ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТИ АМЕРИКАНАЦ У ЦРКВИ ОД ИСТОКА: БЛАЖЕНИ ОТАЦ СЕРАФИМ РОУЗ

НАЈАВА КАНОНИЗАЦИЈЕ 

Савез православних новинара саопштава да је дана 5. маја 2026. године објављен документ Архијерејског сабора Руске Православне Заграничне Цркве, којим се најављује почетак припрема за прославу јеромонаха Серафима Роуза. О томе је известио Савез православних новинара у Немачкој, позивајући се на писмо Архијерејског сабора Руске Православне Заграничне Цркве. Сабор је признао праведни живот јеромонаха Серафима Роуза и благословио процес припреме за његову прославу као преподобног оца. У посланици се напомиње да је ова одлука донета као одговор на бројне захтеве верника. Јеромонах Серафим Роуз се сматра једним од најпознатијих православних мислилаца 20. века. Његова дела су у великој мери утицала на многе људе који су дошли у православље у разним земљама.“

Тако је било и међу Србима. 

ОТАЦ СЕРАФИМ МЕЂУ СРБИМА 

Године 1982, 2. септембра, јеромонах Серафим Роуз, подвижник и молитвеник Руске Заграничне Цркве и, како је време показало, васцелог православља, прешао је у вечни живот. С његовим делом сам се срео када је блаженопочивши владика будимски Данило у „Теолошким погледима“ објавио превод Роузове књиге „Православље и религија будућности“. Била је 1990. година; тек сам пришао Цркви, после лутања кроз муљ окултизма и Њу Ејџа.

Пригрлио сам православну веру свим својим бићем, али су ми били потребни одговори на још нека питања (рецимо, има ли живота на другим планетама?) Док сам био ван Цркве, занимао сам се за Далеки Исток, па сам и ту имао неких недоумица. Када сам прочитао књигу оца Серафима, био је то гутљај свеже воде после лутања кроз пустињске привиде. У „Јеванђељском неимару“ касније сам прочитао понешто о његовој биографији, и схватио: овај дивни амерички хришћанин Богом је послат за нас, младе у Цркви потоњих времена. Владика Данило, најскромнији, свој превод је објавио под псеудонимом „Андреј Протић“. Касније, кад сам с њим разговарао, рекао ми је, сијајући од скромног, али узвишеног, духовног, задовољства, да му је неко испод врата собе у Патријаршији убацио цедуљицу писану у брзини, са благодарношћу њему који једини брине да млади у Цркви имају шта да прочитају. Био је то одговор на превођење Роуза. Знам колико је ова књига оца Серафима, али и његова „Душа после смрти“ (превео Родољуб Лазић, „супервизор“ опет владика Данило) помагала младим боготражитељима да се учврсте на путу Христовом.Касније смо, у издавачкој кући кратког, али упечатљивог, века, “Византијско огледало“ (из Ниша), објавили студију оца Серафима о нихилизму. Још касније, изашла је, у „Образу светачком“, његова књига о дарвинизму, па „Светлост са Запада/Живот и учење оца Серафима Роуза“, па три тома његове биографије (аутор отац Дамаскин Кристенсен) у издању Задужбине манастира Хиландара у Београду. Објављена је, у издању Подмаина, и његова преписка са оцем Алексејем Јангом, и још понека мања књига. Зато се вреди сетити биографије овог богоискатеља наших дана, који је доказао да ће свако ко тражи Истину на крају срести Христа.

ОТРОВАН НИХИЛИНОМ

 Родио се 13. августа 1934. године у Сан Дијегу, туристичком месту у Калифорнији, у породици мешаног порекла (данско-француско-норвешког), која је припадала средњој класи. Од детињства је показивао велике дарове; био је најбољи ђак у школи. Кад му је мајка једном приликом рекла: “Ако будеш наставио да учиш таквим темпом, далеко ћеш догурати“, он је одговорио, озбиљно како само деца то умеју: “Хоћу нешто друго. Хоћу да постанем мудар“. Као дечак, похађао је протестантску вероунауку, али није био сасвим задовољан; разочаран у стављање Библије изнад Христа, млади Јуџин (Евгеније, што значи „благородни“) уписао је колеџ Помона и почео да тражи Истину. Пут му је био трновит: лутао је од ничеанског богоборства до зен – будизма, који је, у доба тзв.“бит генерације“, пропагирао познати Алан Вотс. Падао је у очај, опијен „нихилином“, како је Ниче звао главни отров нашег доба. Пијан, ваљао се по поду, тражећи од Бога да га остави на миру.

