Владимир Умељић: ПОМИРЕЊЕ СРБИЈЕ И САНЏАКА КРОЗ УЈЕДИЊЕЊЕ СВИХ БОШЊАКА?

„Министар у Влади Србије и председник Странке правде и помирења Усаме Зукорлић формирао је у Новом Пазару Покрет за уједињење Бошњака, нову надстраначку организацију чији је циљ повезивање Бошњака у Србији, Санџаку и дијаспори око заједничких националних интереса. („Политика“, Београд, 05.09 2026).

Један министар у Влади Србије, који се залаже за правду и помирење, отворено диференцира између Србије и Санџака и жели да уједини све Бошњаке света (?!) Да једну тзв. договорну нацију можда учини – државотворном?

Још једном – један министар у Влади Србије?

Као прво, шта је то „договорна нација“?

У социологији је тај појам позната категорија, познат феномен, јер једна таква „… свој настанак захваљује искључиво једној политичкој одлуци“. При томе неминовно долази до исто тако познатог пратећег феномена при проглашавању свих „управних“ тј. „договорних“ нација, наиме, до покушаја конструисања „старог“ националног идентитета у служби идеологије, у служби политичког „пројекта нација“:

„Реконструкција историје постаје у све већој мери (…) карактеристика етничких покрета (…) При националистичком представљању историје информације се селектирају; одређени – једни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и противуречности се изглађују (…) тако створена „историја“ постаје полазна тачка политичког деловања…“ (Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert (Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S. 23)

Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново цртају.

Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се рећи, врло самосвојним  спекулацијама, прокоментарисао је један амерички научни истраживач на следећи начин:

„Ради се само о националистичком конструисању геополитичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне историје од стране деце, како би се касније интерпретације историјских збивања промовисале у смислу  „губљења“ и „фрагментације“ сопствених територија.“ (Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press. pp. 177–180.).

Овде о страсним, доследним и дословце примерним балканским практичарима те замисли, и горљивим заговорницима тзв. контрафактичке историје.

Примера за ово у новијој историји Балкана има више него довољно и то не у смислу наслова студије горе цитираног америчког научника („Када националност не игра никакву улогу на Балкану“), напротив.

Стога само неколико података за подсећање:

а. Када се албански национални херој са албанским и српско-православним коренима, Ђурађ Кастриота Скендербег, са албанске стране тематизује, он постаје само још једна додатна јабука раздора између два народа а да не помињемо нпр. преименовање Милоша Обилића у још једног „албанског племића“;

б. када се српско превођење Хрвата са губитничке на добитничку страну по завршетку 1. светског рата („Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима (…)“ потом прогласи „српском окупацијом и укидањем диахроне хрватске суверености“ и само је чудо да и српски кнез Бјелош, који је у служби мађарског краља 1142-1158. био бан Хрватске, од стране хрватске историографије још увек није проглашен „великосрпским агресором и окупатором“ њихове „хрватско-угарске краљевине“;

в. када се Твртко I. Котромановић , краљ Босне, унук бана Босне Стефана I. Котроманића (1242-1314.) и српске принцезе Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина из династије Немањића, и син Јелене Шубић Зрински, из једне од најпознатијих хрватских грофовских породица, који се 26.10.1377. крунисао „Круном Светог Саве“ у српско-православном манастиру Милешева за краља Срба, Босне, Приморја и западних земаља, потом од стране хрватске историографије једним потезом пера прогласи „zapravo obnoviteljem stare hrvatske države“;

г. када се насилно исламизовани српски Бајица Соколовић потом проглашава „босанским/бошњачким великим везиром и (исто тако босанским/бошњачким) савладаром Османске царевине Мехмед-пашом Соколовићем“, јер су ето „Срби тек са Османлијама стигли у Босну и Херцеговину“, итд.

д. Поменимо још само и проглашавање „древне монтенегринске нације“, срамотно и управо варварско третирање Његошеве капеле на Ловћену, и рекламирање удружења грађана Мираша Дедејића као „Црногорске православне цркве“ јер је, тако Мило Ђукановић, „Српска православна црква најопаснији инструмент латетно агресивног великосрпског национализма“.

Што се тиче договорне бошњачке нације, желим овде да кратко цитирам једног од њених идеолога, почившег Смаила Балића, који је свој живот посветио промовисању дотичнеог пројекта једне „аутохтоне пра-босанске нације“, чији би једини легитимни потомци данас требало да буду босански муслимани. (овде из: Balic, S. Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien (Warum wird das bosnische Bekenntnis zu Europa überhört? Објављено у: Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: „Konfliktregion Südosteuropa ‒ Vergangenheit und Perspektiven“ (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff), Bonn/Muenchen, 1998.)

Његов „доказни поступак“ се састоји у следећем:

Он једноставно полази од самосвојне тврдње, да је у Европи „… од половине XII века поред западног (римокатоличког) и источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа религиозна константа, наиме једна босанска црква“.

Потом је, по њему, „један велики део босанског становништва добровољно прихватио ислам те је тај религиозни, али и политички фактор („босанска црква“) и даље остао вирулентан…“ Његов „доказни поступак“ постојања једне аутохтоне бошњачке нације се дакле може насловити и са: „Од босанско-црквеног до босанско-муслиманског народа/нације“.

Он даље и само консеквентно тврди „да су Срби тек између XVI-XIX века заједно са Турцима по први пут стигли у Босну“ и стога је данашњи босанско-муслимански (претходно босанско-црквени) живаљ у Босни и Херцеговини једина староседелачка, једна „пра-босанска нација“.

Закључно, за њега су Срби само: „Варвари (…) неурачунљиви (…) арогантни (…) ретардирани (…) сељачко-динарски Балканци (…) и захваљујући свом демонизирајућем и искључивом модусу поимања стварности спремни на вршење анти-цивилизованих дела…“, док су „Бошњаци урбаног карактера, морални и склони реду, и миру…“

Штета заправо да он и сам у свом тексту већ иницијално наводи да су се „… 29. септембра 1993. састали ´бивши муслимани у националном смислу’ (једна политичка дефиниција ове религиозне групације из Титових времена, прим. аутора) и одлучили за увођење појма Бошњак као назив народне већине у земљи…“

Муслимански интелектуалци из Босне и Херцеговине су се дакле у септембру 1993. састали и донели политичку одлуку да се од тог дана они и њихови истоверни земљаци имају називати Бошњацима и договорили да постају нација.

А одмах потом, да они постају историјска, стара, аутохтона нација.

Да би се избегли неспоразуми, оно прво је било њихово право, јер свако може да оснива шта жели – странке, удружења, клубове, певачка друштва и аматерска позоришта, зашто не и нове нације?

Ово друго у односу на старину и аутохтоност је, међутим, врло проблематично, недоказиво, јер неистинито и са великим конфликтним потенцијалом. Јер тиме аутоматски почиње крађа историје и културе других, историјских односно традиционалних нација.

Усама Зукорлић иде непревидиво један корак даље и тежи уједињењу свих (договорних) Бошњака, што би теоретски могло да се посматра као његово лично право и жеља за верским и културним повезивањем истомишљеника.

Но невоља је у томе, јер је он министар у Влади Србије, значи политичар, који у истом даху даје једну политичку изјаву са непревидивим и опасним потенцијалом сецесионизма, говорећи о Србији и Санџаку, као о две геополитичке целине.

Шта он мисли о конфликту (неспојивих) интереса? И шта о томе мисли Влада Србије?