ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: БОРБА ЗА ВЕРУ ПРАВОСЛАВНУ – СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ И УНИЈА СА РИМОМ

Фото: Википедија

КОНГРЕГАЦИЈА

Почетком 17. века, Ватикан је основао Конгрегацију за пропаганду вере, која се, између осталог, окренула Балкану, са жељом да поунијати православне Србе. По Јовану Радонићу, аутору књиге о Римској курији и јужнословенским земљама од 16. до 19. века, оснивање Конгрегације за пропаганду вере означило је прелазак са повремених и слабо координисаних акција на систематски рад Римске курије у јужнословенским земљама. Али та систематичност није значила и лак успех. Рим је имао планове, али је стварност била обележена сиромаштвом, непоузданим информацијама, језичким препрекама, турском контролом, млетачким и дубровачким интересима, отпором православних и недовољном организацијом римокатоличких заједница. Римска курија покушава да преко Конгрегације, мисионара, школа и извештаја продре у  јужнословенске земље, али се њени циљеви непрестано сударају са локалним приликама које нису могле бити лако подређене римским намерама.

КО ЈЕ БИО ЛЕОНАРДИ

Значајну улогу у то време имао је Фрањо Леонарди. Он је био Трогиранин, васпитан у Риму, образован, енергичан и амбициозан  По повратку у Трогир постао је генерални викар, али је брзо дошао у сукоб са тамошњим римокатоличким свештенством. Оптуживан је као језуитски васпитаник који жели да уведе језуитски ред у далматинску цркву. Због тога напушта Трогир и одлази у Млетке, где отвара школу и стиче углед. Радонић га приказује као човека оштрог ума, ученог и способног, али склоног новцу и спољним знацима достојанства.
У јулу 1636. Конгрегација одлучује да у јужно далматинско приморје пошаље Леонардија и Ивана Книнског. Њихов задатак је био да раде међу „шизматицима”, то јест православнима, у корист римокатолицизма. Добили су плату, путне трошкове и инструкције. Требало је најпре да се јаве бискупу Бући, затим да у Паштровићима сазову збор главара и народа, да им саопште папину наклоност и да их увере да могу задржати свој грчки обред. Леонарди је требало да поучава народ у римокатоличкој вери, проповеда и тумачи јеванђеља, а Конгрегацији сваких шест месеци шаље извештаје.

СУСРЕТ СА ПАШТРОВИЋИМА

Мисија је од почетка ишла споро. Леонарди и Иван стижу у Котор тек марта 1637, после опасног путовања. Бискупа Бућу нису затекли, јер је са паштровском делегацијом отпутовао у Млетке. Бискупови викари саветовали су мисионарима да обуставе рад, јер су Паштровићи осетљиви у питању старих обреда и не треба их узнемиравати док се Бућа не врати. Леонарди је одмах схватио да ће у раду имати препреке и од стране Буће и од стране локалног римокатоличког свештенства. Он пише Ингољију да неколико калуђера погрешно уверава Бућу како су Паштровићи већ спремни за римокатолицизам. По Леонардију, то није тачно: народ је дубоко укорењен у православљу и не може се очекивати да у једном часу напусти „лажност догми” у којима је рођен и васпитан.
Леонарди зато предлаже постепени метод. Не треба дирати обреде, него треба радити преко свештеника, омладине и поучавања. Он настоји да придобије неког православног монаха или свештеника преко кога би се утицало на народ. У том контексту бира калуђера Јосифа из манастира Градишта, чији је отац, свештеник Никола Стефановић, такође био важна личност у том крају. Леонарди јавља да народ мрзи латинске свештенике готово као и муслимане, али да се смирује када чује да Рим неће дирати православни обред, већ тражи унију у исповедању вере.