Касније је говорио да о гресима младости не жели ништа да каже, да не би својим речима скрнавио ваздух. 

Помагала му је да надиђе тешке, скоро самоубилачке, кризе пријатељица англиканске вере, Елисон, која му је указивала на Достојевског (руског романописца је аутор “Заратустре“ признавао за јединог психолога од кога је нешто научио, па је од великог Руса и Јуџин почео да учи.) Веза са Хришћанством биле су му и дубоко религиозне Бахове композиције, а нарочито Ich Habe Genug, у којој Свети Симеон Богопримац моли Христа да га отпусти са овог света и  прими у Царство Своје.

КА СУНЦУ ПРАВДЕ 

Kaо студент оријенталистике и философије, Јуџин се определио за изучавање таоизма, у чему му је помагао професор Кинез, Џи Минг Шиен, избегао у САД, склањајући се од комунизма. Таоизам, са својим учењем о Путу (Тао), као да је био наслућивање хришћанског учења о Логосу – Христу, Који је за Себе рекао „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Роузов учитељ је био скроман, али мудар човек. У свом есеју, “Традиционална мудрост и револуционарна философија у савременој Кини“, Шиен је тврдио да је марксистичко учење о класној борби које су усвојили Мао и његови следбеници туђе духу кинеске мудрости: “Према кинеској философији, напредак друштва се заснива на љубави према ближњем, зато што је мир у свету могуће успоставити једино помоћу љубави, док је борба између класа и мржња међу људима извор зла и рата“.Такође, Јуџин, који је код професора Будберга на Америчкој академији за азијске студио спремао магистарски рад, изучавајући старокинески језик да би читао Лао Цеов „Тао Те Кинг“ у оригиналу, нашао се и под утицајем француског традиционалисте, Ренеа Генона, који је, у својим књигама, показивао да су теософија и други облици савременог синкретизма само кривотворина изворних духовних учења Истока. Тако се ослободио помодног зена у аланвотсовском издању…

НАШАО ЈЕ ДОМ

А онда је, једног дана, ушао у руску цркву у Сан Франциску; свој доживљај је касније овако описао: “Када сам први пут ушао у Православну Цркву (била је то руска црква у Сан Франциску ) догодило ми се нешто што нисам доживео ни у будистичком, ни у било ком другом источњачком храму; у свом срцу сам осетио да је то „дом“, да је мом трагању дошао крај“…

Три године је посећивао службе у руским црквама (нарочито оне које је служио Свети Јован Шангајски, епископ Руске Заграничне Цркве), а онда је преломио и постао православни хришћанин. Својој пријатељици Елисон рекао је:“Православље је веће од Баха“. Касније је поучавао младе: “Многе источњачке религије су донекле добре, али једино ти хришћанство може отворити Небо“.

СВЕТ СЕ БЛИЖИ КРАЈУ

Пун искрене ревности, Јуџин напушта даље студије, пишући родитељима да би Христос, кад би данас дошао у свет, сигурно опет био распет, јер свет је још лицемернији него пре две хиљаде година: “И шта би било кад бих, једнога дана на неком од мојих предавања, рекао студентима да осим служења Богу све учење овог света нема никакву важност,да је важно једино прихватити Богочовека Који је умро за неше грехе,да се морамо припремити за свет који ће доћи? Вероватно би ме исмејали, а универзитетске власти би ме,ако сазнају за то, и отпустиле – јер је противзаконито на нашим универзитетима проповедати Истину.(…) Љубав према истини је данас ишчезла; умни људи морају да проституишу своје дарове да би живели (…) Могу једино да следујем своју савест; не могу да лажем себе. И знам да добро поступам“.

