Марко Танасковић: Дата центри као бојно поље сутрашњице

Getty © Jay Janner/The Austin American-Statesman

Употреба вештачке интелигенције, као и друштвена и људска цена која се плаћа њеним убрзаним развојем и потенцијалном злоупотребом, постала је глобална тема број 1 која опседа најблиставије умове данашњице, од футуриста, инжењера и програмера до социолога, психолога, филозофа и других научника и интелектуалаца широм света који се баве овом сложеном, мултидимензионалном појавом.

Сматра се да ће у наредној деценији вештачка интелигенција драстично утицати на тржиште рада, индустријску производњу, саобраћај, комуникације, војну индустрију и ратовање,  али и на нарочито осетљиво поље међуљудских односа и заштите приватности.

Паралелно са дискусијом о начинима и модалитетима да се она најефикасније, најрационалније и најетичније употребљава, тако да је на корист а не штету читавог човечанства, воде се и жестоке расправе и о инфраструктури која је неопходна да би она могла да настави да се шири, развија и унапређује.

У питању су такозвани дата центри, посебни објекти који служе као „мозак“ интернета, дизајнирани да складиште, обрађују и дистрибуирају огромне количине података. Они су структурно подељени на такозване беле просторе (где се налазе сервери) и сиве просторе (где се налазе системи за напајање и хлађење), а по својим димензијама, у зависности од обима и сложености операција које обављају, дата центри могу бити величине у распону од једне собе до неколико фудбалских игралишта.

Да би осигурали да никада не „падну“, центри се рангирају поtier стандардима (I-IV) који одређују ниво резервних система. Они који су означени као tier IV су потпуно отпорни на кварове, а дозвољено им је само 26,3 минута застоја годишње, па их због тога користе велике банке и клауд провајдери. Због раста вештачке интелигенције, модерни дата центри све више користе модуларну градњу и течно хлађење како би се носили са све већом потрошњом енергије.

Чињеница да један просечни дата центар за напајање троши струје и воде отприлике колико и град од 50.000 становника довела је до тога да је изградња нових дата центара постала изузетно непопуларна.

Покушаји да се трошкови финансирања даље изградње ових центара пребаце на локалне самоуправе и пореске обвезнике доживели су, у последњих годину дана, у Сједињеним Државама потпуни фијаско, где је отпор изградњи достигао размере масовног националног покрета.

Диспропоција између трошкова који се намећу локалним заједницама (драстично већи рачуни за струју, несташице воде и загађење буком) у односу на потенцијалне добити које углавном имају само приватни власници технолошких гиганата и корпорација кумовали су рађању покрета Humans first (Људи на првом месту), који је главни покретач и организатор свих протеста против изградње дата центара за вештачку интелигенцију.

Ова организација је само током јула организовала 142 протеста у 42 америчке државе. Оснивач и кључна фигура покрета је Ејми Кремер, бивша лидерка конзервативног Покрета чајанка (Tea Party) из 2009. године. Иако потиче из конзервативниих и десничарских кругова, Кремер истиче да је бес због дата центара неидеолошки и непартијски, односно да повезује људе из свих партија, јер спаја еколошке бриге левице са економским захтевима деснице за већу транспарентност трошења државног новца.

Може се рећи да се овај покрет наслања на већ постојећу класну тензију и непријатељство које влада између занемарене америчке унутрашњости (где се углавном граде дата центри) и такозваних обалских елита из Калифорније и Њујорка које убиру профите од те нове технологије. Као организација, Humans first се залаже за одговорнији и транспарентнији развој AI инфраструктуре. Они захтевају да процес одобравања пројеката буде јаван и отворен, без тајних споразума са инвеститорима, да се смањи огромна потрошња воде и енергије, или барем да се у потпуности финансира из приватних извора, али и да локалне заједнице добију конкретне бенефите, као што су добро плаћени синдикални послови.

