Тимофеј Бордачов: СНИМАЈТЕ ЗА НАТО!

Пре неколико дана медији су обелоданили да одговорни службеници НАТО апарата организују састанке са представницима западне филмске индустрије и воде с њима разговоре о потражњи за продукцијом војно-патриотске оријентације. Имајући у виду да је емотивна атмосфера ионако прегрејана, такве информације су одмах придружене све већој лавини ратне пропаганде у САД и Европи.

Противници Русије на Западу увек су умели квалитетно да користе уметничка средства како би убедили народ у једино исправну тачку гледишта о томе с ким тренутно Океанија ратује. Нема посебних сумњи да је циљ НАТО чиновника управо да придодају филмски сегмент ономе што се на главе несрећних европских бирача ионако слива из свих медија.

И биће занимљиво посматрати како опробане методе утицаја на јавно мњење земаља Запада функционишу у савременим условима. Резултати могу бити најразличитији.

У првом реду је запажено да су информације о НАТО састанцима постале доступне медијима – ово једнако карактерише све њихове учеснике. И ако судимо по ономе што је постало познато, НАТО званичници су приступили свом послу прилично формално – на нивоу лица одговорних за идеолошки рад у касном СССР-у. А њихови саговорници из света кинематографије такође су одлучили да не држе језик за зубима, већ да искористе непријатну НАТО пропаганду како би привукли пажњу новинара.

У сваком случају, за сада све ово оставља утисак одређене лакомислености са обе стране, мада су и времена сада много мање озбиљна.

Фундаментална разлика савремене ситуације у односу на еру хладног рата састоји се у томе што су тада СССР и комунистичке идеје заиста представљали алтернативу целом западном начину живота и систему вредности. Сада се конфликт између Русије и Запада, као и Кине и САД, развија у условима општег учествовања у слободној тржишној економији: свет је у том смислу јединствен, упркос свим покушајима Американаца да то јединство униште санкцијама и трговинским ратовима.  

Запад и остатак света, укључујући Русију, деле различите интересе: неки желе да задрже монопол на добијање користи од свега што се дешава у свету, а други стреме ка већој слободи избора. Међутим, такву врсту поделе тешко је назвати толико свеобухватном да би довела до настанка нечег вредног у светској уметности. А невероватна количина видео-снимака, у којима су Руси или Кинези приказивани као опасни „туђинци“, у Европи и САД је увек била присутна.

Чак и „наjзлатнија“ времена наших односа у 1990-им била су обележена оваквим филмским делима. Пошто је супротстављање „рајског врта“ и „џунгле“ најважнији инструмент самоидентификације на Западу – у том смислу старина Жозеп Борел је био сасвим у праву. А у џунгли треба да бораве различити опасни грабљивци, и Руси су традиционално тој улози најбоље одговарали.  

Поред тога, хладни рат, посебно у првим годинама, заиста је био време супротстављања два система – не на живот, већ на смрт. Задатак злогласног макартизма у Холивуду није био да некога убеди да ствара антикомунистичке филмове: они су се ионако довољно успешно снимали. Задатак је био управо да се угуше све назнаке другачијег мишљења, само зато што би они теоретски могли ићи наруку СССР-у и његовим присталицама у САД. Уосталом, након Другог светског рата и до XX конгреса КПСС, левичарска осећања у свету била су веома јака, укључујући и креативну средину.

Најмоћнији притисак који је СССР вршио на Запад изазивао је тамо снажне емоције, а управо оне представљају најбољи фактор у производњи моћне кинопродукције, чак и пропагандног садржаја.

Сада су све емоције слабе, политичари у Европи сасвим добро разумеју да Русија не намерава да их напада, тако да и идеолошка борба испада прилично бледа. Обратимо пажњу – за четири године оружаног сукоба у Украјини у Европи и САД није направљен ниједан филм јаког драмског садржаја на ову тему, и то уз сву напетост страсти коју смо пратили у првих годину и по до две од почетка специјалне војне операције. Неки делатници западне кинематографије долазе у Кијев, али уопште не журе да направе нешто лепо о судбини својих украјинских клијената.

Ништа сјајно није створено на тему уништавања Газе од стране Израела, као ни уопште свих трагедија које се дешавају на Блиском истоку – на Западу то никога не занима. Савремени европски човек се прилично равнодушно односи према својој судбини, да не говоримо о ономе што се дешава у свету, и људи из филмске индустрије то одлично осећају.

Тим пре што снажна масовна кинопродукција, упоредива са ремек-делима прошлог века, представља управо инструмент за мобилизацију широких народних маса. То је било природно и потребно у условима индустријског друштва, у потпуном складу са познатим цитатом о кинематографији и циркусу оснивача Совјетске државе.

Сада нећемо наћи ниједног политичара на Западу који би био заинтересован да становништво његове земље осети себе као огроман колектив. Напротив, тамо се управљање сад спроводи кроз растеривање људи и њихову масовну апатију: прво ствара могућности за манипулацију, а друго чува за владајуће елите загарантованих 60% гласова на било којим изборима.

Због тога за стварање јаког масовног филма као подршке борби НАТО-а против „руске агресије“ заправо нико посебно није заинтересован.

И коначно, чак и ако неки филмски радници „попусте“ пред убедљивим аргументима НАТО-а, није нимало сигурно да ће им ствар успети. Објаснити разлоге зашто савремена епоха не производи убедљива и сјајна филмска остварења – то је посао културолога и социолога. Али ми имамо посла са чињеницом – последњих година светска кинематографија нимало не блиста креативним идејама.

Најживији показатељ: колекције играних филмова које нуде забавни системи у авиону код великих авиокомпанија – тамо је врло мало шта вредно гледања. Тако да, чак и ако владе земаља НАТО-а уложе напоре и успеју да мотивишу своје креативне личности да производе филмове о руској претњи, тешко је очекивати појаву нечег занимљивог и убедљивог. Међутим, постоје сумње да, као што је то сада уобичајено на све стране, нико у владама земаља НАТО-а заиста није спреман посебно да се ангажује. Пре свега, за то нема слободних средстава: европске владе веома тешко повећавају војне расходе, иако то доноси непосредну корист за њих саме. Али озбиљно трошити на било шта друго у овом тренутку апсолутно није прикладно. Тако да, чак и ако би европски кинематографи били наговорени да снимају филмове о НАТО-у, неког нарочитог новца за то неће бити. Можда је то и био разлог разочарања учесника НАТО састанака, које су они затим изложили медијима.

И друго, ствара се утисак да је у земљама Запада већ формирана навика да се различите врсте политичке активности имитирају, а не да се заиста постижу резултати. А појава неколико неуверљивих серија као резултат разговора званичника блока и представника најмасовније уметности биће оно што је једној страни потребно, а другој ипак изводљиво.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)