„Мартенсово питање“ има дубље корене: Нацистички траг у ФАЗ-у који не може лако да избледи

Getty © Stock foto/Fernando Gutierrez-Juarez

Михаел Мартенс, новинар „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ (ФАЗ), и раније је постављао политички дубоко мотивисана питања, стављајући се у улогу пре заступника немачке политике, пре него у улогу новинара који поставља у професионалном смислу сувисла питања. Добар пример за то, јесте интервју Михаела Мартенса са Алексисом Ципрасом из 2013. године, који је прекинут после петог питања и око осам минута разговора, због неумесно формулисаних питања.

„Полупрофашисти“ и фирер са онога света

Мартенс је Ципраса, наиме, питао шта је мислио када је, у јуну 2012. године, рекао да су владајуће странке, Нова демократија и ПАСОК „понизиле грчку заставу и предале је Ангели Меркел“. Ципрас је љутито одговорио да никада није рекао тако нешто и прекинуо интервју.

Након неуспелог интервјуа, служба за односе са медијима Сиризе проследила је имејл „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ у којем је наведено да је Мартенс далеко прекорачио границе новинарске етике, јер је у обзир узимао гласине, изјаве трећих страна и непроверене информације. У имејлу је наглашено да се Ципрас осећао примораним да прекине интервју, пошто не даје интервјуе булеварској штампи.
Мартенс је потом покушао да се позове на снимак са митинга у Атини и једно од саопштења Сиризе. Објавио је и део снимка разговора са Ципрасом, али је признао да саговорник има право да одбије да говори у интервјуу.

На крају се показало да Ципрас јесте рекао нешто слично на митингу, али је оно што је заиста било спорно у том разговору био, заправо, целокупан Мартенсов покушај да дисциплинује саговорника у правцу „политичке коректности“.

Мартенса је током разговора са Ципрасом, наиме, занимала карикатура, објављена у листу „Авги“, који је гласило Сиризе, а на којој је приказан Адолф Хитлер како „са оног света“ телефонира Ангели Меркел, питајући је, у неверици, да ли ће заиста дати новац Грчкој, на шта му она одговара да неће и да Грчка, свеједно, већ дугује новац Немачкој.

Мартенс је Ципраса питао да ли се заиста смеје „таквим стварима“, након што га је прво питао да ли је он (Ципрас) духовит човек, на шта му је саговорник одговорио да није видео карикатуру, али да верује да у сатири не сме да буде цензуре. Мартенс ипак није одустајао.

„Постоје бројне изјаве – ваше, чланова ваше странке, људи блиских вашој странци и синдикалних лидера који су повезани са вашом странком, или се сматрају блиским Сиризи – о четвртом рајху који жели да доминира или колонизује Грчку. Други Папандреуа или сада Самараса називају грчким Квислингом. Да ли верујете да је то језик који политички лидери у Европи треба да користе 2013. године?“, питао је Мартенс, а Ципрас је одговорио да такве политичке ставове не заступају ни Сириза ни лист „Авги“.

Мартенс га је потом упитао зашто се, онда, умиљава „полупрофашстичким“ странкама, каква су „Независни Грци“, на шта му је Ципрас одговорио да ни ту није добро информисан, јер се не можете „полупрофашистичком“ назвати странка која је заступљена у скупштини и која има јасно демократско присуство у политици.

„Чак и уколико се не слажемо са њиховим ставовима о читавом низу питања, нико нема право да ‘полупрофашистичком’ назива странку која заступа политички исправан став према госпођи Меркел. И замолио бих вас да промените формулацију својих питања“, дословно је рекао Ципрас, након чега је уследило поменуто питање о „предаји грчке заставе Ангели Меркел“ и прекид интервјуа.

Како је Мартенс медијски анулирао тврдње Даниеле Матијевић?

Мартенс није само покушао да пропише Ципрасу „језик“ којим политички лидери у Европи „треба да користе 2013. године“, ни да за „полупрофашистичку“ прогласи парламентарну странку. Он се прочуо и у покушајима да у медијском смислу компромитује и анулира све информације које је у књизи „Могла бих да живим са паклом“ објавила припадница Бундесвера Даниела Матијевић 2010. године, након боравка у мисији на Косову и Метохији.