ПРЕПРАВКА БОГОСЛУЖБЕНИХ КЊИГА

Најзад, Радонић посебно истиче Леонардијев план о православним богослужбеним књигама. Леонарди је сазнао да се у Млецима штампају српски служебник, псалтир и требник, па предлаже да се то спречи или одложи док се књиге не исправе. Он сматра да у њима има грешака и непотребних додатака, па предлаже да један калуђер, зналац ћирилице и српског обреда, упореди те књиге са књигама „грчких католика”. Конгрегација прихвата предлог, али реагује касно: штампар Марко Цинами већ је одштампао псалтир са часловцем 1638. године. Леонарди ипак наставља да ради на исправљеном издању српских богослужбених књига, сматрајући да би се преко њих лакше уводила унија.
Радонић показује да је Леонарди постепено дошао до уверења да се унија у тим крајевима не може спровести ако се најпре не придобије управо цетињски владика Мардарије, јер је он имао велики углед међу православним Србима у Боки и Паштровићима. Мардаријева власт није била само формална: под његовом духовном јурисдикцијом налазили су се Срби у тим областима, а његови монаси и свештеници уживали су поверење народа. Зато Леонарди закључује да се рад на исправљању и штампању српских богослужбених књига, као и рад на унији, мора водити преко њега.
У договору са которским племићем Франом Болицом, Леонарди зато позива Мардарија на састанак у Боку. Повод је био и практичан: млетачки штампар Марко Цинами и његово штампање српских богослужбених књига били би тема сусрета. Леонарди јавља секретару Ингољију да је цетињски епископ позван на разговор, али да због црквене славе није могао одмах доћи. Ипак, Леонарди верује да ће доћи касније, пошто се претходно договори са Болицом.

ШКОЛОВАЊЕ ЗА УНИЈУ И ПЛАНОВИ РИМА

Леонарди је, по Радонићевом приказу, радио опрезно и промишљено. Он сматра да је неопходно у римским колегијумима обезбедити места за младиће из тих крајева, јер нема бољег средства за трајно преобраћање од образовања будућих свештеника и монаха. Он наводи да су неки православни прелазили на римокатолицизам углавном зато што су у роду имали фрањевца, али је свестан да такав пут није довољан за шире промене. Зато предлаже да се, ако покушај са Мардаријем успе, за епископа постави калуђер Јосиф, човек који има углед међу својима и наклоњен је унији. Успех уније, према Леонардију, не може се замислити без црквених књига, па се зато мора придобити кардинал Бернардин Спада да подржи штампање исправљених богослужбених текстова.
Када је у Риму стигао извештај о могућности да се Мардарије придобије, Конгрегација је ствар схватила озбиљно. Поверено је кардиналима Барберинију и Ђинетију да проуче предлог. Посебно се тражило да Леонарди састави меморијал о томе шта је све потребно за спровођење уније у Паштровићима и Црној Гори. Конгрегација је притом била свесна да се не сме поступати нагло. Ако би се Мардарије уплашио или ако би народ закључио да Рим жели да му одузме обред, читава ствар би пропала. Зато је у римским круговима прихваћено Леонардијево становиште да се не сме дирати у грчки обред, него да треба радити на признању папског примата и постепеном догматском приближавању.

ЛЕОНАРДИ И БОЛИЦА

Радонић затим приказује како је Леонарди у мају 1639. преговарао са племићем Фрањом Болицом у Котору и преко њега послао писмо митрополиту Мардарију. У писму се позива на ранији разговор који је Мардарије имао са њим и са бискупом Бућом, а затим га позива да испуни обећање и крене у Рим. Леонарди очигледно верује да би пут Мардарија у Рим имао изузетан значај. Ако би један православни владика лично дошао папи и прихватио унију, то би имало снажан пропагандни ефекат и према Паштровићима, и према Црној Гори, и према ширем српском православном простору.
Када је 10. јуна 1639. новоизабрани скопски надбискуп Фрањо Сојмировић кренуо из Рима према својој надбискупији, саветовано му је да се, ако може, укључи у рад око владике Мардарија. Радонић тиме показује да Римска курија више није посматрала Леонардијеву мисију као локални покушај, већ као део ширег плана који је обухватао Бар, Скопље, Паштровиће, Црну Гору и Пећ. Ипак, ствар се није развијала онако како се очекивало. У Црној Гори се јавило незадовољство Мардаријем, а касније је у Боки требало да се изврши канонска визитација у сарадњи са Леонардијем.

