Срби са КиМ пред нове Куртијеве изборе: Једноумље, разногласје и питања без одговора

Getty © Anadolu / Contributor

Када је 2011. и 2012. године приштинска албанска врхушка изникла испод терористичког УЧК шињела покушала да стави под контролу Јариње и Брњак, прелазе према централној Србији, уследио је епски отпор Срба са Севера.

По киши, хладноћи, снегу, људи су дане и ноћи, недеље и месеце проводили на барикадама, једна колона албанских специјалаца заустављена је надомак Лепосавића, даље нису могли ни корак. Касније су Албанци своје полицајце и царнике пребацили на Јариње, али, хрватским хеликоптерима из састава КФОР-а.

Недељама су касније хиљаде Срба протествовали на Јарињу противећи се изградњи „интегрисаног административног прелаза“, уводу у оно што ће се касније десити, инсталирању косовских полицајаца и цариника на северу Косова и Метохије.

Сирена за узбуну у Северној Митровици била је тих година знак, у по дана или у по ноћи, свеједно, да хиљаде Срба из овог града, из Звечана, само који минут касније крену на барикаду у Дудином кршу, на главни мост, на барикаде ка Зубином Потоку, у Јагњеници, Зупчу.

На Јагњеници, Колашинци су плећима подупирали камионе на барикади на које су са друге стране са борбеном техником, чувеним тенком „јазавцем“ наваљивали војници КФОР-а. Сатима су седели на леденом асфалту одбијајући да устукну пред кордонима КФОР-а.

И нису попуштали. Отпор Срба био је епских размера.

Деценију и по или коју годину мање, сирена у Северној Митровици је угашена, демонтирана, однета у Приштину. Шта је од  јединства Срба из 2011. или 2012. остало, и од отпора, оног епског, друга је прича.

Одговор на то питање најбоље зна оно Срба што је упркос свему остало на Северу, и не треба им ни солити памет нити досољавати ране.

А те ране су дубоке.

Тих сада већ давних година, било је на Косову, међу Србима, и на југу и на северу разногласја, било је различитих мишљења, ставова, али је отпор био не обавеза, него ствар свих, питање части, савести, слободе. На барикаде се није ишло по списку, него по савести, по моралном императиву. То се тек касније променило.

Колона од центра Северне Митровице, преко Звечана до Дудиног крша у она времена била је непрекидна.

Колико би данас људи из Северне Митровице, из Звечана, све да се она сирена неким чудом поново огласи, позове на узбуну, одазвало, кренуло у по ноћи на барикаду, на нож, на пушку, на отпор, друго је питање. Оно, чини се, није за Србе који су још остали на Северу, у Северној Митровици или Зубином Потоку где је увече све мање станова са упаљеним светлима, већ за неку другу адресу.

Шта је данас остало од тих славних дана, од оног јединства, отпора, јесу ли данас позиви на „јединство“ који се чују из Београда, баш то, или им је можда циљ нешто друго, да се стане на пут разногласју које би се појавило или, које се јавља међу Србима?

Можда, да се нека незгодна питања не чују, да остану без одговора?

Данима пред нове парламентарне изборе, као и оне прошле, и оне претходне, главна реч која се чује  из Београда јесте управо позив на „јединство међу Србима“.

„Сви знате да нам се приближавају још једни важни избори, разумем да је народ и уморан јер имамо превише изборних процеса и велику политичку кризу и нестабилност у Приштини, али је наше да издржимо и боримо се и будемо сложни, јединствени и одлучни као и до сада. Ово је дружење и прилика да вас све позовем да 7. јуна изађете на те изборе и гласате за Српску листу јер је њена победа на овим изборима и гаранција опстанка Срба на KиМ, сигурност да наставимо да подижемо наше средине и да улажемо у њих“, изјавио је јуче у Крагујевцу, на традиционалном дружењу Колашинаца, Петар Петковић, директор Канцеларије за Косово и Метохију.

