Тако је говорио Вонгар: разговор о Сретену Божићу са проф. др Александром Петровићем
Сретен Божић, познатији као Барнумбир Вонгар (Б Wongar), напустио нас је 8. марта 2026. године у 94. години, а разговор о њему, његовом делу, значају и месту у српској и светској култури водили смо са проф. др Александром Петровићем, професором културне антропологије на Универзитету у Београду.
– Није нас уопште напустио, отишао је да би његово дело било још снажније присутно. Посебно имамо ли у виду да је своју списатељску каријеру започео антрополошким радом који је објавио у својој првој књизи „Абориџински митови“. Живећи с Абориџинима он је уведен у њихова знања о сељењу душа кроз различите животне форме које су они практиковали као део културе. Смрт је само једна од прилика за то и ту је Вонгар близак Црњанском који каже „смрти нема, само сеобе“ или „смрти нема, само преображаја“. Већ и по томе се види да је Вонгар у дослуху са најбољим видом српске књижевности, оним који средиште поставља с друге стране, у трансценденцију, онако како је то урадио Свети Сава напуштајући историјски живот. Уосталом, зато је и назван Вонгар, дух снова или гласник из другог света – истакао је проф. др Александар Петровић.
Значај Сретена Божића за српску и светску културу
Како бисте данас, са историјске дистанце, описали његов значај за српску и светску културу?
– Нема историјске дистанце, ми се уклето не померамо с истог места, и та дијалектика привида зове се историја. То је Вонгар знао и показао да безвремени митски обрасци управљају животом у времену. Он је написао роман „Раки“, што значи канап на неком од абориџинских језика, којих је било 200–750 док их Енглези нису свели на 20 који нису од опасности од изумирања. Ту је још једна аналогија са Србима којима су Аустријанци преко Вука избацили 19 слова из азбуке. Канап је повезао ово и оно време, ово и оно место. Спојио је Србију и Аустралију, Србе и Абориџине показујући пут изласка из утварних магли простора и времена да се не бисмо изгубили у тумарању кроз опсене – истакао је професор културне антропологије за Принцип магазин.
Повратак Вонгара у српску културу
Године 2010. у Горњој Трешњевици, Божићевом родном месту, организована је пројекција филма „А Доубле Лифе. The Лифе анд Тимес оф B.Wongar“ новозеландског редитеља Џона Малденберга, на којој сте и ви говорили, а многи мештани су тада први пут чули више о Сретену Божићу и његовом делу.
– Тај сусрет је био врх леденог брега који је дошао током годишњег циклуса предавања посвећеном Вонгару који сам водио у оквиру Центра САНУ за научна истраживања и Универзитета у Крагујевцу. Он је 2011. и објављен у публикацији Центра САНУ и ФИЛУМ-а под називом „Антропологија истине: други живот и опус примум Б. Вонгара“. Упркос отпорима иницирао сам доделу почасног доктората Универзитета у Крагујевцу чиме смо Вонгару дали јасно место у српској култури. Направили смо у Београду и фестивал Недеља Вонгара с академским зналцима његовог дела, као и диђериду музичарима и филмским ствараоцима. Била је то права светковина. Чак сам га предложио и за Нобелову награду, да би се исправила неправда која му је у Аустралији учињена ускраћивањем таквог предлога, али наравно без успеха. Било је тога још, али и ово оскудно набрајање довољно да се види да је постојала воља да се Вонгару искаже поштовање за све племенито што је урадио – рекао је професор Петровић.
Очито има тога доста, али шта бисте издвојили као најважније?
– Као резултат истрајног рада појавило се, најважније од свега, седам књига изабраних дела које сам приредио да бих Вонгара вратио српској култури где и припада. Аустралија је декор, али суштина из које све извире је српска епска слобода која све покреће. Јасен који води Војо Станишић је учинио прави подвиг да објави тих седам књига насталих као рад групе преводилаца коју сам окупио. Осим тога, што је такође битно, на курсевима културне антропологије и теорије културе и цивилизације предавања о Вонгару држао сам као део стандардног курикулума. Чак сам на докторским студијама направио нови предмет „Б. Вонгар и posthumana биополитика“. Одзив је у сваком нараштају био одличан јер су били затечени његовим необичним делом и узбудљивим животом о коме ништа нису знали, али су брзо схватали да су најбоље ствари скривене. Задовољство ми је причињавала мисао да се Вонгар вратио кроз најбољи део наше популације. Написано је низ семинарских и мастер радова који су по правилу били изврсно мотивисани и одлично схватали суштину. Чак ми се чини да је постојало извесно поистовећење с њим што ми говори да би их требало објединити и објавити јер то је његово стварно присуство у српској култури коме смрт ништа не може – казао је проф. др Петровић.