ПРЕГОВОРИ СА МОНАХОМ ЈОСИФОМ И ДАЉЕ ИГРЕ ОКО ЦЕТИЊСКОГ ВЛАДИКЕ

Радонић затим описује преговоре са калуђером Јосифом. У јесен 1639. године он се нашао у Боки Которској и пристао да оде у Рим. Конгрегација је хтела да он буде пажљиво испитан, али и да се не отуђи од папства грубим поступцима. Јосиф је у Риму требало да служи као могући инструмент уније: човек православног обреда, словенског језика и локалног угледа, који би могао да послужи као веза између Рима и православних Срба. Међутим, Радонић јасно показује да је у читавој акцији било много неизвесности. Сам Леонарди није био сигуран да ли ће Јосиф остати постојан, нити да ли ће народ прихватити људе који се сувише отворено вежу за Рим.
Када је Леонарди стигао у Рим, његов први задатак био је да настави рад око цетињског епископа Мардарија. Радонић показује да је Леонарди сматрао Мардарија кључном личношћу: ако би се он придобио, могао би отворити пут ка широј унији међу Србима у Паштровићима, Црној Гори и можда чак у оквиру Пећке патријаршије. Леонарди је сматрао да се преко Мардарија и његових калуђера може утицати на патријарха и свештенство. У Риму је наглашавао да патријарх има велики број епископа под собом и да би успех код њега био од огромног значаја за римску политику.

ЛЕОНАРДИЈЕВА ОВЛАШЋЕЊА

Конгрегација је зато 2. априла 1640. проширила Леонардијева овлашћења. Њему је наложено да се састане са патријархом или са његовим повереницима, да их поучи и, ако буде могуће, приведе јединству са папом. Истовремено је одлучено да се тројица питомаца из Паштровића, који су већ били преведени у римокатоличку веру, пошаљу на трошак Конгрегације у колегијум за новообраћенике. Леонарди је добио и већи месечни износ за рад. Ово показује да Рим није мислио само на тренутни договор са Мардаријем, већ на стварање нове генерације свештеника која би могла да делује у корист уније.
Један од Леонардијевих најважнијих планова био је оснивање школе у Будви. У њу би долазили младићи из Паштровића, Црне Горе и Бара. Учитељи би били римокатолици, али би се водило рачуна о језику и обреду. Циљ школе био је да створи свештенике који ће познавати свој народ, али ће бити наклоњени Риму. Радонић тиме показује да је Леонарди разумео да је образовање дугорочно средство уније. Само преко локалног, образованог и лојалног клира могао се очекивати трајнији резултат.

МАТЕРИЈАЛНИ ИНТЕРЕСИ

Владика Мардарије је, према Радонићевом приказу, у преговорима са Римом био вођен пре свега материјалним интересима. Он је тражио да му се одреди плата као римокатоличким бискупима у Турској. Није желео да се ствар јавно открије пре него што се он врати из Рима, јер се плашио да би га други православни епископи могли спречити. Радонић овде показује да Мардаријево приближавање Риму није било плод чистог догматског уверења, већ више настојање да обезбеди своју власт, приходе и положај у условима османског притиска.
Леонарди је, међутим, сматрао да се митрополит Мардарија не сме одбити због његових слабости. Он је Конгрегацији саветовао да не тражи одмах превише. Није било мудро одмах захтевати да Мардарије отворено осуди православне ставове, нити да се нагло измени формула о исхођењу Светог Духа. Леонарди је знао да су владика Мардарије и његови монаси још дубоко везани за своје учење и обичаје. Зато предлаже поступност: најпре признање Рима, затим исправљање књига, па тек касније дубље догматско уједначавање.

ИВЕШТАЈ О СТАЊУ У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ

Питање богослужбених књига остаје једно од главних. Леонарди је у Риму упоређивао српске текстове са русинским, односно унијатским – украјинским издањима која су била исправљена у римском духу. Конгрегација је одлучила да му се да један примерак старог српског служебника, штампаног у млетачкој штампарији Црнојевића, да би га упоредио са унијатским књигама. Овај посао је за Рим имао велики значај: исправљене књиге требало је да омогуће да православни Срби задрже свој језик и обред, али да се у текстове унесе римокатоличко разумевање спорних догматских места.
Пред одлазак из Рима, Леонарди је написао битан извештај. У њему је покушао да објасни стање Пећке патријаршије и српских области. Радонић наглашава да Леонарди није увек био тачан у историјским подацима. Он је, на пример, сматрао да је Пећка патријаршија у неком тренутку потпала под јурисдикцију цариградског патријарха, али је истовремено добро разумео да је управо Пећ кључна за све шире планове. Ако се жели унија међу Србима, није довољно радити само у Паштровићима – мора се знати стање патријаршије, њених епархија, манастира и свештенства.
Леонарди је после боравка у Црној Гори и српским крајевима постао уверен да се мисија мора проширити. У опису црквене јурисдикције цетињског владике он набраја Црну Гору, Подгорицу, Васојевиће, Бјелопавлиће, Пипере, Куче и друга племена и крајеве. Помиње велики број кућа и душа, али Радонић сматра да бројке треба читати опрезно, јер су мисионарски извештаји често били недовољно прецизни.