Мартенс је у опсежном новинарском подухвату покушао да релативизује или побије све тврдње које је у својству сведока догађаја са лица места изнела Даниела Матијевић, у вези са насиљем албанских терориста над Србима и њиховом децом.

ФАЗ о Рачку извештавао из Будимпеште

Премда је „Франкфуртер алгемајне цајтуг“ представљен као лист слободоумних немачких пословних кругова који се залаже за очување и јачање демократског поретка и социјалне тржишне привреде у Немачкој, пуристичког духа и „независног“ деловања, уз наглашену „слободу појединца у отвореном друштву“, „слободно мишљење“ и „слободу изражавања“, анализирајући извештавање овог листа за време сукоба на простору бивше Југославије, ако је уочити његов примарни антисрпски карактер.

Догађаји у Рачку или Сребреници у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ представљани су банално, пропагандно, без стварне анализе и узимања у обзир аргумената друге стране.

Немачки истраживач Јирген Елзесер, на пример, наводи извештаје о томе како су западни медији приказивали Рачак, укључујући извештавање новинара „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Матијаса Риба.

У једном од интервјуа, Елзесер чак наводи да је „Матијас Риб у ‘Франкфуртер алгемајне цајтунгу'“ отишао још много даље: писао је о одсецању глава и извађеним очима. Извештавао је о томе тако подробно као да је видео лешеве у Рачку. При томе се у то време налазио у Будимпешти“, навео је Јирген Елзесер чије интервјуе и књигу „Kriegslügen. Der NATO-Angriff auf Jugoslawien“ (2004), у којој јасно наводи да је извештавање „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ део ширег трансатлантског медијског апарата који је потиснуо међународно право у корист једностраног деловања НАТО алијансе, без мандата Савета безбедности УН, свакако треба читати и цитирати.

Нацистички корени „угледног“ листа

Али, одакле потичу медијски мотиви, као што је питање Михаела Мартенса које сугерише убијање Руса и руских војника, Мартенсов покушај прописивања Алексису Ципрасу којим политичким језиком има да говори 2013. године или извештавање Матијаса Риба о Рачку из Будимпеште, како то тврди Јирген Елзесер?

Одговор би могао да буде знатно једноставнији него што се, можда, очекује, али и отрежњујући са аспекта европских митова у Србији.

„Франкфуртер алгемајне цајтунг“ основан је 1949 године. Романтизована историја овог иста наводи да су „оснивачи“ листа петорица новинара, на челу са Ерихом Велтером.

Четворица „оснивача“, међу којима је и Велтер, били су раније део редакције „Франкфуртер цајтунга“, листа који је, због једног спорног текста о Дитриху Екарту, Хитлеров режим забранио.

Али, иза ове „антинацистичке“ фасаде, иза имена петорице новинара, крију се немачки пословни кругови, односно најпознатије немачке компаније које су капиталом и властитим ангажовањем подржавале нацистички режим и његову политику.

Посреди су пословни кругови који јесу били стубови поражене нацистичке Немачке, али са својим капиталом нису били и сами поражени. Врло брзо су, потпуно аболирани, наставили са пословањем у новим, „демократским“ усовима.

Како је заиста основан „Франкфуртер алгемајне цајтунг“?

Ти нацистички пословни кругови су, заједно са организацијом WiPoG (Wirtschaftspolitische Gesellschaft von 1947) стварни оснивачи „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, а не петорица новинара, који су, да се „власи не досете“, истакнути као фасада листа пред читаоцима и маскировка стварних интереса финансијера.

Један од директора листа врло отворено је, уосталом, саопштио да је „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ лист који би могао да се супротстави бројним синдикалним новинама и који би проблеме посматрао „са стране предузетника“.

Међу члановима нацистичке партије Адолфа Хитлера, који су потом основали „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, били су, поред многих осталих, на пример, Валтер Дикерхоф и Хуго Хенкел, као и компанија „Континентал“ која је такође била економски стуб нацистичке Немачке.

Можда антисрпске и антируске ставове новинара тог иста треба тражити и у овим околностима.