Игор Ивановић: Ђиласов завет европском путу

Драган Ђилас (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/
NOVA S)

Пре неколико дана огласио се у јавности председник „Странке слободе и правде“ (ССП), Драган Ђилас, коментаришући недавни наступ професора Мила Ломпара везан за однос српских власти и Брисела. Подсећања ради, професор Ломпар је рекао следеће: „Европска унија је тачка ослонца Вучић-Брнабић режима. Ту нема никаквих недоумица. И он спроводи тачно оно што се од њега тражи. Како да Друга Србија одустане од себе, како да одустане од тога да све што је причала деценијама је била једна неистина?“.

Овај кратки пасаж из ширег наступа професора Ломпара изазвао је код политичара Ђиласа потребу за коментаром на једној друштвеној мрежи, написаним на латиничном писму. Сиже Ђиласовог обраћања би се могао дефинисати у пар основних замисли, које је аутор закључио следећим речима: „За Србију у Европи се боримо деценијама. Од те борбе у којој нема никаквих неистина никада нећемо одустати“.

Драган Ђилас је на почетку објаве позвао на саборност против актуелног режима речима: „Не постоје Прва и Друга Србија“, односно „постоји једна једина коју сви ми њени држављани подједнако волимо“. Као супротну страну против ове уједињене Србије, Ђилас уочава актуелни српски режим ослоњен на криминал и корупцију, када каже: „Тачке ослонца режима су криминалци, батинаши, лажни новинари, лажне патриоте, корумпирани полицајци и тужиоци, бизнисмени који са њим пљачкају Србију“.

Затим, политичар Ђилас резолутно отклања сваку могућност подршке Брисела актуелном режиму у Србији речима: „Европска унија је све само не тачка ослонца режима Александра Вучића“. Надаље, председник ССП каже: „На међународном плану је режим у далеко бољим односима са Кином и Русијом, него са Европском унијом, што се види по извештајима о Вучићевој Србији које су усвојили Европска комисија и Европски парламент, по ономе што је Мерц рекао у Тивту, али и по резолуцији Савета Европе која се управо усваја“.

Политички хоризонт

Наизглед се ради о краткој објави савременог политичара Драгана Ђиласа, али она попут гетеовског малог огледала приказује широки видокруг његових политичких погледа о којима ће бити речи у овом тексту. На почетку треба нагласити да у сличном периоду када се Ђилас огласио на друштвеној мрежи, Мариника Тепић је наступом у „Утиску недеље“ поцепала у парампарчад његову саборност из објаве.

Тада је потпредседница ССП-а јасно ставила до знања да њена странка/коалиција нипошто неће подржати професора Ломпара као јединственог председничког кандидата. Беспредметно је наглашавати како је професор Ломпар особа светлосним годинама удаљена од било ког облика криминала и корупције, стога разлог о отказивању подршке Ломпару од стране Ђиласовог ССП-а никако није у неком облику прагматичне сумње због нечег аморалног.

Ради се искључиво о идеолошком погледу на ствари, сродном другосрбијанском наративу, којим је поништена идеја саборности против актуелног режима. Тако је поредак враћен на уобичајено стање, када се уочава постојање најмање две Србије (а вероватно и више од тога). Толико о јединственом кандидату, о јединственој „референдумској“ листи, о свеобухватној подршци студентској листи, а све у циљу рушења „највећег зла“. И увек се поставља исто питање: коме овакав поглед на ствари највише одговара?

Међутим, није порука Маринике Тепић тачка ослонца која придржава програмску конструкцију ССП-а и сличних политичких организација, већ је то садржај Ђиласове објаве превасходно везан за морални и политички капацитет Европске уније. Пре тога, ваљало би нагласити како је критика актуелног режима због криминала и корупције сасвим оправдана, јер је поткрепљена доказима. И то доказима које је у јавности износио управо актуелни режим када се обрачунавао са својом „непослушном“ децом. Тако смо сазнали преко провладиних медија о улози напредњачког министра Небојше Стефановића у прикривању свирепих убистава од стране клана Веље Невоље у „кући страве“ у Ритопеку, о Стефановићевој издајничкој сарадњи са англосаксонским обавештајним службама, као и о његовом богатству у Атини.

Врло слично се може чути и о ангажману напредњачког министра Бате Гашића у оба смера, због чега је у једном значајном чланку написаном од стране његовог страначког колеге алегорично означен именом „Брут“. Такође, напредњачки медији су нас извештавали у дужем периоду о мрачној улози Дијане Хркаловић о прикривању доказа за „убиство на шинама“. Или, рецимо, исти медији су говорили о тајној паралелној царини Славише Кокезе преко које је нестало из државне касе 640 милиона евра! Дакле, Ђиласова критика режима није спорна, али је зато упитна његова вера у ЕУ када говоримо о истим стварима.