Живећи и радећи слабо плаћене послове, Јуџин је почео да пише своју велику хришћанску студију „Царство човеково и Царство Божије“, с циљем да открије како се развијала отпадија од Бога у нашем свету. Књига је требало да има преко хиљаду страна, али је он успео да уради у целини само поглавље о нихилизму, док је остале белешке користио касније, пишући друга своја дела. Царство Божје је, по њему, саздано на вери у Христа, а царство човеково на вери у свет, који је пролазан и смртан. Хришћанин страда ради Христа, да би, после распећа, дочекао васкрсење,док људи овога света тону у адску тмину, јер су обоготворили саме себе. Писао је: “Незаситост модерног човека, која је рођена из његове  потребе да нађе нешто што ће заменити Христа – овај став лежи у основи његове маније за експериментисањем и његове познате „толеранције“ (која је у ствари врло ограничена) –може само довести до природног завршетка у магији, моралној изопачености, окултизму, што се може дефинисати као „крајњи експеримент““.

Све то видимо пред собом данас.

КА ПОТЧОВЕКУ

Хуманизам, преко култа науке (која је постала магијска, заснована на вољи за моћ), води у субхуманизам, потчовештво тоталитаризама какви су комунистички и нацистички. Како се, по Роузу, развија нихилизам? Прво, крајем 18. и почетком 19. века, настаје онај либералистички, као покушај компромиса са духом богомрзачке револуције, затим, средином 19. столећа, реалистички (наука као бог, порицање Христа и бесмртности човекове), онда виталистички, крајем 19. и почетком 20. века (окултизам, духовност неопаганства), и, на крају, нихилизам Новог поретка, тајне безакоња, антихриста (све мора бити „анти“, “против“ и „уместо“: антиљуди, антицрква, антидржава, антисвет). У њему живимо данас.Како је могуће да нихилисти, који су, у 20. веку, побили толике људе ( не само ГУЛАГ и Аушвиц, него и Хирошима и Нагасаки ), виде тај век као доба прогреса? То је зато што свет гледају сатаниним очима, каже Роуз.

ДУХОВНИ СИН СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

Као припадник Руске Заграничне Цркве, отац Серафим се ставио под духовно руковођење чудотворног подвижника и сведока Господњег, Светог Јована Шангајског. При храму Мајке Божје Свих Тужних Радост у Сан Франциску он и његов руски пријатељ, Глеб Подмошенски, ученик Светотројичке богословије у Џорданвилу, са благословом Светог Јована, основали су братство Светог Германа Аљаскинског, руског мисионара у Америци, и књижару са православном литературом и иконама, где су се окупљали многи боготражитељи. Јуџин је сретао многе подвижнике који су са собом носили дух Свете Русије. Поред владике Јована, ту су били и владика Нектарије, отац Адријан, као и многи други, међу којима се нарочито истицао владика едмонтонски Сава (Сарачевић), познати богомољачки делатник у Србији пре Другог светског рата и сарадник Владике Николаја. (Јуџин ће, као монах Серафим, с владиком Савом касније сабрати сведочења о Светом Јовану, која ће изаћи у два тома и бити основа за будућу канонизацију).

ЖЕЉА ЗА ПОДВИГОМ

Славни Шангајски Чудотворац благословио је Јуџина на сарадњу у часопису који је излазио при храму, и он је велики списатељски дар почео да умножава. Редовно је похађао предавања свог светог епископа, а многим протестантима и римокатолицима који су долазили у књижару помогао је упућујући их у тајне праве вере. Ипак, његова душа је тежила монаштву, о чему је и обавестио духовног оца, после чијег упокојења, 1966. године, ова жеља Глебова и Јуџинова бива испуњена. Те године, Јуџин је скицирао основна правила будућег братства: независност и самодовољаност (живот од свог рада, без воде, струје, канализације са стране); једноставност („поверење у Бога, а не у апарате“, рекао би отац Серафим); топла вода – да се греје на шпорету; огњиште или шпорет на дрва; струју производити ручним путем и користити је само за малу штампарију, која ће штампати часопис „Православна реч“… 

Као што је говорио Свети Амвросије Оптински: “Где се живи просто, анђела је по сто“. Или, по старој монашкој изреци: “Траву једи, на трави лези, травом се покривај“. Требало је само наћи место за обитељ, чија правила су оба брата у Христу осмислила.

ПУТ У МАНАСТИР

На крају, нашли су, и, како су веровали, молитвама Светог Јована (Максимовића), купили земљу у шумама Северне Калифорније, у дивном и пустом крају званом Платина, који је душу дао за молитвене подвиге. Из Сан Франциска су се преселили 1969. године, и монашки живот је могао да почне. Усамљеност је била скоро апсолутна – на врху није било воде, и воду  су, уз велике напоре, морали да довлаче једним крајње џомбастим путем. Живели су у атмосфери Житија светих којима су се свакодневно хранили: посећивале су их и дивље животиње, које су се на њих постепено навикле. 