„Људи на првом месту“ се позиционира као глас заједница које осећају да су прегажене и ућуткане од стране техно милијардера, а масовност и видљивост ових протеста показују да је овај проблем постао значајна политичка тема уочи предстојећих избора у новембру.

Може се рећи да су активисти ове организације били изузетно успешни до сада, јер је само у првом кварталу 2026. одложено или отказано више од 75 пројеката за изградњу дата центара у вредности од преко 130 милијарди долара. На историјском референдуму у Монтереј Парку у Калифорнији чак 88 одсто грађана гласало је за трајну забрану изградње нових дата центара, поставши први град у САД са таквом мером. До августа ове године преко 300 америчких градова увело је мораторијуме или забране на изградњу дата центара.

Протести су током последњих месеци постали још радикалнији, па је само током августа ухапшено више од 37 појединаца у Оклахоми, Индијани и Канзасу. Забележено је такође пуцање у кућу одборника у Индијанаполису (са јасном поруком „Не дата центрима!„) и бацање Молотовљевог коктела на кућу Сема Алтмана (шефа OpenAI) у Тексасу што наговештава да би протести против дата центара могли кренути и насилним путем, нарочито ако крене масовно губљење послова због AI које се већ неколико година најављује.

Уосталом, дата центри јесу и највидљивије и најопипљивије физичке манифестације тог баука који се крије иза скраћенице AI, па је некако и логично да се бес искаљује на њима. Вреди напоменути да чак 42 одсто припадника „генерације Зед“ верује да ће им вештачка интелигенција узети посао за који се школују, као и да 70 одсто припадника покрета Humans first чине млађи од 30 година.

Да ли тај страх од незапослености и машина, односно његова радикализација кроз самоодбрану могу, тамо где су правни методи неделотворни, довести до оживљавања метода Неда Луда и његових присталица из 19. века? Покрет лудита био је рани раднички отпор механизацији током индустријске револуције у Енглеској (1811–1816). Лудити су били квалификовани текстилни радници (углавном ткачи) из Нотингамшира, Јоркшира и Ланкашира, чији су послови и занатски понос били угрожени увођењем механизованих ткалачких станова.

Име су добили по митском „Краљу Луду“, за кога се причало да је први разбио машину. Њихов циљ је био да заштите своје плате и начин живота. Појава јефтинијих машина и неквалификоване радне снаге довела је до незапослености и пада цена рада и плата. У очају, маскиране групе лудита су ноћу упадале у фабрике, разбијале машине и палиле млинове.

Влада је реаговала изузетно сурово и у крви је угушила побуну. Усвојен је закон који је уништавање машина чинио злочином кажњивим смрћу. Послато је више војске да угуши побуну лудита, него што је тада ратовало против Наполеона. Вође покрета су погубљене или депортоване у Аустралију. Млади капитализам је извојевао велику победу над сопственим грађанима, уз поруку да ништа и нико не сме стајати на путу технолошког напретка и увећања профита.

Ако се побуна против дата центара у Америци појача или додатно радикализује, сасвим је извесно да неће доћи до потпуне обуставе изградње ових објеката, већ ће они масовно бити премештени изван америчких граница. Већ сада се реализују велики пројекти изградње у Аустралији („Антропик“), Индији („Мета“) и Малезији („Гугл“), а ваља подсетити и да у Србији у Крагујевцу постоји државни дата центар који има тренутно 14 MW капацитета, али уз планове да се значајно прошири у наредних десет година, вероватно уз помоћ нуклеарне енергије.

Они који руководе стратегијом имплементације четврте индустријске револуције у Србији требало би да се детаљно обавесте о случају Ирске, која је приближне величине и која се прва у Европи залетела у погледу давања дозвола за изградњу дата центара на њеној територији, па се касније опекла јер није остварила планирани раст у запослености и бруто домаћем производу. Данас ти дата центри троше скоро четвртину укупне електричне енергије у земљи, док су рачуни за струју грађана порасли за преко 40 одсто.