Европска корупција

Опште је познато да је председница Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, осумњичена за највећи износ корупције у европској историји. Реч је о афери „Фајзергејт“ око набавке 1,8 милијарди доза вакцина, процењених на око 35 милијарди евра. У међувремену су истраге у САД утврдиле неисправности ових вакцина које су обмањивале кориснике доводећи их у смртну опасност. Чак су ове истраге констатовале и преварне радње „Фајзера“ и сличних корпорација, почињене у дослуху са илегалним програмима у тајним лабораторијама широм планете, које су производиле смртоносне вирусе.

Позната је и афера „Катаргејт“ када су посланици Европског парламента узимали мито ради утицаја на одлуке парламента (осумњичен је и европски комесар Аврамопулос). У афери око компаније „Хуавеи“ више европских посланика је оптужено за корупцију и прање новца. Против потпредседнице Европске комисије Федерике Могерини тужилаштво је поднело оптужбу за превару у јавним набавкама.

Садашњи председник Европског већа Антонио Кошта осумњичен је у Португалији за корупцију због експлоатације литијума и око изградње центра за податке. Бриселски миљеник Украјина је појела, по тврдњама Пентагона, нешто испод 100 милијарди долара за које не постоји евиденција. Евростат – генерални директорат Европске комисије – обрачунава трговину дрогом као саставни део БДП-а сваке европске чланице. Због тога трговина дрогом неформално постаје прихватљива у Европи и кланови нагло јачају. Збиља је много примера корупције унутар европског простора, бриселске бирократије или Колективног запада.

Тачно је да у српском медијском простору царује лажно новинарство и да је корумпиран део правосудног еснафа – како је написао политичар Ђилас. Али је тачно да ништа боље стање није ни у оном делу медијског простора који је данас противник званичних власти у Србији, односно који је радикално прозападни.

Можемо их уз малу ограду идентификовати као медије склоне политичком погледу ССП-а, односно као медије другосрбијанског дискурса. Разлика између њих (N1, Nova S, Danas или Peščanik) и оних других (Informer, Pink, K1 или Вечерње Новости), идентична је вицу у коме се са брда на различитим странама града оптужују две политичке групе. Прва виче другој: „Ви сте фашистиии“, док у исто време друга узвикује првој: „Ви сте комунистиии“: као епилог грађани чују само ехо „исти, исти, истиии…“

Потпредседница ССП-а је јасно ставила до знања да њена странка нипошто неће подржати професора Ломпара као јединственог председничког кандидата

Тачно је и да унутар европског простора медијска слика није ништа боља – чак је и неповољнија. Све вести са украјинског ратишта су строго цензурисане, као и све вести у вези Русије. Тамо се правда појединачни прогон Руса по Европи, рушење историјских споменика, или забрана руско-православне културе. Можда би целовитији исказ о стању у европским медијима могла да изнесе Марин ле Пен, која редовно у другом изборном кругу пролази кроз „медијског топлог зеца“ у Француској.

Или би било упутније чути шта ова веома образована политичарка има да каже о забранама које доноси француско правосуђе само због нечије идеолошке подобности? Шта би тек могли да кажу функционери „Алтернативе за Немачку“ или Сара Вагенкнехт о поштењу медија у Немачкој? Да не говоримо о лажним новинарима и лажном правосуђу у Румунији, Молдавији, Јерменији, балтичким државама, земљама Бенелукса… У Скандинавији је поново оживео доминантни дух Јозефа Гебелса, кога су тамношњи народи јавно обожавали све до коначног слома – а многи од њих тајно до данашњице.

Ослонац власти

Основне институције које наводи Драган Ђилас и на чији морал и углед се позива у објави на друштвеној мрежи – биле би Европска комисија, Европски парламент и Савет Европе. Овај тројац би заједно са изјавом немачког канцелара Мерца пружио доказе о приоритетној сарадњи „Вучићеве Србије“ са Кином и Русијом (подсећања ради, и режим Бориса Тадића у коме је Драган Ђилас био министар и градоначелник Београда, такође је поставио „четири стуба“ спољне политике Србије: ЕУ, Кина, САД и Русија).

Европска комисија од Србије отворено тражи „нормализацију односа са Косовом“, која би као услов за пријем Србије у ЕУ по кластеру 35 резултирала потписивањем „финалног, свеобухватног и правно обавезујућег споразума“, уз услов да Србија „не блокира чланство Косова у међународним организацијама“. Овај захтев је садашњи напредњачки режим прихватио 2023. године кроз „Бриселско-охридски споразум“: ради се о очигледном међународном признању Косова под диктатом Европске комисије (ЕК).

Како онда ЕК може некоме бити морални узор? Да ли је случајно што је Ђиласов заменик у ССП управо Борко Стефановић, који је у епохи „жуте“ владавине трасирао пут каснијем напредњачком пузећем признању косовског статуса, када је потписао са привременим косовским институцијама споразуме о административним прелазима, регионалном представљању Косова, слободи кретања, као и матичним књигама и катастру?

