Ања ФИЛИМОНОВА: Усташе надмашиле индустрију смрти Аушвица, а међу главним кољачима били – бивши Срби

Усташки стражари убијају затворенике у логору Јасеновац

КАДА су немачке трупе ушле у Загреб, десна рука Анте Павелића Славко Кватерник је 10. априла 1941. године путем радија објавио стварање Независне Државе Хрватске (НДХ), на простору Хрватске, делова Босне и Херцеговине и Срема. Кроз НДХ је повучена демаркациона линија, која је делила немачку и италијанску сферу утицаја дуж линије Самобор – Петриња – Босански Нови – Приједор – Бања Лука – Јајце – Доњи Вакуф – Травник – Високо – Сарајево – Прача – Устипрача – Рудо.

Касније је ова линија померена мало јужније.

У саставу овог само формалног сателита Трећег рајха (којим нису управљали Немци, већ само усташе) живело је више од 2 милиона Срба, што је чинило једну трећину укупног становништва НДХ. Како показују „Документи Павелића“ („The Pavelic Papers“), све заједно „мањине (Срби, Јевреји и Роми) чиниле су више од половине укупног становништва НДХ.

Ипак, усташки режим је одмах започео кампању „чишћења“ Хрватске од оних које је министар унутрашњих послова Андрија Артуковић (дипломац фрањевачке гимназије у Широком Бријегу, БиХ) назвао „незаситим паразитима“. „Ужасна масовна убиства су згрозила чак и закореле нацистичке официре, који су протестовали у Загребу и Берлину…

Најшокантније за италијанске војне и цивилне посматраче било је учешће представника свештенства у масовним убиствима: агресиван став Павелића према „проблему мањина“ имао је безрезервну подршку сарајевског надбискупа и десетина других, могуће стотина, представника нижег свештенства, посебно из фрањевачког реда…“

Као следбеник оснивача Хрватске странке права, Анте Старчевића, вођа усташа Анте Павелић назвао је Србе главним непријатељима хрватског народа. Повремено је усташка пропаганда чак негирала заједничко порекло два народа, тврдећи да су Хрвати били „изгубљено племе Гота“ (дакле, „Аријевци“ у нацистичком смислу), а Срби – раса робова, доведених на Балкан као резултат турског освајања…

Србима је у Независној Држави Хрватској теоретски (а у већини случајева само теоретски) било дозвољено да пређу у римокатоличку веру и стекну права која су била резервисана само за „расно чисте“ Хрвате…

Министар образовања усташа и Павелићев повереник Миле Будак објаснио је расну политику НДХ према Србима у својој злогласној формули да ће усташе „трећину побити, трећину протерати и трећину превести у своју веру“, претварајући Хрватску у „католичку државу у року од десет година“.

У јулу 1941. Будак је изјавио: „Усташки покрет је заснован на религији. Зато наши поступци проистичу из наше оданости религији и католичкој цркви“.

„Геноцидно тројство“ у виду Немачке, Свете Столице и Независне Државе Хрватске против Срба, Јевреја и Рома деловало је усклађено како теоретски (расна теорија), тако и практично (теорија је прешла у праксу геноцида).

Притом, колико год парадоксално, „трећи сувишни“ овде је била Хитлерова Немачка, за коју је био важан само стабилан, без унутрашњих побуна, стратешки простор. У први план је изашао Ватикан, који је настојао, како примећује савремени српски истраживач Лазар Лукајић, „да успостави границу на Дрини, што не значи, међутим, заустављање његових нападачких амбиција на тој реци“.

Зашто су се злочиначки планови поклопили управо у области где живе „западни Срби“ (западно од Дрине)? Ствар је у томе што је још од времена османске окупације овај крај постао снажно упориште српске мобилизације и отпора. Тако су река Дрина, „западни Срби“ и њихов главни град Бања Лука (данас главни град Републике Српске) доспели у центар геостратешких планова за „велику трансформацију“ простора југа Балканског полуострва од стране Римокатоличке цркве и служећи као инструмент у реализацији њених планова усташа.