РУЖЕЊЕ СРПСКОГ СВЕШТЕНСТВА

Најоштрији део Леонардијевог извештаја односи се на православно свештенство. Он тврди да српски свештеници често не разумеју црквенословенски језик, да само читају Требник и Служебник без стварног разумевања, да не знају граматику и да народ држе у незнању. Каже да су свештеници и народ сујеверни, да строго држе постове, али да слабо познају хришћанску веру. Ова оцена је, наравно, написана из римокатоличке мисионарске перспективе, али је Радонић преноси као важан документ о томе како су римски мисионари видели православне крајеве у XVII веку.
Леонарди је, као што видимо, веома способан: он преговара са цетињским јерархом Мардаријем, предлаже школу у Будви, ради на исправљању књига, настоји да придобије монахе и размишља о путу ка Пећком патријарху. Радонић тиме показује да су највећи римски планови зависили од врло конкретних ствари: плате једног владике, школе за неколико младића, исправљеног служебника и способности мисионара да не изазове отпор народа који жели да придобије.

ЗНАЧАЈ СРПСКОГ ОБРЕДА
Леонарди полази од уверења да је код православних Срба обред неодвојив од саме вере. Он примећује да православни човек себе сматра правоверним управо зато што се држи наследног обреда, па свака измена у обреду изгледа као промена вере. Због тога Срби, по Леонардијевом запажању, мисле да су Латини напустили стару веру и да су некада и Рим и читав Запад имали источни обред. Ово запажање је за њега основ целе мисионарске методе: ако Рим жели успех, не сме одмах нападати спољашње облике богослужења, него мора деловати постепено, кроз књиге, учење, школе и мисионаре који познају језик и обичаје.
Зато Леонарди предлаже најпре исправљање богослужбених књига, пре свега Требника и Служебника. Он сматра да од њих зависи „чистота Светих тајни”, јер се управо преко обредних књига обликује свакодневни верски живот. Ако су књиге, из римске перспективе, погрешне, онда се погрешно врше и Свете тајне. Зато је за њега прво средство уније књига, а не политичка наредба. Уз то предлаже да се младићима из тих крајева обезбеде места у римским колегијумима, како би се створило домаће свештенство наклоњено Риму. Треће средство су фрањевци „мрки фратри”, јер их Срби, по Леонардијевом мишљењу, више поштују због њиховог строгог живота, поста и спољашње сличности са источним монаштвом.

ОБРЕД И ЋИРИЛИЦА

Једна од најзначајнијих Леонардијевих препорука јесте да се мисионарима у тим крајевима дозволи да служе по грчком обреду. То је требало да уклони страх код православних да ће унија значити укидање њихових обичаја. Он такође тражи да латински свештеници науче ћирилицу, јер без ћирилице не могу користити српске књиге нити уверљиво полемисати са православним свештенством. Леонарди каже да је њему самом познавање ћирилице помогло да избије из главе православних свештеника многе „фантазије”. Осим тога, пошто народ много воли црквено појање, требало би штампати римски ритуал на илирском језику, односно у облику који би био приступачан словенском народу.
У свим овим препорукама Радонић јасно показује Леонардијеву тактичност. Он не предлаже грубо рушење православног обреда, него његово постепено преобликовање. Мисионари морају бити обазриви, не смеју исмевати православне обичаје, морају читати црквену историју и познавати источне ауторитете. Леонарди посебно истиче да је православнима најтеже објаснити да увођење новог календара није увођење нове вере. Он се позива и на пример Јована Капистрана, који је настојао да деспота Ђурђа приведе унији, али није успео. Тај пример му служи као опомена: ни велики проповедници нису могли лако савладати отпор православних ако нису погодили прави метод.

