Слом „уједињене Европе“ под Стаљинградом: Историја се понавља
Getty © Kanus/ullstein bild
Лето 1942. Армије Осовине покрећу напад из Харкова, на југоисточном фронту. Коначни циљ су нафтна поља Кавказа, потребна Адолфу Хитлеру да настави рат. На том путу им стоји лука на Волги: Стаљинград.
Попут Наполеонове „Велике армије“ у којој су Французи, Пољаци и Немци из разних државица кренули у поход на Москву 1812, и Хитлерова ордија је мултиетничка. Док су ударна песница Вермахта 6. армија и 4. оклопна армија, бокове им штите италијанска 8. армија, румунске 3. и 4. армија, као и мађарска 2. армија.
Као део 100. Ловачке дивизије Вермахта бори се и 369. бојна (пук), састављена од добровољаца из Независне Државе Хрватске (НДХ). Од свих Хитлерових „савезника“, једино они ће се борити у самом Стаљинграду, од куће до куће. Румунима, Италијанима и Мађарима поверена је заштита бокова Вермахта од контранапада Црвене армије, који се сматра мало вероватним.
Операција „Плави“ почиње у јулу, а борбе за сам Стаљинград 23. августа. Поред стратешког значаја за контролу Волге и Дона, Стаљинград има и симболички: током руског грађанског рата 20 година раније, Црвеном армијом која је успоставила контролу над градом командовао је лично Јосиф Стаљин, сада генерални секретар КПСС и вођа СССР-а.
Упркос даноноћном бомбардовању из ваздуха, артиљеријским баражима и пешадијским и тенковским јуришима, Црвена армија одбија да преда Стаљинград.
Тешке борбе се воде за Мамајев Курган (кота 102). Водник Јаков Павлов и његова јединица 58 дана бране стамбену зграду која ће постати позната као „Павловљев дом“. Стари млин, фабрика „Црвени октобар“, Силос, фабрика трактора „Ђержински“ и централна железничка станица – све су претворене у тврђаве које су недељама одолевале насртајима Немаца.
Док су се Немци и њихови хрватски јуришници пробијали од куће до куће, њихови „савезници“ држали су положаје у отвореној степи дуж Дона и Волге.
Совјетски обавештајци у извештајима команди НКВД наводе да је морал међу италијанским и румунским војницима доста низак, а наоружање слабо. Ако Црвена армија удари, наићи ће на стакло а не челик.
Прави човек за тај посао је Георгиј Жуков, генерал који је 1939. зауставио јапанску армију на реци Калкин гол у Монголији, маневром опкољавања са бокова по узору на античког генерала Ханибала.
Већ 19. новембра почиње совјетска „Операција Уран“. Црвена армија удара са севера и са југа. На северу разбија Италијане, Румуне и Мађаре, на југу румунску 4. армију. Совјетски тенкови се већ 22. новембра спајају код Калача, на обали Дона. У самом Стаљинграду у обручу остаје око 300.000 Немаца, као и 369. пук.
Румунска 3. армија држала је фронт од 140км са око 170.000 војника. Између њих и Мађара налазила се италијанска 8. армија са око 235.000 војника, међу којима је била и једна „хрватска легија“. Мађарска 2. армија је држала око 200км фронта близу Вороњежа са око 200.000 људи.
Совјетски удар разбио је све три формације, уз губитке до 50 одсто укупног људства, кад се саберу мртви, рањени и много заробљених.
На југу су совјетски тенкови просто прегазили румунску 4. армију, која је држала фронт дужине 270 километара са око 75.000 људи.
Генерал Фридрих фон Паулус предложио је пробој из Стаљинграда како би се спојио са остатком Вермахта, али је Хитлер наредио „ни корака назад“.
Дебели рајхсмаршал Херман Геринг обећао је Хитлеру да ће његова Луфтвафе снабдевати 6. армију из ваздуха. И то обећање се показало као празно.
Крајем јануара 1943. Хитлер авионом шаље Паулусу маршалску палицу. Порука је недвосмислена: од пруског официра се очекује да изврши самоубиство, јер ниједан немачки фелдмаршал досад није пао непријатељу у руке. Паулус мисли другачије и 2. фебруара се предаје Црвеној армији. С њим у заробљеништво одлази око 110.000 промрзлих, изгладнелих и рањених Немаца.
Од око 900 припадника 369. бојне преживеће неколико стотина, који су у заробљеништву обукли партизанске униформе. Потпуковник Марко Месић, одликован Гвозденим крстом Вермахта, умреће тек 1982. године у Загребу.
Хитлер ће наставити да прича о „борби уједињене Европе против бољшевичке немани“. Не научивши ништа из судбине румунских, италијанских и мађарских армија под Стаљинградом, десетине хиљада добровољаца са континента хрли 1943. у Вафен-СС дивизије, којима Берлин покушава да „крпи“ рупе у Вермахту. Једна од тих јединица, француска „Шарлемањ“ (Карло Велики), до последњег даха ће бранити Берлин у априлу 1945.
Иако се на Западу уврежило мишљење да је иницијатива на источном фронту прешла на страну СССР тек после Курска у лето 1943, савремени руски историчари сматрају да је права прекретница рата био управо Стаљинград.
У новембру 1961, Никита Хрушчов — који ће три године касније предати Крим Украјинској ССР — мења име града у Волгоград, као део кампање „дестаљинизације“. Иако се град и данас тако званично зове, сваке године на десет историјских датума враћа старо име: Стаљинград.
Град који се није предао. Град који је Хитлеровој ратној машини поломио кичму и преокренуо ток рата који ће Руси назвати „Велики отаџбински“ — као јасну паралелу Отаџбинском рату 1812, који су такође водили против уједињене Европе.