У једном писму, Јуџин је забележио:“Док се свет сурвава у анархију и људи падају ниже од животиња, ми живимо у истинском рају где немушти створови, наши најближи суседи, славе Господа самим својим постојањем.“ С малим количинама воде, Јуџин се бавио „органским баштованством“. Кад су га, касније, посетиоци питали зашто проводи време у башти, кад толико ради у штампарији (ручно је слагао слог) и пише, он је са осмехом цитирао древну кинеску изреку: “Прави философ проводи пола свог времена са књигама, а дугу половину радећи на земљи“. 

У то време, Глеб и Јуџин су спремали материјал за канонизацију Светог Германа Аљаскинског, првог просветитеља Америке, коме су свој скит посветили и коме су написали и службу. Замонашени су октобра 1971, при чему је Гљеб постао Герман, по новоканонизованом свецу, а Јуџин Серафим, по Светом Серафиму Саровском, кога је веома волео.

„ДУШО МОЈА, ДУШО, УСТАНИ, ШТО СПАВАШ?“

Подвижнички живот, праћен редовним испуњавањем монашког молитвеног правила, а касније и служењем Литургије (када су рукоположени), изливао се у многе и многе плодове мисије. Часопис „Православна реч“, чији је циљ био мисија међу онима који говоре енглески, објављивао је низ одличних текстова на разне теме: почев од духовних савета Светих Отаца, преко сведочења о прогону Цркве у комунистичким земљама и писања о проблемима екуменизма, све до актуелних питања саврмене духовности. Из чланака оца Серафима рађале су се књиге, које су постале глас Духа у бездуховној савремености. Такође, многи млади људи су постајали православни хришћани захваљујући његовом писаном раду и проповедима: међу њима се нарочито истицао бивши римокатолик, Алексеј Јанг, који ће касније постати свештеник, основати мисионарску парохију и покренути часопис „Православна Америка“. ( Упокојио се, после смрти супруге, као монах ).

Отац Серафим је живео веома строго и молитвено: не само да је мало јео и спавао, него се и стално смиравао, настојећи да не показује велико знање које је понео из света и које је показивао само кад је младима, жељним Христа, држао поучна предавања. Био је скроман и једноставан човек, кога су због тога нарочито волели. Ускоро је братство почело да расте – долазили су нови подвижници, а за сестре у Христу, монахиње, основан је скит Свете Ксеније Петроградске.

УЧИТЕЉ РЕЧЈУ И ДЕЛОМ

Отац Серафим се суочио са многим проблемима какве Свети Оци древности нису познавали. Пре свега, ту је било питање нових религиозних покрета, попут Њу Ејџа, и пропратних феномена, какви су далекоисточне религије и медитативне технике, летећи тањири и култ ванземаљаца, дарвинистички еволуционизам, екуменизам, феномен „посмртних путовања душе“, итд. Отац Серафим се трудио да својим књигама на сва та питања одговори. Тако је објавио „Православље и религију будућности“, у којој је подробно изложио демонски опит разних Њу Ејџ праваца, као и екуменистичку лаж као припрему за синкретистичку религију антихриста. У „Души после смрти“ учењу Рајмонда Мудија и Елизабете Киблер-Рос противставио је Свето Предање о посмртној судбини човековој,од исхода душе из тела до Страшног суда. Иза себе је оставио низ текстова и предавања о православном креационизму, отачком учењу о Стварању света (дарвинизам је науколика митологија, показао је отац Серафим; Бог је створио живи свет по врстама; има много варијација у оквиру једне врсте јер пас је и бернардинац и чивава, али нема преласка из врсте у врсту). Нарочито је значајна његова књига „Нови свеци руских катакомби“, у којој су сабрана житија руских новомучника и исповедника пострадалих од безбожног комунизма. Отац  Серафим је књигу посветио „Свим Новомученицима –данас у Русији, сутра у Америци“. Јер је он знао да ће отпадање Америке од Бога, под маском демократије, Дизниленд претворити у ГУЛАГ. 

