Како се завршио „Амерички век“: Од 9. септембра 2001. до 7. октобра 2023.

У такозваном рату против тероризма, кога су после напада на Куле близнакиње 11. септембра 2001. покренуле САД, убијено је најмање пола милиона људи, већином муслимана, што су САД покушале да оправдају „хуманитарним разлозима“.

Овај „хуманитарни интервенционизам“ је касније преименован у „међународни поредак заснован на правилима“.

Напад 11. септембра 2001. био је дуго планирани повод за „бескрајни рат“, кога су САД покренуле практично истог дана – злогласног 11. септембра 2001. Пентагон га је у почетку називао „Дуги рат“. Администрација Барака Обаме је овај рат прозвала „Overseas Contingency Operations“ (OCO), односно Операцијама за ванредне ситуације у иностранству.

Рат се ускоро проширио на операције против најмање седам великих исламских држава, о чему пише бразилски аналитичар Пепе Ескобар за сајт „Крејдл“:

„Откриће америчког генерала Веслија Кларка о завери америчког режима на чијем челу је стајао потпредседник САД Дик Чејни, да током наредних пет година уништи исламске државе попут Ирака, Сирије, Либије или Ирана очигледно доказује да је ова завера постојала и да је дуго планирана.“

Осим тога, додаје Ескобар, све нападнуте муслиманске државе имале су нешто заједничко: биле су „непоколебљиви непријатељи Израела и одлучне присталице права Палестинаца (на своју државу).“

Државни удар од 11. септембра

Фактички, у САД су 11. септембра 2001. такозвани неоконзервативци извели државни удар, чији је циљ био да наметну дуго планирану агенду „Пројекта за нови амерички век“ (ПНАЦ).

Овом пројекту био је неопходан „нови Перл Харбор“, како би у домаћој јавности оправдао низ операција „промене режима“ и ратова у великом делу Западне Азије, посебно Блиског истока, који је требало да преобликује глобалну геополитику у корист Израела.

Сличну, или сасвим идентичну верзију ових догађаја, износи француски публициста Тијери Мејсан у узбудљивој књизи „11. септембар: Велика лаж“.

Према Мејсану, завереничка група из самог врха америчке власти, позната и под именом „Влада континуитета“, која је укључивала потпредседника Дика Чејнија, секретара за одбрану Доналда Рамсфелда и директора ЦИА Џејмса Вулсија, организовала је дуго прижељкивани „нови Перл Харбур“, после чега Буш фактички више није био председник САД.

Ова група је већ раније припремила планове за инвазије на Авганистан и Ирак, организовала преузимање контроле над резервама нафте на Блиском истоку и користила џихадисте у Сирији, Украјини и на Криму како би „одвратила Русију од тога да игра било какву глобалну улогу“.

Паралелно са тим, ова група из самог врха власти САД преузела је потпуну контролу над НАТО-ом, Европском унијом и УН.

Прави циљ је Иран

Заправо, како наставља Ескобар, 7. октобар 2023, када је Хамас извео операцију „Потоп Ал Акса“, представља директну последицу догађаја од 11. септембра 2001. у САД. Сами израелски лидери и штампа говорили су о Хамасовом нападу као „израелском 11. септембру“.

Да су ови ратови раније планирани, показују и изјаве америчке државне секретарке Кондолизе Рајс, која је још 2006. године увела у широку употребу термин „Нови Блиски Исток“.

Бела кућа је тада дала одрешене руке Израелу да интервенише у Либану, што подсећа на најновије догађаје, а ова акција требало је да представља увод у операције промене режима у Сирији и Ираку. „Ми присуствујемо порођајним боловима који ће породити ‘Нови Блиски исток'“, изјавила је Кондолиза Рајс.

Међутим, стратегији америчког конструктивног хаоса ни тада, као ни данас, стварни циљ није био Либан – него Иран. „Оно што видимо је почетак политике промене режима“, написала је 2006. њујоршка аналитичарка Фрида Бериган, „на чијем су се удару најпре нашле Иран и Сирија. Америчка администрација покушава да омогући више времена Израелу да порази Хезболах.

Берганова је тада сматрала да САД за то не морају да користе сопствене оружане снаге: „Можемо да делујемо преко Израела и његове армије, коју Бушова администрација види као продужену руку својих снага.“

Међутим, либански Хезболах је победио Израел 2000. године, а затим је то поновио 2006, и тиме за неко време одгодио планове стратега из Вашингтона.

Најважније стратешке замисли вођства Израела

Шта је подразумевао план „Новог Блиског истока“, који је 2006. представила државна секретарка Кондолиза Рајс?

Како примећује амерички аналитичар Ендрју Корибко, у недостатку званичних докумената о томе можемо закључивати само посредно: „Иако не постоје званични документи о томе како би изгледала нова мапа региона, многи су сматрали да ће она пратити ‘крваве границе’ које је 2006. представио пензионисани амерички официр Ралф Питерс. Овај план је укључивао распад земаља региона дуж етничких и верских линија, према старом сценарију Одеда Инона из 1982.“

Мапу, коју је наводно израдио пензионисани пуковник Питерс, објавио је 2006. године амерички магазин „Армд форсес џорнал“. Према овој мапи, пројекат „Новог Блиског истока“ подразумевао је разбијање Турске, Сирије, Ирака, Ирана, Пакистана, Саудијске Арабије, Кувајта и Катара на нове и само условно независне државе. Реч је, заправо, о низу америчких и израелских протектората.

У документу који је познат под називом „План Инона“, изнесене су неке од најважнијих стратешких замисли вођства Израела. Његов аутор је, наводно, новинар Одед Инон, који је дуго радио за израелско Министарство иностраних послова. У ствари, како примећује политичка аналитичарка Олга Четверикова, овде се заправо „ради о ‘Стратегији Израела’ из 1980. године, који је први пут објављен на хебрејском у магазину ‘Кивуним’ (Путеви) у фебруару 1982. године.

Поменута стратегија има за циљ успостављање Израела као доминантне силе на Блиском истоку, и то путем „путем дестабилизације и балканизације“ исламских држава. Ова стратегија је дословно преписана у америчком пројекту „Новог Блиског истока“, који су прокламовали Кондолиза Рајс и пуковник Питерс.

Сирија као прекретница

Ратови против Авганистана и Ирака представљали су само први корак америчке империје на путу ка светској „доминацији пуног спектра“. „Потом би разбијање независне Сирије утрло пут за амерички и израелски ‘Свети грал’: промену режима у Ирану“, додаје Ескобар.

Америчке окупационе снаге ушле су у Сирију крајем 2014, под изговором да се боре против „терора“. То је био „Обамин ОЦО у акцији“. У ствари, Вашингтон је користио и ИСИС и Ал Каиду у покушају да уништи Дамаск.

Улазак Русије у сиријску арену, који се десило у септембру 2015. на позив Дамаска, означило је тоталну промену правила игре. Председник Русије Владимир Путин одлучио је да се упусти у стварни рат против тероризма на територији Сирије пре него што терор стигне до граница Русије. „Удаљеност од Алепа до Грозног је само 900 километара“, додаје Ескобар.

Руси су још током 90-их у Чеченији имали прилику да виде шта је прави терор. После Другог чеченског рата, након пораза многи чеченски џихадисти придружили су се групама у Сирији, које су финансирали Саудијци и САД.

Покојни либански аналитичар Анис Накаш својевремено је потврдио да је легендарни ирански командант снага Кудса Касем Сулејмани убедио Путина да се умеша у конфликт у Сирији.

Амерички безбедносни естаблишмент ово никада није опростио Путину ни Сулејманију. По наређењу америчког председника Доналда Трампа, ирански генерал убијен је у Багдаду, у јануару 2020.

Двадесет година од рушења Кула близнакиња били смо сведоци још једног изузетно важног догађаја: повратку талибана на власт, после дуготрајне окупације САД.

Лажни амерички наратив о Авганистану се срушио као кула од карата.

Рат у режији ЦИА и МИ6

Потом је уследила операција „Потоп Ал Акса“ Хамаса, која је заувек уништила мит о израелској непобедивости и о примату његових обавештајних служби.

У ствари, све акције Тел Авива после 7. октобра само су убрзале распад Израела. Прво се распала израелска економија. Данас, пред масовном осудом геноцида у Гази, Израел представља међународног парију, који разоткрива лицемерје САД, додаје бразилски аналитичар.

Присетимо се упозорења Збигњева Бжежинског из књиге „Велика шаховска табла“, из 1997: „Императив је да се не појави ниједан евроазијски изазивач способан да доминира и тиме изазове САД.“ Али, није се појавио само  један „изазивач“, већ пуноправно руско-кинеско стратешко партнерство, које сасвим мења лице Евроазије.

Сада се амерички „рат против тероризма“ претворио у „рат терором“, који, у режији ЦИА и МИ6, покушава да се супротстави „руској агресији у Украјини“. О томе сведоче и терористичке, осветничке акције Вашингтона, Тел Авива и Кијева, од којих је хронолошки последњи напад пејџерима на припаднике Хезболаха које је Мосад починио у Либану.