ПРОФЕСОР СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Кустурица је један од најкреативнијих и највећих људи нашег доба

Постоји одређена потреба сваког човека, сваког појединца, да време у коме живи перципира као најгоре и најтрагичније. Самим бацањем у „океан постојања“, како то поетски на једном месту наглашава Андрић, сусрећемо се са тежином живота, тежином мисли, и неретко за то окривљујуемо окружење и време нашег бивствовања. Поставља се питање како онда заиста, објективно, можемо да оценимо у ком стању се друштво налази.

Један од јасних показатеља лошег друштва, друштва „у распадњу“, нису поделе, велике поларизације и неслагања сама по себи, већ то јесте појава „лова на мислеће биће“. Сведоци смо да у Србији већ годину и по дана постоји озбиљна подела у народу, и да је дискредитација и дискриманација са обе стране, уколико експлицитно не станете на једну, у великој мери присутна.

Професор Слободан Антонић је човек који већ годинама успешно „преживљава лов“ и без обзира на ситуацију и последице износи своје мишљење. Имали смо ту част да је чувени српски социолог и политиколог разговарао са нама о свим битним друштвено-политичким питањима.

Професоре Ваш научно-истрживачки рад из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, из колумне у колумну, не само да добија све већу пажњу, пре свега људи који Вас прате, већ, чини се, добија све више на значају и у некој „стручној јавности“. Због тога, пре него што Вам поставим питања од суштинске важности за развој и опстанак срспког друштва и српске државе, питао бих Вас како тумачите рад САНУ-у у овом веку? Да ли сте били изненађени претходним избором чланова?

Благодарим на лепом мишљењу о оном што радим. Често сам некако деловао као „полудивљи социолог“, како се то каже – стварао сам, не само у научним институцијама, већ и ван њих. Некада је то било и одметнуто од тих установа, у смислу да сам заступао изразито мањинско мишљење. Наравно, каткада би, у одређеним питањима, то мањинско мишљење временом постајало већинско. Али бих се онда, по неким другим питањима, опет нашао у мањини. Сада мислим да је то моја судбина и с тим сам се већ помирио.

Када је пак реч о САНУ, па и Универзитету какав данас имамо, ове наше значајне националне институције током последњих пар година многе су изненадиле политичким или идеолошким ангажовањем свог административног врха. Али, наше елите не одступају од општег карактера система који је успостављен у Србији и који сам описао у својој последњој књизи Неоколонијализам и инверзни национализам: случај Србије.

Књига се може лако наћи и читати на интернету, па позивам Ваше читаоце да је погледају.

Почетком овог века ваши текстови у НСПМ заједно са текстовима Ђорђа Вукадиновића, били су као отворени прозор у загушљивој медијског атмосфери еурофанатичне реторике. Српској јавности објашњавали сте шта су компрадори и компрадорска елита. Сада видимо шта та компрадорска елита ради и колико је моћна у Србији. Како се од ње одбранити, и да ли је уопште одбрана могућа без неког ревулиционарног чина унутар српског друштва?

Да, у то време – сајт НСПМ је покренут 2002. године – били смо готово потпуно усамљени. Постојале су само две стране: еврофанатици – политичари, новинари и интелигенција који су слепо исповедали атлантистичку идеологију; а поред њих су биле тзв. старорежимлије – политичари и пратећа интелигенција поражених структура власти СПС и СРС.

Требало је да прође чак десет и више година, па да се формира један круг критичке националне интелигенције, чему је НСПМ изузетно допринео. Тек тај круг је затим омогућио нашој јавности да се отрезни и да боље схвати ко су наши „западни пријатељи“, односно шта је прави циљ тог бескрајно понижавајућег процеса који се зове „евроинтеграције“.

Али, у почетку било нас је тек неколико. И, велика је заслуга НСПМ што је истакао заставу отпора и алтернативе, омогућивши да се око ње људи окупљају, а затим и да по том моделу праве нове, неформалне структуре.

Данас је ситуација сасвим другачија. Патриотски и антиколонијални осећај у народу је убедљиво већински, а национална интелигенција – са свим својим међусобицама – интелектуално је ипак далеко супериорнија у односу на опслужујућу, аутоколонијалну идеократију. У том смислу, ових наших четврт века „борбе за тумачење“ није било узалуд.

Књига коју сте издали 2015. године Још није готово – Милошевић уздрмала је српску јавност, без обзира што су се медијски моћници трудили да је игноришу. Данас, више од 10 година касније, овај наслов посебно је актуелан. Због чега сте написали ову књигу? Да ли сте мењали током времена и свог сазревања, личног и професионалног, мишљење о Слободану Милошевићу? Ако јесте, због чега, и какво ће бити његово место у српској историји?

