ДИГИТАЛНА РЕФОРМА И КРИЗА ВРЕДНОСТИ: ДА СРБИЈА НЕ ОСТАНЕ БЕЗ ШКОЛСТВА  

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

РЕФОРМА ИЛИ ДЕФОРМАЦИЈА

Рат садашње власти против образовања коначно је показао све слабости које се у нашем школству гомилају већ више од три деценије. О чему је реч?

Образовни систем Србије суочава се са дубоком кризом која се огледа у губитку смисла школовања, вредносним ломовима и суштински угроженим односима између ученика, наставника и државе. Трагични догађаји, попут незапамћеног злочина у школи „Владислав Рибникар“ 3. маја 2023, додатно су показали размере проблема и покренули потребу за самосагледавањем, која наравно, није искоришћена, јер су на власти углавном способни за обезбеђивање свог материјалног статуса, а не и за ауторефлексију. Министарство просвете спроводи убрзане реформе које воде ка додатној апсурдизацији система ( од дигитализације школства до увођења нових наставних програма ); оне се лажно тумаче као усавршавање образовања. Наравно, они који виде упозоравају јавност да те реформе често представљају пуке деформације, спроведене без обнове каквоте образовног процеса, без које нема народне будућности.

Ако се томе дода садашњи рат против државних универзитета, као средишта студентске побуне, или рат против „непослушних“ школа ( Пета београдска гимназија ), слика бива још јаснија.

РАЦИОНАЛИЗАЦИЈА

Последњих година реч реформа постала је уобичајен део речника политичара у Србији. Међутим, она је често само флоскула која маскира лоше стварно стање: хронично недовољно улагање у школство, културу и уметност, области које су на зачељу државних приоритета. Главне пароле реформису „рационализација“ и „дигитализација“ образовања. Те речи на први поглед одишу позитивним намерама: рационализација сугерише промишљено планирање, а дигитализација повезује са модерним токовима и приближавањем српског школства „земљама западног света“. Али…

Рационализација се у пракси своди на смањење броја школа и одељења под изговором демографске „беле куге“. Конкретно, то значи затварање школа и отпуштање просветних радника тамо где је мање ђака, чиме многи наставници доспевају на листу технолошких вишкова. Парадоксално, док се у мањим срединама школе затварају, у већим градским школама нова одељења се ретко одобравају упркос интересовању, а истовремено ничу приватне основне и средње школе широм Србије. Ово указује да „рационализација“ није вођена искључиво бригом за оптималну мрежу школа, већ можда и другим интересима, чиме се разара основа нашег система – доступност образовања свима.

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА

Дигитализација, са друге стране, представља окосницу актуелних реформи – али критичари упозоравају да иза привида модернизације крије једну “вешто маскирану лаж”. Наиме, дигитализација школства у Србији се своди на стварање централизованих база података о сваком запосленом у просвети и сваком ученику, са свим њиховим личним подацима. Пројекат „Доситеј“ бележи све о наставницима (од матичних бројева и диплома до норме часова), што омогућава да рационализација (отпуштања) буде спроведена “брже и учинковитије” кроз централизован увид у кадар. Други пројекат, „есДневник“ (електронски дневник), укинуо је папирне дневнике и обједињује податке о ученицима на нивоу целе државе. У њега се не уносе само оцене и изостанци, већ сви подаци везани за конкретног ученика, који су раније постојали локално у школама, а сада су на једном месту. Чему тако прикупљени подаци могу да служе? Без јасне правне регулативе и заштите, овакви подаци могу бити злоупотребљени.

ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ

Један од могућих сценарија јесте повезан са форсирањем дуалног образовања, које омогућава да дете од 15 година почне да ради. Централизована база података омогућила би прецизно бројaње младе радне снаге тог узраста и њено усмеравање, рецимо, ка страним тржиштима рада. Ракићева ту тенденцију доводи у везу са неоколонијалним економским стратегијама: западне земље, према траже јефтину, културно сличну и образованију радну снагу на истоку Европе, па Србија својим пројектима фактички спрема сопствену децу за улогу јефтиних надничара за туђинске потребе. Тај алармантни закључак – да се под плаштом дигитализације врши припрема деце за економску експлоатацију – радикално доводи у питање прокламоване циљеве реформе.

ЈЕДИНСТВЕНИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ

Забринутост због овакве дигитализације деле и стручњаци за заштиту приватности. Јединствени информациони систем просвете, покренут 2022. године, требао би да сваком ученику додели образовни број и прати његове податке од школе до запослења. Влада га представља као “најважнију реформу у последњих неколико деценија”, али родитељи сведоче да нису ни били обавештени о томе шта се прикупља и у коју сврху. Боје се за безбедност података своје деце, посебно у доба учесталих сајбер-напада, и питају зашто нема јасне информације и сагласности. Ово потврђује тврдње Димитријевића и других да је дигитализација наметнута ex cathedra, без транспарентности и јавне дебате о ризицима по права деце.

ШТА ЧИНИТИ?

Школство растрзано између убрзане дигитализације и ерозије смисла позив је на узбуну, али и на акцију. Уколико желимо да преокренемо негативне трендове, неопходно је предузети мере које ће адресирати и материјалне и суштинске аспекте образовне кризе.

Прво, реформе се морају спроводити са јасном сврхом и планом. Досадашње искуство показује да нагле, кампањске промене доносе више штете него користи. Убудуће, сваку већу иновацију – било да је то нови предмет, метода или технологија – треба пажљиво испитати кроз пилот-програме и стручне расправе. Реформа мора бити ослоњена на добру традицију да би постала добра традиција. На пример, ако желимо увести више интердисциплинарних садржаја, можемо то чинити постепено кроз изборне семинаре, уз озбиљну обуку наставника и израду квалитетних приручника, уместо преко ноћи мењајући распоред. Смислене реформе су оне које решавају уочене проблеме (нпр. слабу функционалну писменост или недовољну ИТ писменост) без нарушавања онога што је већ добро у систему. Кључна је партиципација наставника у осмишљавању промена – као практичара, они најбоље знају шта је оствариво у учионици и како ће ђаци реаговати.

Друго, неопходно је преосмислити улогу дигитализације. Технологија је незаобилазна у модерном образовању, али мора служити као алат, а не циљ сам себи. Приоритетно је донети строге прописе о заштити приватности ученичких података и јасно обавестити родитеље шта се и зашто прикупља. Вредност података за планирање не сме надвладати право детета на приватност. Такође, дигитална средства треба уводити тек када су испуњени основни услови: школе морају имати стабилну техничку инфраструктуру, наставници морају проћи обуке да смислено укључе ИКТ у наставу, а не само да им се уручи команда и очекује чуда. Неопходно је и неговање традиционалних аспеката школе – дружења, секција, екскурзија, разговора у живо – јер школа није само место где се усвајају информације, него где се сазрева кроз социјално општење. Без тих елемената деца постају отуђена. Дакле, дигитално и аналогно морају наћи здраву равнотежу у корист целовитог развоја ученика.

Треће, потребно је стратешки улагати у људе у образовању. Буџетска издвајања за школство треба посматрати као инвестицију у будућност друштва, а не као потрошњу. Плате наставника морају бити знатно повећане како би привукле младе и задржале постојеће квалитетне кадрове – како су синдикати предложили, требало би тежити да наставничка плата буде изнад републичког просека, јер то одражава важност њиховог рада. Поред плата, овде спада и побољшање услова рада: опремљене учионице, мањи број ученика по одељењу, више могућности за стручно усавршавање. Смањење броја ученика по одељењу, како су и сами наставници у више наврата тражили, омогућило би индивидуалнији рад и боље праћење сваког детета. Држава такође мора показати да цени наставнике не само речима већ и делима –  њихових успеха, укључивањем у доношење одлука, третирањем у медијима као важних друштвених актера. Тиме би се полако вратио нарушени углед професије, што је предуслов да сутра талентовани матурант пожели да постане учитељ или професор, а не да ту могућност избегава.

