Крај епохе државних суверенитета: Важне лекције из случаја отмице Мадура

Getty © XNY/Star Max / Contributor

Недавни догађаји у Венецуели углавном су коментарисани на неодговарјући начин. Они који не подржавају председника Венецеуеле Николаса Мадура аплаудирали су његовој отмици, други су, напротив, реаговали са бесом. Оба су подједнако погрешни начини да уочимо суштину догађаја у Каракасу од 3. јануара.

Кључно питање није да ли је Мадуро „добар момак“ или „ужасан диктатор“. Кључ за разумевање је овог догађаја је да смо после ове отмице дефинитивно ушли у нову еру, у којој суверенитет држава више није признат од стране доминантне силе, пише француски политички мислилац Алан де Беноа за сајт „Аркос“.

Мадурова отмица се догодила 36 година након отмице панамског председника и бившег доушника ЦИА Мануела Норијеге. И свега месец дана након што је Трамп помиловао бившег председника Хондураса Хуана Орланда Ернандеза, кога је 2024. године суд у Њујорку осудио на 45 година затвора због трговине дрогом.

Трамп се на овај потез одлучио не узимајући у обзир до сада важеће међународно право и без одобрења Конгреса, као што налаже амерички устав. Доналд Трамп је киднаповао председника једне суверене државе.

Лекција коју треба извући из овог догађаја, наставља Де Беноа, јесте да Вашингтон сада полаже право да делује једнострано где год жели, против суверених држава или чак против савезничких земаља. Од свог оснивања, Уједињене нације су себе дефинисале као „лигу суверених држава“. Међутим, више нема суверених држава.

Добровољно прихватање ропства

Ово је, такође, ударац демократији, додаје француски мислилац, јер се демократија заснива на народном суверенитету: Венецуела не припада ни Трампу ни Мадуру, већ венецуеланском народу. Трамп није позвао на нове изборе у Венецуели, већ је, уместо тога, једноставно саопштио да он од сада владати над овом земљом.

Трампове европске присталице су суверенисти. Од сада, они ће морати да прихвате председника који, када је у питању суверенитет, признаје само суверенитет САД. Док су италијанске и шпанске популистичке странке отворено радовале због Мадуровог смењивања са функције, само је Марин Ле Пен имала храбрости да критикује.

„Постоји фундаментални разлог да се супротставимо промени режима коју су САД извеле у Венецуели. Суверенитет држава никада није предмет преговора, без обзира на величину земље, њихову моћ или континент на коме се налазе. Он је неповредив и свет. Одрећи се овог принципа данас, када је реч о Венецуели, или било којој другој држави, равно је прихватању сопственог ропства сутра“, навела је.

У томе је је поента, драматична промена коју су Европљани пропустили да уоче. Суверене су на Западу једино САД.

Трампове тврдње да је Мадуро „један од вођа нарко-тероризма су једноставно смешне и никог нису убедиле.

„Венецуела није произвођач кокаина, а ниједна латиноамеричка земља не производи фентанил“, каже француски политички теоретичар.

Мадуру ће бити суђено у САД. Али, оптужба да је он шеф непостојећег ‘Картела Солес’ тихо је одбачена пре него што је суђење почело, а питање је да ли ће суђење уопште икад и почети. Амерички амбасадор у УН је прибегао другом образложењу: „САД не могу имати противнике који контролишу највеће светске резерве нафте.“

Па, то је барем било искрено признање. Реч је, увек, о нафти (и осталим важним ресурсима). Или, према речима самог Трампа: венецуеланска нафта је „наша“ (америчка) нафта.

Да би једначина била комплетна, треба уврстити Иран и Гренланд. Не можемо се бавити таквим ситницама као што су замршена питања суверенитета, поручује нам, заправо, Трамп.

Како примећује бразилски геополитичар Пепе Ескобар, „империја хаоса“ (САД), са дугом од преко 38 билиона долара, налази се у таквом стању да се претворила у „империју (отворене) пљачке“. Стратешка контрола над венецуеланском (и иранском) нафтом је од примарног значаја за САД. Око тога не може бити цењкања.

Трамп је, као и сви његови претходници, интервенциониста

Мадурово киднаповање показује, додаје Де Беноа, да Трампова политика није изолационистичка. Изолационизам је нешто друго. Он потиче из чувеног, опроштајног говора Џорџа Вашингтона, у коме је позвао Американце да не склапају никакве трајне договоре са страним силама.

„Са наше стране било би  глупо да учествујемо у променљивости политике (Европе), које стварају њени савези и непријатељства…“, рекао је.

Трамп уопште не дели овај став. Како примећује Де Беноа, он из говора Вашингтона извлачи само један закључак: САД се неће обавезивати на савезе који им не доносе непосредну материјалну корист. А то није никаква новост: од 1947. САД су извршиле преко 70 интервенција промене режима у страним земљама.

Трамп је, закључује француски мислилац, интервенциониста, као и сви његови претходници. Али, интервенциониста који више не жели, или не може, да се упушта у дуге, скупе и, на концу, безуспешне ратове, попут оних у Авганистану или Вијетнаму. „Неколико сати за Мадура, неколико недеља за Иран“, то је Трампов мото, „јер ми то можемо, пошто имамо најбољу армаду на свету“.

Трамп, свакако, има и своје заслуге. Пре свега, он се не претвара да се бори за наметање „либералне демократије“. У реалном свету, рекао је Трампов саветник Стивен Милер, не важе никакве „вредности“, већ само равнотежа снага: „Живимо у стварном свету, свету којим управљају сила, моћ и ауторитет.“

Ко ће бити следећи, пита се Де Беноа. Да ли ће следећа америчка интервенција бити усмерена против Ирана, Кубе, Гренланда, Колумбије или Мексика? Тешко је рећи.

Шта је, на концу, са Европљанима? Они су, једноставно, навикли да се понашају као покорни вазали.

Они причају о западној солидарности у тренутку када је „Запад“ нестао; инсистирају на останку у НАТО-у, који је у расулу. Они се упорно држе старог света, „света од јуче“, који нестаје пред њиховим очима.

Данска премијерка Мете Фредериксен је недавно изјавила да ће се Данска, упркос свему, осећати увек ближом Вашингтону него, пример, Паризу. Пре 2.000 година, грчки историчар Тукидид је записао: „Јаки раде шта хоће, а слаби трпе шта морају.“

Данас су, закључује Де Беноа, слаби Европљани.