навечер, изведе те и убије двоје дјеце. У твом граду убијено двоје дјеце. Страхота једна“, рекао је Анис.

„Гурали су их под тепих где им није било место. Сад нису под тепихом, ако ништа. Јесу на гробљу, али ето… Ја сам плакао кад сам слику нашао на интернету и кад су поставили ову плочу. Плачем за децом. Или си човек или ниси. Не можеш постати. Неко се роди као животиња. Има и оних који су људи, али не смеју рећи да су људи“, испричао је једном новинарима Анис Косовац.

Недалеко од места злочина, у селу Борци обновљена је црква Светих апостола Петра и Павла и посвећена убијеним дечацима.

Уз ликове апостола, на престоној икони су ликови двојице дечака.