ПОЖУРИ НА ДЕЛО БОЖЈЕ

Гледајући како свет без Христа убрзава на свом путу ка понору, отац Серафим је поручивао својим сатрудницима:“Много је касније него што мислиш. Пожури на дело Божје“. Његове књиге су , и за живота и после смрти оца Серафима, преведене на многе језике, и увеле га у ред новијих Отаца Цркве. Велики труд он је посветио и упознавању Запада са свецима који су на том истом Западу заблистали у доба док је Православна Црква постојала од Северне Африке до Британских острва. Тако је објавио дело Светог Григорија Туронског, „Животи Отаца“, о подвижницима древне Галије. Ту је ишао путем свог духовног оца, Светог Јована Шангајског, који је гајио култове западних православних светаца пре 1054. године, када је Рим отпао од Истине.

ПРЕЛАЗАК У ВЕЧНОСТ 

Отац Серафим Роуз је душу предао Богу после вишедневних мука, које су настале због неиздрживих стомачних болова. Иако их је дуго имао, није се жалио и трпео је, да сиромашни манастир не би плаћао трошкове лечења. Седам дана по доласку у болницу, упокојио се: био је 2. септембар 1982. године. Томе је претходила велика духовна борба, коју је овај дивни човек јуначки поднео, окружен духовном децом која су се за њега непрестано молила. Умро је, по свему судећи, због блокаде вене која води до дигестивног тракта, после чега су му црева одумрла. Пошто га је причестио владика санфранцискански Антоније, духовна чада су запевала песме празника Успења Мајке Божје, који је отац Серафим много волео, а затим и Васкршњи канон. Он је тихо плакао. На самртном одру био је благ и насмешен, и светитељски миран. 

СЕЋАЊА ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

Отац Серафим Роуз умирао је као истински хришћански подвижник. Његова духовна кћи, Бригита, описала је те тренутке:“Кад је било већ очигледно да отац Серафим умире, са многих крајева света узносиле су се молитве Богу, јер су га многи знали преко часописа „Православна реч“ и његових књига, те су се горљиво молили да један толико потребан живот буде поштеђен. Неколико дана пред његово престављење у храму у Редингу, где је о. Серафим обављао дужност пастира, вршено је јелеосвештање. Док је у болници о. Серафим трпео крајњи бол и патњу, о. Алексеј Јанг видео га је где стоји у олтару и моли се Богу у свом уобичајеном полупогнутом ставу.

Дан пред своју смрт, о. Серафим је духом посетио мајку једног његовог духовног сина о коме се нарочито старао, Евгенију Војтан. Ево шта она сведочи, у писму сестри Бригити писаном 14. септембра 1982: “То се десило пред смрт о. Серафима. Радила сам у стражњој соби и све време мислила како бих желела да будем са свима вама у болници. Наједном се време заустави и ја испред себе угледах о. Серафима где сав светли обучен у светлуцаву сребрнасту одежду – то су најближе речи којима бих могла да опишем ту светлост. Задржала сам дах и рекла: „О, оче Серафиме!“ Била сам сувише запрепашћена да кажем било шта друго осим: „Хвала“. Време није протицало – све је било садашњи тренутак. Нећу тумачити овај доживљај, ни сада ни убудуће. Утешила сам се, и надам се да и вама ово пружа утеху. Врло сам недостојна и не знам шта бих још о овоме могла рећи“.

ВИЂЕЊА У ХРИСТУ

Бригита је описала своје сновиђење:”Ујутро 2. септембра, док је о. Серафим умирао, баш пре него што сам се пробудила, имала сам једно сновиђење. Била сам у друштву непознатог ми свештеника који ме укоравао због мојих греха. Рекао ми је да никоме не смем ништа замерити. Ушли смо заједно у велику, раскошну дворану. На крају дворане стајао је неки човек на уздигнутој позорници и појао. Због растојања се није могао добро видети. Прекрасним гласом је певао Величање -„Величит душа моја Господа“…Рекох: „Не чујем добро.“ Свештеник ме подстакао да приђем ближе, па ја направих још неколико корака. Тада сам већ веома јасно чула појање. Појац је био тенор са гласом као у о. Серафима чије сам појање чула пре много година у санфранцисканском саборном храму. То је било почетком шездесетих година. Стојећи на певници, сам је отпевао сву јутрењу од почетка до краја. Никад у животу нисам чула молитвеније појање. Душа ми се узнела у висине. У свом сну, пак, чула сам то исто неупоредиво појање. Глас је био исти, али је звучао као глас анђела, житеља раја. Било је то небеско, неземаљско појање. Пробудивши се, схватила сам да нема наде за опоравак о. Серафима“.

