НЕЋЕМО ПРИХВАТИТИ СМРТ: ПОВОДОМ КЊИГЕ ВЛАДИМИРА МЕДЕНИЦЕ „ЉУДИ БУДУЋЕГ ВЕКА“

Владимир Меденица (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Све што је икад имало

 живот, до уре удесне, 

о, није мртво нимало 

(бар неке ноћи чудесне) 

                    Стеван Раичковић

МИСАО ВЛАДИМИРА ВАРАВЕ

Један од мени најбитнијих руских философа данас је Владимир Варава, аутор књиге „Етика неприхватања смрти“, коју је објавио Владимир Меденица, у својој издавачкој кући „Логос“. Варава тврди да је руска душа рањена чињеницом смрти, а смрт се не може прихватити као „природни закон“. Чињеница смрти људско постојање саздаје истински трагичним, што се игнорише у материјалистичким учењима, пре свега западноевропским. По учењу Вараве, неприхватање смрти је основа сваког истинског морала. За разлику од западног рационализма, где се смрт често доживљава као техничка чињеница, руска мисао је доживљава као дубоку мистерију која захтева егзистенцијално разумевање. Варава искуство руске мисли у разумевању смрти назива „колосалним“, али често „неуспешним“ у покушају да теоријски превазиђе смрт, што истиче њену нерешивост. Варава се често позива на идеје Николаја Фјодорова о васкрсавању предака, истичући да је смрт „потоња тврђава“ који руска мисао тежи да сруши. Надилажење танатофобије један је од главних циљева руске мисли: метафизика смрти тражи превазилажење страха од смрти као голог нагона нашег егоизма. Варава предлаже тражење смисла живота не у покушају да се избегне смрт, већ у његовом философском разумевању, кроз парадокс смрти, која истовремено одузима и даје смисао животу. На чудан начин, смрт је својеврсни „Божји алиби“, доказ Његовог постојања кроз немогућност да човек сам укине смрт.

МЕДЕНИЦА ПРЕД НАМА

На трагу драгоцених Варавних мисли је и књига Владимира Меденице, „Људи будућег века“. Она представља збирку есеја о “Философији заједничког дела” Николаја Фјодорова. То је широка духовно-философска мапа руског космизма, религиозне мисли, хришћанске есхатологије, уметности, књижевности и идеје свеопштег спасења. 

Меденица човека садашњости види као биће још заробљено у малолетности, индивидуализму, потрошњи, забораву и страху од смрти. Насупрот томе стоји човек будућег века: син, брат, библиотекар, васкрситељ, регулатор, чувар памћења, сарадник Божији. Тај човек не живи „за себе”, нити само „за друге”, него „са свима и за све”. Он не прихвата смрт као природну судбину, природу као слепу силу. Он не гледа Земљу као безначајну честицу у космосу. Његов задатак је да врати више него што је примио. Треба враћати, враћати, враћати дугове: за пролазни живот – живот бесмртни; за заборав – вјечнују памјат; за палу Земљу – васељенски храм; за смрт – свеопште васкрсење.

ПУТ КА ПОВРАТКУ 

Есеј „Повратак”, мој омиљени оглед о смислу живота, представља најличнији и најисповеднији део Меденичине књиге. После претходних философских разматрања о имортологији, апокатастази и свеопштем спасењу, Меденица путује кроз сопствено сећање: повратак у родни град, одлазак на гробље, сећање на родитеље, детињство, очево лице, мајчин смех, старо двориште, продату кућу и разорени завичај. Пред нама је његова болна жеља да се отац и мајка, конкретни људи, конкретни ликови, конкретни гласови и осмеси, не изгубе у праху. Зато „Повратак” почиње као пут на гробље, али се постепено претвара у философију сећања, дуга и наде. Управо на трагу Николаја Фјодорова, коме је књига посвећна: јер Фјодоров је веровао да синови морају да учествују у васкрсавању својих очева. Потомци су дужни да буду саучесници Христовог дела.

