Ања ФИЛИМОНОВА: Важну улогу у усташким клањима имали католички свештеници – Филиповић обешен као фрањевац
Мирослав Филиповић
ДИНКО Шакић, један од команданата логора Јасеновац крајем 1944. – почетком 1945. године, када је постало јасно да ће нацисти и усташе изгубити рат, заједно са бившим командантима логора III Циглана Јасеновац, по наредби Љубе Милоша, Мирослава Мајсторовића и Хинка Пичилија, „радили су на организовању уклањања трагова злочина против Срба, Јевреја и Рома, ископавајући и спаљујући лешеве затвореника“.
Шакић је поново дошао у Јасеновац у априлу 1945. године ради уништавања доказа заједно са Максом Лубурићем.
Љубо Милош, усташки злочинац и један од команданата Јасеновца, дао је следеће сведочење на суду: „Почетком априла 1945. године Лубурић нас је позвао и послао мене и Шакића у Јасеновац, да Пичили организује спаљивање трагова. Пошто нисмо могли да нађемо јаме, замолили смо Мајсторовића да то уради, и он је такође дошао у Јасеновац, и по наредби пуковника Џала, који је у то време преузео команду логором, заједно са капетаном Пудићем, капетаном Сударом и неколицином других прапорника из Пичилијеве групе, извршили смо спаљивање трагова у Градишци и Уштици“.
Затвореник Драгутин Шкргатић био је сведок уништавања доказа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу: „Лешеви убијених затвореника су ископани у Градишци и спаљени на импровизованим ломачама, на шинама са железничких пруга, где су их поливали нафтом…“.
Почетком маја 1945. године Мирослав Филиповић је побегао у Аустрију, где су га ухватили Енглези и убрзо изручили југословенским властима. Одмах је предат суду у Загребу, 29. јуна је проглашен кривим за извршење масовних злочина лично или као командант и осуђен на смртну казну вешањем, без повратка грађанске части и са конфискацијом имовине. Обешен је у фрањевачкој одећи.
На суду је, између осталог, изјавио: „Признајем да сам лично, приликом јавних стрељања, убио око стотину затвореника логора Јасеновац и Стара Градишка. Такође признајем да су током мог управљања логором Јасеновац у Градишци вршена масовна убиства, али ја у њима нисам учествовао, иако сам знао за та масовна убиства. Исправљам се, био сам присутан на тим масовним убиствима, али их нисам починио. Допустио сам та масовна убиства као управник, јер сам имао усмене наредбе од Љубе Милоша, највише од Матковића Ивице, а понекад и од Макса Лубурића. У Градишци су убиства вршена чекићима, и то тако да је жртва морала да сиђе у ископану јаму,
након чега је са задње стране ударана чекићем по глави. Осим тога, људи су стрељани и клани. Када су у Градишци вршене ликвидације жена и девојчица, знам да су над млађима вршена силовања… за моје време (за 4 месеца), по мојим проценама, у логору Јасеновац је ликвидирано 20-30.000 затвореника. Према речима Макса Лубурића, који је, вероватно, водио евиденцију убијених Срба, за ове четири године у НДХ је убијено око пола милиона Срба“.
У свом признању Филиповић покушава да свали кривицу на своје подређене и умањи број убистава, као и своје лично учешће у њима. Међутим, врло је индикативно позивање на то да је Лубурић документовао убиство у Јасеновцу не мање од 500 хиљада само Срба.
Према до сада прикупљеним подацима, усташе су оскрнавиле или уништиле 420 православних цркава у НДХ. У Бањалуци су биле три православне цркве. Две су уништене (прва – најлепша саборна црква Свете Тројице и капела), трећу су усташе претвориле у католичку.
Број прекрштених Срба до краја Другог светског рата достигао је 450 хиљада људи.
Франц Боркенау у књизи „О европском комунизму“ пише: усташе су се појављивале у српским селима и, „по правилу, захтевале од српских становника, у случају да их одмах не побију, – да се одмах врате у римокатоличку веру. Тако би од Срба одмах постали Хрвати… Велика већина несрећних „западних Срба“ одбијала је да изврши овај прелазак (у римокатоличку веру), јер је за њих православна вера била све и свуда“.
