Никита Сјундјуков: О ПОРОКУ СЛОВЕНСКЕ ВРЛИНЕ. ДВОЈНИ ПАРАДОКС ДАНИЛЕВСКОГ

У трећем поглављу свог монументалног дела „Русија и Европа“ Данилевски користи чудну синтагму, може се рећи – готово парадокс, ако се не зна стил писања Данилевског, који је више волео очигледну него скривену, суптилну иронију. Та синтагма је – „порок словенске врлине“ (Данилевски, 2023: 83). 

Зачуђујуће: зар врлина може бити порочна? Вероватно бисмо требали да разјаснимо ову мисао. 

Под „пороком“ филозоф разуме пре нешто логичко него морално, склоност ка грешци која се изнова понавља. Та грешка односи се на спољну политику Русије, на њену непрестану спремност да пружа помоћ европским (или, да будемо прецизни, германо-романским) државама које су се нашле у невољи, чак и ако та помоћ противречи, а понекад и потпуно иде на штету сопствених националних интереса (примером такве политичке несебичности, сличне кратковидости, Данилевски сматра целокупну војну политику Русије у време Александра I).

Додуше, мисао Данилевског је комплекснија. Да, „порок словенске врлине“ – то је управо логичка грешка, супротна здравом политичком разуму и националном осећају самоочувања. Она основа на којој почива сама могућност помоћи другим државама, а то је национални суверенитет, постаје потчињена у односу на ту могућност. 

Међутим, Данилевски иде даље. Он сматра да је овде у питању „изобличење природног људског осећаја на основу логичког закључка“, или „супротстављеност између народног осећаја и идеје о узвишености добровољне жртве за ниже ради вишег“ (Данилевски, 2023: 83). 

Под „осећајем“ Данилевски подразумева патриотизам, природну врлину која не захтева аргументацију у своју корист, склоност човека ка љубави према родној земљи.

Под „логичким закључком“ – идентификовање „европског“ и „општечовечанског“, признавање европског пута развоја као универзалног пута и, сходно томе, признавање потребе да се жртвују друга опредељења, укључујући и она патриотско-национална, која одводе човечанство са једино исправног пута. Као пример такве аберације свести Данилевски наводи јунака Шилера, маркиза Позуа, који у налету општечовечанског осећања убеђује султана Сулејмана да пошаље турску флоту против сопствене отаџбине, Шпаније, која у његовим очима оличава непријатеља сваке слободе.

Дакле, у оквиру једног пасуса „Русије и Европе“ откривамо не само парадокс, већ двоструки парадокс. Први парадокс се састоји у спајању „порока“ и „врлине“: врлина која не користи здрав разум може бити порочна. Други парадокс се у потпуности открива само у вези с првим. Ствар је у томе што специфичну словенску врлину Данилевски даље сврстава пре у област карактера, осећања, него разума: та врлина је „руском карактеру својствена благост и добродушност“ (Данилевски, 2023: 339), која, пак, „има највећу подударност с хришћанским идеалом“ (Данилевски, 2023: 626). Тако, овде у супротност с „народним осећајем“ улази не разум („логички закључак“), већ се једно „народно осећање“, својствено уопште целом човечанству као таквом, а то је осећање патриотизма, супротставља другом, специфично словенском народном осећају – мекоћи, добродушности, склоности ка жртвености и алтруизму. 

Те парадоксе Данилевски решава на супротан начин: у првом случају он даје предност партикуларном – заштити националних на штету општечовечанских интереса – а у другом случају прави избор у корист универзалног: природног општечовечанског осећаја против осећаја специфично словенског. 

У сваком случају, хајде да додамо још једну напомену. Потпуно је могуће да порок „логичког закључивања“ припада искључиво просвећеном племићком слоју и као такав представља последицу занемаривања народног у односу на општечовечанско – док је „руском карактеру својствена благост“ већ народна црта, чије је изобличења горе наведени порок аристократског „интелектуализма“, склоност ка апстракцијама. 

Овај правац тумачења народног карактера и руске идеје следи други присталица „здравог националног егоизма“ М. О. Меншиков у говору посвећеном сећању на Достојевског: „Позив Достојевског на смирење и рад односио се пре свега на интелигенцију, на образовани, превише неговани и размажени круг“ (Меншиков, 1911).

(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)