Четврто, планове и програме треба обликовати тако да очувају културни идентитет и вредности, а притом буду релевантни за време у коме живимо. То је деликатан задатак спајања традиције и модерности, али не и немогућ. На пример, могуће је модернизовати наставу књижевности увођењем савремених аутора који ће тематски бити блискији младима, али истовремено задржати дела класика као окосницу програма. Слично томе, у историји се могу изучавати глобални процеси, али и посветити дужна пажња националној историји без комплекса. Увођење грађанског васпитања и веронауке почетком 2000-их био је покушај да се вредносна димензија образовања ојача; можда је време за ревизију тих програма и увођење садржаја попут медијске писмености, етике у дигиталном добу, екологије – али тако да они не оптерете додатно распоред, већ да се интегришу у постојеће предмете или ваннаставне активности. Нагласак мора бити на томе да ученик разуме зашто нешто учи и како то доприноси његовом развоју. Ако се ученицима сврха градива учини видљивом, мање ће га сматрати “непотребним знањем”. Такође, проширење наставе логике као обавезног дела програма (нпр. у оквиру математике или филозофије) помогло би развоју критичког мишљења које је данас преко потребно. Укратко, квалитетно образовање мора да се побрине и за ум и за дух ученика – да им пружи и употребљива знања и ширину општег образовања која формира целовиту личност.

Пето, али не мање важно, потребно је успоставити нову културу дијалога и сарадње између свих укључених у образовање. Министарство просвете, уместо да доживљава критике наставника као напад, треба да их схвати као драгоцену повратну информацију са терена. Платформе попут Националног просветног савета, стручних друштава, синдиката, ученичких парламената и савета родитеља морају се искористити за истински дијалог, а не формално. Постоји спремност просветара да комуницирају са заједницом – на држави је да ту комуникацију прихвати и институционализује, како се системске замерке више не би таложиле до степена јавног бунта. Једна од лекција из претходних криза јесте да се одлуке донесене без консултација често морају накнадно исправљати уз много веће трошкове (било финансијске било друштвене). Зато је боље укључити све актере на време. Када ученици осете да се њихов глас рачуна (рецимо, да се при ревизији програма узме у обзир и анкета међу њима о тежинама градива), развијају веће поверење у школу. Када наставници виде да њихово стручно мишљење може утицати на политике (нпр. кроз учешће у радним групама за израду наставних планова), биће мотивисанији да промене заживе. Када родитељи виде да школа тражи и уважава њихово мишљење (као у наведеном писму), спремнији су да подрже и школе и наставнике. То тројно партнерство може да изнедри одрживе и прихваћене реформе.

ОД КОЛЕВКЕ ПА ДО ГРОБА

На крају, вреди се присетити и оне старе изреке: „Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба.“ Циљ свих промена о којима је било речи треба управо да буде то да се смисао и лепота школовања поврате. Ако спроведемо осмишљене реформе, вратимо вредности и изградимо поверење у систему, школа би поново могла постати место радости сазнања, а не извор стреса. Борба за образовање јесте борба за то да се тај идеал оствари – да свако дете добије шансу за квалитетно образовање у охрабрујућој средини, а да сваки наставник може да ради свој племенити посао достојанствено и посвећено: српско образовање има шансу да изађе из вртлога кризе и закорачи у будућност где ће се знати зашто учимо и чему школа стварно служи – а то је, коначно, изградња бољег друштва. Не одустајући од смисла, од колевке па до гроба, образовање мора остати наш најважнији путоказ.

Излагање са скупа“Обнова вредносног оквира српског народа – Основе за стратегију Српске културе и место Косова и Метохије у њој“ https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/obnova-vrednosnog-okvira-srpskog-naroda-izdaja-mora-biti-kaznjavana/