Јирген Холткамп у немачком илустрованом часопису „Штерн“ („Звезда“) у издању од 17. октобра 1965. године даје осврт на књигу Карла Фалконија „Ћутање Пија XII. Буди католик – или умри“, у којој пише:
„…Католички Хрвати на челу са фрањевачким свештеницима у периоду од 1941. до 1945. године преобратили 240 хиљада православних Срба, убили око 700 хиљада Срба, Јевреја и Рома… Врховни поглавар Цркве… није изговорио ни реч о томе. Папа Пије XII је ћутао о ономе што се дешава у Хрватској…“. „Православни Срби… морали су, хтели или не, да се крсте силом. Или Рим, или уништење – то је била њихова алтернатива!… Хрвати су имали посебну расну теорију: онај ко прихвати католичку веру, од тог тренутка се сматра добрим Хрватом, иако је раније био Србин. Прелазак у хрватску „господску класу“, наравно, био је забрањен српским свештеницима, интелектуалцима и вишим слојевима, који су нешто поседовали. Морали су да „нестану““ .
Л. Лукајић истиче да „апостолски визитатор Марконе није био гост у Загребу, већ домаћин“. „Политика, благословена од загребачког надбискупа Алојзија Степинца, била је политика Свете Столице. Сви хрватски бискупи су се идентификовали са усташама. Најжешћи усташе су били: сарајевски бискуп Иван Шарић, далматински бискуп Квирин Бонефачић, крчки бискуп Јосип Сребрнић, сењски бискуп Виктор Бурић, отац Срећко Перић из манастира Горица код Ливна, дубровачки бискуп Антун Акшамовић и парохијски свештеник Бањалуке Никола Билогривић, почасни каноник папе“. „Свештеници Ивана Шарића, у сарадњи са усташама и у терору против Срба, надмашили су остали католички клер, били су заклети усташе, џелати, борци и нова власт“.
Фрањевци су „скоро сви били усташе и радили су за усташки покрет“, „свим силама су се трудили да Независна Држава Хрватска буде само католичка, у којој би играли истакнуту улогу“.
„Сви центри католичке вере у НДХ били су истовремено центри усташтва, као, на пример, поповске гимназије у Сињу, Широком Бријегу, Травнику и Високом, богословске школе и семинари у Макарској и Мостару, богословски факултет у Загребу“.
„Католичко свештенство је свуда формирало католичка друштва, као што су Крижари, Католичка акција, Друштво духовне омладине, Домагој и друга“. „Добро је познато колико су усташе натопљене српском крвљу, али је мање познато и мање се истиче да су их инспирисали и предводили Ватикан и католичко свештенство“.
„У нашој земљи деценијама је синтагма „геноцид над Србима“ била везана за мали број католичког свештенства. У ствари, сви католички свештеници у НДХ су подржавали, а многи од њих и директно учествовали, у прогонима и убиствима Срба 1941-1945. године. Изузеци су врло, врло ретки, занемарљиви.
Најстраственији џелати потицали су управо из редова католичког свештенства. Покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама припремили су усташе и католичко свештенство заједно“.
Историја Мирослава Филиповића-Мајсторовића је хроника индивидуалног и колективног зла дела Римокатоличке цркве, која је свесно издала Јеванђеље и заменила духовно вођство саучесништвом у убиству. Када се свештеник, позван да спасава душе, претвори у џелата, наређујући убијање деце и вршећи ритуалне садистичке радње, то постаје злочин без застаревања, као и богохуљење, које се заувек уписује у историјско памћење као чин духовног самоубиства. Зверства „Оца Сатане“ вршена су у фрањевачкој одећи, планирана су у фрањевачком манастиру – у самом срцу верске институције.