У ХЛАДНО ЈУТРО 

Пролог „Повратка“ описује хладно мартовско јутро и долазак у завичај. Улица која води ка старом гробљу у Руми, пишчевом родном граду, постаје пут кроз време, према родитељима, детињству и сопственом пореклу. Све што је некада чинило завичај – кућа, двориште, животиње, дрвеће, чесма, кокошињци, јабука, вишња, лоза – нестало је или је измењено. Од старог света остају само гробови, споменици и једно дрво из кога избија „неподношљива туга”. Меденица као да описује искуство распада света, тако нам познато кад покушамо да спасемо своју детињу првотност, која се руши под теретом црних година искуства. Завичај постаје простор у коме човек најјасније види шта значи смрт: не нестаје само појединац, него читав животни поредак, тај наш мали космос породице, дворишта, животиња, рада и сећања.

Меденица не жели да прошлост буде пуки плен меланхолије. Он је, преко Фјодорова, види као дуг који треба вратити. Отац, мајка, преци, дом и завичај нису материјал за естетизовану тужбалицу или сентименталну сузу коју ће убрисати прва следећа брига, него позив на делање, сушто, непатворено, одлучно делање. Преци су живи! Смрт је неморална! Сећање је недовољно ако остане само слика. Осећање хоће више: оно хоће да оно што је некада живело поново буде истински живо, да васкрсне. 

КАНТ, ФЈОДОРОВ И ЗВЕЗДАНО НЕБО 

Ту је и чувена Кантова реченица о „звезданом небу нада мном и моралном закону у мени”. Меденица почиње од студентског искуства немачког идеализма, али одмах показује да му Кант никада није био довољан. Кантова философија је за њега сувише формална, хладна, затворена у границе чистог ума. Он признаје Кантову снагу, али му замера што из философије избацује осећање, срце, уобразиљу, интуицију, еротско-вољни нагон и све оно што философију чини људском тежњом ка мудрости. Управо зато Меденица тражи философију која није „строга наука”, него живо, срдачно и целосно мишљење. 

Највећи проблем Кантове етике јесте у томе што морал хоће да учини чистим, општим, нужним и готово механичким. Категорички императив од човека тражи да поступа по максими која може важити као општи закон. Али Меденица примећује да се тиме слобода опасно приближава нужности. Морални чин почиње да личи на војничку наредбу, а човек на „робота моралног поступања”. У таквој етици нема довољно места за срце, жалост, сажаљење, љубав, стид, кајање и живу везу са другим човеком. Без срца, вели Меденица, нема морала. 

Међутим, Кантова реченица о звезданом небу и моралном закону остаје у Меденици као моћна максима. Она га води према дубљем јединству човека и природе, али то јединство не налази код Канта, него код Фјодорова. Код Канта су звездано небо и морални закон још увек раздвојени: једно припада теоријском уму и природној нужности, друго практичком уму и слободи. Код Фјодорова, напротив, звездано небо постаје поприште за морално дело. Космос није само предмет физике и математике, него простор будућег оживљавања, регулације и насељавања васкрслим поколењима. Морални закон се тиме проширује са људских односа на целу васиону. 

СЛИКА СА ОЦЕМ 

У средишту „Повратка” стоји слика из детињства: отац буди сина ноћу, износи га у двориште и показује му нешто што лети небом. Касније Меденица сазнаје да је то био руски сателит – спутњик. Али у детињем искуству то је откровење – звездано небо, очево озарено лице и човекова способност да се вине у космос постали су једна слика. Та слика је, како Меденица каже, зачела визију која ће уместо „јаловог” Cogito ergo sum поставити „победоносно” Amo ergo sumus. Не „мислим, дакле постојим“ него „волим, дакле постојимо“. 

Меденица каже:“Та слика ми се сада непрестано враћа у сећању, мој отац је одавно умро, нестао је, претворио се у прах у који ћу се убрзо претворити и ја, његов син, а звезде и даље стоје, истина, сада много мање видљиве него у мом детињству, и разум зна да то што је дете видело јесте само привид, обмана чула, да је она небеска купола коју је спутњик тако брзо облетео, у ствари непојмљива бесконачност која се шири и горе и доле, и лево и десно, на све стране, да је то ужасан бездан чије дно ниједно људско биће никада неће нити може досегнути. Разум то са сигурношћу зна, али неко друго чуло, неко друго осећање верује, убеђено је, не жели да се помири са чињеницом да радост и осмех на лицу мога оца не побеђују ту бездану дубину, не савлађују амбис и не зауздавају бесконачност.“

