In memoriam: Комнен Бећировић (1936–2026) – Памтиће се док Морача тече…
Пише: Вуксан Симоновић
Са обала мутне Сене, према врховима морачких гора, и према небу, са деведесет љета на плећима, полетио је прекјуче Комнен Бећировић.
Преселио се у вјечност још један од оних ,,бистрих дјечака из Мораче“ који су ,,савијали горе и врхове“ свјетског знања и поимања, никада не заборављајући свој родни камен и груду земље посне, увијек јој се враћајући са тежњом и борбом да допринесу њеном добру, највише што су могли.
Комнен Бећировић, био је наш неприкосновени амбасадор свуда и на сваком мјесту гдје је требало бранити не само исконске традиционалне и историјске вриједности, већ и непоновљиве природне, културолошке и духовне драгуље Мораче, Роваца, Црне Горе, Југославије…
Био је бард одбране Мораче од потопа. Умио је као мало ко, да својом ријечју и својим дјелом подстакне и један број нас да одлучно станемо у одбрану наше љепотице међу ријекама и свих њених притока, нашег манастира, наших старих мостова, наше земље, наше воде, нашег неба, и што је најважније нашег човјека, дакле нас као људи и нашег опстајања и постојања…
Комнен Бећировић је питање одбране Мораче од потопа уздигао до нивоа запитаности највећих еколошких адреса Европе и свијета.
Комнен Бећировић истражио је и објелоданио шта су о Морачи и њеним вреднотама рекли најзначајнији еколози, биолози, сеизмолози, конзерватори, историчари умјетности, енергетичари, хидроинжењери, али и шта хоће и шта ради енергетска мафија коју искључиво и једино интересују киловати и долари…
Црну Гору и Морачу тада су, захваљујући Комнену, походили највећи еколози свијета какав је био и легендарни швајцарац Франц Вебер. То је онај, на жалост већ поодавно почивши интелектуалац, који је, када је први пут угледао набујалу зелену Морачу и чуо хук њених таласа рекао: ,,Морача је Бетовенова симфонија…“.
А када је његово око угледало високе вертикале морачких Платија које тичу небо, Вебер је уздахнуо и изговорио: ,,Морача је катедрала вјечности!“.
Када су Вебер и Комнен дошли до морачког светилишта, одушевљење свјетског еколога доживјело је кулминацију: ,,Манастир је молитва обликована у камену настањеном духом“.
Франц Вебер је са Комненом Бећировићем нешто касније, још једном посјетио Морачу и потом упутио апел тадашњем црногорском режиму, у којем је између осталог рекао:
,,…Како опасаност за потапање Мораче није, на моје велико чуђење, још отклоњена, упућујем горући позив властима Црне Горе, да коначно одустану од погубног пројекта потапања долине Мораче. Тражим од њих да напротив упишу ту дивоту у њеној свеукупности на листу баштине човјечанства под заштитом УНЕСКО-а, јер Морача је ремек дјело које припада будућим покољењима“.
Када би кренули да набрајамо само наслове Бећировићевих књига, па потом студија, колумни, коментара, полемика, чланака, отворених писама, апела, које је објављивао у домаћим, француским и страним листовиом, о бројним темама које су тиштале црногорске и екс југословенске просторе, а посебно о томе шта је све чинио и учинио да би спасио Морачу од потопа, требало би нам десетине и десетине страница.
Многи који су тих седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека читали ,,НИН“ и друге наше новине, сјећају се бриљантних интервјуа које је Комнен Бећировић водио са великим француским и свјетским интелектуалцима тога времена какви су били: Жак Превер, Симон Де Бовар, Луј Арагон, Жан Пол Сартр, Пјер Гаскал, Мишел Битор, Франсоа Моријак, Ален Боске, Мигуел Ангел Астуријас…
И данас радо, с времена на вријеме на You Tube-y погледам Комненов интервју са тадашњим министром културе Француске, легендарним књижевником, ратником и државником Андре Марлоом који је водио у 1969 године…
У то вријеме Комнен Бећировић, морачка људска громада, из куле Требјешке, из ускочких Љевишта испод Врагодола и извора Мораче, радо је виђан у најелитнијим друштвима француског културног естаблишмента, и посебно са нашим сликарским величинама Дадом, Тошковићем, Величковићем, Поповићем…
Комнен Бећировић као ,,стари“ Парижанин често је био добар домаћин свом Mорачанину, каснијем митрополиту црногорском Амфилохију Радовићу за вријеме његовог двогодишњег боравка у Паризу, као и многим другим који су из Црне Горе и са југословенских простора тих седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека долазили у град свјетлости…
Али, да Комнен Бећировић, ништа друго у животу није урадио, осим што је, пред нама који смо имали петље, витешки и мудро носио барјак одбране Мораче од потопа, довољно је за један људски подвиг, за једно људско име и презиме које ће се памтити и спомињати док Морача тече…док Морача тече…!
Хвала ти Коћо, непоновљиви, рођени господине, за незаборавна дружења и разговоре, за писма из Париза, за предговор књиге која ће, надам се, ускоро изаћи…
Почивај у миру морачки горостасе – Комнене Бећировићу!!!
