Владимир Басенков: Улога оца и мајке у руској породици
Wikimedia commons/Public domain
Руски људи су од памтивека ценили јаку породицу, рођаштво, породичне везе. Зато је у нашем језику поникао и још увек се чува богат систем термина који означавају сродство.
„Папа“ и „мама“ су две прве, најважније речи у животу човека. Но, ако је „мама“ старинска, исконски руска реч, онда је реч „папа“ у наш говор дошла знатно касније. Сеоска деца оца су називала „тятя“. „Папу“ су из француског „рара“ позајмили племићи; затим су трговци и малограђани почели говорити „папењка“, да би се тек почетком XX века та реч проширила у свим слојевима становништва. Мајка је често називана и матушком, а отац батом, баћушком. У обику умањенице сада се говори „папочка“, „мамочка“, а у XIX веку постојале су речи „папењка“, „мамењка“, „папаша“, „мамаша“ – данас ретке и одумируће.
Узгред, баћушком је називан не само отац, већ и свештеник, а матушком – попадија. Баћушком и матушком сељаци често називаху и властелина и властелинку.
Други термини блиског сродства: дедушка, бабушка, дядя, тётя, сын, дочь, брат, сестра – измене нису претрпели и познати су свима. Занимљиво је да је у неким западнославенским језицима сачуван древни родовски обичај разликовања стрица и ујака, то јест – дяди по оцу и по мајци.
Породичне везе
Руски лексикон је богат ознакама својте, класификујући односе људи, настале склапањем брачне везе. Истина, данас, услед слабљења унутарпородичних веза, ови су изрази делимично заборављени.
Свекор је свекар, мужев отац.
Свекровь је свекрва, мужева мајка.
Тесть је таст, женин отац.
Тёща – ташта, женина мајка.
Зять је зет, муж од кћерке или сестрин муж.
Сноха је снаха, синовљева жена у односу према његовом оцу, ређе – и у односу према његовој мајци.
Невестка може бити снаха, чешће у односу према његовој мајци, а може бити и јетрва или шурњаја.
Шурин је шурак, женин брат.
Деверь је, као и у српском језику, мужев брат.
Золовка је заова, мужева сестра.
Свояченица је свастика, женина сестра, која је у старом српском језику још лепше и тачније називана сестриницом.
Свояк је пашеног, муж женине сестре.
Сват је пријатељ, пријан – отац синовљеве жене или кћеркиног мужа.
Сватья је прија – мајка синовљеве жене или кћеркиног мужа.
Осим крвном сродству и својбини, велики значај на Руској земљи је био посвећиван духовном сродству. У дореволуционарној Русији, оно је имало не само морални, већ и правни карактер.
Обудовели супруг није могао да се ожени сестром покојне жене, нити да се удовица уда за брата умрлог мужа. Није било могуће оженити се девојком ако је она била сестра жене рођеног брата – забрањивало је „духовно сродство“!
До дан-данас настављају се ценити односи који повезују несроднике крштењем детета. Восприемники – они што примају на руке дете из крстионице, називају се крсним родитељима – крсним оцем и крстном матером, а само дете за читав живот постаје њиховим крестником (крстним сином или крсном кћерком, илити кумчетом по српски).
У свакидашњем животу, прави родитељи крштене кумове називају као и код Срба: кум и кума. Кумови су заувек међусобно повезани духовним сродништвом. Отуда потиче појам „кумовство“ и узречица „нећу му децу крстити (што ће рећи: ништа нас не везује).“ У Руском царству кумовима је било забрањено да се међусобно венчавају. Кумчету је било забрањено чак и да се ожени кћерком крштеног кума, то јест „крштеном сестром“. У случају откривања таквог „противзаконитог брака“, супружнике је очекивао беспоговорни развод.
У литератури се осим крсних родитеља, помињу и посажённые. То су имућни, угледни људи, који су због престижа позивани у улогу родитеља невесте и младожење.
Улога оца
Међу Русима је широко распрострањен обичај да се термини сродства не користе по директној намени. Чак и када се обраћамо незнанцима, редовно употребљавамо речи: дедуля, бабуля, отец, папаша, мамаша, братишка, сестренка, дяденька, тётенка, сынок, дочка и тако даље. Овим се подвлачи осећање целог народа као велике породице, чији су чланови повезани невидљивим сродством.
Један од најважнијих стубова сваке руске породице је отац. За пуноћу породичног живота неопходно је присуство како женског, тако и мушког начела. Кроз оца дечаку долази познање мушког света: ако је телесна оптерећења у играма одређивала мајка, онда је у раду – отац. Није случајно што су нам многи мемоари сачували примере радног васпитања руске деце. Телесни рад је просто неопходан будућем човеку као гимнастика мишића и ума.