Милошевића сам на један начин сагледавао деведесетих, а на други начин после 5. октобра. Тада се десила колонијална контрареволуција – народ је преварен и угуран у нову врсту економске, политичке и културне зависности. Приватизација нам је нанела већу штету него бомбардовање 1999. године. Преварно одвајање Црне Горе и асистирана сецесија Косова – све су то били делови истог неоколонијалног пројекта. У том светлу, морала се превредновати и политичка улога Слободана Милошевића.

Али, морамо превредновати и његову историјску улогу, нарочито након Милошевићевог изузетног држања пред Хашким трибуналом. Он ту ни у једном тренутку није покушао да спасава себе тако што ће гурати под лед своју земљу и свој народ. Ускоро се навршава 20 година од његове смрти. То је још једна прилика да се објективно сагледа његово наслеђе – како његове грешке, тако и његове заслуге.

Пре нешто више од три године издајете књигу, студију Срби и Руси – два заветна народа. Емир Кустурица њој придаје изузетан значај, јер како он каже објашњавате однос Запада према Србима и Русима и њихово суштинско неразумевање ова два народа. Какав је по Вашем мишљењу данас однос Срба и Руса и колико се разликује однос две државе од односа два народа? Колико смо упућени једни на друге?

Данашњи Срби су почели боље да упознају праве Русе, оне од крви меса, тек после 2022. године. Тада су, бежећи од рата и санкција, Руси стали да се досељавају у Београд, Нови Сад и друге наше градове. Онда смо видели да нису баш какви смо их замишљали. По држању и темпераменту некако су више северњачки народ, мада су нам по вери и језику врло блиски.

Када причате с Русима о томе, они вам кажу да нису они хладни, већ да смо ми лаки на обећањима, која после пречесто заборављамо. Они, као и сви северњаци, имају један много озбиљнији однос према животу. Наравно да им се онда та наша „срдачна лакомисленост“ не може превише допасти.

Било како било, ти Руси, од крви и меса, у Србији су се ипак брзо показали као „идеални странци“. Не праве ником проблеме, држе се одвојено од нас, али се ипак много брже интегришу у српско друштво него било који други туђинци. Руси који су нам дошли великим делом су и високо образовани, па је њихов допринос, рецимо, расту ИТ сектора у Србији, на чак милијарду долара извоза, изузетан. Такође су високе културе – једно време у Београду ниси могао да нађеш карте за оперу или концерт од њих.

Све у свему, то су странци за које кажемо да желимо да остану. И у том погледу Србија је некако с њима имала демографске среће. Наравно, наши односи су далеко дубљи и разгранатији од овог. Ми од Руса много очекујемо, кад је реч о заштити наше државе, народа и вере. Поготово тако мислимо јер су се Срби у Украјинском рату, једини у Европи „западно од Минска“, ставили на руску страну.

Стога се сви надамо да ће Руси то умети да цене, када буду завршили овај рат онако како се то мора урадити.

Ваше текстове и анализе, како каже већ поменути велики Емир Кустурица, ни Фејсбук, ни Гугл нису успели да забране због оне Ваше чувене међуреченице и упутнице прочитати овде. Ваш упорни и српљиви методолошки рад је за дивљење. Колико је тешко пратити и цитирати текстове осведочених србомрзаца, и да ли се у Србији све своди на ентузијазам појединаца када је у питању научно-истрживачки рад, пре свега мислим на друштвено-хуманистичке науке?

Трудим се да поткрепим колико год могу оно што кажем, а острашћеност и погубност аутошовинизма, као ударне песнице аутоколонијалне идеологије, ваља да остане забележена и за историју. Тај „етномазохизам“ или „инвертни национализам“ није само опасан у смислу нормализације наше инфериорности у односу на Запад. Он може да буде и криминалан изговор за околне национализме, како би кренули у „коначни обрачун“ са Србима и Србијом.

Некад не знам шта је погубније и опасније за нас као народ: атлантистички империјализам, хрватски, бошњачки или албански национализам, или пак београдски, новосадски или нишки аутошовинизам… Морамо да будемо паметни с тим, па ће и Бог мало да нас погледа…

Када смо већ поменули Кустурицу, волео бих само да укратко прокоментаришете нападе који се претходних дана и месеци врше на нашег прослављеног уметника преко разних медија.

Кустурица је један од најкреативнијих и највећих људи нашег времена. Он је прави „човек с визијом“, обдарен оријашком, стваралачком снагом. Треба отићи у Андрићград, који је он створио, у Андрићев институт који је он покренуо и који он води, па да се схвати шта све један човек може да уради за културу и за свој народ.

Кустурица је могао да све ове године, као светска звезда, ужива по Сејшелским острвима или Монацима. А он је ипак одлучио да, упркос сваког неразумевања и сваке зависти, подигне један величанствени идентитетски стуб, један светионик, какав су Андрићград и Андрићев институт.

