Јуриј Каграманов: ДА ЛИ СМО ДОСТОЈНИ ИМЕНА ПОБЕДНИКА?

Још на почетку двехиљадитих, када сам бивао у Украјини, упознавао сам се са њиховим новим уџбеницима за средње школе. Они су ме запањили тиме у којој мери је на њих утицала педагогија Трећег рајха. Украјинци су ту судбински представљени као изабрани народ, по свим чланцима далеко супериорнији од својих источних суседа, „москаља“, осуђених на улоге унтерменша. Тада се нисам превише узбуђивао, јер сам ту врсту мисаоних потеза схватао као неку врсту „колена“ које „млађа браћа“ откидају да би показала своју независност од старијих. Међутим, време је показало да је иза тога стајало нешто веома озбиљно. За сада констатујмо да је кроз школу, а такође, наравно, и кроз методичку пропаганду цела или готово цела Украјина у једној или другој мери била захваћена смеђом кугом.

У међувремену, украјински фашизам је поседовао и поседује извесну комичну страну. Њихови немачки учитељи ипак су се ослањали на своју заиста велику културу, која им је служила као материјал за искривљено тумачење. А украјински следбеници су кренули путем обичног имитирања, јер нису имали ништа велико што би им донело осећај супериорности; велико је било у Русији, а у Украјини – само док је била део Русије. Због тога су морали да смишљају све могуће бесмислице, које наводно потврђују да је Украјина од давнина била центар светске историје и културе; оживљујући тако репутацију комичног хохола из старих руских комада (као што су „Шељменко-дослужни војник“ или „Лукавко из Полтаве“).

Али то што је украјински фашизам смешан, не чини га мање злокобним. Неки оквири, карактеристичне за либерално друштво, у Украјини још увек постоје, али оно што се дешава унутар тих оквира, Европа се труди да не примећује. Забрањене су све информације о злочинима које су током Другог светског рата починили активисти ОУН-УПА, организације које директно повезују савремене украјинске фашисте са њиховим немачким претходницима. Не смета им чињеница да се Степан Бандера, редак зликовац, сматра фактичким оцем-оснивачем нове украјинске државе, а место таквог човека, по његовом психолошком типу, било би на самом дну друштва.

Ако замислите, чисто симболички, да Европа напада на Русију по систему „свиње“ (поредак у коме су Немци наступали у бици на Чудском језеру), онда ће Украјинци морати да се нађу на њеној оштрици. А пратиће их фашистички „пасионарији“ – Црвена ватра (слика узета из њима посебно драгог окултног наслеђа гимлеровског замка Вевелсбург, престонице инферналног „реда“ СС, по многим знацима блиског сатанизму) која ће осветљавати лице европске војске. С нормалне људске тачке гледишта, то није баш најповољније осветљење. Европљани се овде показују као „саучесници туђе таме“ (парафразирам Мандељштама – „саучесници туђе светлости“), тачније, таме коју су сами некада створили, али су је потом наводно одбацили.

Наравно, лако је рећи да зла ватра бива потиснута, да је гаси вера у Христа, коју ми сада као да активно прокламујемо. Али веру је недовољно само прокламовати, треба још бити ње достојан, а то је веома тешко.

Кад се ми окрећемо искуству 1812. године (духовно искуство Великог отаџбинског рата такође захтева додатно размишљање, али оно је још компликованије и захтева посебан разговор), нас обично импресионира тадашњи патриотски подстицај и потом понос због добијеног рата. Али ево шта је осећало неколико руских људи, осим поноса. Песник Василије Капнист о спаљеној Москви:

„Да ли то тугујеш овде над палим дворовима

Зар не видиш у њима трулежна гнезда раскоши?“

Други песник, Сергеј Глинка, о томе је писао: „Гореле су наше неправде“.

Годинама касније велики светац Феофан Затворник размишљао је: „Зашто су Французи дошли код нас? Бог их је послао да униште зло које смо ми од њих преузели“.

Садашњи ми смо „од њих“ преузели још веће зло. Мада и свога имамо – читав вагон. Што, међутим, не сме да охлади наш борбени дух. Победу на бојним пољима морамо обавезно остварити, али при томе треба да постанемо достојни имена победника. Више него икад, актуелни су знаменити стихови Алексеја Хомјакова, упућени Русији:

„О, недостојна изабрања,

Ти си изабрана! Брзо умиј

Себе водом покајања,

Да гром двоструке казне

Не сине над твојом главом!“

Двоструке – то значи и овоземаљске, и оноземаљске.

(rusistina.ru; превео Ж. Никчевић)