Србија, завичај и дуг према Вонгару
Како сте доживели тај сусрет његовог родног краја са причом о његовом необичном животу и да ли мислите да се Србија, а посебно његов завичај, довољно одужила овом изузетном писцу?
– Може се у Србији и за Србију радити априорно из чисте одлуке не мислећи о дугу или добитку, већ из принципа како то вели Атанасије Николић, први ректор Лицеја: „Мени су свагда пријатељи говорили да се не заузимам толико за опште благо, да ми нико за то неће хвала рећи; али ја сам био страсно заузет за унапређењем Србије, па нисам могао другачије радити и њима свагда имао обичај одговорити – знам да неблагодарношћу свет награђује трудове, знам и да мене неблагодарност чека, али ја ћу да чиним своју дужност, па ма шта ме снашло“. У томе и јесте слава у пустињи и једина права победа над самим собом и свим сумњама и слабостима. У том смислу Србија није само земља већ религија по себи, велика прилика за подвиг. Мислим да је Вонгар то знао. На основу тога и ми смо нешто урадили да бисмо га вратили у српски језик на коме очито мисли иако пише на енглеском – поделио је професор.
Вонгар, Абориџини и искуство српског народа
Као приређивач књиге „Дингово легло“ написали сте да је Сретен Божић „први који је у аустралијским домороцима и њиховој судбини препознао Србе“. Шта сте тиме желели да нагласите и на који начин је Вонгар у судбини Абориџина препознао искуство сопственог народа?
– Искуство слободе је свеопште и свима једнако припада иако се људи рађају слободни, а цео живот проводе у ланцима. Вонгар је релевантан писац за оне који не пристају на заводљиво ропство Мефиста или брутално тлачење историјом разних Хитлера или Черчила, као и свих осталих који себе сматрају вишом расом или изабраним народом. То је све људска беда која изгледа као моћ, али довољно је да се појави неко слободан попут Вонгара па да кулисе моћи падну. Отуда са становишта слободе није тешко препознати Србе у Абориџинима као и обратно. Свет је само велика соба огледала где се све гледа у свему – рекао је проф. др Александар Петровић.
Вонгар је велики део живота посветио борби за права аустралијских Абориџина. Шта је, по вашем мишљењу, једног човека из Шумадије навело да тако снажно стане уз један далеки народ?
– Антрополошки гледано нема далеких народа, већ само сужених обзора који удаљени од истине не препознају оно што је исто у свим разликама. Они се предају појавама уверени да суштине нема јер се налазимо између ништа пре почетка и ништа после краја. Када је живот тако урамљен у ништа, све изгледа ново и различито јер нема односа према дубини истине која све повезује. Шумадија је наш највећи извор самоникле слободе што европском свету изграђеном на колонијализму шарених лажи и опсена представља битан проблем и лош пример за њихове робове. Зато је Шумадија најобесправљенији део Европе већ и због тога што је одатле 1804. покренут први антиколонијални устанак у, осим Русије, тада потпуно окупираном свету. Врло брзо је Шумадија 1838. направила и Лицеј, заметак првог српског универзитета, да би ослобођење било потврђено изнутра. Био је то блесак у општој тами јер је потенцијал слободе ту огроман и зато се он вештачки спутава и гуши. Спречава се сваки покушај да се појави слобода тако да је она побегла у књижевност, али не било коју, већ у ову вонгаровску, ретку, али драгоцену. Да није тога, не би било ни Атанасија Николића ни Вонгара и зато је он отишао у Аустралију да би тамо где га нису очекивали и тражили сачувао образац шумадијске културе слободе – објашњава професор Универзитета у Београду.
Вонгар и однос човека и природе
У својим књигама и јавним наступима Вонгар је настојао да свету открије страдање Абориџина, нарочито последице нуклеарних тестирања и експлоатације природе. Колико је његово дело данас актуелно у времену када се све више говори о односу човека и природе?