РИМОКАТОЛИЦИ У АЛБАНИЈИ

Други део Леонардијевог ивештаја односи се на барску архидијецезу и Арбанију. Радонић преноси његово запажање да католичка арбанашка племена, нарочито Клименти и Груде, много полажу на папски благослов, јер верују да их он штити од турске силе. Радонић затим додаје сопствену резерву: вероватно су и изасланици цетињског епископа Мардарија, када су у Риму 1640. молили папин благослов, то чинили под утицајем таквог схватања. Благослов је, дакле, имао и верско и заштитничко значење – народ га није нужно тражио из догматске оданости Риму, већ и као духовно-политички штит против Турака.
Према Леонардију, у барској архидијецези има свега око пет хиљада римокатолика. Потреба за свештеницима је велика, јер су католици окружени православнима који постепено освајају простор. Он као пример наводи Спич, где је у кратком времену велики део становништва прешао у православље. Зато предлаже да се барском надбискупу омогући стално резидирање у Бару, како би од световњака повратио црквена добра. Предлаже и фрањевачке мисије у Шестанима или Туђемилима, јер би оне, по његовом мишљењу, могле не само очувати католике, него и придобити православне. У вези са Паштровићима и Црном Гором он поново истиче значај школе у Будви.
За Скадар са околином Леонарди наводи око двадесет хиљада римокатолика. Сматра да је веома лоше што је Скадар без бискупа, јер је управо недостатак црквене власти допринео да Мрковићи пређу на ислам. Прелазак на ислам објашњава се тешким пореским притиском – турске власти хришћане оптерећују дажбинама, док се преверице ослобађају неких терета. Улцињ је, по Леонардију, чисто турско место без хришћанских кућа, док у околини има око пет хиљада католика. Али свештенство је оскудно и крајње неуко. Један свештеник на обали Бојане толико је необразован да му је бискуп Љеша забранио да служи мису, допуштајући му само сахране. За свештеника у месту Самариси Леонарди каже да не зна ни да чита.

КРИТИКА БИСКУПА У АЛБАНИЈИ

Посебно је оштар одељак о злоупотребама бискупа. Леонарди тврди да се они понашају као да у својој дијецези могу све што папа може у целом свету. Разводе бракове без римске дозволе, допуштају нове бракове, рукополажу младиће испод прописаних година, продају парохије за десет талира, богате парохије задржавају за себе, а за једну парохију понекад постављају два или три свештеника. Наплаћују свето миро, кризму, посвећење олтара и друге црквене радње. Свештеници су, по Леонардију, „крајње незналице”; сем оних који су школовани у Италији, остали једва знају да читају. Код службе гутају речи тако да се не разуме шта говоре, а често напуштају парохије и одлазе на славе у друга места.
Леонарди због тога предлаже другачији систем образовања. Питомци школовани у Италији не треба одмах да постану бискупи, јер су често васпитани у апстрактним доктринама и неспособни за практичан рад. Треба их најпре доделити искусним бискупима, да уче народ, језик, прилике и пастирске потребе. Тек после такве практичне школе могли би добити више положаје. Он не одбацује схоластику, али упозорава да сама теорија није довољна. У турским крајевима потребни су спремни, стрпљиви и примерни људи, јер су управо тамо прилике најтеже.