Немачки истраживач Карлхајнц Дешнер истиче да је у јесен 1942. године логором Јасеновац руководио Мирослав Филиповић-Мајсторовић, прозван „Отац Сатана“, њему је „помагао цео ред свештеника – Бркљанић, Матковић, Матијевић, Брекало, Челина, Липовац и други. За четири месеца, под овим фрањевачким свештеником, ликвидирано је 40 хиљада људи“. Њему се придружује католички свештеник, италијански истраживач Карло Фалкони: „…било је немогуће замислити било коју казнену експедицију усташких ескадрона без икаквог свештеника, без фрањевца, који би их предводио и подстицао“.
Италијански писац Виторио Горезио, који је био у НДХ током рата, истиче да главни црквени убица (еклезијастик – католички свештеник), „није био ни обичан католички свештеник, ни фанатични језуита. То је био ни мање ни више него члан фрањевачког реда: Мирослав Филиповић, усташа још пре рата и фрањевачки монах“, „Јасеновац, концентрациони логор усташа, раван ужасима Дахауа, добио је новог команданта: оца Филиповића. У својој новој улози Филиповић је, у сарадњи са оцем Звонком Брекалом, Звонком Липовцем и оцем Кулином, током свог управљања логором проузроковао смрт 40 хиљада људи, жена и деце“.
Након завршетка Другог светског рата, бањалучки католички бискуп Алфред Пихлер, Немац по пореклу, био је једини католички свештеник који је на Божић 1963. године у обраћању својој пастви затражио опроштај од православних за злочине почињене над њима током рата: „…у овој земљи у прошлом рату погинули су многи наши православни браћа, погинули зато што су били православни. Они који су их убијали, у џепу су имали католички крштени лист. Називали су их католицима. И ти хришћани су убијали друге људе, такође хришћане, зато што нису били Хрвати и католици. Са болом признајемо ову ужасну заблуду ових заблуделих људи, и молимо нашу православну браћу да нам опросте, као што је Христос на крсту опростио свима. Такође опраштамо свима који су нас, можда, мрзели или нам неправедно поступали“.
Папа Јован Павле II је два пута посетио Хрватску, али Јасеновац ниједном. Током посете Босни и Херцеговини 2003. године, одржао је мису у манастиру Петричевац – управо тамо где је фрањевац Филиповић планирао геноцид над православним Србима. Сведочења преживелих говоре да су Немци погрешно протумачили ситуацију.
Павелић није извршавао мисију Трећег рајха. Павелић је извршавао мисију Католичке цркве. Покољ у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, са циљем претварања Бањалуке у „етнички чисту“ престоницу НДХ, превазилази оквире регионалне историје. То је универзални преседан, који показује како државна машинерија, која је објединила расистички покрет и фанатизовану верску институцију, може да легитимише крајње зло.
Пример Мирослава Филиповића-Мајсторовића показује да када идеологија „чистоте вере и нације“ замени етику Јеванђеља, религија се претвара у инкубатор за џелате.
Како сасвим исправно примећује Ванда Шиндли, „усташки свештеници су постали „крсташи“, војском лидера католичке цркве, а не библијског Бога или Христа. Поред кршења Десет заповести и проглашавања јеретицима оних које је папа Римски, а не библијски Бог, сматрао јеретицима, усташки „крсташи“ су прекршили суштину хришћанства и католичке доктрине – Христову поруку о миру и љубави, која позива „воли ближњег свог као самог себе“.
Све заједно, католички клер и усташе створили су простор у којем су се „мисионарско“ лудило и злочин објединили. У НДХ су над човеком постале две највише инстанце – Држава (Павелић) и Бог (у лику Степинца), његова лична савест је искључена „као непотребна“, јер почиње да делује формула „Убиство шизматика-Срба, „расно инфериорних Срба, Јевреја и Рома“ није грех, то је чишћење“.
Под притиском ауторитета цркве и власти у души човека ствара се вакуум, који се попуњава „спољним софтвером“. И то је безусловно отежавајућа околност за национализам-расизам, јер било који национализам-расизам није ништа друго до политика.
Али када му се дода религија, насиље постаје сакрално: ако убијаш „непријатеља нације“, ти си само војник. Али ако убијаш „шизматика“ или „наказу у име Бога“ (како је говорио Филиповић), онда си „Христов ратник“. То даје злочинцу осећај вишег права. Међутим, религија у овом контексту не оплемењује примитивног човека, она легитимише његове најмрачније, животињске инстинкте, уздижући их у ранг подвига. Овај систем уздиже на пиједестал најпразније, најсуровије и најпримитивније извршиоце.