– Рекло би се да је сувише актуелно. Можда је он први који је у књижевности проговорио о нуклеарној пошасти као великом црном облаку који се надвија над светом. Абориџини су метафора овог света јер су њихова станишта постала стратишта копањем уранијума, а такође су њихови простори коришћени за тестове нуклеарних бомби. Сада се то о чему је Вонгар говорио појавило као зла коб целог овог света. Абориџини су за Вонгара били рано упозорење шта нас чека ако следимо логику моћи технологије. Основни циљ технологије је поништење природе, споља и изнутра и њена велика замисао је да између два ништа у средину уместо живота стави и треће вештачко ништа док дели шарене бомбоне у целофан увијених обећања бољег живота. Вонгар у том смислу поставља крајње једноставну и тачну једначину: степен друштвене неслободе сразмеран је нестанку шума. Не треба заиста ништа више рећи. Он чује оно што људи не чују и пише о урлику дрвећа које умире напуштено. Знајући о чему је реч, он се врло потресао када је на изградњи Ибарске магистрале у име напретка по налогу врха државне власти бахато посечен прастари храст запис. Јавио се у писмима читалаца Политици о томе, али био је то глас вапијућег у пустињи. Зато се према Вонгаровом мишљењу на том новом путу стално догађају несреће – објаснио је професор Петровић.
Зашто је Вонгар био непожељан
Познато је да је у Аустралији често наилазио на отпор и да су његови текстови дуго били скрајнути, чак и забрањивани јавности. Зашто је, по вашем мишљењу, његово дело било толико непожељно?
– Како да Вонгарово велико дело слободе буде пожељно у свету техно робовласника који већ отворено причају да ће нас истребити вештачком интелигенцијом као Абориџине? Док су Енглези у њих гледали као подљуде, сада ти исти Енглези нас гледају као прелазну трансхуману форму коју треба склонити с пута напретка. Техно варвари имају још мање скрупула од робијаша који су населили Аустралију. Ваљда је сада онима који то хоће јасно о чему је говорио Вонгар и каква су метафора Абориџини – казао је проф. др Александар Петовић.
Вонгар је током живота претрпео и велике личне трагедије, укључујући и губитак супруге абориџинке Ђумале и два сина, а те смрти често су довођене у везу са последицама уранијумских рудника и нуклеарних тестирања. Упркос томе, није престао да пише и сведочи о судбини народа са којим је живео. Колико су та искуства обликовала његову књижевност?
– Патња је основно искуство људског живота. Њен извор је привид, а пријањање уз то живот окива тешким ланцима. Вонгар је то и посматрао и трпео. Сећао се врло добро да су такво брисање свести и разарање културе извели и они који су окупирали Србију. Иако је био усељеник при дну друштвене лествице сећање му је дало довољно снаге и вере да се отме и не остане нем, не бежи у страшљиво преживљавање, већ да пружи отпор паклу заблуда гледајући у очи оне који су надмено пљачкали и уништавали оно што нису схватали. И данас не схватају, већ само траже начин да у новој форми наставе свој стари посао. Једина разлика је што се сад улог веома повећао и сада тешко могу да спасу од симетрије онога што су урадили другима – објашњава професор за Принцип магазин.
Место Сретена Божића у светској књижевности
Иако је у свету добијао значајна признања, чини се да у Србији његово дело још увек није довољно познато. Зашто је тако и шта бисмо као друштво могли да учинимо да се то промени? Какво место, по вашем мишљењу, Сретен Божић – Вонгар заузима у светској књижевности и антрополошкој мисли?
– Познатост није никакав критеријум вредности јер га задовољавају и најгори међу нама. Његово дело треба да буде раки, канап, унутарња повезаност човека и света која држи целину ствари без обзира да ли је позната или не. Вонгарова величина се у оданости слободној мисли и речи винула у саме врхове где се може поредити с било којим познатим или непознатим писцем. Његово дело није измишљено, није плод трагања за погодном темом, већ је настало рекло би само од себе у матици борбе за човека самог распетог на два краја света. Не треба заборавити да је сила у Вонгару била толико јака да је почео да пише на енглеском језику кога уопште није знао и да му је на неки начин као неуким галилејским рибарима Свети Дух пришао да снажно проговори на непознатом језику – истиче професор Петровић.
Порука коју нам је Вонгар оставио
Шта бисте издвојили као најважнију поруку коју нам је Вонгар оставио и шта бисмо из његовог живота и дела данас могли да научимо?
– Не знам шта ми можемо да научимо када смо скоро све већ одавно заборавили. Оно најважније што је Вонгар имао јесте сећање, стожер свеопштег постојања. Он је оживео сећање ко смо, одакле долазимо, куда идемо и како су метаморфозе могуће. Без сећања свака наука или наук је само тумарање. Вонгар је призвао сећање јер није био испран формалним образовањем, већ се прикључио на пупчану врпцу традиционалног знања, етике, приповедања, космогоније, што нас једино спаја с извором и почетком који није добро упаковано ништавило, већ извор свега постојећег – објаснио је за крај проф. др културне антропологије Универзитета у Београду.
АУТОР: ЛЕНА КАРМАН