„Функција директора Kанцеларије за Kосово и Метохију треба да представља институцију државе Србије, а не продужену руку било које партије“, одговорио је дан касније Стефан Стаменковић из Штрпца, лидер ГИ „Правда и једнакост“.

Стаменковић је додао да сматра да је директор Kанцеларије за KиМ овим позивом још једном показао да се понаша „више као партијски комесар него као представник свих грађана“.

Лидер ове ГИ новинарима је изјавио да „забрињава ћутање институција“ када се, како тврди, људи прогањају због политичког мишљења.

„Kада се људима укида социјална помоћ, када остају без посла јер не желе да подрже одређену политичку опцију, тада нема конференција за медије, нема саопштења и нема заштите грађана. Тада се сви праве да проблем не постоји“, рекао је Стаменковић.

Истим поводом огласили су се и Срби из Српског националног форума са Космета. У саопштењу поводом, према њиховим тврдњама, „масовног истеривања са посла политичких неистомишљеника од стране институција Републике Србије које делују на Kосову“, наводе да позивају све политичке актере међу косовско-метохијским Србима, интелектуалце, митрополита Теодосија, владику Илариона, игумана Дечанског Саву и све мислеће људе да подигну глас против неправде коју, по њима, спроводи актуелна власт.

Из ове организације тврде да у наводним решењима о престанку уговора о раду, која су, како кажу, уручена радницима, стоји да је разлог отказа то што су они у дужем временском периоду јавно иступали износећи своја политичка опредељења, супротна интересима за које се опредељује српско становништво на Kосову и Метохији, које живи у институционалном систему који не признаје Републику Србију.

О наводним притисцима Српске листе и Београда на Србе на KиМ, наводном „системском и масовном угњетавању Срба“ уочи ванредних парламентарних избора, претходно је на седници владе у Приштини говорио и в.д. министра у тзв. косовској влади, „Куртијев Србин“ како га овде зову, Ненад Рашић.

„Имајући у виду да Ненад Рашић никада није добио легитимитет српског народа на изборима, већ поклоњен мандат на основу албанских гласова, нисмо изненађени његовом данашњом представом“, саопштено је из Српске листе после оглашавања Рашића.

Уважена колегиница, новинарка која живи у једној од српских енклава на Косову и Метохији годинама већ, из недеље у недељу пише „писма са Косова и Метохије“. Недавно је објавила књигу са радним поднасловом – „Зашто си нас оставио Београде?“.

Њен глас, годинама већ, један је од ретких који са лица места осветљава ону свакодневну, горку страну живота њених сународника, комшија из гета јужно и северно од Ибра, а тешко да ко боље од ње зна како је данас Србима живети на Косову и Метохији и са чим се све суочавају.

Њена књига својеврсна је хроника како су Срби са Космета прешли пут од бранитеља моста, отпора, барикада, сирена, дана када је Север био слободна територија, до дана када тзв. косовски специјалци марширају око споменика Кнезу Лазару у центру Северне Митровице, пребијају Србе на Бистричком мосту, хапсе их и намећу им оптужнице за наводне ратне злочине.

Питање, како је тај пут пређен, како се стигло овде где су данас, када су школство и здравство једине преостале институције које уз цркву институционално  везују Србе за Србију, а и оне висе о концу, неумољиво се отвара, тражи одговоре.

И они најтврђи међу Србима на КиМ, они који су остали после 1999. до дан-данас, сада размишљају о одласку, понављају ми већ месецима саговорници са Космета. Познаник са барикада, човек који је прошао сва искушења отпора, живота у безнађу, гајења деце под свакодневним претњама и притисцима, недавно је, са друге стране слушалице, заплако као дете када сам га питао како мисли даље, шта му кажу деца?

Је ли данас грех, је ли срамота, је ли рушење српског јединства, поставити то питање, или је управо обрнуто?

Да ли они који постављају та питања треба да остану без посла, плата, социјалне заштите, или, управо они повлаче границу и постављају црвену линију преко које се нема куд?