Зато су у НДХ такве особе, као М. Филиповић, В. Лубурић, Л. Милош, постали кључни функционери, својеврсни „лидери мишљења“, штавише, лидери који „формирају нову нормалност“. И они који првобитно нису били девијантни, манијаци, почели су да их опонашају из страха или жеље да се уклопе у „нови поредак“. Тако се човек претвара у оно што филозофи називају „функционалном звери“: може да чита, пише, служи мису, али његово унутрашње „Ја“ је избрисано, остаје само примитивна мисао „ми смо чисти, они су нечисти. Уништење нечистих је угодно Богу“.
Осим тога, постоји још један застрашујући друштвено и геополитички значајан аспект. Клинички манијаци не мисле исто, то је у принципу немогуће, јер је „индивидуални манија“ биолошка или психичка аномалија, која делује хаотично. Али систем НДХ је створио „идеални инкубатор“, где је манија убијања уздигнута у ранг државне и црквене врлине.
Убица је престао да буде субјект моралног избора, претворивши се у инструмент „више воље“, коју су преносили и држава и црквени јерарси.
То је довело до масовне деперсонализације: индивидуална патологија није спречавана, већ легитимисана као чин служења. Овде су кључну улогу одиграли представници цркве, управо је њихова сакрализација насиља претворила злочин у обред, што је омогућило учесницима да се осећају припадницима „светог чишћења“. Крв жртве постала је залог политичког и верског „хрватског јединства“.
Размотрени злочини, са фокусом само на једног представника Римокатоличке цркве и фрањевачког реда, Мирослава Филиповића, у Бањалуци и Јасеновцу, живо су демонстрирали антрополошку деградацију као апогеј етничког инжењеринга, који су спровели католички клер и радикални националистички покрети. Њихови уједињени напори потпуно су потиснули људски садржај, претворивши човека у „празну љуштуру“, испуњену политичким и верским фанатизмом.
Експеримент НДХ је „славно“ успео: хрватски народ је претворен у контролисану масу „нискофункционалних манијака“ (за разлику од софистицираних високофункционалних интелектуалних девијаната), способних за радње које превазилазе биолошко и психолошко разумевање норме. Ово је изванредно демонстрирало могућности потпуне деконструкције људске личности у оквиру тоталитарно-клерикалног пројекта.
Или, рецимо јасније, клерикалним усташама је успело оно што се у природи не дешава: једноумље у лудилу. За разлику од клиничке психопатије, која је увек индивидуална и спорадична, етнички инжењеринг у НДХ довео је до формирања феномена индустријализоване и социјално санкционисане девијације.
Ако обичан манија делује у простору личног лудила, онда је клерикално-усташки систем створио услове за колективно лудило, где крајња суровост није била одступање, већ норма.
Клерикално-усташки пројекат Павелића-Степинца створио је феномен колективног инстинкта истребљења, који је по нивоу своје организованости и масовности превазишао деградацију индивидуалних манијака који делују изван система. У суштини, то превазилази оквире пројекта етничког инжењеринга и долази до нивоа деконструкције човека као врсте, стварајући популацију „нискофункционалних манијака“, уједињених фанатичном вером у своју праведност.
У историјском смислу, глобални обим ове трагедије не лежи само у броју жртава, већ и у системском ћутању и свесном саучесништву, које је деценијама скривала Света Столица.
Трагедија српских села 7. фебруара 1942. године стоји у истом реду са највећим катастрофама човечанства 20. века, као што су Хатињ или Аушвиц.
Порицање или прећуткивање ове везе није случајност, нити немарност, већ саучесништво, које траје све док се институционална одговорност не призна у потпуности.
Продорна бол и неподношљиви цинизам ових догађаја заувек су утиснути у историју региона и света, позивајући на вечно сећање на жртве и вечно проклетство џелата, који су издали Бога и људе.
