Алекса Шантић: Не чува се тако образ и поштење

Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, –
Он не пузи, он се уз Голготу пење.

Заставу ти своју бјеше народ предô,
И за тобом пође и у борбу стаде,
Ал’ ти ето, вођо, посрну и паде…
Гдје ти очи бјеху? Што нијеси гледô?

Зар ти што до јуче бјеше орô смјели,
Ти у ког је вјера заложена била,
Зар блатом да каљаш своја крила?
Пред тираном нашим да поклекнеш, је ли?

Он ти пружи части, он те у вис диже,
А до јуче, знаш ли, с њиме си се клао!
Гдје је људски понос? Он је ето пао –
Преваљени соко у прашини гмиже.

Може ли ти народ простити то дјело?
Јесу ли то пути душа свијетлијех?
Не, то је знај, вођо, један тешки гријех
И љага што каља јунаково чело.

Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, –
Он не пузи, он се уз Голготу пење.