ЛЕОНАРДИ ПО ЦРНОЈ ГОРИ

Радонић затим приказује како је Конгрегација примила Леонардијев успех код цетињског епископа Мардарија. У Риму је настало одушевљење. Кардинали су разговоре Мардарија са Леонардијем и Болицом схватили готово као завршену ствар. Мислило се да ће Мардаријев долазак у Рим бити више формалност, а да ће преко њега бити могуће утицати и на пећког патријарха Пајсија. Зато је Леонардијева мисија проширена на Србију, са задатком да посредовањем цетињског епископа ради на привођењу пећког патријарха јединству са Римом. У том послу требало је да му помаже стари барски надбискуп Ђорђе Бианки.
Леонарди се из Рима вратио у Паштровиће лети 1640. са црногорским делегатима. Послао је калуђера Михаила на Цетиње, а овај му је јавио да је Мардарије веома задовољан пријемом његових изасланика код папе Урбана VIII, кардинала Барберинија и Ингољија. Леонарди је био уверен да ће Мардарије потписати исповест вере написану српски ћирилицом. Међутим, убрзо потом Турци су ухватили владику Мардарија, оковали га и затворили у Подгорици. Радонић објашњава да је прави узрок хапшења био сукоб Црногораца и Подгоричана око убистава, пљачки и отете чохе турских трговаца. Турци су владику ухватили као средство притиска на Црногорце.
Упркос томе, Леонарди је наставио рад. У Будви је почела школа коју је водио свештеник Вестио, а у њу се пријавило дванаест дечака из Паштровића. Леонарди је свакодневно надгледао школу. На Велику Госпојину био је у Црмници, у манастиру Светог Николе у Врањини, где се окупио велики број Срба. Они су, по његовом извештају, били задовољни римским пријемом црногорске делегације и тражили су папски благослов. Радонић, међутим, поново додаје резерву: вероватно су благослов тражили више као заштиту од Турака него из чисто верских разлога.

ВЛАДИКА МАРДАРИЈЕ ПРИМА УНИЈУ

После ослобођења владике Мардарија, у септембру 1640, Леонарди је одмах предузео кораке да добије његово исповедање римске вере. У манастиру Ваведења Богородице у Маинама, 28. септембра 1640, Мардарије је изјавио покорност папи и дао исповест вере по пропису Урбана VIII и Конгрегације. Потписао се као „епископ Монтенегра и целог приморја” и ставио печат. Леонарди је био пресрећан, јер је сматрао да је извршено велико дело. Мардарије је затим 2. октобра послао три писма у Рим: папи и Конгрегацији, кардиналу Барберинију и секретару Ингољију. У писму папи назива себе „епискуп кир Мардарие от предел македонских, от земле Црнегоре, от манастира Цетиња” и каже да је послао поклисаре „за дати дужни послух светој скупштини општеје цркве римские”.
Мардарије обећава да ће, по жељи папе и кардинала, кренути у Пећ да говори патријарху „за дати дужни послух тому светому седалишту”. Ако не буде могао лично, послаће архиђакона Висариона, који је већ био у Риму са Леонардијем. Ипак, Радонић подвлачи материјалну страну целе ствари. Владика Мардарије тражи помоћ за цетињски манастир и приход којим би се манастир издржавао. Он пише Ингољију – „у тебе је дуга рука и пространа”, молећи да се помогне цркви. Радонић зато закључује да је владика Мардарије у преговорима са Римом гледао и личну и манастирску корист. У истом кругу јавља се и питање Марина Болице, кога је требало послати као Леонардијевог помоћника, али од тога, изгледа, није било ништа. Зато се у овом делу Мардаријево прилажење унији јавља као велики римски успех, али успех већ оптерећен новцем, локалним интересима, турским притиском и неизвесношћу да ли ће обећања о Пећи и патријарху заиста бити испуњена.
Леонарди 30. маја 1641. јавља Ингољију да намерава да оде цетињском епископу Мардарију како би са њим утврдио време одласка у Пећ. Он зна да је пут опасан, али пише да ће „за љубав Цркве” учинити све. У јулу 1641. заиста је провео неколико дана на Цетињу. Тамо је затекао нове компликације. Из Пећи је стигао калуђер који је поручио да калуђери желе да се придруже Цетињу и Котору, али није било јасно колико су такве поруке поуздане. Договорено је да Леонарди, Франо Болица и архиђакон Висарион после Мале Госпојине крену патријарху Пајсију. Али Леонарди је осетио да се Мардарије колеба. Исти човек који је раније тврдио да је спреман да иде чак у Рим сада није показивао исту одлучност за одлазак у Пећ. Због тога се Леонардијево одушевљење знатно охладило.