ИСЦЕЛИТЕЉ

Отац Алексеј Јанг, такође духовни син оца Серафима, записао је:“У уторак ноћу, на дан кад је умро о. Серафим, Марта Николас га је видела. Сан се је толико дојмио да ме позвала у среду раном зором, чим се пробудила. У сну је видела о. Серафима где у златној одежди стоји на обали реке. Но чудно је било то да је носио белу камилавку и копрену, те владичанску панагију. Стотине људи му је прилазило и тражило благослов од њега, па је приступила и она. Према њему је имала толико страхопоштовање да се бојала да јој неће дати благослов. Пришла је молећи за благослов, и он јој га је дао. Потом ју је погледао и рекао да има нешто да каже њеном мужу. Баш тад се пробудила“.

Отац Алексеј записао је и ово:„Моја сестра Џастина каже да се после погреба о. Серафима, у суботу ноћу, о. Серафим јавио малом Џеремаји у његовој спаваћој соби одмах пошто је отишао у кревет. Џеремаја је то Џастини испричао у недељу увече, након што се вратила из Платине. „Мама“, рекао је, „знам да ме отац Серафим гледа, јер ми је прошле ноћи ставио своју руку, ево овде, и јако притиснуо.“ То рекавши, ставио је руку на своје срце и јако притиснуо. Није нимало био уплашен. О овом догађају ми је Џастина писала већ следеће јутро”. 

САХРАНА БЛАЖЕНОГ ОЦА 

Погреб оца Серафима је описан доста подробно у часопису „Православна Америка“. Отац Серафим, који се већину свог живота удубљивао у тајну смрти, лежао је у ковчегу и изгледао као да је жив. Лице му је изгледало млађе него икад. На лицу му се огледао победнички спокој, а усне су му се без сумње повремено осмехивале. Његов изглед у том простом, дрвеном ковчегу, у неукрашеној дрвеној цркви, изражавао је победу над смрћу. Ево шта каже једна духовна кћерка, Ели Ендерсон: „Стајала сам испред ковчега и вирила унутра, плакала сам и питала о. Серафима шта да радим без њега. Не знајући како, несвесна било каквог свог покрета, гледала сам у велику Христову икону. Осетила сам неугодан мирис и чула о. Серафима како ми каже: „Ја трунем, ја нисам ништа – увек је то био Христос, а не ја.“ Затим сам вратила поглед на о. Серафима, а мирис је био изразито сладак, као од ружа. И ја сам била потпуно спокојна. Док су се сви опраштали са о. Серафимом, изненада сам га угледала како стоји више ковчега, окренут ка олтару. Тешко је то описати: био је веома светао, чист, обучен као монах. Цело време се појало, а он је кадио, непрестано окренут ка олтару.Морам додати још и ово: кад сам у болници чекала молећи се, седела сам на столици са монашком мантијом о. Серафима. Моја девојчица Анђелина јој је пришла и дотакла је, те почела тихо да рони сузе. Миловала је мантију и плакала. Док је то чинила, осетила сам како топлота излази из мантије и окружује нас.“

РАДОСНИ СПОМЕНИ

Брат Дејвид се сећао:“Иако смо свега неколико пута причали, веома сам заволео о. Серафима. Чинило се да је у њему велика љубав. Изгледа да се много трудио – читав живот је био прегалац и није траћио време. Знао сам да ћу од његовог савета имати користи. Благодарим Богу што ми је пружио прилику да упознам такву личност, па макар и на кратко време. Да прође митарства о којим је писао, и приспе у наручје Христово!

Задњи пут сам о. Серафима видео у јуну, кад ме повео у малу шетњу по шуми. Било је врло лепо. Кад смо кретали, рекао је да ту негде у близини има икона преп. Серафима, обешена на дрво. Нашао је, отпевали смо величање и поклонили се икони. Кад су се прошлог петка над његовим телом читала јеванђеља, затражио сам од о. Серафима да се моли за мене – у вези једне нарочите ствари. У суботу рано ујутро изашао сам да удахнем мало свежег ваздуха. Желео сам да опет нађем ону икону на дрвету, али нисам био убеђен да ћу је моћи уочити, пошто је била малена и некакве бакарне боје, а ја сам имао само нејасну представу о томе где се дрво налази. Упутио сам се у том правцу и рекао: „Оче Серафиме, ако си чуо моју молитву, дај ми да опет нађем ону икону.“ Након свега неколико тренутака погледао сам и видео где лежи на земљи поред мојих ногу! Захвалио сам му се, прочитао молитву преп. Серафиму, поклонио се икони и ставио је назад на дрво одакле беше пала”.

