Глеб Кузњецов: РЕАЛНОСТ И ПРИЧЕ О ЊОЈ

Помало изненађујуће, Сечин (у свом недавном излагању на ПМЕФ) и Маск, у својим наступима током протекле године, изнели су веома сличне идеје којe сасвим јасно могу претендовати на нову идеологију. Назваћу је „енергетским материјализмом“. Она саму себе назива једноставније – реализмом.

Дословно: реална је само реалност. Енергија је права валута; новац се штампа, а енергија не.

1. Економија је физичка. Богатство се ствара способношћу да се обавља рад: да се помера маса, грејања, производи топлота, проводи електрична енергија, производи храна. С друге стране, новац, кредит, капитализација, бренд, „интелект“ – све су то само претензије на ту способност. Кад се претензија разиђе са базом, база превладава.
2. Енергија је темељ свих темеља. Свака трансформација материје захтева енергију, тако да је главно ограничење сваке економије приступ корисној енергији. Снага државе се тачније мери оним што она може да покрене, него вредношћу њене имовине на берзи.
3. И наратив је реалан, али он није „база“. Историја, вера, тржишне процене и идеологије такође покрећу људе и капитал. Али то су претензије које се проверавају физиком, а оне које физика не верификује – урушавају се. Зелена транзиција је била наратив. Бум вештачке интелигенције је наратив. Долар је наратив. Реалиста сваки наратив проверава џулима и тонама ТНТ-а.
4. Ко контролише базу? Није битно ко има лепшу причу, већу процену или заразнију идеологију, већ ко заиста извлачи, помера и користи енергију и материју. У сукобу између система богатог наративом и физички чврстог система, кладите се на физику и на средњи и дуги рок.
5. Ту није неопходна вера. Не морате веровати у технологију, валуту или идеју да бисте их користили за себе; потребно је само тачно читати реалност. Реалиста поштује стварност и презире приче о њој. Вера је потребна лаику, реалисти је довољно сагледавање. У првих пет тачака, Маск и Сечин се готово не разликују. Затим долазе тачке размимоилажења.

6. Питање граница енергије. Енергетско ограничење је, у принципу, незамисливо далеко: сунце даје више енергије за сат времена него што човечанство потроши за годину дана. Граница стварног развоја енергетске инфраструктуре је мека и стално се помера: суочавате се са темпом изградње и ограничењима мреже. Граница специфичних супстанци је блиска и чврста, литијум, вода, реткоземни елементи. Маск посматра енергију у начелу и види обиље. Сечин посматра материју и види оскудицу. Следећих пола века уследиће трка између способности производње енергије и немогућности њеног материјалног обезбеђивања.
7. Питање доминације. Она не припада ономе ко има највише материје, већ ономе ко контролише простор кроз који материја мора да прође. Енергија и материја су распршене; моћ је уска тачка у којој се расути токови спајају. Мореуз, процес обраде руде, стандард, мрежа… Економија је физичка, али моћ над њом живи у уским грлима протока. За Византију је то био Босфор. Сад се уско грло померило са извора енергије ка машини која енергију претвара у снагу, и сад се таква грла не само проналазе већ и граде. Тако је Кина изградила чвориште кроз које тече туђа енергија – од соларних панела до ретких земних материјала.

Ова доктрина је јака. Физика заиста ограничава, а наратив заиста једног дана плаћа рачун. Међутим, реализам има један карактеристичан проблем. Он брка тврдњу да је нешто „у крајњој линији физичко“ са тврдњом да је оно„већ одређено физиком“. Долар јесте „само“ наратив, али он данас још не плаћа рачун. Црква је надживела све енергетске системе. И они који деценијама предвиђају крахс долара и Маск са тврдњом да ће „новац нестати као концепт“ подједнако прецењују брзину којом физика поништава историју.

Да бисте подигли физичку базу – да бисте изградили нуклеарну електрану или сачували позицију у сектору сировина – потребно вам је управо оно што ова доктрина назива „пеном“: капитал, легитимитет и вера. Дакле, за реалистичан концепт потребан је још један слој. Да, физика поставља границе могућег, али „просторија“ унутар тих зидова је толико огромна да се у њој налази готово све што је важно у људској историји. И ту, унутар ње, одлучују институције, наратив и вера. Дословно: не „или-или“, већ „и-и“.

(Телеграм канал Г. Кузњецова; превео Ж. Никчевић)