Поновимо тезу да су нацистички Трећи рајх и фашистичка Италија били практично неми посматрачи, чији су војни и цивилни службеници оставили сопствена сведочанства о без претеривања ужасним зверствима усташа.

Већ у априлу 1941. године, усташка власт, успостављена у Бањалуци, добила је подршку муслимана из организације „Млади муслимани“, као и водеће организације Католичке акције „Крижари“. Међутим, „Млади муслимани“ су играли споредну улогу.

Циљ усташа је био промена етничке структуре у области Бањалуке: чишћење „западних Срба“.

Ово није била спонтана одлука, још 1939. године будући поглавник (фирер) НДХ Анте Павелић означио је Бањалуку као „центар велике хрватске државе“. „Према разрађеној „структури“ у Бањалуци је требало да буде административни, у Јајцу војни, а у Загребу – културни центар Независне Државе Хрватске“. План је укључивао католичење, хрватизацију и асимилацију муслимана Бањалуке и уопште муслимана БиХ као „племенитог“ најчистијег („рајнсте“, како је Павелић говорио Хитлеру) дела хрватског народа, његовог „цвећа“.

6. јуна 1941. године у Фушлу и Бергхофу, током сусрета Павелића са Хитлером и Рибентропом, поглавник их је упознао са својом идејом да Бањалука постане престоница НДХ. Објаснио је то речима: „…биће тешко управљати земљом из Загреба. Зато ће тамо морати да остану само одређене политичке власти, а део владиног апарата ће се преместити у Бањалуку“.

Први корак у том правцу требало је да буде „пресељење у Бањалуку потпредседника усташке владе на челу са потпредседником Куленовићем и неким департманима, што би посебно утицало на муслимане у смислу њихове подршке усташкој влади“. 4. маја 1941. године оно се заиста тамо преселило.

Том приликом Осман Куленовић је изјавио: „Ускоро ће се у Бањалуку преселити ветеринарски и шумарски одсек, а за неко време ће се преселити и цела хрватска државна влада“.

Шеф усташког штаба у Бањалуци Виктор Гутић је у својим пропагандним наступима оцртао контуре будућег усташког пројекта „Нови Васјуки“: „на изградњу државних зграда биће потрошено две милијарде динара“, „у околини Бањалуке биће изграђена једна од највећих радиостаница у Европи, биће изграђени модерни аутопутеви и жељезничке пруге“, „овде ће радити око 60 хиљада људи“.

Камен темељац прве административне зграде усташа у Бањалуци положен је 23. јула 1941. године. Истовремено, подразумевало се да ће „бити спроведено грандиозно чишћење целе хрватске Крајине“, а посебно Бањалуке, од „нежељених елемената“, пре свега Срба.

28. маја 1941. године Гутић је изјавио: „Сада морам да приступим грандиозном послу чишћења хрватске Босанске крајине од нежељених елемената, посебно Бањалуке, јер она постаје престоница независне Хрватске… Вођа и хрватски министри једва чекају да стигну у очишћену Бањалуку, и то ће бити брзо, јер ћемо и ми брзо радити. Ја ћу овде бити снажна гвоздена метла“.

Нагласимо: ово нису били планови ни циљеви немачке војне команде, ово су биле „унутрашње хрватске ствари“ – чишћење „западних Срба“ од стране усташа.

Међутим, ово није била ни „геополитика по усташки“. Они су били само инструмент за реализацију много старијег и обимнијег пројекта.

Папа Пије XII је 14. јуна 1941. године именовао Ђузепеа Рамира Марконеа, поглавара бенедиктинске опатије Монтеверђине, за апостолског визитатора (представника) у НДХ. Већ следећег дана Марконе је имао два дуга разговора са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем.

Петог августа Марконе је посетио Павелића. Капелан поглавника, фрањевац Дионизије Јуричев, изјавио је да „свако мора бити усташа“, али шта је то значило показала је обимна акција насилног прекрштавања Срба из православља у католицизам, која је почела у августу 1941. године.