Европски парламент је тек прича за себе. Његове резолуције о Србији закључују како Србија мора да призна Косово, како мора да уведе санкције Руској Федерацији због усклађивања заједничке спољне политике, како се у Сребреници догодио геноцид а не ратни злочин (око 8.000 жртава), док Европски парламент никада није усвојио резолуцију о Јасеновцу или геноциду у НДХ где је страдало око милион Срба. Савет Европе је организација која је под непрестаним оптужбама за двоструке стандарде, за политизацију одлука, посебно око чланства.

Тешко да било која од, у Ђиласовој објави наведених институција, поседује морални капацитет да би се преко ње одређивао геополитички правац којим се крећу српске власти (тек је увођење канцелара Мерца озбиљан аутогол у аргументацији). Очигледно је да све ове институције негују поглед на политику за који би еуфемистично и са учтивошћу могли да кажемо, како „није баш српски“. Тиме је Ђиласова аргументација додатно урушена.

Посебно је инспиративан Ђиласов закључак када каже да ЕУ није ослонац режима Александра Вучића – супротно од тврдње професора Ломпара (који нашу актуелну власт означава у проширеном саставу као „Вучић-Брнабић режим“). Чиме је то бриселска администрација суштински противник актуелног српског режима? Ако изоставимо неке критике саопштене у форми алибија, или ако изоставимо сталне нападе на Србију у намери још већег умањења њеног ионако тананог суверенитета – све остало је у сродности Брисела са опстанком овог режима у Србији.

Србија као рударска депонија Европе са најмањом рударском рентом на свету, европске банке које годишње изнесу преко милијарду евра из Србије, европске корпорације које закину српски буџет за око 2,5 милијарде годишње због надуваних „трансферних цена“, европски закони подршке родној равноправности, европска пракса геј-парада, европски издавачи који пишу и штампају српске уџбенике, бриселска контрола „Народне скупштине Србије“ и „Народне банке Србије“, и многи други облици неформалне колоније уз пратећу културно-политичку окупацију.

Где то онда савремени политичар Ђилас уочава суштинско неслагање Брисела са актуелним српским режимом? Када је само пре непуне три деценије западни режим (дакле и европски), јавно био супротстављен Слободану Милошевићу, гађали су крстарећим пројектилом кућу у Ужичкој улици на Дедињу где је становао са породицом тадашњи српски председник. Вучића данас дочекују на највишем нивоу у Бриселу, као и у многим европским политичким престоницама. И долазе код њега као драги гости. И биће тако све док спроводи тачно оно што се од њега тражи – како је рекао Ломпар.

Стратешки правац

Између српских власти и бриселске бирократије постоји очигледна подударност у корупцији, очигледна сродност у цензури медија, као и очигледна сродна жеља за контролом правосуђа. Они су природни савезници. Србија под напредњацима изгледа таман тако како Брисел жели.

Али, ако ЕУ покрене озбиљне напоре за обарањем напредњачке власти, биће то само у циљу додатне окупације Србије. Само ако овај режим више није у стању да им обезбеди нове капитулантске захтеве. Да ли политичар Драган Ђилас чека на клупи за резервне играче позив да под овим условима уђе на политички терен?

Ако се супротстави Бриселу – долази на Ломпарове позиције. Ако и даље слепо верује у племените намере Брисела – можда ће га ови довести на власт, али само као још већег вазала од актуелне власти. Зато Брисел користи проевропску опозицију у Србији као групу за притисак на напредњачку власт. Али и напредњаци врло лукаво користе пропаганду сукоба са проевропском опозицијом увек када им понестане кредита код сопствених присталица.

Драгану Ђиласу ништа наречено није сметало да комесарски борбено и романтично закључи како никада неће одустати од европског пута. Његова заветна патетика много више подсећа на некадашње заклињање у Титов пут, него на вокабулар модерног политичког човека.

Генерације које су стизале након распада Титове државе нису схватале заслепљеност њеном државном идеологијом „Титовог пута“ све до пред саму пропаст, нису разумеле одбијање да се сагледа очигледно. Можда нису виделе да основни разлог овог слепила није био у идеолошкој вери, већ у сазревању историјске епохе, доба јаловости и импотенције. Времену када се само некритрички понавља исто и када се ништа не преиспитује , као и када се ништа ново не ствара.

Исте инфатилне погледе заљубљености према Бриселу данас шаље и актуелна власт. Сви њени водећи представници углас кажу да европски пут нема алтернативу, као и да је стратешки правац Србије према ЕУ. Исто је говорио у „жутој“ епохи и Борис Тадић, можда са више нежности. Свако неутралан ко је угасио слику и оставио тон, тешко да би схватио како је са власти сишао „жути“ режим и како је на власт дошао актуелни напредњачки режим. Све је некако исто: исте пароле, исте љубави и исте политике. Уосталом, и код једних и код других је за песму и забаву задужен Ивица Дачић.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.