Владимир Коларић: Постоји ли у Србији дубока држава?

фотографија: Rene Böhmer on Unsplash

Поимање дубоке државе у Србији има импликације на схватање политичког процеса који заступају различити политички и друштвени актери. Онај који верује у „тврду“ верзију дубоке државе мораће да се одреди према смислу сопствене политичке борбе

Да бисмо одговорили на питање да ли у Србији постоји дубока држава, морали бисмо прво да утврдимо шта под њом подразумевамо. Да ли само такозване „зимзелене“ структуре у администрацији, управи и јавном сектору, које не зависе од промене власти на изборима, да ли ширу спрегу различитих интересних група и центара моћи из администрације, безбедносног сектора, бизниса и политике, да ли овдашње испоставе глобалних нетранспарентних сила утицаја или пак наводно свемоћну „Удбу“ или „службу“.

Прво наведено разумевање би свакако спадало у „меко“ одређење „дубоке државе“, док би остала три, уз све варијације, спадала у „тврда“. То подразумева да „меко“ одређење структури коју именује овим појмом не придаје надмоћ базирану на заједничким и стратешки постављеним циљевима, већ њена релативна моћ почива на инерцији бирократског апарата и тежњи појединаца и интересних група да очувају и унапреде својe позицијe у систему.

Релативна постојаност ове структуре упркос променама власти на изборима, свакако може да буде резултат, али и један од узрока формирања отуђене бирократије, корупције, непотизма и сличних друштвених и институционалних деформација, али не и самостална структура моћи која управља друштвом и представља невидљиву позадину деловања транспарентних актера.

Ово посебно долази до изражаја када се наглашава склоност актуелне власти да људе придобија запошљавањем у јавном сектору и администрацији, што ипак подразумева да овакве структуре нису недодирљиве од утицаја изабраних власти.

Такође, својевремени релативни (и краткотрајни) успех покрета „Доста је било“ почивао је на незадовољству грађана пренатрпаним и инертним јавним и административним системом, што је разумљиво и оправдано, мада треба имати на уму да иза оваквих аргумената могу стајати намере за „смањењем државе“, односно даљом либерализацијом друштва, што није без политичке и идеолошке позадине, па и усаглашавање са интересима спољашњих актера.

Дефиниција појма

Одређивање дубоке државе као спреге институционалних и неинституционалних, транспарентних и нетранспарентних актера, махом из сфере администрације, безбедности, бизниса и политике, осетљиво је на приговор са стране левице како тај термин заправо замењује „јачи“ појам владајуће класе и служи пасивизацији јавног мњења и скретању пажње са социјално-економских околности формирања и деловања ове структуре.

Такође, није лако доказати јединствену стратегију деловања свих појединачних и групних актера унутар ове структуре, осим ако се не вежемо за аргумент постојања конспирације на вишем нивоу или за аргумент заједничких класних интереса.

Пошто они који јединство деловања овакве структуре одређују почевши од идеје класног интереса ретко уопште користе појам дубоке државе, великим делом с правом га сматрајући манипулативним и пасивизујућим, следећа два наведена одређења овог појма као да проистичу управо из покушаја да се одреди природа повезаности и релативне интегрисаности или макар усаглашености по најважнијим питањима, иначе социјално, идентитетски и интересно веома разноврсних актера.

Једни стога верују како су домаће структуре које можемо подвести под појам дубоке државе заправо само представници, заступници и испоставе страних центара моћи, и то претежно оних нетранспарентних и такође релативно независних од персоналних политичких промена.

Ова претпоставка производи читаву лепезу интерпретација, од оних „најмекших“ које под страним центрима моћи подразумевају носиоце релативно трајних интереса великих сила, до оних „најтврђих“, који верују у постојање свеобухватне завере у циљу постизања глобалне контроле, и то из једног или неколико у најважнијим питањима (светска влада?) усаглашених и нетранспарентних центара моћи.

Четврто наведено разумевање дубоке државе везује се за постојање локалне надструктуре, оличене у наводно свемоћној обавештајно-безбедносној служби или релативно интегрисаном безбедносном апарату, који се, зависно од перспективе, интерпретира као релативно независан и самодовољан од спољних утицаја и као нека врста нашег локалног „усуда“, до веровања у прожетост овог ентитета различитим спољним утицајима и инфилтрацијама, па и његовој потпуној подређености спољним центрима моћи.