То је рађено толико масовно и брзо да су у неким областима усташке власти престале да обраћају пажњу на било какве формалности преласка. У НДХ је у ту сврху при Директорату за обнову („Ravnateljstvo za ponovu“), у чију је надлежност спадало право располагања имовином одузетом од оних који су били означени као „непријатељи хрватске државе“, основан Верски одсек, чији је циљ био превођење становништва из православне вере у католичку. Акција преласка претворила се у систем, а о томе да су њени размери морали бити колосални, убедљиво сведочи број „милиона новообраћених“, који је био предвиђен у плану прекрштавања српског становништва.

Усташко „чишћење“ почиње ликвидацијама српске духовне и световне елите 1941. године – владике Платона Бањалучког, протојереја Суботића и познатог уметника Шпире Боцарића.

Седмог фебруара 1942. године догодио се највећи покољ Срба у целој историји НДХ, извршен у току само једног дана на руднику Раковац и у три села у околини Бањалуке – Дракулић, Шарговац и Мотике.

Покољ 7. фебруара 1942. године, као „чин програмиране промене демографске структуре у Бањалуци и њеној околини“, био је озбиљно припремљен у сарадњи са одредом поручника Јосипа Мислова и монахом-фрањевцем Мирославом Филиповићем (познатим и као Томислав Филиповић, касније добио надимак-ново презиме „Мајсторовић“, он је „Отац Сатана“ или „Брат Сатана“ у зависности од обраћања монаху као „отац“ или „брат“), који је припадао братству фрањевачког манастира Петричевац код Бањалуке.

Деловање Мирослава Филиповића, како истиче савремени српски истраживач Предраг Лазаревић, „по форми психопатолошких изопачења превазишло је „индустрију смрти“ Аушвица“.

„Пут патологије“ Филиповића, који је прошао пут од монаха-фрањевца до команданта логора смрти Јасеновац (нагласимо, Јасеновац је систем логора смрти, а не концентрациони или радни логор), рођен је у босанском граду Јајцу 5. јуна 1915. године од оца Антонија и мајке Марије.

Сматра се да му је мајка била Српкиња из породице Радуловић, а породица његовог оца је променила веру и прешла из православља у католицизам.

Године 1938. Мирослав се придружио фрањевачком реду у манастиру Петричевац у Бањалуци, где је узео монашко име Томислав.

Након периода послушности, 30. јуна 1933. године примио је монашки постриг, завршио гимназију, уписао се на Филозофски и теолошки факултет у Сарајевском универзитету. У септембру 1939. године посвећен је у свештенички чин, а средином следеће године постао је капелан (свештеник) манастира у Петричевцу.

Убрзо се повезао са хрватским политичарем и усташом Виктором Гутићем (будућим усташким поглаваром Бањалуке) и придружио се фашистичко-терористичком усташком покрету.

Након пуча 27. марта 1941. године у Београду, када је споразум између Краљевине Југославије и Немачке поништен, Хитлер је донео одлуку о интервенцији у Југославији.

Београд је бомбардован 6. априла, а већ 10. априла немачке трупе су ушле у Загреб, чији су грађани цвећем засипали нацисте који су улазили у град. Истог дана усташа Славко Кватерник је објавио стварање Независне Државе Хрватске.

Мирослав Филиповић се одмах јавио да постане самопроглашени војни капелан усташких оружаних снага. Због непослушности, самовоље и веза са усташама, у јануару 1942. године му је упућен „указ о премештају“, којим је именован за капелана у области Рама-Шћит (северна Херцеговина). Међутим, уместо да прихвати ново именовање, прешао је у Другу бригаду главног корпуса у Бањалуци (елитна војна формација усташа).

Мирослав Филиповић је био главни иницијатор масовног убиства становништва 7. фебруара 1942. године у три села – Дракулић, Шарговац и Мотике – недалеко од Бањалуке. Тамо је убијено више од 2300 Срба, од којих 550 деце. Од остатака 2291 жртве идентификовано је захваљујући напорима политиколога и социолога Лазара Лукајића, а број убијених је утврђен на 2400 људи.