Да је урадио десети део тога што је Кустурица направио, свако од тих завидљиваца и сплеткароша који га нападају уши би нам пробио хвалисањем. Зато позивам сваког ко може да посети Андрићград, а сваког ко има интернет да оде на сајт Андрићевог института, па да преузме све те књиге и зборнике чији је он спиритус мовенс.

Свако може да се увери какву је мајсторску радионицу тамо начинио Куста – а све у славу културе и снаге идентитета српског народа с обе стране Дрине. Ово му, наравно, наши душмани никада неће опростити. А ми, нажалост, некако не умемо да покажемо колико то ценимо и колико га заправо волимо.

Професоре, каква је улога СПЦ у данашњем времену. Велики број верника мишљења је да Српска црква гласно ћути по готово свим битним друштвеним питањима?

Цркви није посао да се изјашњава о дневно-политичким стварима, ма колико их ми у неком тренутку сматрали значајним. Смешно ми је што нам декларисани атеисти и прононсирани црквомрзитељи данас најгласније прописују шта Црква треба да ради и каква треба да буде. А опет, жалосно ми је и што се многи верници поводе за њима, па као папагаји понављају њихове олињале флоскуле, а често и сасвим глупе лажи.

На срећу, никада наши храмови, барем за мог живота, нису били пунији него сада и никада више младих људи није живело литургијски. У октобру сам био у Хиландару и видео реку младог света како долази да се поклони овој светињи и да се духовно окрепи. То нису били никакви религиозни фанатици, већ обичан свет који се моли и духовно уздиже.

Сви ти млади људи су се и политички веома разликовали међу собом, али се због тога нису мрзели. Они су се, сви заједно, трудили да се трпе, чак да се воле, и да се „хришћански поправљају“ – камо лепе среће да такав дух влада у целом нашем народу…

У ком правцу се развијају студентски протести? Колика је реална снага потенцијалне студентске листе на предстојећим изборима?

Студентски протести су пробудили велику енергију и велике наде у нашем друштву. Али око тог покрета су се одмах сјатили и различити политички паразати, па и прави политички „демони“ – не само домаћи него и страни. Студенти су се сада вратили својим школским обавезама, али политички део њиховог покрета излази на изборе.

Но, кад уђете у политику, а она тражи стопостотну посвећеност, престајете да будете студент и постајете политичар. Не можете бити и једно и друго. Истина, студенти на својој листи хоће да кандидују професоре и јавне личности. Али, ти људи у скупштини неће бити студентски покрет, већ ће бити само још једна политичка странка.

Дакле, студенти су, у политичком смислу, кренули путем на ком ће или престати да буду студенти, или ће их представљати људи који су дошли са стране и нису језгро њиховог покрета. Не верујем да се то може допасти бирачима. Тачније, не верујем да ће се баш превише њих држати девизе, која се непрекидно избацује: „Гласаћу за студентску листу кога год да они истакну“.

Морам подсетити да сам студентима својевремено јавно саветовао нешто сасвим друго – да захтевају промену изборног система, у смислу његове пуне демократизације. Уместо за странке и листе, да се гласа за људе, с именом и презименом. На првим таквим изборима студенти би били контролори и главни арбитри. Студенти су, на моју жалост, кренули другим путем.

Али свеједно, најважније је да се садашња политичка криза некако реши мирно и изборима. А то је могуће само ако све стране договоре колико толико поштене изборне услове, а затим признају постигнути резултат на изборима.

Међутим, не знам да ли сте приметили да данас више нико не говори о изборним условима, о контроли избора? То мене лично узнемирава, чак плаши. Као да се сви спремају да прогласе победу на изборима, а онда да се институције преузимају по принципу „ко је јачи“.

Да ли смо свесни шта то значи? Мени се чини да тиме ризикујемо да Србија склизне у либијски или украјински хаос. И питам се коме то треба – осим нашим непријатељима?

И за крај, да ли сте и када последњи пут били у Лесковцу и колико знате о историји, традицији и култури нашег краја?

Хвала Вам на овом питању, јер су Ниш, Врање, Пирот и Лесковац моје омиљене дестинације за породичне излете или краћи одмор. Са супругом и ћеркицом сваке године по неколико дана „радног одмора“ проведем у овим градовима, уживајући у њиховој опуштеној атмосфери, архаичном језику и култури хумора. Само да имамо мало бољи стандард, наш квалитет живота – с овдашњом климом, природом и људима – био би као у Италији или Француској.

Опет, морам да кажем да не знамо да ценимо оно што имамо. Мало више самосвести и самопоштовања, па ће нас не само и други више уважавати, већ ћемо и ми сами бити далеко срећнији и смиренији.