РТ Балкан анализа: Шта је све Иран користио током операције „Истинско обећање 2“?

Иран је синоћ извршио ракетни напад великих размера на Израел, а према саопштењу Иранске револуционарне гарде (ИРГЦ) удар представља одговор на убиства лидера Хамаса, Хезболаха и ИРГЦ.

Према доступним информацијама, напад је извршен у два таласа, а Иран је читаву операцију назвао „Истинско обећање 2“, по угледу на сличан удар који је ИРГЦ извела у априлу.

Како је саопштио начелник Генералштаба Оружаних снага Ирана Мухамед Багери, иранске снаге су у овој операцији гађале базу Мосада у Тел Авиву, ваздухопловну базе „Неватим“ (која је погођена и у априлу) и „Хатзерим“, радарске положаје ИДФ-а, као и места концентрације израелских тенкова.

Иранска агенција Тансим пренела је вест да је база „Неватим“, на којој су стационирани и вишенаменски борбени авиони пете генерације Ф-35, уништена заједно са око 20 летелица овог типа.

Иако ово није могуће потврдити, на основу снимака који круже друштвеним мрежама са сигурношћу се може рећи да је ова база погођена, а остаје упитно шта је и да ли је нешто од опреме израелске војске у њој уништено.

За разлику од операције „Истинско обећање“ која је спроведена у ноћи између 13. и 14. априла у склопу које је Иран лансирао укупно око 150 крстарећих и балистичких ракета, у ноћашњем нападу иранске снаге употребиле су чак 181 (поједини извори кажу око 200) балистичку ракету.

Такође, иранске ракете су имале знатно више успеха у пробијању израелске ПВО, па је велики део пројектила успео да погоди своје циљеве, што говори да су системи попут „давидове праћке“ и „хец“ („стрела“) 2 и 3, намењених за пресретање балистичких и крстарећих ракета овог пута заказали.

Ракете коришћене у синоћњем нападу

Према писању иранских, али и западних медија, ИРГЦ је у нападу користила више врста балистичких ракета средњег домета.

Једна од њих је „шахаб 3“, чији се домет процењује на око 1.300 км, док према подацима Комитета за анализу балистичких ракета Одбрамбене обавештајне агенције (ДИА) САД „шахаб“ може прећи чак 2.100 км.

Разлике у проценама домета су вероватно настале због постојања више варијанти ове ракете са ознакама – А, Б, Ц, Д, М и ЕР (енглеска ознака за „повећани домет“ – extended range). „Шахаб 3“ има унитарну бојеву главу са високоексплозивним или хемијским пуњењем а може носити и касетну муницију, која тежи од 760 до 1.200 кг, што такође утиче на максималан домет.

Такође, претпоставља се да је „шахаб 3“ настао на основу севернокорејске балистичке ракете средњег домета „но донг“, познате и по ознаци „хвасонг 7“. Поред лансирања из ракетних силоса, „шахаб“ се може поставити и на мобилне лансирне платформе.

Уз различите варијанте, даљим развојем „шахаба“ настале су ракете „гадр 1“ и „емад“, за које се такође наводи да су коришћене у ноћашњем нападу на Израел.

Што се тиче „гадр 1“ (познатог и као „гадр 110“ и „гадр 101“) и „емада“, ове ракете имају домете 1.600-1950 км, односно 1.700 км и бојеве главе тешке између 750 и 800 кг. Главна предност нових ракета је смањено максимално кружно одступање од циља које износи 300, тј. 500 м, што је драстично побољшање у односу на прве верзије „шахаба“ код којих је одступање било око 2.500 м.

Осим тога, „емад“ је опремљен новом одвојивом маневарском бојевом главом, тј. МаРВ-ом (Мaneuverable Reentry Vehicle), која се, према тврдњама иранских војних званичника, може наводити све до тренутка удара у циљ.

„Фатах 1“, „фатах 2“ и „хајбар шекан“

Највећу пажњу након иранског напада на Израел, изазвала је ракета „фатах 1“, будући да су њени остаци пронађени на више места и да је ИРГЦ јавно признала да је користила ово наоружање. У питању је балистичка ракета средњег домета са МаРВ-ом, домета 1.400 км, а према тврдњама иранских војних званичника брзина у средњој фази лета је 13-15 маха, док је брзина одвојиве маневарске бојеве главе у терминалној (завршној) фази лета већа од пет маха.

МаРВ „фатаха“ има векторисане млазнице, што му омогућава да повећа своју брзину и на кратко промени смер кретања, због чега је јако тешко пресрести га. Тежина МаРВ-а је једну тону, док је сам убојни терет тежак 350-450 кг.

Да је заиста реч о импресивном систему, потврдио је и израелски стручњак из области свемирске технологије Тал Инбар који је навео да је у питању „права и јединствена хиперсонична ракета“, те да „америчка средства у свемиру могу да открију место лансирања, али не могу да предвиде место које ће погодити„.

Због својих карактеристика у медијима се често може чути да се ради о „хиперсоничној ракети“, што, упркос великој брзини, ипак није тачно. Наиме, готово све балистичке ракете у неком тренутку лета достижу хиперсоничне, тј. брзине пет пута веће од брзине звука (преко пет маха), међутим то не значи да оне спадају у категорију хиперсоничних ракета.

У поменуту категорију спадају две врсте пројектила, које у готово свим деловима лета задржавају висок ниво маневарских способности и то су:

-ХГВ (Hypersonic Glide Vehicle, HGV), које се лансирају уз помоћ стандардних балистичких ракета да би постигле потребну висину, након чега се хиперсонична бојева глава одваја од ракете носача и користећи сопствене моторе и силу гравитације обрушава на циљ;

-Хиперсоничне крстареће ракете које се у свим фазама лансирања и лета ослањају искључиво на сопствене надзвучне набојномлазне моторе (scramjet).

Будући да нема ХГВ, већ само МаРВ, који има ограничене маневарске способности и то искључиво у терминалној фази лета, „фатах 1“ се не може класификовати као хиперсонична ракета у правом смислу. Вреди истаћи и да постоји могућност да је у нападу коришћен и „хајбар шекан“, међутим будући да су по спољашњем изгледу ове ракете идентичне „фатаху 1“ не може се поуздано утврдити да ли је „разарач тврђаве“ заиста употребљен.

Поједини медији пренели су вест да је ИРГЦ у нападу користила и „фатах 2“, а ради се хиперсоничној ракети (у правом смислу) насталој комбинацијом технологије ХГВ-а и хиперсоничне крстареће ракете. Домет „фатаха 2“ је око 1.400 км (поједини извори наводе 1.500-1.800 км), док је тежина бојеве главе око 500 кг.

Брзина у терминалној фази лета је нешто већа од пет маха, а ХГВ задржава висок ниво маневарских способности и креће се силазном путањом све до удара у циљ. Ипак, мало је вероватно да је Иран заиста користио „фатах 2“, будући да се ради о најнапреднијој ракети којом располаже.

Стога се претпоставља да ИРГЦ ово наоружање чува за случај сукоба ширих размера, у који би се потенцијално укључиле и САД, а могуће је да би његова прерана употреба израелској војсци обезбедила одређене информације о начину на који функционише, што би могло негативно да утиче на ефикасност „фатаха 2“ у будућности.