За пуноћу породичног живота неопходно је присуство како женског, тако и мушког начела
Отац који воли није усађивао добре навике и марљивост у деци својом грубом вољом. Лични пример свакодневног понашања деде, оца, одраслог брата све време је стајао пред унутрашњим погледом шипарца и упијао се боље од речи.
Отац је иступао као својеврсни путовођа у спољни свет. Сетимо се руске књижевности, где је одражено прво ноћивање дечака или девојчице изван куће (на пример, лов или риболов). Неухватљива лепота стварности открива се управо у тренутку када се нешто догађа „први пут“.
Све те плетаре на ливадама, шумске колибе, те посматрања птица, риболови и ватре с кромпирима на жару; шумски ловачки походи, осећај челика пушке у рукама, пажљиво ослушкивање звукова природе; потраге за печуркама, брања бруснице и кљукве иза мочваре – сва та радна и сазрцатељна дружења с природом неприметно и чврсто улазила су у срца деце као дубоки животни утисци. Но, веза човека са земљом је и његова веза са Богом. И све то заједно било је повезано с оцем, мушкарцем. С очевином и дедовином.
Руско очинство је исполинско. Све што мајка и бака нису могле, могао је отац и могао је деда. Мужевност и неустрашивост, широкогрудост према непријатељу, стрпљење у недаћама, физичким тешкоћама, способност за одбрану части, смелост – то је све од оца. Зато је губитак оца једноставно катастрофалан. Без оца нема ни сина.
Са ширењем дечјег света, расла је и потреба за моралном постојаношћу. И опет је пример постојаности био отац, чувајући децу од моралних изобличења. Русија, за разлику од остатка Европе, није знала за култ куртоазне љубави, па је очинство увек било повезано с верношћу, а неверство жени је било издаја деце.
Има руских породица у којима није било развода у седам покољења – толико је било могућности да се то прати.
Од Данила Заточника и „Домостроја“ до савременог празника у част Светих Петра и Февроније Муромских протеже се руска традиција супружничке верности. Још из руских бајки знамо да не слава и богатство, већ добра жена и стварање породице постају главни резултат животних искушења мушког јунака. То је особеност националног културно-породичног кода. Друга особеност је узајамно схватање супружника као суђених, односно предодређености једног другом на небу. Има руских породица у којима није било развода у седам покољења – толико је било могућности да се то прати.
У руској култури род се и даље продужује по мушкој линији. Отац је тај који преузима главну одговорност за постојање и процват породице. Наши породични, родовски успеси су пре свега очински, који се обнављају и умножавају из нараштаја у нараштај. Идеали очинства се нису изменили: отац је ослонац жени и деци; отац је заштита и упориште; отац је самопоуздање и стална љубав.
Руска мајка
А шта је Руска мама? Крајем XIX и почетком XX века просечни број деце рођене од руске жене кретао се од шесторо до седморо – један и пô пута више него, на пример, код жена средње Азије или централне Европе. Предреволуционарној Русији, између осталог, до данас припада непревазиђени светски рекорд многодетности. Сељанка из Шујског среза Васильева, која је родила 67 живих беба, међу њима 16 двојки и седам тројки, унета је у Гинисову књигу рекорда.
А шта је обезбеђивало такво демографско предњачење? Очигледно је да је у друштвима окренутим максималном рађању деце, Палма победе припадала народу који је могао на што је могуће дужи рок обезбедити репродуктивно здравље мајке, то јест окружити жену највећом пажњом.
Ми до данас гледамо судбину руске сељанке тог доба очима владајућег слоја: „Руска судба женска! Тешко је тежу пронаћи!“ – писаше Николај Њекрасов. Заиста, обим послова које обавља сеоска жена чини се пренапорним за становнике племићких гнезда и савремених мегаполиса. Међутим, у традиционалној руској породици тешко је замислити ситуацију описану од Емила Золе у роману Жерминал, где се супруга француског рудара не сме дотаћи вечере док се муж не засити.
Исто као што су на Руској земљи били немогући обичаји харема, где су жене вукле тешке завежљаје иза главе породице која шврћка празнорука. Колико год сељачки рад био изнурујући, колико год им била оскудна трпеза, најтежи посао у Русији увек су преузимали на себе мушкарци, а најбољи комад био је намењен жени. На пример, будућим мајкама су првим давани млечни производи – главни извор животињских беланчевина у руском селу.
И данас неписани закон налаже руском мушкарцу да уступи седиште жени, помогне јој у ношењу терета, да је прати до куће у тамно доба дана. Руски супруг је дужан обезбеђивати породицу материјално. Такав однос ствара „здрави патријархат“, када је здрава атмосфера односа између мушкарца и жене, када сви обављају природне, Богом усађене дужности, жртвујући се за ближњег. И породичне традиције до данас, без обзира на совјетску епоху и покушаје вестернизације, живе у руском друштву. Штавише, оне доживљавају активан препород.
Превод: Драган Буковички
