ВИДОВДАН – СУДБОНОСНИ ДАТУМ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ
ЗНАМЕНИТИ СРБИ О ВИДОВДАНУ И КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ
ЗАШТО О ВИДОВДАНУ? Историчар Милош Тимотијевић каже:“Српски културни образац сагледава се у контексту теоцентричне визије света, православне антропологије и христоцентричног хуманизма. Светосавље и Косовски завет доживљавају се као самосвојни, изворни и трајни културни обрасци патријархално-хришћанске, која се доживљава као наставак византијске цивилизације, али и модерне европске цивилизације. Косовски мит, светосавско наслеђе, мотив „изабраног народа” и хришћанско-православна изградња „богочовека изнутра”, остали су важне упоришне тачке доживљаја етничке посебности значајног дела српског народа и почетком XXI века.“ Ако се томе додају датуми српске историје везани за Видовдан ( Косовски бој 1389, Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске 1881, почетак Другог балканског рата 1913, Сарајевски атентат 1914, Версајски споразум и крај Првог светског рата 1919, Видовдански Устав Краљевине СХС 1921, Резолуција Информбироа 1948, низ злочина над Србима у НДХ почињених на Видовдан у Другом светском рату, литургија у Грачаници пред моштима цара Лазара и говор Слободана Милошевића на Газиместану 1989, избацивање Срба као конститутивног народа из хрватског устава 1990, изручење Слободана Милошевића Хагу 2001: јасно је због чега су многи значајни Срби сазирали Видовдан као кључни дан наше историје. Ова мала антологија сведочи о томе.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
НЕПОЗНАТИ ЛЕТОПИСАЦ
( НАВОДЕЋИ РЕЧИ КНЕЗА ЛАЗАРА )
Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу.
xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
ПАТРИЈАРХ ДАНИЛО
(О ЗАВЕТУ КОСОВСКИХ ЈУНАКА)
Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот.
xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
НАРОДНА ПЕСМА „МУСИЋ СТЕВАН“
Ко је Србин и српскога рода,/и од српске крви и колена,/а не дош’о на бој на Косово,/не имао од срца порода,/ни мушкога ни девојачкога!/Од руке му ништа не родило,/рујно вино ни пшеница бела!/Рђом капо док му је колена!
xxxxxxxxxxxxxxxxx
ИВО АНДРИЋ
Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције,која је у тим брдима и после столећа била стварност,исто толико блиска као хлеб и вода/…/Црна Гора и свет који је у њу избегао били су квинтесенција тога косовског мистерија.Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ
(О ХЕРОЈСКОМ КОМИТИ, ЛАЗАРУ КУЈУНЏИЋУ ИЗ ВЕЛИКЕ ХОЧЕ, КОЈИ ЈЕ ПОНОВИО ПОДВИГ КНЕЗА ЛАЗАРА)
Ја, ево овде, у твоме суседству, војводо Лазаре, према твојој хумци у Хочи седим у твоме Призрену, где ме је ослободилачки рат довео, и негујем јуначке и витешке рањенике, ослободиоце и победиоце. И са прозора мојих болничких соба често посматрам твоју хумку која још и сад тамо стоји као царски престо. Осам година је како ти тамо лежиш чувајући Душанов Призрен. И сачувао си га, и предао народу своме слободна. /…/Ти ниси мртав, Лазаре. xxxxxxxxxxxxxxxxx
ЛЕОН КОЈЕН
Уместо патриотског заноса и наивне патетике Ђуре Јакшића, који су дали печат и каснијем родољубивом песништву, Ракићеве косовске песме спајају луцидну свест о историјској трагици српске средњовековне државе и слободно, потпуно свесно опредељење за стари косовски завет и у њему садржану идеју националног ослобођења. Свесна љубав о којој говоре Ракићеви стихови има далеко дубље значење него било који идеал преузет на веру захваљујући васпитању и животу у одређеној средини, а побуде које из ње проистичу постојаније су него било који циљеви прихваћени без правог размишљања о њиховом смислу и вредности. Знамо да је средишна песма Ракићевог циклуса, „На Гази Местану”, била рецитована постројеним војницима у Првом Балканском рату, пре него што би кренули у окршај, што сáмо по себи сведочи колико је у то време понекад било снажно јединство народа, од најобразованијих слојева којима се замерало да их је захватила западњачка река до обичних, често неписмених сељака који су чинили већину становништва и језгро српске војске у ратовима 1912–1918. Ниједан писац овог доба није као Милан Ракић равноправно сјединио у себи истинску модерну осећајност и дубоко проживљене вредности националне традиције.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
МИЛИВОЈ СТОЈАНОВИЋ, КОМАНДАНТ ГВОЗДЕНОГ ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА МОРАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ
(ОДГОВОР АУСТРОУГАРСКОМ КОМАНДАНТУ ОСКАРУ ПОЋОРЕКУ НА ЗАХТЕВ ЗА ПРЕДАЈУ УПУЋЕН 1914. ГОДИНЕ )
