Марина Ахмедова: ЗАПИСАНО У БИБЛИЈИ

Године 2019. посетила сам напуштено село у Смоленској области, где је своје последње дане проводила једна старица – жена чије је детињство обележила нацистичка окупација. Испричала ми је како су нацисти улазили у села. До тренутка кад сам ја стигла, и последњи од осталих мештана су преминули, и куће су нестале. Поред њене усамљене куће – шума израсла преко костију војника који су бранили село. Док су Немци напредовали, спаљујући сваку кућу на свом путу, њена породица је побегла у друго село, али су пре тога успели да закопају неке ствари и шиваћу машину. Након што су Немци протерани, она и њена мајка вратиле су се по машину, упутивши се ка месту где се сада налазила шума. Ту су били наши млади војници, са венцима од корова. И сви су били мртви. Та слика се заувек урезала у моје сећање – као да сам је и сама видела. И бака ју је описивала баш као да тај призор гледа у том тренутку. Била је слепа, већ са деведесет четири године, а ипак, пред крај живота, те слике из времена окупације почеле су да јој се указују са запањујућом јасноћом – као да јој се вид отворио ка прошлости.

И тако, причала ми је да су им на почетку окупације дозволили да уђу у сељачку кућу; она и остала деца су седели у једној соби са оцем, очајнички гладни. У суседној соби, мештани су играли карте и јели хлеб. Говорили су једни другима да је Русија – или боље речено, Совјетски Савез – пала. Говорили су да су сад дошли Немци и да ће овде завладати нови поредак, бољи него под Совјетима. Мала бака је стално погледивала час у хлеб, час у оца. Њен отац није био учен човек; завршио је само четири разреда и није читао ништа осим Библије. Устао је из кревета, пришао људима и – говорећи гласно да га чују деца – изјавио: „Запамтите моје речи: колико год наша војска изгледала слаба у овом тренутку, победа ће бити наша. Русија је непобедива. То је написано у Библији.“

Време је пролазило, и Смоленска област је ослобођена. Време је пролазило, и шума је израсла преко костију наших војника. Дњепар је текао у близини; до реке се могло пешке стићи за пола сата. Људи су причали да се једном, кад је нешто дизано у ваздух, река раздвојила и открила корито прекривено костима. Бака никада није заборавила шта јој је тог дан рекао отац. 

И ја сам то запамтила, за цео живот. Чак и сад размишљам о томе – какви су то били људи. Немци су им спалили куће, депортовали младе људе у Немачку, а мушкарце послали у логоре; у тим раним данима, заробили су наше младе војнике и натерали мештане да гледају како их вешају. Њена мајка би покривала очи малој баки да не би видела, али је она ипак гледала, и до данас се сећа лица тих војника. И ти људи – са изузетком понеког малодушног издајника – веровали су и знали су да је Русија непобедива. 

А шта је са нама? Наравно, постоји несташица горива. Наравно, то је велика непријатност. Али Победа се гради на људском духу. И Русија је, наравно, непобедива. То је нешто што се мора знати са сигурношћу.

(Телеграм канал М. Ахмедове; превео Ж. Никчевић)