У зависности од перспективе, заступници оваквог тумачења дубоку државу одређену приматом „службе“ могу везивати за различите спољашње актере, од западњачких (државних, обавештајних, конспиративних) до руских, па „служба“ понекад истовремено може бити означавана као „чувар комунизма“, творац и промотер национализма, заступник британских, америчких или немачких, али и руских интереса.

Ова потенцијална недоследност лако се може оправдати тврдњом о различитим фракцијама унутар „службе“ од којих свака служи другом „господару“, али у основним питањима ипак налазе заједнички интерес, који додуше није лако одредити, осим за оне који верују да се ради о „уништењу српског народа“ свим средствима.

Реформе и револуције

Како ова расправа о појму дубоке државе и њеном постојању или непостојању у Србији и међу Србима, не би била схваћена као самодовољна спекулација, важно је истаћи како она има импликације на схватање политичког процеса који заступају различити политички и друштвени актери који делују код нас, на профил њихове политичке активности, као и на перцепцију могућих политичких и друштвених промена.

Укратко, онај који верује у „тврду“ верзију дубоке државе мораће да се одреди према смислу сопствене политичке борбе у циљу освајања власти. Она или мора бити схваћена као бесмислена и беспотребна, јер промена власти не може променити дубље фундиран систем, или као револуционарна, која подразумева темељну промену система који ће разорити до тада недодирљиве и „невидљиве“ структуре, подразумевајући и њихову повезаност са потенцијалним страним актерима са којима су оне у спрези.

Јасно је да има оних који у дубокој држави не виде проблем док год она заступа оно што они сматрају најбољим за нас

Такође, могуће је заузети реалистичан став који полази од вере у могућност постепених промена, уз неизбежне компромисе или макар унапређења неких институционалних и друштвених сегмената коју би могли да измакну пажњи или се усагласе са интересима „трајних“ структура моћи. Такође, могуће је веровати и у принцип „субверзије унутар система“, где би изабрана власт, користећи институционалне механизме, јавни притисак и формирање сопствених структура, могла да доведе до демонтаже, промене или трансформације деловања закулисних актера.

У нашем случају, ово се тиче најоптималнијег начина за промену власти, која је несумњиво изгубила сваки кредибилитет, оперативну способност и стратешку визуру, а да то не узрокује било хаос, било додатно потчињавање закулисним центрима из земље и иностранства, било само промену фасаде, док би суштина остала непромењена, а систем подједнако непоуздан и репресиван у исти мах.

Овако гледано, најдоследнијим можемо сматрати оне који заступају револуционарна решења, али доследност није увек најбољи избор за остварење интереса већине грађана, а о дугорочнијим националним интересима да не говоримо, јер доследност није врлина независна од циља те доследности, као и средстава које се користе у достизању тог циља.

Јасно је да има оних који у дубокој држави не виде проблем док год она заступа оно што они сматрају најбољим за нас, макар то подразумевало и потпуну потчињеност спољним актерима. Ово се односи пре свега на беспоговорне заступнике европских и НАТО интеграција, који са дубоком државом могу имати проблема само ако је идентификују као спроводника руског утицаја или као структуру која генерише ауторитативно-коруптивни систем, који омета спровођење пуне либерализације и плурализације по либералном моделу.

Они који ипак сматрају да Србија треба да буде што је могуће независнија и суверенија, али и функционалнија држава, са што интегрисанијим и динамичнијим друштвом, морали би да знају са каквим ће се све изазовима суочавати у покушају да своје идеје и предизборна обећања спроведу у дело, а да их то не демотивише, без обзира на цену по њих лично, па и за државу и друштво у целини, јер нека цена промена се мора платити. Спој систематске инфилтрације споља, инерције и дубинске корумпираности унутра, уз изазове све дезинтегрисанијег друштва и отуђености елита, о демографској катастрофи и њеним последицама да не говоримо, проблеми су који ће многе демотивисати од сваке политичке борбе и јавног деловања као таквог.

А они који не одустану свакако већ знају лепе жеље не значе ништа, да се ништа неће постићи чаробним штапићем или бусањем у прса, да се ради са оним што се има и колико се може, колико год то фрустрирајуће било. А тешко и фрустрирајуће ће свакако бити, борили се ми или не. Али, кад је па било другачије?

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.