У Дракулићу се, према сведочењима преживелих, догодило следеће: „У школски разред је изненада, током часа, ушао Мирослав Филиповић, кога је учитељица добро познавала. Познавала су га и деца, јер је често пролазио кроз села Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. За њим је ушло дванаест усташа, који су стали поред катедре и табле, окренувши се према клупама и деци…

Филиповић је наредио учитељици да подигне једно српско дете са клупе. Она је, не знајући шта ће се догодити, изабрала и извела лепу и уредну девојчицу Радојку, ћерку Ђуре Гламочанина. Учитељица је мислила да дете треба нешто да рецитује, као што је то било раније. Када је Радојка пришла катедри, монах ју је зграбио, подигао на катедру, извадио нож и заклао је тамо, пред очима друге деце, учитељице и усташа.

Затим се мирно и достојанствено, као језуита, обратио усташама, рекавши им: „Усташе, овде ја, у име Бога, христијанизујем ове наказе, а ви ме следите. Ја први примам сав грех на своју душу, ја вас исповедам и ослобађам свих грехова“ – наводи речи Филиповића историчар Душан Лукач.

„У разреду је међу децом настала паника, вриштали су, покушавајући да побегну.

Под претњом убиством, Филиповић је наредио учитељици Добрили Мартиновић да издвоји сву српску децу, коју су усташе затим извеле у школско двориште. Филиповић је наредио деци да трче у круговима по дворишту, а на одређеној удаљености поставио усташе.

Извадио је камен и рекао: „Децо, гледајте!“ и почео да ножем убија православну децу. Нека од њих су била рањена, крвава, заустављала су се и вриштала. Полузаклану децу, избезумљену од бола, усташе су дочекивале, тукле и убијале“, – то су сведочења учитељице Маре Шунић на суђењу Филиповићу.

„Наредио је усташама да, када им се приближи неко дете, одсеку било који део тела – уво, нос, руку, образ, изваде око и забију у расечени стомак, али да осакаћено дете настави да трчи. И тако је рађено све док сва деца нису умрла. Ко је још дисао, дотучен је на снегу. Учитељи су од виђеног полудели“ .

У извештају Усташке надзорне службе из Бањалуке од 11. фебруара 1942. године, начелнику службе Еугену Диди Кватернику је саопштено да је „једна чета усташког батаљона под командом Јосипа Мислова, у пратњи пастора о. Филиповића, 7. фебруара у 4 сата ујутро заузела рудник Раковац и убила 37 радника „грчко-источњака“ (погрдан назив за православне, који је постао званичан у НДХ – А.Ф.). Они су „наставили да убијају пијуцима и секирама грчко-источњаке – мушкарце, жене и децу у селима Мотике, где је убијено око 750 људи, Дракулић и Шарговац, где је убијено око 1500 људи. Убиства су завршена истог дана око 14 часова“.

У року од десет сати, према званичном саопштењу, убијено је 2287 људи.

Земаљска (републичка) комисија за утврђивање ратних злочина на територији Босне и Херцеговине је 1944. године објавила извештај у којем се наводи: „7. фебруара 1942. године усташке убице, на челу са усташким поручником Јосипом Мисловом и парохијским свештеником из Петричевца код Бањалуке Мирославом Филиповићем, познатим и као усташки убица-капетан, извршили су, како по начину извршења, тако и по броју жртава, једно од најсуровијих масовних убистава невиног српског становништва Бањалуке. Жртве овог покоља биле су преко 2300 невино убијених мушкараца, жена, деце и стараца“.

Покољ је преживело само седам Срба. Један од њих, десетогодишњи Мирко Стијаковић, сакрио се испод кревета и одатле гледао како усташе убијају целу његову породицу.

Мирко је сведочио како је, након што су усташе отишле, покушао да спасе своју мајку, којој је из расеченог стомака испало црево.

Станислав Божић, радник из Бањалуке, изјавио је 17. децембра 1943. године да је „након овог масовног убиства почело превођење српског становништва из Бањалуке и околних села из православља у католицизам.

Прелазак се вршио искључиво попуњавањем одређених образаца. Није било никаквих канонских обреда“.