КРВ ХРИСТОВА СВЕ ЛЕЧИ

Марта Николс, духовна кћи оца Серафима, у децембру 1982. записала је овај сан:“Недуго након престављења о. Серафима, сви смо били запрепашћени чувши да је код попадије о. Алексеја Јанга, Сузан, откривен рак на врату. После даљих претрага, обистинили су се наши најгори страхови: рак је био злоћудан. Посвуда су почели да се моле за њу. О. Алексеј јој је помазивао врат уљем из кандила са гроба о. Серафима. Лекари нису давали никакву наду. Једна наша парохијанка нам је написала следеће: „Ја немам осећај да је о. Серафим негде далеко. Скоро сам сањала како сам зашла међу мноштво људи, а тамо је био о. Серафим, обучен у своју монашку одежду и са скуфијом (црном монашком капом) на глави. Благослови ме и рече: „Мир ти“, а ја рекох: „И духу твоме“, као на Литургији. Окрену се једној жени и стави чело на њен врат и раме. Кад је подигао главу, крв је текла из жениног врата и рамена, али на о. Серафиму није било крви. Отац ђакон Лоренс, одевен у бело и златно, примакао се и платном за причешће врло смирено обрисао крв. Сећам се како сам помислила: „То је заиста крв Христова!“ Затим се отац Серафим удаљио грлећи некога, као да га теши. Ту особу нисам препознала. Пробудивши се, схватила сам да је жена из сна, с леђа, изгледала баш као попадија Сузан. Неко време после овог сна, попадија Сузан је отишла лекару да обави прегледе. Сви налази су били негативни, и лекар јој је рекао да не мора да долази наредних шест месеци.“

На гробу оца Серафима десила су се и касније многа и дивна чуда, која се редовно бележе. Иако отац Серафим није био званично канонизован, многи га поштују као светог наших дана, и моле му се за помоћи уразумљење у тешким смутњама у којима се обретосмо.

САВЕТ ОЦА СЕРАФИМА 

Један од основних проблема људи у Цркви данас је у томе што је много православних по вероисповести, али мало хришћана – хришћана животом, подвигом, љубављу. Отац Серафим је о томе, у свом предвању „Православни поглед на свет“, једноставно рекао: “Православље је живот. Ако не живимо православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира на то која је наша званична вера.“ А ова једноставна истина је значила и значи да морамо живети у складу са Истином Која је Љубав, јер је Богочовек Христос. „Љубав“ без Истине постаје пуки сентиментализам екуменизма, а „Истина“ без Љубави води нас нездравом зилотизму, веровању да се спасавамо само зато што смо „суперправославни“. Отац Серафим је препоручивао средњи, царски пут, и ишао њиме, због чега је постао светилник Цркве.

УЧЕНИК И УЧИТЕЉ 

Свето Предање је предавање божанске благодати и Истине, Која је Исус, Син Очев, са  духовног оца на духовног сина у Духу Светом. То није никаква мртвачка, рационалистичка теологија, него живи живот остварен у литургијско – подвижничком и молитвеном простору Цркве Христове. Ево једноставног примера:

Свети Пајсије Величковски научио се молитвеном тиховању из светогорског предања; отишао је, крајем 18. и почетком 19. века, у Молдавију, и у манастиру Њамцу објавио Добротољубље на словенском језику; његови ученици основали су Оптину пустињу; ученик оптинских старца био је руски старац Амвросије Миљковски; у манастиру Миљкову његов духовни син био је Свети Јован Шангајски; а духовни син Светог Јована постао је отац Серафим Роуз… Само таквим преношењем опита, Предање је постајало и остајало свето, а не пука људска измислица.

Отац Серафим, блаженик платински, чувар је Светог Предања Цркве од Истока. Нека би нас Бог, његовим заступништвом, сачувао у наше тешке дане.