Човек, ако је човек, не може се мирити са смрћу. А звездано небо му каже:“Нипошто се не мири са смрћу! Нипошто и никада!“

НИШТА НЕ УМИРЕ

Касније читање Фјодоровљевог „зеленог тома” враћа ту слику из детињства и даје јој пуни смисао. Меденица пише да су тада, у тренутку, биле решене Кантове антиномије: о почетку и крају, коначности и бесконачности, слободи и нужности, смрти и бесмртности душе. Разум говори да је бесконачност несавладива и да је очев лик трулежан; али друго чуло, чуло вере и љубави, не пристаје на то. Фјодоров потврђује управо ту детињу интуицију: ништа не умире. Тако лична успомена постаје философски доказ, не у рационалистичком смислу, него у смислу дубљег искуства истине. 

Меденица се затим пита да ли је и сам оставио свом сину нешто слично ономе што је њему оставио отац: неку слику, неки осмех, неко упућивање ка вредности. Син је дужник оца, али ће и сам постати предак. У том ланцу сваки човек треба да буде дародавац. Отац је, каже Меденица, у њему оставио „жудњу за лепотом, правдом и истином”, љубав према природи, животињама, Богу и свему живом. Зато закључује Фјодоровљевом мишљу: „Ми немамо ништа своје, све нам је даровано.” 

МАЈКА 

Меденица се сећа мајчине борбе против старачке деградације зване деменција – сећа се листа хартије на коме је сопственом руком исписала сва слова азбуке, како би се подсетила ако заборави слово док решава укршетне речи. Та азбука постаје „писмо Незаборава”. Мајка, која је цео живот радила, полако одлази, али у сећању се враћа као жива: њен глас, смех, дрво које шумори. У сећању, пуном љубави и наде у вечни сусрет, мати је управо она коју смрт не може коначно поништити.

Мајка Владимира Меденице је била радница у фабрици. Штавише, она је у фабрици певала. Комшинка Драга је њеном Владимиру стално говорила: „Е мој сине, не да је твоја мајка била жена! Нама се већ не живи, уби нас фабричка хала, ал кад твоја мајка запева, цела хала прихвати, запевају све жене, подигне нас Смиља све из мртвих, и тако нам прође одвратни дан, који никада не би прошао да није било твоје мајке…“

И када се праг родног дома прекорачи, онај у сећању – осећању, мајка јесте и мора бити жива. Тако нас учи Владимир Меденица. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Ако човека никада не треба узимати као средство, него увек као циљ, онда то не сме важити само за савременика, нити за апстрактног „човека уопште”. Код Фјодорова циљ мора бити свагдашњи човек: онај који је живео, који живи и који ће живети. Мртви отац није средство за моје сећање, него циљ мог моралног деловања. Прошлост није нешто што треба дијалектички укинути, него оно што треба васкрснути. 

Да бисмо некоме били преци, морамо бити достојни потомци својих старих. 

На сахрани малог Иљуше, Аљоша Карамазов обећава друговима из његовог одељења да ће се једнога дана, кад васкрсну, сви опет срести, једни друге загрлити и све једни другима испричати. Јер васкрсење је смисао човека и света. Иљуша је умро, а претходно је свом оцу, капетану Снегирјову, вратио достојанство. То христолико достојанство све је обасјало. 

Жарко Видовић је, указујући на преображај трагедијског у литургијско искуство, уочавао да је Достојевски, најдубљи хришћанин руске књижевности, досегао дух изворне трагедије: крај „Браће Карамазових“ је управо о томе. Видовић нас подсећа: „Мали Иљуша је страдао да очисти и опет прослави божанску установу оца и очинства, тј. човекове боголикости, божанског односа човека према свету. Оно што нису били у стању старији, генерација родитеља – наиме, нису били у стању да прославе установу оца и очинства, него су, напротив, очинство замрачили – то су у стању тек деца. За осећање, а поготово за софросине као суштину осећања способна су само деца. Осећање је чедност. А трагедија је осећање, а не нека „историја” или „ум”.“

На трагу Видовића, као и Фјодорова, налази се и Владимир Меденица: обнова целосне мудрости могућа је само као чедност. Јер је реч Христа, Логоса човека и света: „Заиста вам кажем: ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“ (Мт. 18, 3)