Поћорече, цареви већиле,/ душа ми је од Косова стара,/ тврдо срце у горскога вука,/ командант сам Гвозденога пука,/ не бојим се цара, ни ћесара! xxxxxxxxxxxxxxxxx
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ. Баш нас је Косово учинило велкиким народом. Оно је наша народна Голгота али, у исто време, и наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам је галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, које несумњиво више вреди од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово. Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео позар, претрпео га је велики господин Вук Бранковић, а не кнез Лазар. Ко жртвује свој живот у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је имао и могао, и – победио је/…/А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
Косовски мученици, на челу са честитим Кнезом, повели су наш народ путем страдања за небеску правду. И водили га столећима кроз све буре и олује наше потресне историје. Сваки прави син рода нашег давао је оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради оног што је најдрагоценије на небу – ради правде-/…/Само верност светосавском, видовданском еванђељу чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима/…/ Деси ли се да народ себичност прогласи за своје врховно божанство,он се претвара у људождерску машину, која најзад саму себе уништава./…/Постоји само једна провера за све што је истински наше: то је видовданско еванђеље и видовданска етика. /…/Јеси ли владика, ти си заиста народни владика, ако собом представљаш живо видовданско еванђеље и живу видовданску етику. Јеси ли државник, ти си заиста народни државник, ако те у свим пословима твојим руководе вечна начела видовданске етике и видовданског еванђеља.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
ВЛАДИМИР ВЕЛМАР- ЈАНКОВИЋ
Каква аветињска и страшна светиљка, та глава кнежева, која пет стотина година светли над народом! Па зар није било лакше упалити место ње лампион полумесеца па не чекати и не трпети вековима? Можда смо ми баш по великанима нашим чувено раскршће сваког зла, балканског зла, – можда су и Вожд и Милош били изблиза такви, – али смо ми на крају крајева, као у сну, упорно и без презања од последњих часова, ипак ишли за обретеном главом Лазаревом и створили на том путу ствари које нису случајности већ страшне жртве и огромне победе.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
СТЕВАН ТРИВУНАЦ, историчар, национали радник, угледни делатник српске антититоистичке емиграције Лазарево опредељење за „царство небеско“ зато није никакав самоубилачки, нити чисто религиозни акт, но реално процењивање, не само тренутне ситуације, него и далеке будућности. Ваљало је изабрати начин неизбежне државне смрти: или херојску погибију на бојном пољу, или поступно распадајуће трулежно одумирање кроз уговор о вазалству. Лазар је изабрао смрт кроз јуначки, иако очајнички, подвиг. Он је предосећао да ће та трагедија српске државе и српске националне слободе на Косову, за вечита времена погодити психу и машту српског народа. Да ће српски народ разумети да је државу, и с њом и слободу, изгубио на сабљи, то јест у борби, И ДА ИХ САМО САБЉОМ, ТО ЈЕСТ БОРБОМ, МОЖЕ ПОВРАТИТИ. Да вазалство може само да продужи агонију, али не и да избегне смрт, и да та агонија, све срамнија што дуже траје, може само да шкоди здрављу српске народне и националне мисли./…/Захваљујући Лазаревом опредељењу за овакво „царство небеско“, српско устаништво је, од првог дана, знало шта хоће и за шта се бори.Како би се то данас рекло, изградило је одмах и идеологију и програм своје борбе. И то свега у две речи: ОСВЕТИТИ КОСОВО! За разлику од неких својих суседа, Срби су имали снажну државну традицију. „ОСВЕТИТИ КОСОВО“ ЗНАЧИЛО ЈЕ ОСЛОБОДИТИ СЕ РОПСТВА, ПРОТЕРАТИ ТУРКЕ, ОБНОВИТИ СРПСКО ЦАРСТВО, ТО ЈЕСТ СУВЕРЕНУ СРПСКУ ДРЖАВУ./…/ Србин, у ропству под Турцима, није морао да измишља своје претке и присваја туђе владаре за своје. Он је са манастирских фресака могао да чита и визуелно доживљава своју историју. Он је знао да своју државу и своју слободу није изгубио у преварним „нагодбама“, то јест у трговачким махинацијама своје властеле, но на бојном пољу, и да их може повратити опет само на бојном пољу, а не кроз државно – правна парничења. И док су остали Балканци трпели ропство у некој врсти летаргичне затрављености и неотпорне помирености са судбином, Србин се петвековној турској окупацији супротстављао својом петстолећном устаничком борбом“.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