НАРОДНО МИШЉЕЊЕ О МИТРОПОЛИТУ ЦЕТИЊСКОМ

Павле Ровински, руски историчар, у својој књизи о историји Црне Горе, наводи народна предања везана за неславног „корнетског владику“ ( рођен у селу Корнет у Љешанској нахији ):“Без обзира на непостојање података у српским писменим документима о Мардарију, у народу је на њега остало нелијепо сјећање, што није чудно с обзиром на изнесене чињенице ( у вези преговора са Римом, нап.прир). Уз то, постоји прича као је владика Мардарије имао дијете са дјевојком која је служила код њега, и тај гријех је желио да пребаци на младог Василија, касније острошког светитеља, који је у то вријеме живио код  владике у манастиру. Зато и данас, када у Црној Гори неко своје грехове жели да пренесе на другога, за њега кажу: „Он хоће као корнетски владика!“ Како казује народно предање, владика Мардарије је на крају каменован од народа, тј. затрпан под гомилу камења, коју и сада показују у селу Корнет у Љешанској нахији.“
Прича о каменовању је, наравно, народно предање, али и својеврсна критика због шуровања са римским папом. Уз то је остала изрека да, кад је неко непоуздан у извршењу задатка, каже се да је „оправио посао као корнетски владика“ – траљаво и лоше.

ДЕЛОВАЊЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА

Свети Василије Острошки (1610–1671) деловао је у изузетно тешком историјском периоду за православни народ у Херцеговини и Црној Гори, који је био притиснут између две велике силе: сурових Турака са истока и упорне унијатске пропаганде са запада, коју су спроводили представници папистичке политике на Балкану.
Свети Василије је називан ревнитељем Православља јер је ревносно деловао против уније, чиме је спречио да православни народ и свештенство подлегну латинској пропаганди.
Као епископ захумски, а касније митрополит, активно је чувао стадо своје од „свирепства турског и лукавства латинског“.
Свети Василије је упозоравао своје савременике, па чак и митрополита Мардарија, на „подмукли рад против православних“ који су спроводили римокатолички мисионари.
Својим радом, проповедима и личним примером, светитељ је утврђивао православни народ у вери предака, бранећи га од покушаја покатоличавања.
Његова борба била је духовна – чување православне вере и истине Христове, заштита народа од туђинштине и очување духовног идентитета у време када су православни били под турском влашћу, а истовремено изложени притисцима да признају папску власт.

ДА ЛИ СЕ СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ „УНИЈАТИО“?

Однос између Светог Василија Острошког (1610–1671) и Римске курије, односно папе, предмет је историјских истраживања и различитих тумачења, посебно у контексту унијаћења на територији тадашње Далмације и Херцеговине.
Постоје архивски документи који указују на то да је, наводно, папа Александар VII 1661. године упутио писмо „преподобном брату Василију, архиепископу херцеговачкоме“. У том периоду, папина политика је била активна у покушају да придобије православне архијереје на унију (признавање папе, а задржавање православног обреда).
Епископ Никодим Милаш је још 1913. године проучавао ово питање и закључио да се не може никако доказати ( а хрватски „повијесничари“ су у то време покушавали да „докажу“ ) да је владика Василије примио унију са Римом. Милаш је сматрао да је Василије, као и многи тадашњи православни епископи, можда покушавао да искористи преговоре са Римом како би добио политичку заштиту од турског зулума, али не и да се одрекне православља.
Иако „архивски документи“ из Рима показују да је постојала комуникација и покушај папе да оствари јединство, историјски консензус (посебно према Милашу) је да Свети Василије није прихватио унију и да је остао доследан православни архијереј.
Ђоко Слијепчевић, историчар Српске Цркве, сасвим је јасан: реч је о ватиканско – хрватском фалсификату. Он, поводом теза хрватског унијатског пропагандисте Јанка Шимрака, по коме је Свети Василије примио унију, јасно каже:“Писац књижице Римска пропаганда, где је објављен текст писма св. Василија папи Клименту Х од 3. јануара 1671. године, одриче могућност да је св. Василије могао пристати на унију. Св. Василије је умро 28. априла 1671. године и као сигурно се може узети, да се он тада није налазио у манастиру Св. Богородице у Требињу када је ово писмо писано (а тако стоји у писму. Од године 1651. св. Василије није резидирао у манастиру Тврдошу, где је, за овај део Херцеговине, дошао за владику Арсеније, а не Авакум, како то тврди Јанко Шимрак. У време, о коме је овде реч, св. Василије није био требињски епископ.“

ИСТИНА ЖИТИЈА ЈЕ ПОТПУНА ИСТИНА

Зато, са пуним поуздањем, можемо цитирати житије Светог Василија Острошког, које је написао Свети Јустин Ћелијски:“У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.“
Свети Василије Острошки, моли Бога за нас!