МАРКО С. МАРКОВИЋ, историчар, философ, књижевни критичар, аутор студија „Тајна Косова“ и „Косово у ранама“ ( умро 2012. у Орлеану у Француској )
Поређење српског месијанизма са руским, у облику који су му дали Достојевски и Берђајев, разјашњава њихову праву природу и суштину. Руски месијанизам је изнад српског по томе што је универзалан: на овај или онај начин, Русија прима на себе мисију да спасе свет. Руски народ игра улогу свечовечанског Месије, док је српски »Месија» национални Месија, човек који треба да ослободи српски народ. Из тога произилази да се српски народ не жртвује за друге народе и да се не сматра позваним да спасава човечанство, него своје сопствено спасење везује за Христа, своју националну судбину тумачи христолошки. У том смислу, Косово је једини и непоновив догађај, а српска мисија је завршена. Она је национална, a не универзална. Као таква, омеђена је с једне стране историјском пропашћу на Косову, а с друге препородом српског народа кроз Први српски устанак. У народној песми српски месијанизам почиње косовским, a завршава се Устаничким циклусом. И ту и тамо Лазар и Карађорђе. Симетрија је потпуна. Но све и да се само тако посматра, српски месијанизам има извесних предности над руским: он садржи уједно и Распеће и Васкрсење, баш као и пољски месијанизам, а то значи да представља верније подражавање Христу него месијанизам Достојевског и Берђајева. А изнад света – и то је оно најважније – у њему се налази идеја приопштавања Христовој жртви путем евхаристије, што није обрађено у руском месијанизму. Самим тим, очевидно је да се смисао Косова није испразнио појавом српског националног Месије – Карађорђа. Боље рећи, Kapaђорђе не може бити последњи домет Косова, jep је косовска жртва нераздвојна од Евхаристије. Косово ће достићи овај пуни смисао тек приликом Другог доласка Исуса Христа и свеопштег васкрсења човечанства. А дотле, Косово је вечни позив на нова прегнућа, као чудесан догађај, образац, утеха, подстрек на буђење и обнову свих народа света по примеру српског васкрсења. Оно помиње да између једне етапе васкрсења и крајњег циља богочовечанске историје, нису искључене друге и нове етапе нашег народног и човечанског препорода, а то баш превиђа месијанизам Берђајева. Од човечанства зависи да ли ће између данашњег сумрака и Страшног суда бити опет могући периоди обновљеног хришћанства.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
МИЛОШ КОВИЋ Косовски завет и још старији култови Светог Саве и Светог Симеона вековима су били главни извори посебног, премодерног идентитета српског народа, оно што их је разликовало и од најсроднијих, суседних народа. У „Слову о кнезу Лазару“ патријарха Данила Трећег, написаном само неколико година после Косовског боја, пронаћи ћете већ цео Косовски завет. Или у ономе што 1530. српски сељаци причају Бенедикту Курипешићу, дипломати на пропутовању кроз Босну и Стару Србију. Травнички везир 1806. пише у Цариград да Карађорђе и његови одметници са собом стално носе „књиге“ о кнезу Лазару, прете да ће као и он са војском изаћи на Косово. Он дословно каже да је Лазар „велики подстрекач буне у њиховом разуму“. Ми се, дакле, сусрећемо са бескрајно занимљивим феноменом, вековним трајањем Косовског завета, култа и предања у сећању једног народа, у једној примарно усменој култури. Он мења своју форму, али његова суштина је хришћанска и њу упорно чува српска црква. У потоњој, елитној српској култури, у две слободне српске државе, најсавршенију уметничку форму Косовском завету дали су Његош и Милан Ракић. Имате историчаре који више воле да се баве дисконтинуитетима у српској историји; мене занимају трајања, континуитети. После ослобођења Косова, видовданска идеја нагло је добила на популарности међу младим људима младобосанске генерације. Не заборавимо да су Хрвати – Ујевић, Черина, Тартаља и нарочито Мештровић играли важну улогу у њеној обнови. Мештровић, кога Европа тада открива као прворазредног вајара, сав се посветио видовданској идеји; Димитрије Митриновић, један од главних идеолога Младе Босне, неуморно промовише Мештровићева дела. Млади Николај Велимировић објављује „Религију Његошеву“, Исидора Секулић „Видовданску мисао“, Милош Ђурић „Видовданску етику“. Свети кнез Лазар био је „велики подстрекач буне“ и „у разуму“ Гаврила Принципа. Судећи по изворима из оног доба, није био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа. Њему је можда и измицало хришћанско значење оне суштинске поруке Косовског завета, да „је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Али био је сав у знаку епске, јуначке традиције, надахнуте Косовским опредељењем. Свесна жртва Богдана Жерајића, који је 1910. покушао да убије генерала Варешанина, на њега је дубоко деловала. О Принциповој припадности косовској традицији сведочи и песма коју је саставио у затвору (истина, има писаца који ове стихове приписују другим ауторима):
„Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви
Тко хоће да живи нек’ мре,
Тко хоће да мре нек живи.“ И Косовску идеју и сав трагизам међусобних подела најбоље ће у својим делима изразити Иво Андрић, Принципов пријатељ из малобројног југословенског удружења сарајевских ђака, основаног 1911. Гаврило је једном приликом најавио да ће му показати своје песме, али то никада није учинио. Несређено средњошколско образовање Принцип је надокнађивао читањем свега до чега је могао да дође. Био је ситног раста али чврсте грађе, ћутљив, али човек од акције. Документи са суђења приказују га као средишњу личност завере и атентата. Сву одговорност преузимао је само на себе. На ислеђивању, суђењу и у тамници, на мукама и у болести, на самрти, држао се необично одлучно и храбро. Био је и остао наш видовдански јунак и мученик, прави изданак српске историје.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
МИЛО ЛОМПАР
Косовски мит, завет и опредељење, представљају стожерну нит српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности. Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српској књижевности. Отуд широка лепеза могућих значења косовске традиције представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, јер би нестало саме српске културе. То ни не треба напуштати, јер су европске вредности у нас везане за ту традицију: средњовековни записи о косовском боју, њихова спиритуалност и метафизичка дикција, величанствена епска артикулација народног гуслара, синтеза свих тих традиција у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сјају косовске традиције – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана је с животом скопчана“), Андрићева историјска имагинација и лирска рефлексија Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали? Косовска компонента српске политике је њена непроменљива константа у свим временима. И када је Косово било у српској држава, и када је било окупирано: као што је сада окупацију извршио НАТО-пакт. Отуд је наивно очекивање српских политичара да ће признањем државе Косово – а сви потези у Бриселу воде у том смеру – отклонити косовску компоненту српске политике. Они је могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, јер смо постигли политичко јединство на идеји националне издаје.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми, али и створити неки који су, у смрти и у вечности, нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на Вука, Вукашина и Вујицу.
МАТЕЈ АРСЕНИЈЕВИЋ, књижевник, преводилац, издавач
Нека буде што бити не може ( Његош ). Не може бити, не може бити, а бива – и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста – „смрћу смрт уништивши“ – отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу. Јер: нека буде што бити не може: то, пре свега значи – Васкрс, јер управо Васкрс јесте оно основно Немогуће, она Новина у историји.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
САЊА БОШКОВИЋ
Позив на борбу за слободу и одбрану места где је поникла његова државност – места које га суштински дефинише, места културног пејзажа – народ претвара у метафизичку наду у ослобођење од зла и земаљске патње, наду у освајање суштинске, небеске слободе и правде, оне у којој бораве Лазареви витезови.
xxxxxxxxxxxxxxxxx
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
Сетите се шта је мајка Јевросима свога сина Марка учила. Народ је ту истину изнео из себе: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.“ Сетите се шта су наш свети кнез Лазар и наши преци изабрали на Косову: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Нису се они препуштали пасивно, него су се борили и за царство овога света. Не значи да цар Лазар није волео и царство земаљско; ми смо и тела [не само душе], и према овом земаљском царству нисмо равнодушни; али ако дође у питање или је – дно или другo, не може оба, е, онда важи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ То нам даје снагу да на путу Божијем издржимо и, ако мора бити, и главу дамо, али образ и душу – никада!
ПРВОБИТНО ОБЈАВЉЕНО КАО СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК ЧАСОПИСА „ПЕЧАТ“
